EVO ŠTA KAŽE TETA DUDA

"Politika" je objavila dodatak posvećen filmu, u koprodukciji sa FCSom, i u njemu možete naći jednu upriličćenu verziju Dimitrijevog teksta, naravno lišenog najsočnijih elemenata, kako ne bi završio utužen, ali sa istom tezom koju je imao ovde.

Evo šta na temu prošle godine kaže Dubravka Lakić, "Politikin" komesar za film.

Година за нама – Филм

Нелогично ћутање

Утисак године: затварање биоскопа, о чему више причају новинари него филмски ствараоци...

У години која се ближи крају, у уметности и у култури било је пуно догађаја који су се издвојили по својим дометима. Подсећамо на њих, у нади да ће бити инспирација или опомена за будуће пројекте, у издаваштву, на филму, у позоришту, сликарству, музици, балету, телевизији…
Београдски Фест на ноге је подигао немачки редитељ Вим Вендерс, на Палићком фестивалу европског филма, између осталих, боравили су Тео Ангелопулос и Кшиштоф Зануси, друго издање фестивала ангажованих филмова „Слободна зона” оборило рекорде гледаности и угостило британску редитељку Антонију Бирд, угашени па реанимирани Фестивал ауторског филма „Поглед у свет” протекао и завршио се у знаку исфорсираног а непотребног скандала, а промотивна турнеја анимирано-играног филма „Артур и Минимоји”, ових је дана довела француског редитеља Лика Бесона и до Београда.
Овако, у најкраћем, изгледа преглед филмске године за нама у којој је биоскопске премијере имало чак и 15 домаћих филмова. Нажалост, многи од њих већ су пали у заборав. Интернационална признања, награде и одличне критике освојили су само „Оптимисти” Горана Паскаљевића и „Сутра ујутру” Олега Новковића, на домаћем терену највише је гледалаца било на „Анђелима 3” Петра Пашића, највише симпатија домаће публике и критике надмоћно је освојио филм „Седам и по” Мирослава Момчиловића, а са аплаузима је прошао и „Шејтанов ратник” Стевана Филиповића.
„Гуча” Душана Милића, колапс у домаћим биоскопима ускоро ће надоместити међународном фестивалском турнејом, а „Клопка” Срдана Голубовића светску премијеру имаће у фебруару 2007. на Берлинском фестивалу и тако, верујемо, најавити неке боље и лепше дане не само за српски филм већ и за посрнуле српске биоскопе.
Јер, чему снимање толиких филмова и толико потрошених буџетских пара ако публика, како је кренуло, ускоро неће имати где да их гледа? Централне, некада велелепне, престоничке биоскопске дворане, оне у власништву „Београд филма”, готово већ два месеца не раде! Затворене су због штрајка запослених у овом некада угледном друштвеном предузећу, који још увек нису примили својих 20 плата.
Расплет, у виду приватизације биоскопа, још се чека, али оно што посебно брине јесте тешка и потмула тишина која прати читав овај догађај. Још увек се, гласно, јасно и јавно, није чула реч филмских продуцената, редитеља и глумаца и свих оних који од филма живе. Још увек нису организовано устали у одбрану драгоцених храмова филма, нити повели значајну битку за њихову модернизацију, па да филмове коначно гледамо као сав нормалан, европски свет.
Њихова ћутња није логична. Као да им је једино важно да добију средства било преко конкурса још увек недовршеног и неразиграног Филмског центра Србије, било преко већ надалеко чувеног дискреционог права министра културе или финансија (у 2006. филмаџијама је ово било још драже и слађе), како би како-тако снимили филм. Да ли ће тај исти филм имати где да буде приказиван, у каквим условима и колико, као да их није брига. Или можда јесте него, онако разједињени и међусобно посвађани, чекају неког другог да уместо њих води не само биоскопску битку, већ и исцрпљујућу борбу за коначно доношење, толико година већ обећаваног закона о кинематографији којим би била регулисана и сва питања кинефикације у земљи Србији. И тако се враћамо на већ толико пута апсолвирану тему непостојања чврстог реда и закона на нашем филмском небу. Ни 2006. година, попут низа година пре ње, на овом плану није донела готово ништа ново. Полако, биће...

Дубравка Лакић[објављено: 30.12.2006.]