AGI I EMA - PREMIJERA & KOMENTAR

Naši drugari Zoran i Đorđe su gledali AGIJA I EMU Milutina Petrovića na premijeri u Domu Sindikata.

Đorđe Bajić - „Agi i Ema“

UPOZORENJE: Tekst koji sledi je jedan impresionistički osvrt na premijeru filma „Agi i Ema“, bez insistiranja na kritičarskom raščlanjivanju i viviseciranju, jedan nepretenciozni osvrt na par prijatnih sati koje smo jednog kišnog nedeljnog dana moj prijatelj Zoran J. i ja proveli izvan domašaja opštevladajućeg sveta odraslih.

Iako već godinama nemam običaj da gledam filmove za decu (što ne treba da čudi – pošto već godinama nisam dete), jednog jutra sam se probudio i neopozivo odlučio da odem na svečano otvaranje trećeg „Kids Film Festa“. Naime, bilo je planirano da festival započne premijerom domaćeg ostvarenja „Agi i Ema“, i meni se učinilo kao odlična ideja da jedan film za decu – što „Agi i Ema“ definitivno jeste – pogledam okružen publikom kojoj je prvenstveno i namenjen. Nazovite ovu odluku konceptualnim eksperimentom, željom da se pruži podrška prijateljici koja je sarađivala na filmu, pukom znatiželjom ili potrebom da se malo razmrda jedno tmurno nedeljno popodne, ali Zoran i ja smo brzo postigli dogovor da se hrabro i udruženim snagama upustimo u ovu avanturu. I nije nam, verujte, bilo lako.
Odmah po ulasku u „Dom sindikata“ obreli smo se u jednom svetu kome, bilo je odmah jasno, nismo više pripadali. Stotine i stotine dece se tiskalo na relativno malom prostoru - a okupljeni skup definitivno nije predstavljao sliku i priliku discipline. Žamor, vriska, pa i povremeni urlici od kojih je mogla i glava da zaboli, su neumoljivo brujali poput roja raspomamljenih pčela - odbijajući se o zidove i samo povećavajući teskobu nastalu usled gurkanja, tiskanja i mog ličnog straha da ne pregazim neko dete prilikom ulasku u salu. Pola tuceta ljudi obučenih u kostime životinaja i likova iz mašte su samo pogoršavali opšti haos, mahnito mlatarajući rukama i ljuljajući se u čudnom, pretećem ritmu. Izgledalo je kao da će svakog trenutka poleteti ili, što je bilo verovatnije i izvesnije, u ropcu stropoštati na zemlju. Gledajući ove tužne prilike, proradila mi je empatija. Sa tugom sam zurio u maske sa nacrtanim osmesima. Svakako im nije bilo lako. Pod kabastim kostimima je, sasvim izvesno, bilo pakleno toplo, a trebalo je izdržati i sva štipkanja i grljenja kojima su bili izloženi. Verovatno su u sebi preklinjali dan kada su, za male pare ili čak besplatno, pristali na ovu egzibiciju. I ja sam sam u jednom trenutku malodušnosti pomislio da mi ovo nije bila baš najpametnija ideja... Zašto se gurati negde gde ti nije mesto?
Kada smo konačno, posle pipavog i traumatičnog probijanja kroz šarenu i razuzdanu masu, uspeli da sednemo, trebalo je sačekati da se svi smeste i nameste. Buljuci izuzetno grlate dece su i dalje pristizali, a raspoređivanje po sedištima nije baš proticalo bez problema. Bilo je dovikivanja, glasnog smeha, gađanja kokicama, a na sve strane su leteli baloni jarkih boja koji su imali tu neugodnu osobinu da svako malo puknu i doprinesu sveopštoj kakofoniji. Čupavo tamnokoso dete koje je sedelo ispred nas, otkrio mi je Zoran, je ozbiljnim glasom, u poverenju, zapretilo grisinima da će ih „svečano pojesti“. U red iza nas su pristizali šticenici doma za decu ometenu u razvoju. Majke smrknutih i ozbiljnih lica skidale kaputiće deci koja su glasno negodovala. Vesela četvorka, predvođena „jedačem grisina“, je počela da skandira: “Pustite film, pustite film ili ćemo uništiti bioskop“. Anarhija je dostigla tačku ključanja.
A onda, najzad i konačno, kada su moje zalihe strpljenja već bile pri izdisaju, film je zaista i počeo. Preživljeni maltretman je u trenu postao nevažan, a ja sam shvatio da je gledanje „Agija i Eme“ u sali krcatoj decom iskustvo koje greje dušu. S jedne strane, predamnom je na velikom platnu radosno titrao jedan domaći film zbog koga tvorci ne moraju da crvene i koji je sasvim kompetentno režiran i odglumljen, a s druge strane, mogao sam da uživam u reakcijama publike kojoj je ovo ostvarenje i namenjeno. I zaista, sudeći po reakcijama mališana, koji su sačinjavali ogromnu većinu prisutnih u sali „Doma sindikata“, novi film Milutina Petrovića će biti pobednik. Ne znam da li će „Agi i Ema“ ove jeseni i zime poharati domaće bioskopske blagajne, ali se svakao radi o filmu koji će u godinama koje predstoje biti rado gledan – i kod nas i u inostranstvu – ako ne u bioskopu, onda uz pomoć nekog od kamernijih čuda moderne tehnologije.
Predložak Igora Kolareva je sasvim dostojanstveno transponovan na veliki ekran. Scenarista i režiser Petrović je odlučio da ne eksperimentiše previše i da roman što vernije prenese na film – što je, paradoksalno, i njegov najveći „greh“. Naime, Kolarov je svoje obimom neveliko delo koncipirao kao niz od 123. crtice od po, u proseku, četiri – pet rečenica. Ovakva vrsta postupka u književnom tekstu odlično funkcioniše, ali je jednom filmu za decu potrebna koherentnija naracija od one koje nam nude autori filmske varijante. Petrović gotovo u potpunosti preuzima pripovedački model korišćen u romanu, ne prilagođavajući ga previše filmskim zakonitostima, što kao rezultat daje film koji ostaje veran izvorniku, ali koji zbog toga gubi na kompaktnosti, i u kome se naracija svodi na niz situacija koje uglavnom nisu povezane uzročno-posledničnim odnosima.
Ipak, i pored određenih strukturalnih problema, filmska inkarnacija avantura „Agija i Eme“ treba da bude tretirana kao svetla tačka na mračnom filmskom nebu Srbije. Direktor fotografije Predrag Bambić, verni Petrovićev saradnik, je više nego odlično obavio svoj deo posla i film – bez obzira na skromni budžet – izgleda sjano. Specijalni efekti Andrije Vučkovića svojom efektnošću – koja namerno nije uvek data u realističnom ključu - prevazilaze okvire domaće kinematografije; scene kao one u kojima se Agi „sreće“ sa tornadom, dvoglavim mišom ili krdom svetlećih konja su se mogle naći i u nekom inostranom, više desetina puta skupljem ostvarenju.
Poput mačke sa dva tela koja se pominje u filmu, i film „Agi i Ema“ ima dva srca – a to su tumači naslovnih uloga: debitant Stefan Lazarević i živa legenda srpskog glumišta Milena Dravić. Već od prvog pojavljivanja na platnu jasno je da su u potpunosti „prisvojili“ svoje likove, a ni poluvekovna razlika u godinama ih ne sprečava da sjajno funkcionišu kao tandem, i da na najbolji mogući način oživljavaju junake koje je Kolarov stvorio. Nezaokruženost i površnost likova koje tumače bračni par Sofrenović-Mićalović, Nikola Đuričko i Lena Bogdanović se može protumačiti činjenicom da im ni u romanu nije pruženo više prostora – oni funkcionišu na jednodimezionalnom nivou pomoćnih karikatura, i šteta je što im u filmskoj verziji nije omogućeno da „zažive“ punim „životom“.
Ono što je najvažnije jeste činjenica da, iako ne određenih bez mana, „Agi i Ema“ predstavljaju film kojim naša posrnula kinematografija može da se podiči. Deca na premijeri su svakako uživala u onome što ime je bilo servirano – a dobar deo njihovog entuzijazma se preneo i na potpisnika ovih redova. Doduše, poput Sent Egziperijevog „Malog princa“ (kome su autori filma u jednoj sceni ukazali počast), „Agi i Ema“ su u obe svoje varijante tvorevina u kojoj podjednako mogu uživati i deca i odrasli. Dok su okupljena deca glasno reagovala i smejala se prizorima na velikom platnu, morao sam da im se pridružim i da se više puta od srca nasmejem. Film mi je u tome samo pomogao.