BEOGRADSKI FANTOM - prvi krug

Kako se približava premijera filma BEOGRADSKI FANTOM, tako ćemo se i mi pripremati polako za taj događaj.
Odavno nismo imali priliku da gledamo film u kome se priča istinita priča, rekonstruiše jedna nedavna a opet tako daleka epoha, snimaju scene automobilskih potera i predstavlja jedan od najvećih urbanih mitova u našoj istoriji.
Ako imamo u vidu da se BEOGRADSKI FANTOM dešava u epohi kada su snimani možda i najbolji filmovi u istoriji ove forme, a neke od njih su ne samo obeležile automobilske potere (FRENCH CONNECTION) nego i sami automobili, nesumnjivo se radi o projektu koji zaslužuje detaljnu analizu.
Uostalom, ne samo što je Beogradski Fantom vozio često snimani Porsche 911, omiljeno vozilo mnogih filmskih junaka, nego ga je i policajac Fanđu jurio u Fordu Granadi, omiljenom vozilu britanskih policajaca iz serija SWEENEY i PROFESSIONALS.
U to ime, u prvom delu intrevjua sa rediteljem BEOGRADSKOG FANTOMA Jovanom Todorovićem, bavićemo se upravo automobilskim segmentom.

Jesi li u privatnom životu vozač? Ako jesi, kakve su ti vozačke navike? Koji ti je omiljeni model automobila?
Jesam. Jako volim da vozim. Meditiram u pokretu. Volim da vozim duge trase, uglavnom noću… U tome uživam. Volim i brzo da vozim, koncentrisano i sigurno. Vezujem se obavezno i to mi dočarava utisak reli vozača. Kao mali sam slao prijave za učestvovanje u poznatoj trci Camel Trophy. Uglavnom je to bilo da bi dobio plakat i neke nalepnice koje su slali. Morao sam da slažem svoje godište. Ne poznajem dovoljno mehaniku automobila, ali smatram da sam jako dobar i savestan vozač. Ovih dana mi se dopada Mitsubishi Evolution, ali volim i džipove… Land Rover Defender, Cherooke, pogon na sva 4 točka.
Kako si se uopšte upustio u snimanje filma o automobilskim poterama kada su te scene već decenijama smatrane kao bauk u našoj kinematografiji?
Upustio sam se u snimanje filma o Fantomu prevashodno zbog priče. Mene privlače priče o ljudima, o posebnim ljudima koji su svojim životima pokazivali šta znači biti Slobodan – živeti u skladu sa sopstvenim željama, principima i snovima i pritom ne praveći štetu drugima. U slučaju Fantoma ovo je sve na jednoj vrlo tankoj granici. Snimanje potera je bila nužnost ove priče I njima sam pristupio bez nekog velikog predznanja, kako o snimanju potera tako i o tome šta znači snimati potere u Srbiji. Ono što sam otkrio a što je vrlo logičan zaključak je to da kada snimate potere snimite jako malo materijala po snimajućem danu. Svaki pa i najkraći kadar zahteva veliku pripremu i rediteljski i produkciono. U snimanju dijaloške scene vrlo brzo imate scenu od dva minuta dok u poteri takva scena može da se snima i desetak dana, pogotovo kada imate samo jednu kameru, malu ekipu itd. Mi na primer nismo imali automobile dublere pa tako i nismo mogli da prevrćemo i uništavamo automobile tek tako.
Jesi li nailazio na puno prepreka u svojim pokušajima da ubediš ljude da je uopšte moguće snimiti takav film?
Nije bilo puno prepreka u tome. Mislim da imate prepreku pokušavajući da ubedite ljude da snime bilo kakav film u Srbiji a pogotovo ovakav. Tu je najveću ulogu imala strast i nepobitna želja Bogadana Petkovića i mene da snimimo ovaj film koja je saradnicima ulivala sigurnost i pružala im motivaciju da učestvuju u ovom projektu.
Koliko su naše ekipe osposobljene za snimanje ovako tehnički kompleksnog filma i koliko je samo snimanje bilo neka vrsta filmske škole za njene članove?
Za mene je svako snimanje filmska škola. Ovo snimanje je sigurno bila najveća škola za mene. Prvo zato što je to moj prvi dugometražni bioskopski film, drugo zbog kompleksnosti strukture (igrano-dokumentarna struktura) i treće zbog raznovrsnosti scena (potere, dijalozi, intervjui) i njihovog međusobnog uticaja u celini. Kada radite ovakav film scenario nije čvrst pri snimanju već se finalizuje u montaži upravo zbog slojeva koji ga čine. Najviše sam naučio o dramaturgiji, a zatim na samom snimanju o različitim rediteljskim pristupima i metodama shodno vrstama scena. Mogu reći da sam tek sad spreman da snimam automobilske potere. Naše ekipe su vrlo profesionalne i u zavisnosti od reditelja mogu više ili manje da pokažu svoje umeće. U prethodnim godinama se puno stranih filmova snima kod nas i naši filmski radnici uče i napreduju… Puno sam naučio od gaffera, scenskih radnika, kaskadera, pa i pomoćnika režije, producenata, organizatora, vođa snimanja itd.
Kako su se srpski kaskaderi snašli'? Ko su bili stunt driveri na snimanju? Jel se zajednica ljubitelja trka i automobilzma uključila u taj segment filma?
Glavni kaskader je bio Batica, Branislav Fistrić. On je imao svoju ekipu momaka koji su svi vozili automobile, trčali po SLaviji kao policajci itd. Naravno tu je bilo i društvo koje se vrti oko Muzeja automobila, koji su posuđivali stare automobile i pomagali pri snimanju. Moram da kažem da je Marko Živić uglavnom vozio sve svoje scene i da je na odjavnoj špici upisan u spisak kaskadera – ovo je bio zahtev ekipe kaskadera apropos njega. Prvi put kada smo sa Andrasem snimali jednu poteru na Tramvajskom mostu seli smo u Forda, Andras sa kamerom, Geri, izvanredan šarfer iz Mađarske i ja na zadnje sedište. Ispred nas je bio Batica u Poršeu. Mi smo sa kamerom iz Fanđovog vozila trebali da mu budemo “odmah uz rep” dok on suprotnom trakom ide u tik pred nadolazeći tramvaj skreće ispred nas. U naš auto je ušao Marko Živić i seo za vozačko mesto. To je bio “narezan” kadar preko ramena Marka Živića. Andraš se zaprepastio I zaustavio kadar jer nije shvatao kako jedan glumac može da vozi tako tešku scenu. Kada se uverio u njegove sposobnosti kao vozača dalje snimanje je teklo super.