BEOGRADSKI FANTOM - treći krug

U završnom, trećem delu intervjua sa Jovanom Todorovićem, diskutujemo o kombinovanju igrane i dokumentarne forme, saradnji sa policijom i POZORIŠNOJ VEZI kultnom krimiću Milorada Lakovića koji upravo prikazuje beogradsko podzemlje sa samog kraja sedamdesetih.

Policijski rad obično prilično loše izgleda u našem filmu. Kako si se ti postavio prema prikazivanju policijskih praksi?
Dosta sam se konsultovao sa policajcima, odnosno inspektorima koji su radili na samom slučaju ali i generalno u tom vremenu. Na primer, jako me zanimala radio komunikacija među policijom kada su „uživo“ jurili Fantoma. „Avala 200, Avala 452,“ svaka patrola je imala predznak Avala i zatim svoj broj. Film se najviše tiče inspektorskog rada a on sam po sebi ne podleže nekim stndardizovanim praksama i protokolima osim susreta sa doušnicima, obilaženjem poznatih mesta za izlazak, kopanja po dosijeima i slično. Imamao scenu ispitivanja na poligrafu i za tu potrebu smo iskopali i popravili poligraf iz tog vremena. Sa nama je bio i stručni konsultant koji je „izvodio“ radnju ispitivanja za detalj samog poligrafa kako bi imali autentičan zapis. Zanimljivo je da ulogu operatera poligrafa odnosno ispitivača glumi dizajner zvuka na filmu Aleksandar Protić.

Kako je tekla saradnja sa policijom? Jesi li imao pristup njihovim arhivama?
Saradnja sa policijom je u stvari više bila saradnja sa milicijom odnosno sa policijacima iz tog vremena. Imao sam priliku da razgovaram i konszultujem neke od čuvenih policajaca iz tog vremena: Velju Dokića, Milana Orašanina, Radovana Ristića itd. Razgovori sa njima o raznim temama i slučajevima kao što su Liftadžija, poznate pljačke, priče o džeparošima itd. su fantastična svedočenja kako je policija tada radila. Lepo je kada se čovek sasluša iz njihove perspektive, sada sa distance kada se prisećaju nekih lepših vremena njihovog rada pa čovek ume i da prepozna tu neku nit onoga što ih je ispunjavalo u tom poslu. Isto tako sam razumeo i uživao u pričama onih koji su bili sa druge strane zakona.

Koliko će potpuno novih činjenica o Fantomu biti izneto u filmu?
Više nisam ni siguran koliko dugo traje produkcija filma i koliko sam razne stvari pričao u javnosti. Mislim da će sve informacije biti nove i interesantne zato što su ispričane iz prve ruke onih koji su učestvovali u tom događaju, aktivno ili pasivno. Mislim da su generalije već poznate svima ali da ćemo mi u te informacije uneti pojedine detalje i puno karaktera zbog snage likova koji ih prenose. Svi uglavnom znaju ko je vozio, kad, koliko i slično ali se mi ovde dotičemo vrlo precizne mehanike događanja, odnosno sleda događaja, ulazimo u rejon dnevnika koji nas vodi iz dana u dan cele priče.

Jesi li gledao film POZORIŠNA VEZA Milorada Lakovića iz 1980. koji govori o beogradskim kriminalcima i policiji iz tog perioda i ima impresivan funky score? Da li je taj film možda poslužio kao inspiracija za FANTOMA?
Ne, nisam gledao taj film niti je on uticao samim tim na ovaj film. Postoji jedna duga veza sa tim filmom. Navodno je tokom snimanja tog filma koje se odvijalo upravo za vreme Fantomovih vožnji snimljen kadar prolaska Poršea ulicama i to čini mi se po predanju baš oko Trga Republike. Snimala se neka scena za film i tada, kada je Fantom prolazio, snimatelj je reagovao i eksponirao po predanju jedini filmski document Fantomovih vožnji. Ovaj kadar nije imao veze sa njihovim filmom te je i njegova sudbina nejasna i tajnovita. Ja sam pokušao da ga pronađem ali sam došao do podatka koji nije verifikovan da je taj snimak bio negde u televiziji i da je 5. oktobra izgubljen u požaru zgrade televizije jer se nije nalazio na adekvatnom mestu u arhivi…

Odakle opredeljenje za igrano-dokumentarni pristup? Koji su ti filmovi tog tipa bili uzor?
Mi smo prvobitno hteli da napravimo čist dokumentarni film ali smo usput uvideli da nemamo adekvatnu arhivu kako bi oživeli čitavu priču. Javila se potreba za rekonstrukcijama ali onda se to vremenom razvilo u ozbiljne igrane sekvence. Od dokumentarnog aspekta filma nismo odustajali jer je to ključna stvar… Ovo nije izmišljen događaj već stvaran događaj koji deluje toliko neverovatno i nadrealno da bi ga čisto igrana forma bez mnogo stilizacije i ozbiljnijeg budžeta učinila mnogo manje interesantnim. Intervjui su jedan od najzabavnijih i najzanimljivijih delova filma. Kao što su se ljudi okupljali u masi da dočekuju Fantoma učestvujući u događaju kao kolektiv tako sam ja želeo da prenesem ta svedočenja i bioskopsko gledanje filma učinim sličnim. Mislim da je ovo pravi film za gledanje u bioskopskoj Sali, opet u velikoj grupi podložnoj kolektivnom svedočenjem u kome su intervjui spona i veza, teleport u to vreme i tih ludih 10 dana Beograda. Uzori za ovu strukturu nisu postojali u punom smislu te reči jer je i ovaj film neko otkrivanje i dalja razrada te forme. To ipak nije televizijski dokumentarac sa igranim rekonstrukcijama u kojima ne postoje razrađeni likovi u igranim delovima a nije ni čisto igrani film i to je vrlo pipava teritorija… Osnovna moja misija je bila da film kao tako kompleksna Celina intervjua u sadašnjici, igranih delova i to čitavog spleta funkcioniše nesmetano i da ta dva sloja funkcionišu kao jedno. Ovo je bio najveći izazov ovog filma. Svakako mogu da pomenem film ”Reds” Vorena Bitija, i “Confessions of a Dangerous Mind” Džordža Klunija.


Koji pristup priči dominira u filmu, igrani ili dokumentarni?
Dominira igrani pristup u smislu količine, dominira dokumentarni u smislu odnosa prema priči. Film polako evoluira svojim trajanjem iz više dokumentarnog u više igranog.

Kako je tekao proces selekcije materijala i oblikovanja filma, je li bilo puno nedoumica ili dilema?
Puno nedoumica, puno dilema, puno eksperimentisanja. Na kraju, montažer Milena Z. Petrović i ja smo našli rešenje cele enigme. Dokumentarni material smo postepeno smanjivali dok nismo izvukli samu srž priče i skrojili jedan logičan tok koji neprestano pomera priču. Nakon toga smo izmontirali igrane delove a zatim tražili pravi sled zajedničkog toka. Kako ubaciti dokumentarne delove a da oni ne remete razvoj igranog. Na kraju to nije konstantno prelaženje iz jednog u drugi već fini sled malih broja segmenata koji su grupisani u intervjue i igrane scene. Postoje dva jako važna lika za priču koji su jedini mogli da se upletu u direktnu montažu odnosno sklop sa igranim delovima… to su naravno Fanđo i Ilija Bogdanović, fotograf.

Možemo li očekivati neke alternativne verzije na DVD izdanju?
Da, postoji i dokumentarna verzija filma sa mnogo, mnogo više interesantnih podataka koja će biti posebna poslastica za sladokusce ove priče. Doduše postoji i dosta zanimljivih izbačenih scena i potera kao i making of koji je posebna priča.

Koje urbane figure po tebi imaju potencijal da se snimi dobar film o njima i da li te interesuje da se baviš nekim od njih?
Postoji jedna istorijska ličnost koja nije urbana koliko svetska, ali je živela i delovala uglavnom u Srbiji odnosno u Jugoslaviji pre drugog svetskog rata i na njoj će se bazirati moj sledeći, čisto igrani film. Rano je za detalje.