BEOGRADSKI FANTOM

Dimitrije je bio na press projekciji BEOGRADSKOG FANTOMA i jako se obradovao. Evo njegovih utisaka:

Narod je zbog toga što je Vlada bio neuhvatljiv ovom momku dao nadimak Fantom. Kada je uhvaćen u zatvoru se ponašao izuzetno korektno, poštujući kućni red. Bio je srednjeg rasta i svakodnevno je radio sklekove, da bi bio u fizičkoj kondiciji. Nekada su mu na leđima sedela i četvorica robijaša. Iako divovski jak Fantom nije koristio silu. Ipak, mi čuvari smo zazirali od njega, a kriminalci su ga poštovali iako nije bio čovek njihove sorte. Mića Dandara, Fantom, Roman Todorović i Ranko Rubežić bi, kada se skinu goli u dvorištu, izgledali kao rimski gladijatori.

Marko Lopušina

BEOGRADSKI FANTOM je sve ono što gledalac može da poželi od odlaska u bioskop. Reč je o istinitoj priči koja je dopingovana izuzetno zanimljivim ispovestima autentičnih učesnika događaja. Reč je o napetom trileru smeštenom u smutno i filmično vreme. Konačno, reč je o spektaklu kakav se retko viđa u našoj kinematografiji.
Kada već u sedamdesetim nismo imali krimiće ovog kalibra, izuzev izuzetne POZORIŠNE VEZE Milorada Lakovića, BEOGRADSKI FANTOM to nadoknađuje - with a vengeance.
Već od prvih kadrova filma i dokumentarnih snimaka koji prikazuju monumentalni doček Maršala Tita, iz vizure vozila koje prolazi kroz masu, pored karakterističnih beogradskih zgrada, sa patriotskom pesmom iz tog perioda u pozadini, spojeni su vožnja, kult ličnosti i Beograd 1979. i započinje priča o čoveku koji je tokom Titovog puta na Kubu uspeo da ga za trenutak zameni na mestu najdražeg sina.
U intervjuima sa Jovanom Todorovićem smo pričali o detaljima, o automobilskim poterama, rekonstruisanju starog Beograda i istraživanju izvornog slučaja, i sam film je premašio sva moja očekivanja po nivou koji je postigao u svim tim aspektima. Čak i oni najsumnjičaviji koji su došli da love greške biće razoružani kada u scenama na Slaviji budu videli CGI rekonstrukciju bioskopa SLAVIJA. U zemlji bez bioskopa u stvarnosti, uostalom njih treba da bude barem u filmovima, u obliku specijalnog efekta. Što se rekonstrukcije epohe i arhitekture jednog grada koga je u međuvremenu život našminkao, sve pohvale idu ekipi FANTOMA i sasvim je sigurno da ni najopsesivniji beogradofili neće biti nezadovoljni ovim filmom a strancima ama baš ništa neće moći da zasmeta.
Što se mračnih teorija zavere o Vladi Vasiljeviću i njegovoj sudbini tiče, one su vrlo delikatno i sa puno ukusa, i takta, tretirane tako da je postignuta atmosfera intrige bez ulaska u neproverene i proizvoljne konstatacije, što je takođe za svaku pohvalu.
Ipak, ono što nosi film i što me je najviše iznenadilo jesu likovi u igranom delu. Naime, kada sam razmišljao o ovom filmu, očekivao sam da u njemu neće biti razvijenih karaktera, da će to biti samo glumci koji površno prikazuju te likove u rekonstrukcijama. Otud me je iznenadilo to što zapravo likovi u rekonstrukcijama zaista funkcionišu, i što spadaju među upečatljivije karaktere ikada privoljene na filmsku traku kod nas.
Milutin Milošević u ulozi Fantoma izgleda kao Mel Gibson iz australijskih dana. Ova referenca nije slučajna jer je u to vreme australijski film proizvodio najfetišističkije filmove o automobilizmu, a Mel Gison je u ulozi Maxa Rockatanskog u svom Ford Falconu XB najupečatljiviji prizor tog žanra. Milutin Milošević u Porscheu 911 S Targa je kao on, i uspeva da izgradi karakter bez ijedne replike.
Fantomov protivnik je Fanđo, inspektor koga igra Marko Živić, u kožnjaku, u maniru 70s pandura kakve bi u američkim filmovima tog vremena igrali Elliott Gould ili Alan Arkin. Živiću takođe savršeno odgovara njegova mašina Ford Granada, auto koji su u policijskim filmovima učinili besmrtnim junaci serija THE PROFESSIONALS i SWEENEY.
Šefa odeljenja koje juri Fantoma igra Radoslav Milenković. Ako je Fanđo njegov najpotentniji henchman, ovaj lik je mastermind koji direktno radi protiv junaka. Ako imamo na umu da je Milenkovićev glas zamenio Milutinov u AŽDAHI, onda ova podela ima gotovo metafilmske dimenzije.
Sasvim je jasno da je Fantom polarizovao našu javnost i da su njegove trke noću po Beogradu mnogi smatrali borbom protiv režima, a kako nam film kaže, imao je simpatije i unutar policije, naročito među njenim mlađim pripadnicima. Međutim, kad je reč o glumcima, svi oni su uspeli da odbrane svoje karaktere i ovo je jedan od retkih naših filmova u kojima je policija pre svega kvalitetno i osmišljeno prikazana, njeni pripadnici imaju dostojanstvo i profesionalni pristup, i nimalo ne liče na karikaturalne pandure iz većine naših filmova za koje su policija, škola i žurke još uvek nerešiva enigma kada treba da se snime.
U epizodnim ulogama takođe ima ikoničnih likova, recimo, Goran Radaković igra sleazy 70s snitcha koji presudi Fantomu, Boris Komnenić igra državnog funkcionera (ispred SIVa koji je snimljen kao državna zgrada iz najboljeg conspiracy trilera Alana J. Pakule) a Aleksandar Đurica je ubedljiv kao razljućeni Ivko Plećević kome je ukraden Porsche.
Nemanja Mosurović je za ovaj film napravio najbolji score u svojoj dosadašnjoj karijeri i tek sada je sasvim ispunio očekivanja. FANTOM ima grooviest score još upravo od onog koji je Mića Marković, autor teme iz OTPISANIH, uradio za već pomenutu POZORIŠNU VEZU i u ovom slučaju muzika zaista ima izuzetno značajnu ulogu u filmu. Muzika pomaže scenama potere kao što su to u filmovima iz sedamdesetih radili upečatljivi scoreovi Lalo Schifrina. Izbor arhivske muzike je podjednako funkcionalan i pomaže da film čini jednu zaokruženu celinu.
Jovan Todorović i direktor fotografije Andras Nagy su uspeli da snime film vrhunske atmosfere, i da učine Beograd 1979. godine jednim gradom u kome se bez problema recimo mogla dešavati neka deonica Spielbergovog MUNICHa.
I pored činjenice da je formalno reč o igrano-dokumentarnom filmu, svakako najveći dokaz kvaliteta ovog filma jeste to što on funkcioniše kao punokrvni movie, repertoarski film koji donosi većinu onih stvari zbog kojih publika dolazi u bioskop. Povoljne reakcije ljudi iz medija na vrlo posećenoj press projekciji svedoče o tome da nisam usamljen u ovom mišljenju i sasvim sam ubeđen da će svako ko bude pogledao film preneti pohvale sledećim potencijalnim gledaocima i da će FANTOM ubrzo postati kultni naslov, ne samo među ljubiteljima beogradskog asfalta i automobilizma nego i među publikom koja ima najrazličitija interesovanja.
BEOGRADSKI FANTOM je još jedna ubedljiva pobeda Novog srpskog filma, i to na gostujućem terenu, na polju bioskopskog spektakla.