FLEŠBEK NA FESTu

Dimitrije je pogledao novi domaći film FLEŠBEK na FESTu. Evo utisaka:

U senci brojnih FESTovih premijera stranih filmova čiji autori u većini slučajeva ni ne mare za to što im se film prikazuje kod nas, FLEŠBEK Aleksandra Jankovića se ispostavio kao jedan vrlo interesantan debitantski film koji je imao krajnje nekonvencionalnu produkcionu sudbinu iz čijih je kandži manje-više uspeo da se izvuče. Reč je o filmu koji je na konkursu beogradskog Sekretarijata za kulturu pobedio na osnovu scenarija Duška Premovića, inače glumca sa čijim smo se scenarističkim prvencem već upoznali u TV filmu Marka Novakovića NEKO ME IPAK ČEKA, da bi potom krenula potraga za rediteljem u kojoj je na kraju angažovan Janković.

Sam izbor naslova je dosta nesrećan između ostalog i zato što je film Gordane Boškov iz 1997. imao isti naslov uz alternativni BUĐENJE PROLEĆA. Na svu sreću, ovaj curio je mahom zaboravljen i zataškan.

Janković se ispostavio kao najveći adut ovog filma, a Premović svakako kao njegov najveći problem. Premovićev uticaj je negativan i na nivou scenarija i na nivou glume. Dok se kao fizička pojava Premović može nametnuti kao solidan, čak i filmičan glumac, na tragu James Gandolfinija/Takeshi Kitana, što sugeriše i sam scenario, on postaje katastrofalan čim progovori. Iako njegov lik u ovom filmu ne govori mnogo, govori sasvim dovoljno da u priličnoj meri onemogući Jankovićev rad i da ugrozi mnoge scene. Iako se zbog male količine replika, Premović-glumac ne može okriviti da je previše oštetio film, čini se da je FLEŠBEK mogao biti znatno snažniji sa drugim glumcem u ovoj ulozi.

Kao scenarista, reklo bi se da Premović već poprima obrise autora i da ima jednu kronenbergovsku opsesiju ginekologijom i pitanjima neželjene trudnoće tako da bi se stil koji je on ustoličio mogao nazvati ginekološkim neorealizmom. Janković uspeva manje ili više dobro da se izbori sa Premovićevim scenama u kojima se situacije osrednje potentnosti razvlače do iznemoglosti i nazad, i sasvim je sigurno da bi mladom reditelju posao bio olakšan da je scenario bio sadržajniji, sa bogatijim likovima, raznovrsnijim radnjama i bolje vođenim zapletom.

S druge strane, sve ono što su nedostaci Premovića kao pisca, Janković dobro pokriva poznavanjem filma, i za piščeve greške nalazi stilska rešenja u kojima one mogu da se plasiraju kao prihvatljiv zahvat.

Iako su svi ovi problemi sa Premovićem u centru dosta krupni, Janković i njegov direktor fotografije Igor Šunter s druge strane uglavnom uspevaju da mu budu dobra protivteža. Koristeći se kadar-sekvencama, odličnom crno-belom fotografijom, inventivnim kadriranjem i vrlo lepo odabranim lokacijama, Janković u većem delu uspeva da zamaskira sve nedostatke retorikom art-house filma i Crnog talasa i u smislu vizuelne prerade tog crnotalasovskog materijala, ako izuzmemo najočiglednije poređenje sa MILOŠEM BRANKOVIĆEM, najviše podseća na Kokana Rakonjca, a film u celini evocira uspomenu na odličan rad Siniše Dragina IN FIECARE ZI DUMNEZEU NE SARUTA PE GURA. Sasvim je sigurno da bi sa boljim repro-materijalom, Janković uspeo da izgura još bolji film i na neki način ova partija sa hendikepom samo pokazuje jedan vrlo potentan talenat koji je nažalost zarobljen u kinematografiji koja ne ume da pravilno profliše materijal i ambijent za rad.

Naprosto, reditelj Jankovićevog talenta zarobljen je u produkcionim okolnostima u kojima finansijeri misle da je Premovićev scenario dobar, i dok god bude takva situacija, i rezultati će više biti na nivou velikih obećanja nego velikih dometa. Pa ipak, FLEŠBEK nudi razloge za optimizam uprkos opštoj truleži u kojoj je nastao. Odavno se u našem filmu, recimo, nismo susreli sa rediteljem koji je u toj meri sposoban da prevaziđe ograničenja materijala sa kojim radi.

Nadam se da će FLEŠBEK biti dobro prihvaćen uprkos svojim nedostacima i da će omogućiti Jankoviću da snimi i neki novi film u kome će svoj talenat spojiti sa adekvatnijim materijalom. Uostalom, teško je očekivati da će konkurencija na ovogodišnjim festivalima biti znatno kvalitetnija nego inače, niti da srpska kritika, ako imamo u vidu njene kriterijume može imati ozbiljnije zamerke.

Janković pripada novoj generaciji reditelja koja sada ulazi u kinematografiju i uz Nikolu Ležaića koji je snimio film TILVA ROŠ on će ih reprezentovati ove sezone. Na osnovu njihovih studentskih filmova među kojima su verovatno najpoznatiji radovi Jelene Tvrdišić i Vladimira Mančića bilo je jasno da će doneti nešto novo u našu kinematografiju, jedan svež izraz i poznavanje tehnike koje do sada nije bilo toliko zastupljeno. I Janković je to uprkos svemu pokazao u FLEŠBEKU. U tom smislu, premijera ovog filma je bitan korak za ulazak jedne potpuno nove generacije u naš film.