Saturday, June 05, 2010

MAXIM vs SRPSKI FILM

Pre nekoliko sedmica MAXIM je objavio tekst o SRPSKOM FILMU koji je napisao Peđa Jerotijević, jedan od ljudi koji su do sada imali priliku da pogledaju ovaj film. Iako su obe projekcije na Cinema Cityju rasprodate, nadamo se trećoj. Za sve one koji planiraju da ove sedmice overe SRPSKI FILM u Novom Sadu, i sve one koji čekaju dolazak ovog filma na druge lokacije, evo Peđinog teksta da vas malo uvede u atmosferu.

SRPSKI FILM – SREDNJI PRST U OKO

Srpski film je film kakav nikad u životu niste videli. Štagod da ste gledali – ŠTAGOD - ovako nešto niste videli.

Otkad je izašao prvi trejler za film, slušao sam prestrašene vapaje poznanika i prijatelja: “kakva je ono boleština”, “koji je njima kurac”, “treba ih u ludnicu, pod ključ”, i bio zapanjen histeričnom reakcijom. Na trejler?! Šta su očekivali? TV igrokaze? Hendikepiranu decu? Fondovske anusoidnosti? Infantilno bezmudaštvo? Šegu, šoru, ševu? To su želeli?! To bi za njih trebalo da bude “srpski film”? E pa znao sam još iz čitanja scenarija da to neće dobiti i da će biti rasečen po duši svako ko svojim očima natrči na žilet Srpskog filma. Ali, najiskrenije, ovo nisam očekivao…

Srpski film je fascinantan!

Istorija Srpskog filma

Kada sam krajem 2008. posetio snimanje Srpskog filma, bilo je jasno da će se istorija onog drugog srpskog filma – kinematografije - uskoro dramatično izmeniti. Prvo što sam ugledao bila je Jelena Gavrilović, najlepša mlada srpska glumica, potpuno naga. Paradoksalno, prizor nije bio nimalo erotičan. Jelena je bila od svoje raskošne duge kose, do peta svojih dugih nogu prekrivena (veštačkom) krvlju. Bili su to galoni krvi. Vrišteći je kamenom bistom razbijala nečiju (veštačku) glavu. Uskoro je u veliki magacin KPGT, gde je jeziva kulminaciona scena filma bila snimana već sedam dana, ušao Srđan Todorović – živa legenda domaćeg filma, svima omiljeni lik iz “Anđela”, “Roda” i ostalih, mahom komičnih, uveseljavajućih ostvarenja – u bade mantilu. Bacio ga je sa sebe i ostao, takođe, potpuno nag. I njega su za tren oka majstori za specijalne efekte natopili kofama krvi. Nisam znao kako će film ispasti nakon montaže, ali je bilo jasno da reditelj/debitant, ujedno i producent filma, Srđan Spasojević, ide do kraja. Nisam, međutim, imao ni najblažu ideju koliko se daleko, iza granice samog mraka, nalazi taj kraj. No, vratimo se na početak.

Scenarista filma, Aleksandar Radivojević, l’enfant terible srpske medijske scene, osmislio je zametak kasnijeg scenarija još krajem 1999. godine, tokom studija na beogradskoj filmskoj akademiji. Glavni lik tog fiktivnog filma bio je inspirisan porno legendom Rokom Zifredijem, koji dolazi u Srbiju, gde ga lokalna ekipa ludaka drogira i priređuje mu snimanje kakvo neće zaboraviti. 2006. godine, Radivojević Srđanu Spasojeviću pominje ovu premisu, od koje kreću u dalji rad. Razvijaju priču o Milošu (Todorović), penzionisanoj porno zvezdi, koja živi povučeno i mirno, sa prelepom ženom i slatkim sinčićem, klasičan srpski život preganjanja s koca i konopca. U stalnim finansijskim problemima, dobija abnormalno isplativ ponudu misterioznog producenta Vukmira Vukmira (Sergej Trifunović) da snimi high budget art porno uradak, kome, pak, neće znati scenario. Đavo je došao po svoje, izgleda sumnjivo, ponudio je ugovor na potpis, ti ne bi, ali žena i deca kukaju gladni... zvuči poznato? Preneseno iz stvarnosti? Hm... Miloš potpisuje i upada, poput Alise, u zečju rupu. Da biste saznali šta se dešava u Miloševoj zemlji čuda, odgledajte film.

Spasojević je, za razliku od Radivojevića koji je horor aficionado, zaljubljenik u holivudski „B“ film ’70-ih: „Ova ideja je neki kompromis između mene i Ace; njegov užasan horor i te ideje koje u sebi nosi, u kombinaciji sa mojom Pekinpo-Volter Hil idejom osvetničkog filma, gde jedan junak ide i gazi. Samo ovde nemamo Čaka Norisa, nego jednog ranjivog junaka, običnog čoveka, koga stavljamo u situacije i guramo ga sve dalje i dalje. Otprilike, šta je potrebno da običan čovek postane Čak Noris.“

Zvuči zabavno, ali verujte da nije. Srpski film će, za ubedljivo najveći broj vas koji ga budete gledali, biti najekstremnije filmsko iskustvo u vašem životu. U pitanju je duboko uznemirujući triler (ne horor, kako se često pominje), mračan do krajnjih granica ljudskog poimanja. Nećete znati šta vas je snašlo; da li da mrzite ili da se divite autorima, da li da se okupate ili da zapalite pljugu, iako ste odavno prestali da pušite. Ovaj film je toliko jak. Njegova suština je toliko istinita, a prizori toliko bolni i mučni, da ćete imati utisak da vam neko otvara oči, udarajući vas maljem u čelo. Srpski film definitivno nije za svakog, ali nije ni Ranjeni orao ili Guča. Ko iskreno uživa u eskapizmu kroz „stravične traume“ gubljenja nevinosti ili pleh Romea i Juliju, neka ne kupuje kartu za Srpski film. Ili neka se, makar, psihički pripremi za istinu.

Jedna od ultimativnih subverzija autora jeste u tome što su za dve glavne uloge dobili apsolutni creme de la creme srpske glume, dve najveće filmske zvezde srednje i mlađe generacije, tzv. Žiku i Sergeja. Kako, zaboga? Iznenađujuće lako, kaže Radivojević: „Žika je za 5 minuta pristao da igra, a onda su se svi lepili na njega.“

Već je legendarna priča kako je Sergej Trifunović pristao da igra u Srpskom filmu ne pročitavši scenario: „Hteo sam da igram sa Žikom, s kim nisam igrao, a i hteo sam da radim sa Acom, koji je koscenarista Čarlstona za Ognjenku, filma koji mnogo volim. Kad uradiš 28 filmova, koliko sam ja dosad uradio, postaje bitnije s kim nešto radiš, nego šta radiš. Želiš da radiš sa ljudima koje poštuješ. Neke stvari su neprocenjive... za sve ostalo, tu je master card“. A onda je pročitao scenario... „Tri dana nisam znao šta da radim. Menjao sam mišljenje na pet minuta. Čas hoću, čas neću. Onda sam ispričao priču svojoj majci, nešto što inače nikad ne činim. Ona mi je rekla, ’sine, pa takve priče se dešavaju i u životu’. I tako sam skočio lastu u mračan ponor. I dalje ne znam kako sam aterirao, jer još nisam odgledao film.“

Mladi autori iza kamere su odlepljivali na ono što su prekaljene zvezde pružale ispred nje: „Mislim da su Sergej i Žika prva svetska liga glume, među 15 najboljih glumaca na svetu“, kaže Radivojević. „Žika je kao tajno oružje koje niko ne koristi na pravi način. Toliki je potencijal u tom čoveku da radi lude, fantastične, nezamislive stvari u smislu glume, da niko nije pritisnuo tu crvenu dugmad u njemu; do ovog filma, gde on u drugoj polovini filma, bez dijaloga, sprovodi potpuni trijumf fizičke glume, nezapamćen kod nas. S druge strane, Sergej je neverovatan u svakom smislu. U stanju je da bude najverbalniji od svih srpskih glumaca, da sa apsolutnim razumevanjem i brzinom izgovara i najkomplikovanje replike. Koliko je Žika smiren i iznutra gradi intenzitet, toliko Sergej ima jednu spoljašnju snagu i brzinu, harizmu kojom apsolutno uspeva da pojede sve oko sebe, a da to bude na fin, dubok, filmski način. Fantastično je imati ih u jednoj sceni kao potpunu kontratežu jednog drugom. Oni su naš glumački heroin i kokain i treba da budemo neverovatno srećni što takvi ljudi glume na našem jeziku.“

Nijedna pohvala, vas, međutim, ne može pripremiti na apsolutni Olimp glume u Srpskom filmu. Ovo je Srđan Todorović kakvog nikad niste pomislili, i Sergej Trifunović kakvog ste se uvek nadali da ćete videti. Naročito Trifunović jednostavno kida svoju ulogu i, koliko god bio i u nekim ranijim filmovima briljantan, ovo je ispunjenjenje njegovog zastrašujuće velikog potencijala. Fascinantno je, međutim, i od neprocenjive važnosti, koliko su mlade glumice, Jelena Gavrilović, Lena Bogdanović i Ana Sakić, zajedno sa iskusnijom Katarinom Žutić, bile hrabre i spremne da odu, da bi ova brutalna i teška priča uverljivo bila ispričana. Na pitanje, da li bi bila spremna da ponovo zaigra u nekom sličnom filmu, Jelena se smeje: „Pitanje je suvišno, pošto ovakav film više nikada neće biti snimljen.“

Spasojević ističe da egzibicionistička potreba za prikazivanjem brutalnosti apsolutno nije postojala: „Jedino polazište je bilo da damo nešto iskreno, šta mislimo i osećamo i film kakav bismo voleli da gledamo. Ako smo uzeli tu temu da radimo, onda smo hteli da je uradimo do kraja. Da smo uzeli drugačiju, blažu temu, onda bismo nju radili do njenog kraja“.

Radivojević dodaje da mu je dosta anemičnih filmova, koji na pola rade stvari: „Postoji danas trend, da je vrlo fensi ustezati se. Kao, zašto sada ulaziti duboko u nešto kad sam ja šmeker, ja ću samo da naglasim te stvari, baviću se sugestijom. Zašto bismo ulazili u celu priču ako neće otići daleko? Nismo se trudili da budemo ekstremni, da bismo bili kao zajebani likovi, nego smo se trudili da ispričamo uznemirujuću priču i kažemo neke veoma uzmenirujuće stvari.“

Spasojević bukvalno slika svoju metaforu na filmskom platnu. Retko kada se desilo da jedan film do te mere prizorima prenosi svoju poruku. Svaka zlostavljana žrtva u ovom filmu smo mi, stanovnici ove zemlje, u različitim fazama svog odrastanja i sazrevanja. Deca – nevinost, posrnule žene – iznevereni ideali, glavni junak – pokušaji iskupljenja; sve u ovom filmu biva kasapljeno, silovano, mučeno, kao u stihu velikog poljskog pesnika, Taduša Ruževiča: “Ružičasti ideali raščerečeni vise u klanicama”. Stepen vizuelizacije metafore autora zaista nam dozvoljava da njihov pristup najpre poredimo sa pesnicima i slikarima. Stoga i ne čudi, ali žalosti, nesposobnost apsolutne većina savremenih konzumenata umetnosti, odraslih u reality show kulturi, da razlikuje stvarnost “Trenutka istine” i “Velikog brata”, od umetničnog dela koje gleda u mraku bioskopske sale.

Sadašnji trenutak Srpskog filma

Neverovatno je kolika se već mesecima prašina se diže po Beogradu, ali i po svetskim forumima, oko Srpskog filma i to, mahom, od ljudi koji film nisu gledali (?!). Kruže (istinite) priče o spaljivanju kopije u laboratoriji u Minhenu, (preterane) o jedva izbegnutom hapšenju od strane nemačke policije, koje samo neopravdano uveličavaju strepnju javnosti. Od kada je film doživeo svetsku premijeru na SXSW festivalu u Ostinu, Teksas, postaje jasno da nijedan domaći film, NIKADA, nije dobio ovoliko pažnju američkih medija. Preko 20 kritika, mahom veoma pozitivnih, i to od strane najuticajnijih američkih kritičara (pogledaj boks) i bezbrojni forumi preplavljeni žučnim diskusijama čine neverovatnu reklamu filmu, od koga u njegovoj zemlji svi beže kao od kuge. Neverovatno je da Srpski film nije dobio jedan dinar pomoći bilo koje domaće institucije, pa čak ni za izradu kopije, kada je bio potpuno završen. To je slučaj bez presedana. Srđan Spasojević je praktično sam finansirao film (što, takođe, govori o strasti i emociji uloženoj u ovo delo), čiji je budžet poslovna tajna, ali se zna da je koštao manje od prosečnog domaćeg filma. Sponzori i donatori su dali novac za film, ali su neki zamolili da se ne pominju, dok je druge sam Spasojević, kada je shvatio količinu hajke koja se vrši na film, povukao sa špice. Zbog toga što mu niko nije pomogao u finansiranju, nije imao odgovornost ni prema kome, osim svojoj ideji i zato film izgleda kako izgleda. Ali, zbog tog nedostatka autocenzure, sada trpi žestoke napade. Dok belosvetski politički korektni dušebrižnici brinu oko određenog tretmana dece u filmu, identična pomama je u Srbiji oko samog naziva filma. U tom smislu, treba uzeti metlu i raščistiti paučinu. U krajnjem slučaju, na to imamo puno pravo, jer smo gledali film, dok oni koji ga pljuju nisu.

Srpski film je umetničko delo, a ne novinski izveštaj sa neke klanice u srednjoj Bosni. Kao takav, ne podleže vrednovanju po kriterijumu toga šta se u njemu dešava i prikazuje, već u kom kontekstu je prikazano. Besmisleno je, stoga, plastično, tabloidno nabrajati kakve se grozote u njemu dešavaju, jer to pervertira stvarnu nameru autora. Da li neko sklanja slike Hieronimusa Boša ili Dada Đurića iz najvećih svetskih muzeja, zbog jezivih, mučnih prizora razapetih beba i ljudskih iznutrica? Pa još oslikanih na predivan način, kao uostalom i u Srpskom filmu? Ne, naprotiv, ta dela se u svetu umetnosti cene u šestocifrenim, čak i sedmocifrenim dolarskim vrednostima. Dakle, nije pitanje kakve prizore gledamo, već zbog čega ih gledamo. A Spasojevićeva namera je krajnje jasna: “Ovaj film ima zadatak da stavi čoveka u tu zlu i odvratnu situaciju, u kojoj se nalazi Miloš. Da ne bude na nivou informacije, da tamo neko sada siluje nekoga. Mi gledaoca vodimo do kraja, da vidi kako to izgleda, da bi mu bilo muka od nasilja. Nadam se, zaista se naivno nadam, da ovaj film raskrinkava nasilje.“

Što se tiče paušalnih kritika povodom naslova i eventualnih negativnih prizvuka o Srbiji u svetu, šta reći, osim da Amerikanci film koji ih je prikazao kao pedofile, homofobe i depresivne, vrišteće spodobe nisu zabranili, već su mu dodelili oskara (American Beauty). Srpski film, hajde da razjasnimo jednom za svagda, nije antireklama za Srbiju, kako pokušavaju da ga prezentuju zlobni zavidljivci i neuravnoteženi slučajevi koji, naravno film nisu mogli nigde da pogledaju. Ako nešto jeste, Srpski film je upravo svojim kontraverznim naslovom na najbolji mogući način, možda čak i bez namere autora, postao NAJBOLJA reklama za srpski film u njegovoj istoriji (ne zaboravimo da su sve zlatne životinje koje je Kusturica pokupio sa svojim delima, osvojene pod jugoslovenskom zastavom). Zamislite horde filmskih fanatika na festivalu u Ostinu, koje, ugledavši Spasojevića i Radivojevića, s visoko podignutim pesnicama urlaju SERBIAN FIIIILLLLMMM na teksaškim ulicama. Da je film nazvan, na primer, Sivi kamion crvene boje, oni bi urlali RED TRUCKKK (pa bi se ispovraćali), ali niko ne bi znao da je taj film iz Srbije, što, kad razmislimo, i ne bi bilo nimalo loše. Ali, ovako, baš naslov - taj najveći problem u komunikaciji sa lokalnom paorskom zajednicom - postaje trenutno najveća umetnička reklama upravo te zajednice u širokom belom svetu. Ima neke kosmičke pravde kada se, gramatički pravilno, samo Srpski film piše velikim početnim slovom, dok za sve ostale srpske filmove koji su izašli u svet, otkad ponovo imamo svoj grb i himnu, to ne važi.

Pojedini profesori na filmskim školama, oni najbolji, uče da su remek dela filmske umetnosti samo oni filmovi koji sa publikom korespondiraju na tri nivoa; prvi, površinski, koji obuhvata komunikaciju sa najširim slojem – otprilike 85 % gledalaca – koji traži zabavu, dobija akciju, seks, smeh, strah, zavisno od žanra kroz koji autor pušta svoju priču. Drugi nivo obuhvata intelektualno osvešćenu manjinu – oko 10 % - koja traži hranu za misli, poruke, ideje, razloge zbog kojih autor stvara delo. Treći nivo, najbitniji, oseća izuzetno mali procenat publike – svega 2-5 % ekstrasenzitivnih - a to je skriveno značenje ili podtekst. Naime, svako remek delo ima u sebi nešto iza, nešto što nije ni poruka, već što ono prosto – jeste. Na primeru Srpskog filma možemo videti ovu teško shvatljivu ezoteriju filma u svojoj punoj veličini. Dok je sadržaj ovog dela sadržan od neizdrživog nasilja, čak i njegova očigledna ideja jeste ultimativno nenasilje, jer niko ko ga bude odgledao, osim apsolutnog psihijatrijskog slučaja, za koji ionako nema nade, neće osetiti ni zrno uzbuđenja nasiljem i krvlju. Osećaće odvratnost prema zločinu. Ali, ono što ovaj film jeste kao esencija, nije čak ni nenasilje – on je vapaj prebijenog, silovanog bića. Srpski film, uprkos nezabeleženoj nasilnosti svojih prizora, ne samo da je nenasilan, nego je verbatim transkript jezivog krika žrtve. A oni koji se bune protiv ovog filma spadaju u jednu od dve kategorije: 1) slepce čiji mentalni opstanak se sastoji u odbijanju da prepoznaju sebe kao izjebane i 2) zločince - masovne ubice duha duše i uma, a i tela. Nažalost, svet se uglavnom sastoji od te dve inferiorne podljudske vrste, te hajka protiv Srpskog filma ne jenjava.

No, nama se za to čisto jebe, jer smo dobili ono čemu smo se nadali. Srpski film je kao iz neke druge dimenzije trijumfalno sišao u srpski film, da bi pokazao kako film treba da se radi. On je fantastično režiran, vanredno promišljeno napisan, briljantno snimljen i izmontiran, odglumljen za Oskara, sa fascinantnom muzikom, o kojoj se već ljudi po svetu raspituju gde se može kupiti ili skinuti. Po svemu tome, on nije odraz tradicije srpskog filma, ali je možda vesnik njegove svetlije budućnosti.

Budućnost Srpskog filma

Zašto najdarovitije pripadnike srpskog naroda uvek bolje razumeju potpuni stranci? Zašto „Srpski film“ pravilnije čitaju američki kritičari, koji su ga VIDELI, nego brojni domaći komentatori na forumima i filmski neradnici čije je jedino zanimanje džeparenje fondova za razvoj kinematografije, koji ga NISU VIDELI? Zašto smo toliko prokleti da moramo da se poseremo po svemu što u našoj blizini vredi, cveta, miriše, čak i ako nam taj miris nije baš najomiljeniji? Znamo zašto – zato što želimo da sve smrdi i truli istom odvratnošću kojom smrdi i naša zakorela moždana kora, kojom truli naša zombirana duša. Pitajte Teslu, pitajte Miodraga Stojkovića, setite se Milana Mladenovića koji ne može da dobije ni ulicu u Veterniku, jer se, dok je stvarao genijalnu pesmu za pesmom, zaboga pucao u venu. Ko to određuje? Ista vrsta beskičmenih birokratskih kadrova, koji su se u stranačkom potkusurivanju našli na mestu nekog tamo podsekretara za kulturu ili nauku, funkciji za koju iole relevantnu srpsku političku opciju čisto zabole hemoroid u unutrašnjosti čmara. Oni određuju danas sudbinu i „Srpskog filma“ i srpskog filma. Oni, koji ne postoje i koji će izdahnuti anonimni i čiji će grobovi zarasti u travu za šest meseci ne dozvoljavaju da u ovoj zemlji cvetaju oni čije delo živi u večnosti. Oni ubijaju sve što je vredno, oni urlaju na sve različito i oni zatiru pod zemlju sve što belom svetu upire reflektore na ovu malu, raščerečenu zajednicu ljudi na krvavom Balkanu. Oni ne žele da se za nas zna, jer žele da nam piju krv u mraku i da na našim leševima grade svoje vile i voze svoje jahte. Ali, zaurlao je i „Srpski film“ na njih, jer su svi oni Vukmiri naše stvarnosti. I urlik „Srpskog filma“ se čuo do Ostina, a čuće se i u Briselu, Stokholmu, Montrealu. I ljudi će mu aplaudirati, jer ljudi – ona bića sa kičmom, mozgom i duhom – vole kada im se neko obrati jasnim glasom, čvrstim stiskom ruke, gledajući ih u oči. I zato je „Srpski film“ briljantan film, da ispravimo sami sebe sa početka teksta, ne samo fascinantan. Ne prevashodno zbog svog mučnog sadržaja, već zbog stava, snage, siline, besa – i zbog muda, brate. Zbog muda da se ulože svoje pare i stavi sve na tas – lično ime i prezime, karijera koja je tek u povoju, ceo život ako hoćete - da bi se rekla istina. Svoja istina, ali apsolutna ionako ne postoji. To je ono što gmazovi koji anonimno komentarišu nešto što nisu videli, ne da ne poseduju, nego ne poimaju ni značaj istog. Mišljenje je kao dupe, svako ga ima. Živi dokaz toga je današnja „forum i kenjanje uz kafu“ kultura likova koji sede na svom govnjivom poslu činovnika u banci ili asistenta direktora marketinga i kapiraju da nekoga zabole za to šta oni imaju da kažu. Stav, međutim, je kad imaš šta da kažeš, to uradiš glasno da svi čuju, i hrabro se potpišeš ispod svojih reči. To imaju samo odabrani. Ovi drugi mogu samo da ih poljube u krasni.

Kritičari, uključujući i oni koji obožavaju ovaj film, ponekad oklevaju da ga direktno preporuče svojim čitaocima, zbog zaista dosad neviđene brutalnosti prizora. Ali, mi smo časopis za ljude sa bronzanim mudima. Zato, pogledajte „Srpski film“, kako god budete umeli, svojim očima. Ne slušajte druge.


16 Comments:

Anonymous Max said...

Ovaj je LUD!!!
Tesla, Boš, Dado Đurić, Milan Mladenović...?!?
Ukenjali se od straha pred premijeru pa laprndaju gluposti - potpuno opravdano doduše, i ja bih!

4:00 PM  
Anonymous Anonymous said...

Ti si nam se ukenjao jos odaaavno, Maxili! Al ne brini, sace mamica da ti obrishe dupence i kaze kako je sve to bio samo ruzan san da moze dete mirno da pajki bez crnih misli o filmu koji nije ni gledalo....

5:08 PM  
Anonymous Anonymous said...

tekst je zesce pravdanje ali se nadam najboljem...

5:16 PM  
Anonymous Anonymous said...

prejadna kritika :(

3:01 AM  
Anonymous Anonymous said...

Prejadna?!Kritika je odlicna!Vidimo se 12. juna u Novom Sadu(jedva sam nabavio kartu).

6:32 AM  
Anonymous Max said...

Bas bih voleo da mi obrises guzu anonimni. Ostavi adresu i eto me na vratima sa Perfex-om!

3:55 PM  
Blogger Milos Djurovic said...

more mars u picku materinu...srpski film...voleo bih ove govnozdere da pitam koliko je dosad jebenih le snuff filmova snimljeno u nasoj zemlji...u stvari ako i znaju koliko to bi bio jako zanimljiv podatak za snage zakona...ok carevi znam da imate potrebu da svima nama kazete kako nam je zemlja u kurcu i izdrkate vase Harmioni Korin seme svima u lice,samo jedna stvar...svi jebeno znamo koliko je zivot u nasoj zemlji sranje pre nego sto smo uopste culi za vase malo govno.Samo se nadam da se gestapo kuvar dobro prosro za ovo jer se verovatno oseca kao pravi elitsta na bilo kom brancu se jebeno nadje.Jebeni munchkin se verovatno isto tako oseca!

4:57 PM  
Anonymous Martin Silenus said...

Je li Maxo, jesi li sinoc bio u Novom Sadu?

5:55 AM  
Anonymous Anonymous said...

nek sere ko šta hoće, film je ODLIČAN!

3:09 PM  
Anonymous Jor said...

Pogledao sam ga preksinoć u Novom Sadu. Film je ludački hrabar, beskompromisan u najautorskijem smislu reči, i, što je najvažnije, kompetentno je realizovan. Kad sam gledao "Porno bandu", prvi put me posle mnogo vremena nije bilo sramota što sam pogledao domaći film u bioskopu. Štaviše, bio sam oduševljen utiskom da je autor težio da napravi relevantno delo na svetskom nivou - uprkos srpskim uslovima. Slično mi se zatim dogodilo posle "Edit i ja", i sada posle "Srpskog filma". Ono čemu sam u Novom Sadu prisustvovao je pravi pravcati kontrakulturni krik. I ne vidim čega su se uplašili naši vajni distributeri i prikazivači? Surovih scena, koje nisu ništa menje surove od onih koje sam gledao početkom devedesetih u udarnim terminima na RTS-u (Dnevnikov dodatak) ili, možda, najdirektnijeg prozivanja Državne bezbednosti?

5:15 PM  
Blogger Coach Factory said...

nike roshe run, hollister, nike blazer, air max, polo ralph lauren, nike roshe run, north face, louis vuitton, mac cosmetics, nike roshe, nike huarache, hollister, michael kors, sac louis vuitton, vanessa bruno, louboutin, hogan outlet, barbour, lululemon, new balance pas cher, vans shoes, nike free pas cher, oakley pas cher, sac hermes, abercrombie and fitch, polo lacoste, sac longchamp, michael kors pas cher, converse pas cher, louis vuitton uk, sac burberry, mulberry, nike air max, hollister, timberland, longchamp, ray ban pas cher, ray ban sunglasses, longchamp, air force, nike trainers, abercrombie and fitch, nike free, sac guess, vans pas cher, north face, nike tn, sac louis vuitton, ralph lauren, michael kors

7:08 PM  
Blogger Coach Factory said...

ghd, soccer shoes, p90x, birkin bag, moncler, moncler outlet, ugg boots, giuseppe zanotti, north face outlet, ferragamo shoes, celine handbags, ugg australia, asics running shoes, timberland boots, canada goose, baseball bats, north face jackets, babyliss pro, wedding dresses, mont blanc, ugg, canada goose jackets, instyler, valentino shoes, canada goose, jimmy choo outlet, ugg boots, soccer jerseys, moncler, canada goose, lululemon outlet, reebok outlet, canada goose outlet, insanity workout, nfl jerseys, chi flat iron, canada goose uk, marc jacobs, herve leger, moncler, mcm handbags, hollister, uggs outlet, rolex watches, beats by dre, new balance shoes, air max, ugg pas cher, bottega veneta, iphone 6 cases

7:09 PM  
Blogger Coach Factory said...

oakley sunglasses, louis vuitton handbags, christian louboutin shoes, true religion jeans, kate spade outlet, michael kors outlet, gucci outlet, polo ralph lauren outlet, prada outlet, kate spade handbags, louboutin shoes, ray ban sunglasses, michael kors outlet, oakley sunglasses, burberry outlet, nike shoes, louis vuitton, oakley sunglasses cheap, michael kors outlet, nike free, michael kors outlet, coach outlet store online, jordan shoes, true religion outlet, louboutin outlet, louis vuitton outlet, ray ban sunglasses, tiffany and co, burberry outlet, polo ralph lauren outlet, michael kors outlet, longchamp outlet, air max, coach purses, longchamp handbags, louboutin, coach factory outlet, coach outlet, true religion jeans, michael kors outlet, prada handbags, louis vuitton outlet, chanel handbags, longchamp handbags, air max, louis vuitton outlet stores, tory burch outlet

7:10 PM  
Blogger 柯云 said...

2015-12-25keyun
ray-ban sunglasses
vans sneakers
fit flops
michael kors handbags
cheap uggs<
coach outlet
cheap ray ban sunglasses
louis vuitton handbags
louis vuitton outlet
cheap rolex watches
ugg boots
coach outlet store
michael kors outlet online
coach clearance
nike roshe run mens
abercrombie outlet
hollister clothing
hollister outlet
coach outlet online
michael kors outlet
sunglasses oakley
michael kors outlet online
louis vuitton outlet stores
cheap ugg boots
uggs on sale
oakley sunglasses
ray ban sunglasses
soccer shoes
ray ban sunglasses
ugg slippers
uggs boots for women
gucci outlet
toms outlet
michael kors outlet clearance
p90x
nike trainers sale
replica rolex watches
air max 95
lebron james basketball shoes
hollister clothing

7:39 PM  
Blogger Minko Chen said...

michael kors uk
michael kors handbags
ugg outlet uk
lululemon uk
nike free 5
mlb jerseys
coach outlet online
snow boots
true religion canada
rolex watches outlet
tods shoes
cheap ugg boots
burberry outlet store
discount oakley sunglasses
beats by dre
salomon shoes
ralph lauren polo
ralph lauren outlet
chanel outlet store
0111minko

9:50 PM  
Blogger 柯云 said...

2016-05-27keyun
retro jordans 13
ray ban uk
instyler
kate spade outlet
coach outlet online
adidas uk
michael kors outlet online
supra shoes
michael kors outlet online
ray ban sunglasses
adidas originals
cheap jordans
michael kors outlet clearance
oakley sunglasses wholesale
nfl jerseys
louis vuitton
kobe shoes 11
cheap air jordans
cheap oakleys
michael kors canada outlet
cheap oakley sunglasses
fitflop sale
timberlands
air max 95
celine handbags
hollister clothing store
ray bans
coach factory outlet online
coach outlet
burberry sale
jordan 3s
tods outlet store
true religion jeans
louis vuitton handbags
burberry sale
michael kors outlet clearance
coach factory outlet online
coach outlet
louis vuitton outlet stores

10:55 PM  

Post a Comment

<< Home