PLAVI VOZ vs ĐORĐE BAJIĆ

Sinoć je kickoffovan Cinema City prvom srpskom premijerom na festivalu. Reč je o filmu PLAVI VOZ Janka Baljka koji je privukao pažnju još 2007. godine na gradskom konkursu kada je nagrađen prvim mestom među ponuđenim projektima, uz Momčilovićev ČEKAJ ME i Koljevićevu ŽENU SA SLOMLJENIM NOSEM. Najave su delovale intrigantno jer reč o našem omiljenom žanru omladinske komedije smeštenom u zanimljivu 1980. godinu - u vreme Titove smrti što nudi mogućnost za vrlo zanimljiv zaplet i rekonstrukciju epohe. Utisci o scenariju koji su se tada mogli čuti bili su vrlo povoljni.

Tri godine kasnije dočekali smo i premijeru. Ekipa ovog bloga nije bila na premijeri u Novom Sadu ali je zato naš drug Đorđe Bajić smogao snage da ode na festival baš zbog ovog filma i poslao nam je sledeći komentar:

Plavi voz je sinoć u Novom Sadu stigao pred domaću publiku. Prva javna projekcija ostvarenja Janka Baljaka (režiser + scenarista) održana je u SNP-u, u okviru festivala Cinema City. Atmosfera na projekciji: odlična. Sala je bila krcata, ispunjena do poslednjeg mesta - sedelo se i na podu. Među zvanicama su bili poznati domaći filmski pregaoci (među njima i novosadska ikona i živa legenda Mira Banjac) koji su došli da podrže Baljaka i ostale kreativce koji su radili na Plavom vozu.

Ispostavilo se da je podrška kolega bila više nego dobrodošla.

Plavi voz tokom svoje prve vožnje u javnosti se nije baš najbolje pokazao. Doduše, prisutni nisu postali svedoci železničke nesreće kolosalnih razmera, ali nameće se utisak da se radi o ostvarenju koje ne uspeva da se uzdgne iznad obeshrabrujuće niskog proseka srpskog filma novog milenijuma.

Zaplet verovatno već znate, a ako vam nije poznat – evo prilike da se s njim upoznate čitajući sledeći pasus.

Plavi voz je drama iz srednjoškolskog miljea smeštena u nekoliko dana maja 1980. godine, neposredno pre i posle smrti Josip Broza Tita. Mlada glumica Sanja Popović zahvaljujući Plavom vozu može da ubeleži svoju prvu glavnu ulogu na filmu. Ova lepa devojka uplašenih crnih očiju glumi Anicu, dobrodušnu školsku lepoticu. U nju je zaljubljen njen drug iz razreda Vojislav (debitant Ljubomir Bulajić, širem auditorijumu poznat po reklamnoj kampanji za jednog mobilnog operatera), mladić koji ima nezgodan običaj da u pitanje dovodi tekovine socijalizma. Voja pokušava da osvoji Anicu tako što će organizovati takmičenje Princeza maja – izbor za najlepšu devojku u školi. U takmičenje se uključuje i pankerka Milena (glumi je Suzana Lukić koja je i pre tri godine u Hadersfildu glumila problematičnu tinejdžerku). Ona po svaku cenu želi da dođe do krune i okiti se titulom najlepše, pre svega da bi ponizila Anicu koju ne može da vidi očima. Dok nevaljala Milena kuje planove o tome kako da onemogući/pokvari Anicinu i Vojislavljevu sreću, dobronamerni Dok (riđokosi Aleksandar Radojčić, jedna izuzetno simpatična filmska pojava) pokušava da, kako zna i ume, izgladi situaciju. Naravno, to neće biti lako, a glavna prepreka neće biti Milena i njene ratoborne pajtašice, već novi profesor marksizma (Nebojša Milovanović) koji ima vlastite planove sa svojom lepom učenicom Anicom.

Plavi voz je coming of age u retro oblandi i s primesama filma nostalgije. Ta sorta vam je pretpostavljam poznata, kako u okvirima stranih kinematografija, tako i naše. Nažalost, Baljak ne uspeva da dostigne kvalitet konceptualno sličnih naslova među koje spadaju Bal na vodi i Dogodilo se na današnji dan. Plavi voz je po dometima najbliži Šotrinom Lajanju na zvezde, ali i u tom poređenju Baljak gubi. Dok je Lajanje na zvezde uspelo da bude na mestimično smešno, Plavi voz je zabrinjavajuće neduhovit film. Nije da Baljak ne pokušava, ali mu jednostavno ne ide od ruke da poentira. (Možda najuspešniji komični segment odigrava se gotovo na samom početku – kada se tokom poslednjeg časa staroj profesorki marksizma događa „mala nezgoda“. Film u tom trenutku doseže gross out teritoriju, i prava je šteta što takvim trenutaka nema više.) Publika se tu i tamo smejala tokom filma, to priznajem, ali istinski smešnih momenata nema dovoljno da bi se film nazvao uspelom komedijom.

Film se ne pokazuje mnogo bolji ni na dramskom planu. Baljak ne uspeva da gledaoca uvuče u priču, film ne poseduje dramsku ubedljivost koja bi vas naterala da saosećate sa junacima. Ne pomaže što su odnosi između likova nisu uvek baš najasniji. Žašto Vojslav nagovara Anicu da se kandiduje za misicu, da bi posle toga pobedu prepustio Mileni? Gde je koren Milenine mržnje prema Anici? Zašto je Anica tako lako oprostila Vojislavu njegov greh? Sličnih nedounica ima još, a to nije dobro, škodi integritetu filma. Dobar script docor bi verovatno „utegao“ priču i postavio odnose na pravo mesto. Ovako, previše toga je ostalo nedorečeno i pod znakom pitanja.

Problem nije samo u nedovoljno izbrušenom scenariju već i kompletnoj postavci. Iz filma kao da je isisan sav žest i polet, što je neobično pošto se ekipa sastoji uglavnom od mladih ljudi koji su sasvim sigurno bili željni dokazivanja. Njihova energija je morala biti kanalisana na bolji način. Bilo je za očekivati da omladina ubrizga enrgiju u likove i priču, ali to se nije dogodilo. Glumci za to nisu krivi. Svako radi s onim što ima na raspolaganju, a scenario Plavog voza ne predstavlja najzahvalniju osnovu za nijansiranje likova. Mladi junaci Plavog voza su nedovoljno razrađeni i zbog toga neinteresantni, više podsećaju na skice nego na formirane likove.

Glumci se bore s tekstom kao najbolje znaju i umeju, ali ima i krupnih žrtava. Što se malđeg naraštaja tiče, oni se kreću u rasponu od osrednjeg do korektnog. Važno je da se niko od njih nije obrukao. U najlošijem svetlu su se pokazali oni iskusniji. Pri tom posebno mislim na Nebojšu Milovanovića. On je obično odličan glumac koji uspeva da udahne malo digniteta svakom filmu u kome je glumio – uključujući i naslove iz nedavne prošlosti kao što su Medeni mesec i Đavolja varoš. Nažalost, Plavi voz mu je došao glave – u Baljakovom filmu je ostvario ubedljivo najgoru ulogu u svojoj dosadašnjoj filmskoj karijeri. Masne kose i dezorjentisan, na momente mahnitog ponašanja, njegov anti-junak je jednodimenzionalna karikatura bez glave i repa. Imajući u vidu neosporan Milovanovićev talenat, pretpostavljam da se radi o trenutnoj slabosti koja će biti prebrođena već u sledećem glumačkom zadatku (ove godine ćemo ga gledati u Kako su me ukrali Nemci Miše Radivojevića). Seksepilna Lena Bogdanović (koja je i jedan od producanata filma) pružila je svoj maksimum u skrajnutoj ulozi direktorke, a najzanimljiviji aspekt njenog lika je fizička transformacija na koju je glumica pristala kako bi se povinovala modnim diktatima od pre 30 godina. Goran Sultanović, kao Vojin deda – pukovnik Krsmanović, ima malecku ulogu koja je jedva vredna pomena, dok posebno pominjanje zaslužuje režiser Nebojša Radosavljević (Miloš Branković, Šesto čulo) koji je stao sa druge strane kamere kako bi odigrao sitniju ulogu ekscentričnog profesora. Njegov lik je napisan u comic relief ključu i publika ga je odlično prihvatila pozdravljajući gotovo svako njegovo pojavljivanje pljeskom i smehom.

U tehničkom pogledu, film se bori sa brojnim problemima... Fotografija je veoma nepivlačna, HD elektronika umanjuje ionako problematičan retro štimung. Rekreacija epohe je trapava. Radnja je smeštena u 1980. godinu, ali tvorci filma ne uspevaju da nas uvere da je to zaista tako. Za razliku od Beogradskog fantoma koji je zarobio duh poznih 70-tih, Plavi voz je upadljivo neubedljiv po pitanju kostima i enterijera/eksterijera. Junaci nose firmirane košulje iz kolekcija od pre 2 godine, u tramvaju su novi automati za poništavanje karata... Uz to, Beograd izgleda izuzetno oronulo. Učionice imaju izguljne zidove, fasade su prljave i pune grafita... Zar se za vreme Tita nije obraćalo više pažnje na izgled prestonice? Ili nije bilo novca da se enterijeri pošteno okreče? U pitanju je, gotovo izvesno, ovo drugo. Nedostatak novca se vidi i u skučenosti scena koje se odigravaju na ulicama Beograda. Sve sami krupni planovi, ograničen dijapaznom lokacija...

Dinamika film je potpuno off. Radnja krene, naglo zakoči, pa ponovo krene... Kao da je u pitanju voz sa tehničkim problemima. Prvi vrhunac filma se odigrava na igranci povodom izbora za najlepšu devojku. Fešta se prekida kada direktorka saopštava vest o smrti druga Tita. Kasnije, film još jednom pikuje. Ljubavne uzdahe Anice i Voje preko razglasa čuje čitava škola (Baljak je očigledno veliki fan Altmanovog M.A.S.H.-a). Zatim, Voja dospeva u zatvor gde je izložen torturi policije zbog vređanja lika i dela Josipa Broza. Posle njegovog oslobađanja sledi treći vrhunac koga neću spojlovati. Ali, to nije kraj. Gledaoci su „počašćeni“ sa dva nepotrebna i loše realizovana epiloga – prvi (koji se nadovezuje na prve minute filma) smešten je u 1991, drugi u 1996. godinu. Ovaj drugi epilog je posebno problematičan pošto se u njemu pojavljuju gotovo svi (sada) bivši tinejdžeri (u pitanju je godišnjica mature koja se, gle čuda, odigrava u Titovom plavom vozu). Problem je što svi izgledaju potpuno isto kao pre 16 godina. Istina, kosa ima je očešljana na drugu stranu i odeća je nešto modrenija, ali postarivanje izvedeno toliko nezgrapno da te scene dobijaju snažan nenamerni komični potencijal. Tokom tog poslednjeg segmenta ubačeno i nekoliko prvoloptaških koketiranja sa aktuelnom političkom situacijom (Hag), što priči daje nepotrebnu notu angažovanosti. (Političarenja ima i ranije, u vezi sa Titovom smrću, ali stav autora prema minulim događajima mi je promakao. Zahtevam pojašnjenje.)

Iz ovog osvrta ispada da sam bio veoma oštar prema filmu. I jesam. U odbranu, moram istaći da film u domaću kinematografiju uvodi nekoliko zanimljivijih mladih glumaca, čije ćemo potencijale, nadam se, videti u nekom sledećem projektu (Aleksandar Radojčić je, ako se ne varam, već dobio ulogu u Bjelogrlićevoj seriji/filmu Montevideo, Bog te video). Takođe, moram naglasiti da mi je Plavi voz prijao više od mnogih filmova iz aktuelne domaće ponude (Čekaj me, ja sigurno neću doći, Kao rani mraz, Tamo i ovde...). Šta da radim, gajim simpatije prema tinejdžerskim dramedijama, čak i kada ne zadovoljavaju sve propisane kriterijume. Voleo bih da je ispostavilo da je Baljak srpski Džon Hjuz, ali ovo je ipak Srbija. Ne treba preterivati s očekivanjima.