2012: KAD SVANE DAN

Novi srpski film ima ulogu terapije matičnim ćelijama na umornom i obolelom organizmu srpske kinematografije. Ćelije koje mogu da se razvijaju u raznim pravcima i preporode različita tkiva unete su na nekoliko mesta i rezultati su odmah vidljivi. Nažalost, srpska kinematografija je dezorijentisan pacijent koji je napustio svoju bolničku postelju čim je stao na noge i počeo da luta okolinom. Očigledno matične ćelije nisu aplicirane na centralni nervni sistem a naročito ne na mozak.

Zato je 2012. godinu obeležila serija ogromnih uspeha srpskih filmova i potpuno urušavanje krovnih institucija koje administriraju kinematografiju.

Maja Miloš je sa debitantskim filmom KLIP osvojila Zlatnog tigra na festivalu u Roterdamu čime je ostvarila najveći festivalski uspeh srpskog filma u poslednjih deset godina, a inicijalni trijumf je kasnije doveo do serije učešća i pobeda na drugim festivalima i učinio je ovaj naslov jednim od značajnih u ovogodišnjoj festivalskoj ponudi. KLIP se krajem godine pojavio na godišnjim listama najboljih filmova ne samo kod srpskih i regionalnih već i kod stranih filmskih kritičara. KLIP je uprkos vrlo specifičnoj tematici, koja je diktirala isključivo kasne noćne projekcije, imao izuzetan bioskopski skor u Srbiji sa preko deset hiljada gledalaca a prodat je i na mnogim evropskim tržištima za bioskope, kućne formate i televiziju. KLIP je u svakom smislu pobeda srpske kinematografije jer je ujedinio festivalske arbitre, kritiku i konačno publiku, potvrdivši da naši gledaoci umeju da nagrade kvalitetan film svojom pažnjom.

PARADA Srđana Dragojevića je počela godinu nastupom na berlinskom festivalu i nagradama publike, nastavila je izuzetno velikim bioskopskim rezultatom u regionu a potom i relevantnom distribucijom na mnogim velikim evropskim tržištima postigavši nešto što retko koji srpski film izuzev Kusturičinih radova uopšte pokušava - a to je da nađe mesto u svetskim bioskopima. Američki sajt Box Office Mojo nije previše ažuran u praćenju rezultata van Amerike, ali pokušava da ih prikupi - kaže da je PARADA zaradila 1 165 564 dolara u Srbiji, 837 947 u Hrvatskoj, 203 637 u Sloveniji, 11 082 u Rusiji, 32 129 u Bugarskoj i 241 769 u Nemačkoj, a sigurno ima nekoliko zemalja, od Bosne i Hercegovine do Švedske koje nisu obuhvatili ovim spiskom.

Nažalost, ista ta kinematografija koja je sposobna da zauzme značajno mesto na festivalima i da se izbori za priliku u stranim bioskopima nema gotovo nijednu funkcionalnu instituciju. Esnaf je razjedinjen u meri da ga svaki spoljni faktor, a naročito neki jači kao što je promena vlasti lako razjedini i izbaci iz ravnoteže. Ipak, i pre promene vlasti, Filmski centar Srbije bio je nokautiran i paralisan, a nova sezona lova u mutnom je to samo produbila. Ako tome dodamo da većina filmskih profesija nema relevantno udruženje koje bi ih predstavljalo, da je esnafska organizovanost na samom dnu i da je srpska kinematografija ušla u fazu antagonizma svih protiv svih, došli smo u situaciju da je srpskom filmskom radniku jednostavnije da pobedi na stranom festivalu ili konkursu nego da zaštiti svoja prava oko najjednostavnijeg ugovora.

Umesto da je promena vlasti iskorišćena da se unutar esnafa postigne konsenzus oko nekih organizacionih pitanja, da se osnuju relevantna udruženja, da se izvrši politički pritisak na novu Vladu da im omogući kolektivne ugovore sa nacionalnom televizijom i sl. krenulo se u novu fazu distributivne ekonomije u kojoj će se i dalje umesto uspostavljanjem principa rukovoditi uplaćivanjem novca. Naravno, srpska kinematografija je poznata po tome da se u njoj pravila donose samo zato da bi se kršila, dakle nema tih pravila koja bi mogla sama po sebi da je dovedu u red, ali svakako da su postojali određeni koncepti koji su mogli ujediniti esnaf i postaviti ga solidnije u odnosu na poslodavce iz sveta televizije i sl.   

Srpsku kinematografiju je početkom godine zadesila velika tragedija. Preminuo je Marko Glušac, jedan od retkih zdravih stubova naše filmske prakse, montažer koji je bio kičma naše kinematografije proteklih petnaest godina, čovek kome smo se svi mogli obratiti za savet, reč ohrabrenja, svojevrsni kompas za snalaženje u lavirintu srpske kinematografije. Njegov prerani odlazak je naravno nenadoknadiv gubitak, ne samo u ljudskom već i u širem smislu jer se još jako dugo neće pojaviti autoritet kao što je Marko Glušac.

Sličan šok izazvao je i iznenadni odlazak Tonyja Scotta, jednog od najvećih savremenih reditelja koji je u avgustu počinio spektakularno samoubistvo. Ali, mnoge kolege su nas napustile tiho i u skladu sa svojim životnim dobom – recimo scenarista i reditelj Vlasta Radovanović. Njihov odlazak nije izazvao iznenađenje ali nad njim treba da se zamislimo i da se upitamo, da li smo zabeležili sve što su ovi ljudi mogli da nam kažu, i ostave za sobom, i da li smo im za života pokazali koliko su značajni?

Nastanak novih matičnih ćelija kojima će se lečiti naša kinematofgrafija, najdirektnije zavisi od rađanja novih autora iz čije će mladosti, energije i talenta one moći da se izvuku.

Srećna Nova godina!