ZDRAVKO ŠOTRA (1933-2025)

Preminuo je Zdravko Šotra i Dimitrije se oprašta od njega - 

Kada sam pogledao ZONU ZAMFIROVU 2002. godine na novinarskoj projekciji bio sam veoma tužan jer sam smatrao da je to dosta neslavan kraj jedne u suštini važne rediteljske karijere.

Ispostavilo se da to nije bio kraj već početak nečega što je Šotri do tada na razne načine izmicalo - postao je značajan reditelj bioskopskih filmova, potpisao je najveći hit u istoriji naših bioskopa, a svakako od raspada SFRJ i ušao je u seriju uspeha koji su po mnogo čemu transformisalu našu kulturu.

Mihiz je u svoje vreme pokušao da ironično oživi opus Mir Jam koja je u predratna vremena bila maltene pa zabranjena šund literatura. Međutim, on ju je oživeo bez ironije, sa pokušajem da u njenom pisanju nađe taj zaboravljeni sistem vrednosti međuratne Srbije, srpskog Izgubljenog raja u kome možemo da nađemo bekstvo od svih nedaća.

Da nije bilo Šotre, ne bi bilo MONTEVIDEA i tog talasa sportskog patriotizma na našem filmu, ne bi bilo JAGODIĆA, a kroz njih ne bi bilo oživljavanja krimića na našim televizijama, pa samim tim ni SENKI NAD Senke nad Balkanom. 

Indikativno je da je kulturni model u dramskim umetnostima u Srbiji 21. veka definisao čovek koji je na taj zadatak prionuo u svojoj sedamdesetoj godini, no biće da kulturni model koji nema budućnost ni ne treba da definiše neko mlađi.

U tom periodu, obnovljene Šotrine moći, ja sam bio jedan od ljudi koji su ga dovodili do ludila svojim tekstovima, prvo kritikama a kasnije i nekim drugim fenomenološkim razmišljanjima o njegovom radu.

Iz toga se mogao steći utisak da ja nisam voleo Šotru što zapravo nije istina, ali sasvim je sigurno da je on mene za života omrznuo i poslednji put kad sam ga video na promociji knjige o Slobodanu Stojanoviću gde sam ja došao do drobim nešto o njegovoj seriji VIŠE OD IGRIŠE OD IGRE, nije mi se ni javio,

U tom smislu, želim da iskoristimo ovu priliku da se oprostim od Šoleta prvo tako što ću reći da nisam imao ništa protiv njega i da sam zapravo veoma uvažavao njegov rani rad koji je umnogome takođe definisao neke dijametralno suprotne stvari od onih kojima se bavio kasnije.

Sa Šoletom sam se znao i lično, preko mog oca, imali smo niz fenomenalnih anegdota, među kojima je svakako najzabavnije kada smo se zatekli na letovanju u Budvi i bili nekako spakovani u žiri na Izboru za Miss Slovenske Plaže recimo 1992. godine a potom putovali zajedno u sred nestašice goriva odatle na festival u Herceg Novom.

Imam baš puno lepih sećanja sa njim, i anegdota koje bi ga prikazale u najboljem svetlu.

Pre svega, Zdravko Šotra je bio izuzetno duhovit čovek i njegova najznačajnija dela upravo obiluju tim duhom koji nije nužno vezan za humor, ali svakako i toga je bilo sa njim. Bio je čovek koji unosi poseban duh u situaciju bilo da je reč o druženju ili da je reč o nekoj ozbiljnoj diskusiji.

Otud, žao mi je što Šotrin angažman u periodu "dešavanja naroda" koji je bio sasvim lišen duha, u filmovima BRAĆA PO MATERI i BOJ NA KOSOVU danas takođe živi više nego što zaslužuje, jer je on bio bitno drugačiji od te energije koju emituju ti filmovi/ serije. Kad kažem drugačiji, ne mislim da on nije verovao u tu ideju, naprotiv, u tom periodu je bio vrlo nacionalno nadahnut, ali nije bio reditelj sa senzibillitetom za pravljenje takvih mobilizacijskih dela.

Ipak, ona su postala upravo mobilizacijska dela, a potom svojim izvedbeno-idejnim javašlukom tu ideju izvrgla ruglu.

Na kraju, ostalo je u senci ono što je zapravo značajno u Šotrinom opusu a to je taj jedan pre svega urbani, građanski izraz koji je pratio dinamiku jugoslovenske moderne, da ne kažem "potrošenog socijalizma" o kom je pisao Branislav Dimitrijević.

Od serija kao što je MAJSTORSKA RADIONICA preko šou programa OBRAZ UZ OBRAZ, Šotra je sjajno kanalisao i sliku i fantazije jugoslovenske ali pre svega beogradske svakodnevice. Što se mene tiče, njegovo poslednje značajno delo bila je ekranizacija Mija Karadžića, tog dragulja crnogorske mentalitetske komedije, VOLIM I JA NERANDŽE... NO TRPIM, ali svakako se ne može zanemariti generacijski uticaj bioskopskog filma nostalgije LAJANJE NA ZVEZDE koji je već pokazivao da ovaj grad i ovo društvo nisu ono gde se Šotra nameće kao bitan činilac jer to je bila godina kad su izašle RANE Srđana Dragojevića.

Iza sebe je Šotra ostavio nebrojene šou progame i televizijske drame koje su bile delom postavke dramske klasike preuzete iz pozorišta, delom su bile originalna dela za televiziju.

Kad je reč o prikazu rokenrola i pop muzike na našim televizijskim ekranima - nema sumnje da su Stanko Crnobrnja odnosno Boris & Tucko postigli neke umetničke vrhunce, ali posle Jovana Ristića kao utemeljitelja, Zdravko Šotra je verovatno drugi najbitniji reditelj u toj oblasti, uz neke neznane junake kakvi su Dimitrije Stančulović itd. koji su ipak bili usko specijalizovani i mahom vezani za prenose uživo.

Ako se nešto mora izdvojiti kao njegov magnum opus to je serija VIŠE OD IGRE gde je u saradnji sa Slobodanom Stojanovićem konstituisao izmišljenu srpsku varoš, nešto što nismio imali potom sve do Vranovca u filmu i seriji TRAG DIVLJAČI - i napravio jednu predivnu laž koja je od tada do danas uspevala da ostavi ukus istine.

Isto tako, meni je intimno možda još značajnija MAJSTORSKA RADIONICA jer je to zaista jedan esencijalan prikaz ne samo tog rituala odlaska kod automehaničara koji u Beogradu zaista ima jednu posebnu dimenziju već je doneo i niz izuzetno prijemčivih ali promišljenih psiholoških tipova koji su, meni recimo, zaživeli u svakodnevnom rečniku, pa tako ljude koje se prave naivni i skromni a u stvari su pokvareni često nazivam "Milanom Srdočem iz MAJSTORSKE RADIONICE":

Jedno je kada neko ostavi iza sebe gegove i replike koje se citiraju kao vic, a ima dosta Šotrinih ostvarenja iz kojih volim i da citiram prijave, ali je sasvim drugo kada napravi nešto što zaista može da se koristi kao materijal za procenjivanje psihološkog profila.

Ono što je bila najveća Šotrina snaga kao reditelja jeste upravo taj njegov duh, sposobnost da sa lakoćom postavi i izloži likove i saradnja sa velikim glumcima tome svakako jeste doprinela ali i oni su postajali veliki zahvaljujući njemu.

Ono što je mene najviše nerviralo u tom uspehu poznih Šotrinih radova zapravo bila je ta nebriga za to kako stvari izgledaju u pogledu same realizacije, i ona je postajala sve drastičnija, a započela je zapravo sa BOJEM NA KOSOVU i BRAĆOM PO MATERI. Smatrao sam da je jako loše za našu kinematografiju i dramsku produkciju u širem smislu što prolaze pa čak i postižu uspeh stvari koje nisu ozbiljno urađene.

I mislim da sam u tom pogledu bio u pravu jer mi danas imamo upravo problem u kvalitetu mejnstrim sadržaja. Savladali smo pravljenje filmova u kojima se neki naturščici otimaju oko đevreka i neke isključivije žanrovske sadržaje koji imaju svoje kodove, ali odavno nismo videli dobro izveden klasičan mejnstrim u kom profesionalni glumci igraju čvrsto napisan tekst, a da je reč o nekom melodramskom ili problemskom delu klasicističke strukture. Jedan od razloga za to je svakako u tome što je taj prostor bio popunjen nemarno napravljenim stvarima.

Međutim, isto tako, cela ta jedna građanska kultura nasleđena iz socijalizma umnogome je i to u najboljem pogledu oblikovana upravo od strane Zdravka Šotre.

Koliko god njegov bioskopski opus nije bio slavan, i izuzev hitova od LAJANJE NANA ZVEZDE pa nadalje, ne mislim da će biti upamćen, doprinos kulturi kroz televijski rad je neizmeran, i to kako dramski tako i zabavni program.

Za samog Šoleta je kasno, ali važno mi je da barem oni koji ostaju da ja njega nikada nisam prestao da volim, samo smo se negde na tom putu razišli, generacijski i umetnički, i nismo stigli da se vratimo onom mnogo većem broju stvari koje nas vežu.

U svakom slučaju, on će u mojim sećanjima nastaviti da živi ne samo kao autor nego i kao čovek izvanrednog duha i šarma koji je osvajao sve koji su ga ikada sreli.