TEORIJA O POTREBNOM FILMU
Kada je jugoslovenska filmska proizvodnja dostizala i do 35 filmova godišnje – naša produkcija je bila sposobna da manje-više pokrije potrebe svih gledalaca.
Otud naš film, praktično, ima predstavnike u svim žanrovima iako su neki od njih sticajem okolnosti ostali nerazvijeni i zanemareni.
Danas, sa produkcijom od desetak filmova godišnje, znatno je sužen spektar koji pokriva srpski film. Ovaj broj filmova jedva da pokriva asortiman žanrova kada bi, recimo, isporučivao po jedan film za svaki žanr.
Pored toga, ostaje pitanje ostalih opredeljenja srpskih filmskih autora, to jest, hoće li film biti populistički ili elitistički, festivalski ili repertoarski, hoće li biti autorski ili producentski, itd.
U ovakvim produkcionim uslovima, praktično je nemoguće izdvojiti neko konkretno opredeljenje kao jedino ispravno, naročito zato što ljudi imaju različite potrebe bilo da su autori ili gledaoci. S druge strane, to ne mogu ni sami autori pa zato većina naših filmova pati od prevelikog broja različitih motiva i ambicija u istom ostvarenju.
Pošto se ciljevi srpskog filma, u ovakvoj produkciji, moraju suziti, i to je jedino što je neizbežno, predlažem sledeću politiku.
Srpski filmski autori treba da osmotre koji su sve sadržaji dostupni srpskim filmskim gledaocima i svim ostalim ciljnim grupama na koje usmeravaju svoj film, tu pre svega mislim na razne festivalske forume. Kada to konstatuju treba da snime film sa kakvim se njihova ciljna grupa do sada nije suočila.
Sa deset takvih filmova godišnje, srpski film će ponovo postati regionalna filmska supersila, kakav je bio u doba kada su naši najreprezentativniji autori, u najboljem smislu te reči, snimali filmove kakvih u svetu nije bilo.