ŠIŠANJE osvaja prve dve nagrade

ŠIŠANJE Stevana Filipovića osvojilo je Grand Prix i nagradu kritike FIPRESCI na Festivalu LIFFE u Leskovcu gde je imao tri pune projekcije. Posebnu draž nagradi daje to što je uz članove Nikšu Sviličića i Antonija Mitrikeskog radom ovog tela predsedavao Darko Bajić.

Evo šta kaže Politika o ishodu festivala u jednom krajnje neobičnom izveštaju:

Филму „Шишање” две награде на фестивалу у Лесковцу

ЛЕСКОВАЦ – Филм „Шишање” Стевана Филиповића добио је две награде на на интернационалном филмском фестивалу „Лајф” у Лесковцу.

Филиповић је проглашен за најбољег редитеља и добио је награду „Златни лешник”, док је жири критике његов филм прогласио најбољим дугометражним филмом на фестивалу који се одржава трећи пут заредом.

Жири критике је доделио награду и редитељу Миши Тоту за америчко - српски филм „Избор”, који је своју светску премијеру имао у Лесковцу. Жири је доделио и диплому словеначком режисеру Винку Модемдорферу за филм „Пејзаж бр. 2”, као и Желимиру Жилнику за филм „Стара школа капитализма”.

На фестивалу је приказано 36 играних и документарних филмова, а за награде се такмичило седам играних филмова.

Стручним жиријем председавао је режисер Дарко Бајић, које је вечерас позвао лесковачку омладину, „која седи по кафићима”, да убудуће у већем броју дође на фестивалске филмске пројекције.

Жиријем критике је председавао Милан Д. Шпичек.

Фестивал је отворен филмом „Избор”, а затворен пројекцијом хрватског филма „Верујем у анђеле”, режисера Никше Свиличића.

Лесковачкој публици се током протеклих пет дана није поклонио ниједан од глумаца из приказаних филмова, а једини награђени режисер који је дошао у Лесковац и примио награду био је Миша Тот.

Бета

објављено: 31/10/2010

GAME OF DEATH

Pošto veliki holivudski uzori jedan po jedan odlaze u zatvor i imaju intezivne sukobe sa zakonom, Wesley Snipes svoju ozbiljno narušenu slobodu provodi radno. Evo trejlera za film THE GAME OF DEATH u kome je trebalo da ima reunion sa Abel Ferrarom sa kojim je radio KING OF NEW YORK. Međutim, ni Ferrara nije u stanju da dovrši film. Ipak, film je snimljen a Sniper sparinguje sa legendarnim Robert Davijem i naslednicom Granta Pagea i novom Ozploitation zvezdom Zoe Bell. Trejler izgleda prilično obećavajuće. Uživajte!

NEPRIJATELJ trejler

Za one koji ne žele da ga poseduju na svom hard disku, trejler za NEPRIJATELJA Dejana Zečevića i u ovoj varijanti

EKSLUZIVNO! NEPRIJATELJ trejler

Doba Nevinosti ima zadovoljstvo da bude prvo mesto na Mreži, a i šire koje će prikazati trejler za novi film Dejana Zečevića NEPRIJATELJ.
THE HURT LOCKER je vratio momke koji demontiraju bombe u trend a NEPRIJATELJ prati doživljaje njihovih kolega u Bosni u poslednjim danima rata.
Trejler možete SKINUTI ODAVDE.

SAJAM KNJIGA 2010.

Sajam knjiga je uvek značajna destinacija za ljubitelje filma pošto se tom prilikom može naći čitav niz srpskih, stranih, novih i antikvarnih knjiga o filmu. Međutim, ove godine Sajam knjiga donosi i dva zanimljiva izdanja na koja treba obratiti pažnju.

Prvo je svakako autobiografska knjiga Emira Kusturice SMRT JE NEPROVJERENA GLASINA koju su izdale Novosti. Ova knjiga u sebi ima elemente tell-all autobiografije kakve su svojstvene Holivudu ali ne i našoj kinematografiji. Samim tim ona može ispričati neke zanimljive stvari ne samo o Kusturici već i o istoriji naše kinematografije u poslednjih tridesetak godina.

Zatim, treba obratiti pažnju na knjigu scenarija Srđana Dragojevića RANE & DVE PRIČE ZA NOVU DECENIJU u kojoj se mogu naći scenario za RANE, zatim PARADA koja je upravo u realizaciji i 1999 koji je pisao sa Dimitrijem, po drami BEBINA NOĆ U GRADU, i taj skript se može smatrati svojevrsnim starijim bratom PORNO BANDE i SRPSKOG FILMA jer se dotiče lokalnog pornografskog miljea, a u javnosti je bio poznat i pod naslovima ODBRANA I POSLEDNJI DANI i ŠKARTOVI.

Od starih izdanja, naglašavamo da su NOVI KADROVI koje je Clio izdao po nepristuipačnoj ceni pre dve godine sada pali na 865 dinara. Ovo i dalje nije mala cena, ali sada već ima smisla kupiti tu knjigu. Podsetićemo, u NOVIM KADROVIMA su objavljeni eseji nove generacije filmskih kritičara o skrajnutim vrednostima srpskog filma te ovaj zbornik može poslužiti i kao priča o nekim zaboravljenim klasicima i kao mali katalog savremene srpske kritičarske scene.

Među nedavno izdatim knjigama koje se verovatno mogu naći u zalihama, značajno je pomenuti CRNI TALAS Bogdana Tirnanića, zaista kapitalno izdanje Filmskog centra Srbije i DEJVID KRONENBERG Marka Browninga, istog izdavača. FCS nudi onim ambicioznijim ljubiteljima filma i niz drugih zanimljivih izdanja na koja treba obratiti pažnju.

TILVA ROŠ@DOBA NEVINOSTI

Imamo veliko zadovoljstvo da sa vama podelimo utiske o filmu TILVA ROŠ koje je posle gledanja na Zagreb Film Festivalu, ekskluzivno za naš blog, zabeležio Drug Najstariji koji u Srbiji živi & radi pod (verovatno lažnim) imenom Ivan Velisavljević. Reč je o čoveku istančanog ukusa, vrhunskog poznavanja filma i ova analiza obećava da nas čeka ostvarenje najvišeg dometa:

TILVA ROŠ, DRAGI ZAGREB MOJ

Ovo nije filmska kritika, već izliv emocija. I zato neću lagati: poznajem ljude koji su pravili Tilva Roš. Osjećam neki generacijski sentiment prema njima. Samim tim, prije zagrebačke premijere u kinu Europa, na 8. Zagreb film festivalu, imao sam pozitivnu predrasudu. Želeo sam da film uspije, jer sam ljude koji su ga stvarali viđao na studijama, gledao sam njihove studentske radove, znao sam kako razmišljaju, i zato sam navijao da film bude dobar i osvoji Zagreb. Osim toga, tema, filmski utjecaji i način snimanja koje je redatelj Nikola Ležaić opisivao u interjvuima bili su mi veoma bliski, i činilo mi se da je Tilva Roš nastao iz istih pobuda zbog kojih sam nekada hvalio Šejtanovog ratnika, da nosi istu takvu pankersku energiju. Tim više mi je bilo drago da čujem zagrebačke frendove i poznanike kako s velikim entuzijazmom očekuju film, da vidim prepunu kino-dvoranu i gotovo cijelu filmsku ekipu na bini.

I, kakav je Tilva Roš?

A rekao sam da neću lagati: Tilva Roš je opak. Emotivan. Duhovit. Užasno političan, iako mu to nije bila osnovna namera. U tri reči: zajeban mali film.

Razne domaće uratke u kritikama sam hvalio iz raznih razloga: za neke sam mislio da su dobri, iako njihova poetika možda nije bila ono što inače volim na filmu; za neke da su vredni u kontekstu kinematografije, da su zanimljiva tendencija, iako sami po sebi nisu bili bogzna šta. Ali Tilva Roš je pun pogodak: to je ono zbog čega volim da gledam filmove.

Priča o dva skejtera iz Bora, provincijskog grada na istoku Srbije, Marku Todi (Marko Todorović) i Stefanu Stekiju (Stefan Đorđević), i devojci Dunji (Dunja Kovačević) koja komplikuje stvari tokom jednog leta, kada iz Francuske dođe na raspust, može delovati previše jednostavno, ali ona je pripovedni zamajac koji višestruko koristi preglednosti naracije: neki od ključnih postupaka likova nezamislivi su bez tog okvira. Ono što Marko i Stefan rade – digitalnom kamericom snimaju maštovita samopovređivanja, buše obraze iglama, bespoštedno tuku jedan drugog kaišem, valjaju se goli po koprivi – inspirisano je američkim serijalom Jackass, ali u sklopu sa skejterskom supkulturom, ljubavnom pričom i društvenom situacijom u Boru, dobija mnogo dublja i zanimljivija potencijalna značenja: samopovređivanje, telesni bol, i humor koji se unosi u tu sado-mazohističku igrariju, u Jackassu predstavljaju bizarnu zabavu dokonih Amerikanaca, u Fincherovom Fight Clubu poprilično konstruisanu filozofsku potku, dok je u Tilva Rošu to ne samo lični čin otpora, način da se osetiš živim kad si mlad i u Boru, već i vrhunsko zadovoljstvo, nihilistički čin kojim se od beslovesne američke supkulture i dekadencije dolazi do politički znakovitog.

Skejteri, a naročito Marko Toda, prikazani su kao radnička deca čiji roditelji protestuju zbog propasti i privatizacije Rudarsko-topioničarskog basena Bor. Radnici pokušavaju da se organizuju onako kako znaju, kako su naučili u socijalizmu, ili tokom demokratskih promena, štrajkovima, plakatima, blokadom grada. Njihova deca, međutim, nemaju mnogo iluzija: oni su već u depresiji kapitalizma koju su naučili od američkih uzora, i svoj mali anarhistični kolektiv pokušavaju da iskoriste kao štit, kao prostor za druženje, osećanje zajedništva, duh pobune i zadovoljštine. Međutim, ni taj kolektiv nije homogen: između Stefana i Marka postoje ne samo razlike i sukobi zbog Dunje, već i klasne razlike. Stefan dolazi iz bogatije kuće, bez problema upisuje fakultet, „dezertira“ iz provincije (vidimo ga kako čita „Designing Sound“, što znači da verovatno upisuje nekakav umetnički, prestižni fakultet), dok je Marko iz tipične radničke obitelji (otac je radnik RTB-a, majka pokušava da se bavi multilevel marketingom), nezaposlen je, ne nastavlja školovanje... Izvanredna scena Todinog upoznavanja sa mentorom iz Biroa za nezaposlene koji mu objašnjava šta je CV i čemu služi biro neprocenjiva je i kao duhovit prikaz junakove zbunjenosti i kao dokument jedne sumenute situacije u vremenu konačnog prelaza Srbije na eksploatatorsku praksu kapitalizma.

Da kolektiv bude dijalektičniji, u skejt-timu Kolos ima i individualista. U drugoj briljantnoj sceni, jedan od skejtera, mali Mekica (Nenad Stanisavljević), pijan, sažima svoju filozofiju: „Mene boli kurac, brate, i za tebe i za Kolos, brate, ja vozim skejt, znaš zašto vozim skejt, ne vozim za tebe i njega, brate, vozim skejt zato što volim da vozim skejt, a vi to ne razumete, kad neko radi ono što voli, ne razumete jer ste slepci“.

Upravo tako je snimljen Tilva Roš: ni za večnost, ni za festivale, nego zato što neki ljudi vole da snimaju filmove. Tilva Roš je preko potrebna revitalizacija amaterskog duha, mala ali značajna izmena proizvodnih odnosa unutar srpskog filmskog esnafa. Sam Ležaić je pre zagrebačke projekcije rekao da film posmatramo kao proizvod druženja a ne kao neki pretenciozan umetnički poduhvat. Osim što se u samoj priči vidi duh zajedništva, on se može pročitati i u opisu nastanka filma, u radu sa naturščicima, u cinema verite stilu, preobražaju, bez zadrške, stvarnih života glumaca u filmske likove.

S jedne strane, takav pristup vuče na ljuti ljevičarski art-house. Ali nije. Ili bar nije do kraja. Tilva Roš ima zajedničku crtu sa drugim pripadnicima „novog srpskog filma“: žanrovsku osvešćenost. U njemu je sve ono što smo voljeli dok smo bili mladi: Miliusov Dan velikih valova u priči o prijateljstvu i supkulturi, o kultu tijela i vremenu ljeta, Point Break Kathryn Bigelow u melodramskom trouglu, Lords of Dogtown Catherine Hardwick u radničkoj priči skejtera, i mitologizacija provincijskog prostora i odrastanja u njemu u maniru Novog Holivuda. Žanrovska osnova obogaćena je režijskom poetikom koja je karakteristična za indie film: vansantovski krupni planovi u kombinaciji sa dugim kadrovima, prikaz delova Bora u kojima obitavaju skejteri kao gotovo oniričnih mesta, pomoću toplih boja i komponovanja kadrova od fabričkih dimnjaka i sceničnih pustih predela oko fabrike (debitantski rad direktora fotografije Miloša Jaćimovića), dokumentaristički prilaz supkulturi, niskomimetična gluma, altmanovsko preplitanje dijaloga i zvukova (dizajnerski rad Danijela Miloševića, Ivana Uzelca, Nikole Medića i Jakova Munižabe), atmosferična muzika alternativnih bendova... U svemu tome, scena rasturanja supermarketa direktno iz Jovanovićevog Mlad i zdrav kao ruža i Radivojevićevih Buba u glavi. Prepoznatljiv žanr, indie stav, jugoslovensko nasleđe. Ja to volim. Za mene je to dobitna kombinacija. A po reakcijama zagrebačke publike tijekom i nakon filma, po smijehu i ovacijama – rekao bih da nisam usamljen.

I kaj mi drugo preostaje osim da najtoplije preporučim Tilva Roš Nikole Ležaića? On je punk, yu wave, teorija bola, praznina tijela. Načuljite uši, otvorite oči. Uskoro će igrati u kinu pored vas. Nemojte ga propustiti.

OSTRVO PROKLETIH@SAJAM KNJIGA

Pre dvadesetak godina, u vreme kada je američki kablovski kanal HBO tek počeo da prerasta u medijsku imperiju koja postavlja nove standarde, kakva je danas, snimljena su dva neobično kvalitetna televizijska filma o detektivu harry Philip Lovecraftu kog je kreirao scenarista Joseph Dougherty. Lovecraft je bio lik formalno proistekao iz Zlatne ere tvrdokuvanih krimića po uzoru na Philip Marlowea s tim što se drugi redovni junak ovih misterija razlikovao – iako je delio epohu i miljhe bogatih dekadenata, holivudskih mogula, fatalnih žena i duboko zakopanih tajni – Los Anđeles četrdesetih i pedesetih je u Doughertyjevim scenarijima bio prostor u kome magija postoji kao deo svakodnevice, okultni spisi zaista funkcionišu a kletve su standardni vid komunikacije.

Brojne mogućnosti čitanja Doughertyjevog koncepta ilustruje to što je prvi film režirao novozelandski žanrovski specijalista Martin Campbell sa prenaglašenim mačoom Fred Wardom u glavnoj ulozi dok je drugi snimio senzibilni, i umetnički uvek ambiciozni, Paul Schrader sa novoholivudskom ikonom Dennis Hopperom u glavnoj ulozi. Nažalost, misterije o H. Philip Lovecraftu ostale su kratkotrajan bljesak istinski stimulisane mašte na ekranu, no sasvim je sigurno da je ovaj način mišljenja barem posredno uticao na savremeni strip.

Taj uticaj stigao je do Srbije u formi debitantskog romana Đorđa Bajića OSTRVO PROKLETIH čija je osnovna premisa da se dešava u svetu u kome su sve žanrovske priče iz savremene popularne kulture zapravo istina.

Da bi na olakšao, zaplet vezuje za jednu losanđelesku detektivsku agenciju specijalizovanu za natprirodne i opasne zadatke – navikli smo da takve priče kreću iz Amerike.

Da bi stvari učinio autentičnijim junaci su rođeni u Srbiji koja je kao i ostatak sveta nešto drugačija nego što je u stvarnosti.

Zadatak je vezan za tropsko ostrvo, na meti su porno zvezde, uključeni su vidovnjaci, penzionisane srpske glumice, nacisti, vampiri i zombiji.

I što je najvažnije, u romanu ima stvari koje bi snimali i Campbell i Schrader.

OSTRVO PROKLETIH objavio je Paladin, izdavačka kuća velikana srpske žanrovske proze Gorana Skrobonje. Sajt knjige je već na Mreži a možete ga posetiti klikom OVDE. Videćemo se i na promociji 26. Oktobra u Hali 2B na beogradskom Sajmu knjiga. Tom prilikom, u prodaji će se naći TRINAEST primeraka probnog tiraža a posle ove limited distribucije, sredinom novembra izlazi i čitav tiraž pred čitaoce. Dakle, uskoro ćete se uveriti da li je u Đorđu Bajiću, Milan Nikolić dobio dostojnog naslednika.

Na promociji će govoriti pored urednika Gorana Skrobonje i pisca Đorđa Bajića, reditelj Mladen Đorđević i Dimitrije. Ovde možete pročitati odlomak iz romana.

NSF u BLICU

U današnjem BLICU, izašao je tekst velikana srpske filmske misli Saše Radojevića koji se bavi Novim srpskim filmom i predstavlja ga široj javnosti. Uživajte!

„Novi srpski film“ izaziva sve veću pažnju publike

Šok ukorenjen u tradiciji

S. Radojević | 24. 10. 2010. - 00:02h |

Filmsku jesen u našoj zemlji u velikoj meri obeležila su ostvarenja Srđana Spasojevića “Srpski film” i Stevana Filipovića “Šišanje”.

Scena iz filma „Život i smrt porno bande“ Mladena Đorđevića

Poseban publicitet koji su ti filmovi dobili zbog prikazivanja eksplicitnog nasilja i seksa, i široka društvena rasprava vezana za porast (samo)destrukcije u ovdašnjem društvu, otvorili su mogućnost da se problematizuje pojam “novi srpski film”, koji svedoči o postojanju šteni poput eskapizma i tehničke egzekucije u „Čarlstonu za Ognjenku“ ili političke provokativnosti u filmu „Život i smrt porno bande“.

Konačno, to su bili filmovi koji su imali sposobnost da uvedu neke zapuštene žanrovske matrice u establišmentski prihvaćen mejnstrim kao što je učinio „Četvrti čovek“ Dejana Zečevića u slučaju akcionog trilera, dotle potpuno prokaženog kod nas – kaže za „Blic nedelje“, scenarista Dimitrije Vojnov.

Filmovi koje uvrštavaju pod sintagmu “novi srpski film” dočekani su u izvesnim krugovima sa netrpeljivošću. Pre izvesnog vremena u javnosti se pojavila informacija da neimenovana grupa sociologa, psihologa, tužilaca, naučnih i umetničkih radnika utvrđuje da li “Srpski film”, zbog scena nasilja, sadrži elemente za pokretanje krivičnog postupka.

Budući da zvanična cenzura ne postoji onaj ko ima nameru da zabrani “Srpski film” morao bi da podnese krivičnu prijavu. Koliko je poznato za sada niko nije zvanično zatražio sudsku zabranu prikazivanja “Srpskog filma” u domaćim bioskopima.

Pojam “novi srpski film” je i pokušaj klasifikacije savremenog domaćeg filma, koja baš kao i ozbiljne rasprave o njemu, evidentno nedostaju.

- Trenutno imamo politički razblažen i tek uopšteno kritičan mejnstrim film finansiran iz državnih centara moći i niz polunezavisnih disparatnih ostvarenja koja se pozicioniraju unutar široke lepeze mogućnosti filmskog izraza i socijalnog angažmana, a ponekad i koketiraju sa kulturom tabloida i sa rasapom vrednosti u našem društvu – kaže dr Ivana Kronja, teoretičarka filma.

S druge strane, akteri “novog srpskog filma” subverzivnost kojom se služe svode isključivo u umetničke okvire. Odbacuju zamerke da su šok elementi prisutni u njihovim ostvarenjima jedini način da na sebe skrenu pažnju probirljive svetske festivalske scene. Zapaženi su uspesi Mladena Đorđevića sa filmom “Život i smrt porno bande” i “Srpskog filma”. Takođe, ne žele da se predstavljaju kao začetnici nečega što nije ukorenjeno u domaćem filmu.

- „Novi srpski film“ je mnogo svesniji srpske filmske tradicije od onoga što se danas smatra mejnstrimom i nemamo iluzije da mi donosimo nešto apsolutno novo, ali ono što je bila ideja jeste da se kroz „novi srpski film“ unesu novine u tkivo naše kinematografije kako kroz prakse sa kojima nije bilo iskustva tako i kroz oživljavanje nekih starih strujanja, a u tom smislu se najdalje otišlo upravo u domenu savremene reinterpretacije „crnog talasa“. Od 2006. godine od kada „novi srpski film“ postoji kao pojam, mislim da smo uspeli da značajno utičemo na strujanja na sceni. Dok je ranije bio po jedan film koji bi se mogao ubrojati u ovaj pravac sada ih imamo po tri-četiri godišnje – kaže Vojnov.

Kao najveća pobeda „novog srpskog filma“ je upravo trenutna situacija u domaćim bioskopima. „Šišanje“ Stevana Filipovića sa 32 hiljade gledalaca za svega dve nedelje prikazivanja biće najgledaniji srpski film 2010. godine, a „Srpski film“ Srđana Spasojevića ne prestaje da izaziva polemike.

„Novi srpski film“ na festivalu u Leskovcu Film Srđana Spasojevića „Srpski film“ biće prikazan na Trećem internacionalnom filmskom festivalu u Leskovcu LIFE. Pod sloganom „Majstori filmske kuhinje“ taj festival će biti održan od 27. do 31. oktobra 2010. u Leskovačkom kulturnom centru.Na ovogodišnjem, trećem po redu, festivalu LIFE, tokom pet dana trajanja biće prikazano ukupno 36 filmova u četiri programa: “Novi srpski film” (ovogodišnje domaće premijere, šest naslova), “Migracije” (izbor filmova iz eksjugoslovenske regije, takođe šest naslova), “Doku/kratki” i “Već nagrađeni”.

Najzanimljiviji filmski pokret u regionu
O „Novom srpskom filmu“ pisano je i u Hrvatskoj.

- Sadržajno nemaju puno zajedničkog, žanrovski su krajnje različiti, ali su krcati radikalnim idejama koje ih razlikuju od ostvarenja srednje i starije generacije reditelja koji, međutim, drže kulturni monopol (ove godine srpski kandidat za „Oskara“ je vrlo slabo primljena “Besa” Srđana Karanovića), kontroliše fondove za kinematografiju i povremeno pokreće afere protiv mlađih filmadžija (problemi oko “Života i smrti porno bande”, pokušaji zabrane “Srpskog filma”) - mišljenje je Nenada Polimca, uglednog filmskog kritičara „Jutarnjeg lista“

PRASIĆI U MAGREBu

E-PIGS Petra Pašića osvojio je specijalnu nagradu na 8. mediteranskom festivalu kratkometražnog filma u Tangeru, u Maroku. Uprkos predrasudi da se prasići loše provode u arapskom svetu, ovi su izdominirali u Magrebu.
Halal vjera!

KAKO JE JERES POSTALA DOGMA

Novi srpski film, i to u formi u kojoj je definisan baš na ovom mestu, nesumnjivo je prepoznat kao filmski talas, o čemu svedoče ne samo tekstovi u časopisu Camera Lucida, razmišljanja Dinka Tucakovića i Nenada Polimca ili najavljeni članak u Hrvatskom filmskom ljetopisu koji na ovu temu priprema Ivan Velisavljević, već i jedan para-naučni skup u organizaciji Instituta za film, pozorište, radio i televiziju Fakulteta dramskih umetnosti.

Skup će biti održan u galeriji Artget 23. oktobra u 12h, pa ako vas zanima ČEKAMO VAS

A evo i zvaničnog programa ovog sabora:

Institut za pozorište, film, radio i televiziju Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu

u subotu, 23. oktobra 2010. godine, sa početkom u 12 časova, u galeriji Artget, Trg republike 5, Beograd, organizuje tribinu pod nazivom

NOVI SRPSKI FILM – POJAM, DOMETI, KONTROVERZE

U ukupnom trajanju od 3 časa, tribina podrazumeva desetominutna izlaganja učesnika i diskusiju uz pomoć moderatora i učešće publike.

Uvodna reč:

dr ENISA USPENSKI (direktorka Instituta)

Učesnici:

DIMITRIJE VOJNOV (filmski kritičar i scenarista) – Namere novog srpskog filma

MIRKO STOJKOVIĆ (filmski kritičar i scenarista, docent FDU) – Anon delivers

ALEKSANDAR RADIVOJEVIĆ (filmski scenarista i kritičar) – Nasilje u novom srpskom filmu

MLADEN ĐORĐEVIĆ (filmski reditelj) – Seks i pornografija u novom srpskom filmu

mr DEJAN OGNJANOVIĆ (filmski i književni teoretičar i kritičar) – Žanr kao blagoslov i kao prokletstvo: prednosti i zamke žanrovskog pristupa u novijem srpskom filmu

dr IVANA KRONJA (filmska teoretičarka i kritičarka) – Pravci razvoja domaće kinematografije: disparatna ostvarenja

MIROLJUB STOJANOVIĆ (filmski kritičar i teoretičar) – Recepcija novijeg srpskog filma i polemički kontekst

SRĐAN VUČINIĆ (filmski teoretičar i kritičar) – Tranzicija – epizodni junak novog srpskog filma

SAŠA RADOJEVIĆ (filmski kritičar, scenarista i reditelj) – Tretman državnih institucija u novom srpskom filmu

IVAN VELISAVLJEVIĆ (filmski kritičar i teoretičar) – Zašto srpski film treba ipak shvatiti ozbiljno

Specijalni gost:

MIČ DEJVIS /Mitch Davis/ (koselektor programa Subversive Serbia festivala Fantasia u Montrealu)

Moderator:

VLADIMIR KOLARIĆ (filmski teoretičar, doktorand FDU)

BIVŠA CURA

Čini se da je muzički videoklip postao nepotreban posle smrti MTVa ali s vremena na vreme pojavi se poneki koji dokaže da ova forma itekako ima smisla. Lollobrigida, jedna od naših omiljenih grupa ima odličan novi spot. Pogledajte obavezno!

šišanje VRATILO PUBLIKU U BIOSKOPE

ŠIŠANJE Stevana Filipovića je posle nedelju i po dana prikazivanja i oko trideset hiljada gledalaca postalo najgledaniji srpski film u 2010. godini. Ovaj skor će u sedmicama pred nama biti još znatno uvećan. Ipak, činjenica da je film tako brzo ostvario gledanost, privukao pažnju i nadmoćno prevazišao ostatak konkurencije govori pre svega o tome da je publika zapravo željna srpskog filma sa zanimljivom temom i svežim pristupom. S druge strane, činjenica da se naša kinematografija tri godine sistemski opirala pomaganju ovog filma, pokazuje koliko su oni koji odlučuju o kulturnoj politici potpuno izgubili sposobnost da procene relevantnost projekata koji im se nude.

Ironiju dodatno pojačava činjenica da je jedan od najvećih simpatizera ŠIŠANJA među kritičarima Milan Vlajčić bio član komisije koja je bez mnogo dvoumljenja odbila ovaj film da bi se tri godine kasnije ispostavilo da je po njegovim rečima reč o „srpskoj PAKLENOJ POMORANDŽI“ i „jednom od ključnih dela srpskog filma na početku milenijuma“.

Dakle, reč je o naslovu koji je u velikoj meri uspeo da komunicira i sa mejnstrim senzibilitetima naše filmske javnosti. Štaviše, može se reći da su najpovoljnije reakcije upravo i stigle iz tih sfera.

Velika satisfakcija otud proističe iz nesporne činjenica da je u ovom trenutku Novi srpski film sa naslovima poput ŠIŠANJA, SRPSKOG FILMA ili PORNO BANDE odnosno TILVE ROŠ poslednja brana koja sprečava potpunu eroziju interesovanja publike i javnosti za srpsku kinematografiju u celini.

Opinionmakerski tekst Dinka Tucakovića o Novom srpskom filmu, odjeknuo je i u regionu, te je njegovo mišljenje potvrdio i Nenad Polimac, verovatno najveći aktivni jugoslovenski filmski kritičar u svom tekstu o ŠIŠANJU koji je izašao u Jutarnjem Listu gde između ostalog kaže -

U napisima o “Šišanju” u srbijanskim medijima sada se već legitimno spominje sintagma “novi srpski film”, o čemu piše i Dinko Tucaković, filmski redatelj i direktor Muzeja Jugoslovenske kinoteke, u novom broju NIN-a. Što sve pripada pod nju? Raznolika grupa filmova mlađih redatelja: Filipovićevi “Šejtanov ratnik” i “Šišanje”, “Čarlston za Ognjenku” Uroša Stojanovića, “Život i smrti porno bande” Mladena Đorđevića, “Srpski film” Srđana Spasojevića te pobjednici Sarajevo Film Festivala “Ordinary People” Vladimira Perišića i “Tilva Roš” Nikole Ležajića. Sadržajno nemaju puno zajedničkog, žanrovski su krajnje različiti, ali su krcati radikalnim idejama koje ih razlikuju od ostvarenja srednje i starije generacije redatelja koja, međutim, drži kulturni monopol (ove godine srpski kandidat za Oscara je vrlo slabo primljena “Besa” Srđana Karanovića), kontrolira fondove za kinematografiju i povremeno pokreće afere protiv mlađih filmaša (problemi oko “Života i smrti porno bande”, pokušaji zabrane “Srpskog filma”). Odličan odjek “Šišanja” u kinima možda bi mogao pretegnuti u postizanju boljeg statusa “novog srpskog filma”, koji upravo stasa u trenutno najzanimljiviji filmski pokret u regiji.

Sudbina Novog srpskog filma međutim tek treba da se utvrdi. Zdravlje srpske kinematografije nikada nije bilo previše na ceni među onima koji procenjuju u kom će se pravcu ona kretati i materijalno podržavaju takve odluke. Ipak, ovakvi rezultati pokazuju da NSF nije pojava koju lako mogu ignorisati.

Dotle, ekipa ŠIŠANJA zaslužuje sve čestitke za spremnost da preuzme svoju ulogu u preporodu srpske kinemataografije u jednoj od njenih najdubljih kriza proisteklih iz toga što se danas žanju rezultati katastrofalnih odluka posejanih u prethodnih nekoliko godina. Posebnu zahvalnost zaslužuje publika koja je uprkos svemu pružila priliku ovom filmu, iako se dugo radilo na tome da se odvikne od našeg filma.