Poslednjih nekoliko godina, i Holivud i evropske kinematografije snimaju niz interesantnih i rado gledanih filmova o Drugom svetskom ratu. Ovaj istorijski period je filmovan bezbroj puta, i čini se da je došlo vreme da se snime filmovi koji će primeniti savremeni senzibilitet na tu temu. Svaka decenija je imala svoje filmove o drugom svetskom ratu. Iako su neki drugi ratovi u tim periodima dominirali na ekranu, ipak su se prilično konzistentno pojavljivali naslovi poput THE BIG RED ONE ili SAVING PRIVATE RYAN.
Prvu deceniju 21. veka pre svega obeležavaju filmovi u kojima je sve prisutnija siva zona u pogledu prikaza sukoba sa nacizmom. Raniji filmovi su, uz časne izuzetke, imali tendenciju da prikazuju naciste kao groteskne negativce i da ih iz domena istorije presele u domen pop kulture, i moglo bi se reći da je upravo ta infantilizacija nacističkog projekta jedan od faktora koji generiše fascinaciju tim poretkom. U tim plakatskim filmovima, nacisti su prikazivani kao neuverljivo i isključivo zli ljudi, i to je dovelo do potpunog gubitka socijalne relevantnosti tih filmova.
U protekloj deceniji, međutim, pojavljuju se filmovi koji se bave sivom zonom okupacije, prikazujući likove Nemaca koji nisu isključivo monstrumi raspoloženi za ubijanje, opterećeni iracionalnim idejama i opijeni okultizmom, a još više se ulazi u temu kolaboracionista, ljudi iz okupiranih zemalja koji su sarađivali sa njima. Još od Paul Verhoevenovog ZWARTBOEK ili pre njega, Bertrand Tavernierovog LAISSEZ-PASSER, ulazi se duboko u temu kolaboracije. Štaviše, Tavernier se isključivo bavi temom filmskih radnika koji su sarađivali sa okupatorima i višijevcima (među kojima je bilo velikih autora poput Cluzota, recimo) dok se ZWARTBOEK ipak drži konvencionalnije forme o Pokretu otpora ali sa jednim ambivalentnijim pogledom na situaciju nego što je recimo imao u svom prethodnom filmu na istu temu SOLDAAT VAN ORAANJE.
Holanđani su izrazito traumatizovani Drugim svetskim ratom i ova tema je podstakla mnoge njihove autore da se izraze. Ne samo da je Verhoeven snimio klasike na ovu temu, već su tu i mnogi drugi, recimo Fons Rademakers. Otud ne čudi da je Holandija predvodila ovaj talas. Veliki tamošnji filmski hit sa temom drugog svetskog rata jeste i OORLOGSWINTER Michaela Koolhovena koji govori o dečakovom pokušaju da sam spase oborenog RAFovog pilota jer je svestan da su Nemci infiltrirali pokret otpora. Ovaj film bi se mogao smatrati nezvaničnim rimejkom jugoslovenskog filma DOLINA MIRA France Štiglica u kome deca pomažu oborenom američkom pilotu.
Koolhaven u svom filmu takođe spaja uzbuđenje tipičnog ratnog trilera sa temom sazrevanja u vreme okupacije, ponovo u sivoj zoni. I slično Verhoevenu, postiže mnogo bolji rezultat od plakatskih filmova, pokazujući vrlo ubedljivu sliku monstruoznosti nacističkog projekta dominacije.
Danci su tragom ove holandske linije nastupili sa izvanrednim film FLAMMEN OG CITRONEN koji se bavi dvojicom likvidatora angažovanih u pokretu otpora na koje neprestano ubijanje kolaboracionista i nacista počinje da ostavlja posledice. Jedna od retkih kinematografija koja je ranije progovorila o traumama “pozitivaca” iz Drugog svetskog rata jeste jugoslovenska kinematografija, s tim što se ona bavila uklapanjem veterana u posleratno društvo, ili sukobima započetim u ratu koji traju i posle, tipični naslovi su DELIJE, MALI VOJNICI ili KRAJ RATA. Danski reditelj Ole Christian Madsen međutim tumači snalaženje u sivoj zoni tokom samog rata kada su motivi patriota i kolaboracionista često sasvim nejasni, a oni koji su u sred tog vrtloga nisu sposobni da ih razumeju.
Američka kinematografija je pak odlučila da ponudi dva ambiciozna naslova poptuno oprečnih poetika. S jedne strane to je VALKYRIE Bryana Singera u kome se govori o zaveri nemačkih oficira da se reše Hitlera, dakle uvodi se motiv tzv. “dobrih Nemaca” i u formi trilera obrađuje se istinita priča, dočim s druge strane Quentin Tarantino u filmu INGLOURIOUS BASTERDS upravo potencira sve ono što je stilizovano u filmovima o Drugom svetskom ratu i nudi najekscesivniju upotrebu klišea iz tih filmova. Rusi idu još dalje Tarantinovom linijom i snimaju animu FIRST SQUAD o borbi ruskih i nemačkih magijaša tokom Drugog svetskog rata!
Interesantan doprinos aktuelnom stanju filmova o Drugom svetskom ratu nude baltičke zemlje sa dokumentarnim filmom FRITSUD JA BLONDIINID koji govori o tamošnjim glumcima koji su igrali naciste u filmovima. Tendencija da se uloge nacista daju baltičkim glumcima bila bi tek interesantan detalj i svela bi se na to da su oni tek imali drugačije fizionomije od Rusa, da u baltičkim zemljama nije situacija takva da se sovjetska vlast smatra gorom od nacističke okupacije, da su aktivne brojne organizacije veterana koji su se borili na strani nacista, pa da čak i sami glumci iz tih sovjetskih filmova imaju veće simpatije za naciste nego za Sovjete. Slična promena paradigme desila se i na jugoslovenskim prostoriima. Iako se ovde još uvek barem otvoreno ne dovodi u pitanje da li su nacisti bili negativci (barem za sad), činejnica je da su brojne paravojne formacije koje su ranije smatrane kvislinškim danas rehabilitovane i da je vrlo zanimljivo porazgovarati sa glumcima koji su ranije te likove igrali kao zlikovce dostojne prezira. Uostalom, u hrvatskim filmovima odavno postoje vrlo ambivalentni likovi ustaša i domobrana.
Naša kinematografija kao najdirektniji nastavljač jugoslovenske kinematografije, poznate po sjajnim ratnim filmovima, takođe je reagovala na ovaj trend. Početkom godine, izašao je zaista grozan film DRUG CRNI U NOBu, neuspeo pokušaj da se snimi komedija na temu partizanskog filma. Ipak ostaje nada da ovaj promašaj neće ugroziti dalje postmoderno ili humorističko tretiranje ove teme.
U dokumentarnom domenu, Igor Stoimenov je iz materijala svoje dokumentarne serije ROBNA KUĆA o jugoslovenskoj pop kulturi izmontirao dokumentarac o partizanskom filmu koji bi uskoro trebalo da ima premijeru.
Ono što čini oživljavanje filmova o Drugom svetskom ratu kod nas još potrebnijim jeste upravo ta promena paradigme, odnosno nova interpretacija istorije koja se znatno razlikuje u odnosu na onu koja je dominirala u ranijim ratnim filmovima. U tom smislu je interesantno da se prvi najavljeni filmovi koji će se baviti novim pogledom na istoriju neće baviti rehabilitacijom ranije prokaženih, već Nemcima. Samoproklamovani fan Hajrudina Krvavca Pjer Žalica priprema film o isterivanju folksdojčera, nešto potpuno suprotno od filmova svog uzora koji je uz Briana G. Huttona verovatno jedini uspeo da ubijanja nacista napravi umetničku formu. Osim ako nas Žalica prijatno ne iznenadi, njegov film će ubijanje Nemaca prikazati kao nešto ružno. Iako su i drugi narodi imali dosta brutalne obračune sa svojim Nemcima, Srbi su ipak prvi koji će o tome snimiti ambiciozan visokobudžetni film.
Drugi film koji će se baviti drugačijim Nemcima jeste KAKO SU ME UKRALI NEMCI Miše Radivojevića. Ovaj film će više biti jedna intimistička priča o dečaku o kome mnogo više brine Nemac silom useljen u njegovu kuću od vlastite familije opterećene politikom.
Oba ova naslova su smeštena u epohu, ali po svojoj temi nisu na liniji tipičnog ratnog spektakla kakav je nastajao ovde ranije. Pošto su ti spektakli obično i snimali kako bi reprodukovali zvaničnu liniju istorije, sigurno je da naši autori još uvek ispipavaju šta je nova zvanična linija.
