UMETNOST ŠOKA

Pozivamo vas da 4. i 5. septembra u kulturnom centru GRAD u ulici Braće Krsmanović 4 pogledate retrospektivu dosadašnjeg rada Mladena Đorđevića i time se dobro pripremite za premijeru ŽIVOTA I SMRTI PORNO BANDE koja je zakazana za 16. septembar, i naravno njen potonji ulazak u bioskope.

Iako je Mladen Đorđević tek sa PORNO BANDOM snimio svoj igrani celovečernji debi, ova retrospektiva itekako ima smisla. Njena funkcija je da nam pokaže put koji je Mladen prešao radeći kratke igrane i dokumentarne filmove kako bi došao do PORNO BANDE, prvog srpskog internacionalno relevantnog filma posle jako dugo vremena. U tim filmovima videće se njegovi eksperimenti, ispipavanja potencijala za sprovođenje žanrovskih koncepcija u srpskim okolnostima, istraživanje realnog miljea, izučavanje estetetike treša, definisanje autohtonog pristupa glumačkoj podeli i radu sa glumcima itd.

Pred samu projekciju sa svojevrsnim vodičem kroz Mladenov dosadašnji opus obratiće se Dimitrije.

Evo najave, spiska i kratkog opisa naslova koji vas očekuju:

Retrospektiva dosadašnjeg rada režisera Mladena Djordjevića biće prikazana 4. i 5. septembra u Kulturnom Centru “Grad”.

U petak, 4. septembra od 20h biće prikazana 4 njegova kratka filma: “Crni Talas”, “Kako Osvojiti Mladića”, “Pena za Brijanje” i “Živi Mrtvaci,” i srednjemetražni film “Glad.”
Narednog dana u istom terminu davaće se film “Made in Serbia” posle koga će uslediti projekcija iznenađenja.

Autor će nakon projekcija biti dostupan da odgovara na sva pitanja publike.

Mladen Djordjević je, iako tek na početku svoje karijere, u krugovima filmofila već stekao status kultnog režisera. U čitavoj domaćoj javnosti je kao grom odjeknulo njegovo prvo dugometražno ostvarenje – šokantni dokumentarni film “Made in Serbia” - koje je u punom sjaju prikazalo autentičnost, angažovanost i nezavisnost njegovog autorskog izraza, i svu njegovu ličnu hrabrost da u svojim filmovima ne odstupi od iskrenog bavljenja bolnim i opasnim društvenim problemima. Film je na DVD-u prodat u rekordnom broju za domaće uslove, a Mladenu je doneo nagradu za najboljeg novog autora na festivalu balkanskog filma Balcan Black Box u Berlinu 2006.

Visoka očekivanja fanova nije izneverio ni svojim celovečernjim igranim prvencem, izrazito smelim, provokativnim i subverzivnim ostvarenjem “Život i Smrt Porno Bande.” Taj višeslojno angažovani film je, kao retko koji poslednjih decenija, podelio i kritiku i publiku i izazvao ekstremne reakcije - fanatično obožavanje s jedne i otvoreno zgražavanje sa druge strane. Svoju festivalsku premijeru imao je na ovogodišnjem FEST-u, na kome je dobio i nagradu “Nebojša Djukelić” Udruženja beogradskih filmskih novinara i kritičara za najbolji film FEST-a 2009. Nagrađen je specijalnim priznanjima i na ovogodišnjem festivalu “Cinema City” u Novom Sadu i Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Letos je prikazan i na prestižnom “Pucheon International Fantastic Film Festival-u” u Južnoj Koreji, a pre nego što nastavi svoju svetsku festivalsku turneju, 16. septembra će iz “Sava Centra” krenuti u domaću bioskopsku distribuciju posredstvom distributerske kuće “Tuck.”

PETAR JELAČA, urednik filmskog programa

Podaci o filmovima:

CRNI TALAS, produkcija: CVK “Kvadrat”, 1998. godina, trajanje: 7 minuta;
Priča o mladom kriminalacu koji se sprema da posle jedne pljačke pobegne na more. Dok se sprema, nije svestan da mu devojka i najbolji prijatelj rade o glavi. (Prvi kadar filma je zum ka unutrašnjosti krvave wc šolje. Tako je Mladen Djordjević ušao u kinematografiju). uloge: Mladen Djordjević, Jelena Djordjević, Marko Joka scenario i režija: Mladen Djordjević

KAKO OSVOJITI MLADIĆA, produkcija: CVK “Kvadrat”, 1998. godina, trajanje: 15 minuta; Žurka. Devojka pokušava da pomogne drugarici da osvoji jednog tipa koristeći knjigu saveta. Čitav stan se polako puni gasom iz neispravne boce. Približava se eksplozija ... uloge: Jelena Brkić, Jelena Djordjević, Nebojša Tanasković, Mladen Djordjević, Jasmin Cvisić scenario i režija: Mladen Djordjević

PENA ZA BRIJANJE, produkcija: CVK “Kvadrat”, 2000. godina, trajanje: 22 minuta; Pripadnice vladajućeg plemena žena sa planete Erotikon 6 došle su na Zemlju da preurede tamošnje stanje koje remeti red u kosmosu. Jedna od oblasti njihovog delovanja je jogunasta Srbija, čiju omladinu, u predvečerje NATO bombardovanja, juri vojna policija radi učešća u ratu na Kosovu. Jedan od begunaca ima škakljiv način skrivanja zbog kojeg će, sasvim neočekivano, spoznati jednu od neobičnijih invazija u istoriji naučne fantastike. uloge: Srdjan Karanović, Jelena Stupljanin, Radivoje Bukvić scenario i režija: Mladen Djordjević

ŽIVI MRTVACI, produkcija: FDU, 2000. godina, trajanje: 20 minuta;
NATO agresija. Projektili sa osiromašenim uranijumom. Radijacija. Srpsko selo. Mrtvi ustaju iz grobova. Etno horor sa zombijima, ali sa krajnje srpskim motivima i krajnje modernom srpskom dramom: odnosom ideološki sučeljenih generacija u doba Slobodana Miloševića.
uloge: Srboljub Milin, Bojan Zogović scenario i režija: Mladen Djordjević

GLAD, produkcija: FDU, 2002. godina, trajanje: 55 minuta; Vreme vladavine Slobodana Miloševića. Razočarani pisac zaposlio se kao konobar u jednom srpskom restoranu, u koji dolazi posebna sorta gladnih ljudi. uloge: Danijel Sic, Paulina Manov, Olivera Marković, Petar Kralj, Predrag Ejdus, Srboljub Milin scenario i režija: Mladen Djordjević

MADE IN SERBIA, produkcija: ARHITEL, 2005. godina, trajanje: 97 minuta; Portret filmske «porno industrije» kroz četiri priče o porno glumcima. Reč je o ljudima koji uporno istrajavaju u borbi sa životnim nedaćama. To su jedan porno fanatik koji odlazi na prvo snimanje u Madjarsku, biseksualac koji posećuje svoj rodni gradić , četrdesetogodišnja glumica koja uvodi muža u porno biznis i seljak koji je zahvaljujući svom zanatu postao legenda sela. Tu je i jedan mladić koji zbog devojke koja ga je napustila odlučuje da krene u srpsko podzemlje seksa i snimi dokumentarac o pomenutim akterima, sve zato da bi ponovo sreo voljenu. režija Mladen Djordjević scenario: Mladen Djordjević, Dragan Nikolić, Nenad Bekvalac

REVOLT

Ovih dana u senci mnogih bučnijih filmskih dešavanja traje snimanje jednog filma čiji je nastanak bio samo pitanje vremena. Aleksandar Rajković, reditelj filma HAMLET koji je još uvek zarobljen u sudskom sporu oko kreativnih pitanja čija bizarnost ima tonykayeovske razmere, trenutno snima no budget film REVOLT - priču o grupi mladih ljudi koji besmisleno egzistiranje na krovu (da li je reč o polemici sa poetikom Raše Andrića?) zamenjuju za pobunu i početak svojevrsne revolucije.

REVOLT je no budget politički film koji nastaje ispod radara. Bilo bi sjajno da ovaj film bude dobar i da pokaže kako su gerilske taktike snimanja ostvarive i uspešne. Međutim, čak i da ne bude dobar ostaće kao jedna autentična reakcija na aktuelno stanje kako u našem filmskom establišmentu, tako i u društvu i pomoći će da se srpski film vrati svojim underground temeljima koje je još pre četrdeset godina udario Želimir Žilnik.

Želimo puno sreće ekipi REVOLTA!

THE GAME IS AFOOT

Juče je na sajtu Filmskog centra Srbije osvanula ova vest:

KONKURS ZA SUFINANSIRANJE PROIZVODNJE DOMAĆIH DUGOMETRAŽNIH FILMOVA

28.08.2009.

Upravni odbor Filmskog centra Srbije na 52. sednici održanoj 28. avgusta2009. godine, u Filmskom centru Srbije doneo je odluku da se 16. septembra2009. godine, raspiše Konkurs za sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih filmova, koji će biti prvi u nizu konkursa, koji će biti raspisani u skladu sa Pravilnikom o postupku sprovodjenja konkursa za sufinansiranje projekata iz oblasti filmskog stvaralaštva.Konkurs će biti objavljen na sajtu Filmskog centra i u dnevnoj štampi.

NACIONALNA KLASA 2 - DODATNO UBRZANJE

Kako smo već objavili u prethodnoj vesti, juče je na konferenciji za štampu i potvrđeno da će rad na NACIONALNOJ KLASI 2 pod supervizijom Gorana Markovića biti prepušten mladim snagama. Pošto je u komentarima na prethodnu vest već predloženo nekoliko interesantnih ideja za nastavak, predlažemo da ovaj post bude zvaničan poziv našeg bloga svima onima koji imaju ideju za nastavak NACIONALNE KLASE da je upišu ove u komentarima a mi ćemo se postarati da producenti ovog filma posete blog i obaveste se o onome što smo smislili.

NACIONALNA KLASA 2: UBRZANJE

Poslednjih dana, u medijima se pojavljuju najave snimanja kultnog filma NACIONALNA KLASA 2. Reditelj ovog klasika, Goran Marković režiraće i nastavak koji se dešava najmanje trideset godina posle prvog dela, ako imamo u vidu da je izvornik snimljen 1979. godine. Ono što se za sada zna jeste da će se u filmu u značajnoj ulozi pojavljivati Flojdov sin. Kako smo saznali, scenario još uvek nije napisan, ali producenti rade na četiri potencijalne linije priče.
Naime, prethodnih nekoliko meseci, najugledniji srpski scenaristi pozvani su da daju svoj pitch za NACIONALNU KLASU 2, i producenti su u saradnji sa rediteljem Goranom Markovićem izabrali četiri najpotentnija prilaza priči. Ljubaznošću naših insidera, uspeli smo da dođemo do tih pitcheva te ćemo ih ovde postovati u celini.
Scenarista i teoretičar Saša Radojević predložio je sledeći pitch - "Nekadašnji automobilski as Flojd je iz braka sa Šiljom dobio sina koji nije pošao očevim stopama već se opredelio za teorijsku psihoanalizu u čemu je postao izuzetno popularan u čaršiji tako da je u gradu poznat pod nadimnkom Frojd. Flojd je naravno nezadovoljan time što naslednik nije ljubitelj automobilizma, troši vreme na razmišljanje o izopačenim naklonostima nekih šmizli i ucenjuje ga da će mu platiti školovanje na Lacanovom institutu u Parizu ukoliko bude učestvovao u trkama "Nacionalne klase" na Ušću. Mladić željan znanja pristaje na očevu ucenu. Tokom priprema za trku, Flojd i Frojd se zbližavaju i shvataju kako svako od njih ima poneku veštinu koja ovom drugom može da pomogne."
Iskusni scenarista Đorđe Milosavljević pak ponudio je jednu potpuno drugu viziju priče o Flojdu - "Pošto im brak nije bio na zdravim osnovama, Flojd i Šilja su se ubrzo posle rođenja deteta razveli. Kada su počeli sukobi na prostoru bivše Jugoslavije, Šilja je sa detetom emigrirala u inostrantsvo. Odrastanje bez oca, gurnulo je Flojdovog sina na stranputicu delinkvencije i ubrzo ga je ulica uzela pod svoje. Pošto krv nije voda, mladi Flojd postao je kradljivac automobila i getaway driver za poznate pljačkaše. Posle jedne neuspešne pljačke, Flojdov sin primoran je da se sakrije prijavivši se u Legiju stranaca u kojoj postaje ugledan tenkista. Upravo u Legiji ga zatiče tužna vest da je Flojd nastradao u saobraćajnoj nesreći pod nerazjašnjenim okolnostima. Sin beži iz Legije Stranaca i dolazi u Beograd pod lažnim identitetom i počinje istragu. saznaje da je Flojd poslednjih godina učestvovao u ilegalnim autotrkama i tzv. "Srpskom ruletu". Sin se infiltrira u u redove ove kriminalne organizacije kako bi pronašao krivce za očevu smrt i osvetio se."
Dobitnik nekoliko nagrada za scenario ove godine, Miroslav Momčilović prilazi karakteru Flojda sa jedne intimističke strane - "Flojd je razočaran u automobilski sport, pošto mu je dao sve a zauzvrat nije dobio ništa, osim posla čistača na Ušću čiji je zadatak da posprema posle trka "Nacionalne klase". Umesto auto trka i urbanih faca, Flojdovo okruženje su sada ljudi sa kojima provodi vreme na reci, oko Ušća, razmišljajući o tome gde je pogrešio. Kao svoju najveću grešku prepoznaje svog sina i njegovu želju da napusti Novi Beograd i nauči da vozi. Flojdov drug Mile, pošto je stabilizovao stanje sa bubrezima, takođe ima sina čiji je san da ostane na Ušću i ne radi ništa a Mile ga tera da uči da vozi i ode u stari deo grada. Flojd, Mile i njihovi sinovi tako provode vreme na Ušću diskutujući o tome kako niko ne dobija ono što želi."
Konačno, scenarista BALKANSKIH PRAVILA i ROĐAKA SA SELA Radoslav Pavlović ponudio je jednu jednostavnu i aktuelnu postavku - "Posle odsluženja vojnog roka, Flojd se zaposlio u policiji kao vozač visokih državnih zvaničnika. Sudbina je tako htela da početkom devedesetih, kao kadar SPSa na izuzetvno važnu funkciju dođe njegov poznanik Simke koji ima puno poverenje u Flojda. Usled potpuno prirodne sklonosti da se suprostavlja ocu, Flojdov sin, čim je stasao, postaje šofer jednom opozicionom lideru, takođe Flodovom starom prijatelju Miletu Bubregu čija je stranka jedan od najopasnijih protivnika Miloševićevog režima. Kada preko svojih policijskih veza, Flojd sazna da se sprema atentat na upravo tog vođu opozicije i da će atentat biti izveden na Ibarskoj magistrali, mora da odveze trku svog života kako bi stigao na vreme i izbavio sina. Flojd u tome uspeva, ali shvatvši da su otkriveni, za Flojdom i sinom polaze ubice iz redova DBa ne bi li ih uklonili kao nepoželjne svedoke, pošto se iza atentata krije još mračnija istina - Simke i Mile Bubreg su od početka bili u dogovoru."

AVATAR

Juče je širom sveta, pa i u beogradskom Koloseju, organizovana projekcija petnaest minuta 3D materijala iz najočekivanjeig filma godine - AVATARa Jamesa Camerona. Za sve one koji su to propustili, evo zvaničnog trejlera za film.

FILMSKI YU WAVE DERNEK

Povodom premijere novog ostvarenja alternativnog & nezavisnog filmskog kolektiva OUR Satibara, biće organizovan i YU Wave Dernek, na kome će Bebek Dol i Paket Avdija ponovo rukovati pesmama masovnog uništenja. Sa sajta grupe Činč skinuli smo mapu koja će vas dovesti do kluba Gavez na Adi Ciganliji u kome će se odgrati ovaj kulturni projekat od nacionalnog značaja.

Filmovi počinju u 19h, u nedelju 16. avgusta a Dernek sledi zatim.

VRNJAČKA BANJA - DAN PETI

Dimitrije se javlja sa završnim izveštajem iz Vrnjačke Banje:

Ono što je ove godine bilo upadljivo u Banji jeste da su filmovi bili manje reprezentovani nego ikad. Banja je i ranije imala problem sa privlačenjem zvezda ali ove godine neki filmovi nisu imali apsolutno nikoga na konferenciji za štampu. BEOGRADSKI FANTOM, TURNEJA, ZONA MRTVIH i HITNA POMOĆ nisu ni držali konferencije, delom jer autori nisu našli za shodno da dođu a delom i zato što nisu želeli da daju legitimitet odlukama žirija.

Po ko zna koji put se postavlja pitanje ima li smisla učestvovati na srpskim festivalima i biti ponižen i pokraden.

Na ovogodišnjem festivalu, rascep unutar kinematografije bio je očigledniji nego ikad. Naime, sada je sasvim jasno da se glavna establišmentska struja okrenula očuvanju vlastitih pozicija i da oni celu kinematografiju žele da pretvore u jedan opskurni zatvoreni esnaf a da javne manifestacije postanu kao neki unutaresnafski skupovi koje ostatak zajednice ne može da razume.

Ciljevi takvog učaurenja kinematografije su jasni. U srpskom filmu postoje dve struje, jedna koja živi od bavljenja filmom i druga koja želi da se bavi filmom ali se u suštini izdržava od drugih poslova. Potpuno je očekivano da oni ne žele da rizikuju svoju egzistenciju i izađu na tržište kao ostatak ljudi iz struke, i postoji tendencija da sve više zatvaraju ciklus davanja para i nagrada među sobom.

U tom smislu, čak ni estetski postulati ne igraju nikakvu ulogu u toj priči. Njihove poetike se razlikuju ali oni za to ne mare, njihov cilj je da ostanu tu gde jesu unutar sistema i neopterećeni su sadržajem onoga čime se bave.

U tu priču, naravno, povremeno uvode i nove ljude. Očigledno je da su pokušaji dela mladih autora da razobliče duboku korupciju unutar sistema bili naivni, kao pokušaji mladih policajaca u filmovima da se obračunaju sa korupcijom među starijim kolegama.

Čini se da je zapravo svaka teorija o estetskom konceptu koji se forsira ove ili one vrste, suvišna, i da se sve svodi na najbanalniju računicu.

To je osetila i publika i deo filmskih radnika, tako da Amfitetatar u Vrnjačkoj Banji ni na jednoj projekciji nije bio pun a publici se nije prdstavila njedna kompletna ekipa. Očigledno je da ne samo da ovakve manifestacije ne zanimaju gledaoce nego ni veliki deo filmske ekipe ne mari za njih.

To je šteta pošto je Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji bio poslednji srpski festival koji je imao kakvu-takvu relevantnost u filmskom smislu.

Ako imamo u vidu sudbinu PORNO BANDE, ZONE MRTVIH i BEOGRADSKOG FANTOMA šta mogu iduće godine da očekuju SRPSKI FILM ili ŠIŠANJE? Da budu prikazani u podrumu hotela ZVEZDA?

Na svu sreću, ostaće ipak teorijska mogućnost ekscesa i povremena satisfakcija nekim činom kao što je uspešna projekcija BEOGRADSKOG FANTOMA.

Najočigledniji otpor ovakvoj podeli nagrada pružio je Puriša Đorđević koji se pojavio na konferenciji za štampu kad su objavljene nagrade i postavio pitanje zašto HITNA POMOĆ nije dobila nagradu i da li je uopšte bila u opticaju, odnoso kako se kotirala. Melina Pota-Koljević bila je neumoljiva i nije odstupila od šture informacije da su svi filmovi bili zanimljivi i da su bili u opticaju za nagrade. Ovaj Purišin gest, slično njegovoj konferenciji za štampu dao je izvesnu život festivalu i pokazao je da ovaj osamdesetpetogodišnjak spada među svežije ljude u našoj kinematografiji.

Ono što daje neku vrstu ohrabrenja jesu i generacije još mlađih reditelja koji dolaze. Ove godine je u konkurenciji bilo nekoliko vrlo interesantnih filmova među kojima se po zrelosti realizacije izdvojio KRAJ ČASA Maše Nešković. Ovaj film po svojoj egzekuciji daleko nadmašuje nivo većine savremenih srpskih PROFESIONALNIH filmova.

YUGO Ivana Stojiljkovića je takođe bio zanimljiv, na liniji duhovitih studentskih filmova kakvi se očekuju od ovakvih selekcija. Ipak, ostaje pitanje šta čeka ove reditelje kada završe fakultet i u kakvu će kinematografiju stupiti?

Na zatvaranju, prvo je održana dodela nagrada na kojoj je Mladen dobio najveći aplauz što je konstatovao i direktor festivala Milan Nikodijević, zatim su prikazani dobitnici studentskih nagrada YUGO i DOBRO JUTRO Marine Radmilac, i to je bila uvertira u završni film festivala -

ĐAVOLJA VAROŠ

ĐAVOLJA VAROŠ Vladimira Paskaljevića nije dobar film, ali svakako jeste prijatno iznenađenje i slagao bih ako bih rekao da u njemu nisam uživao na izvesnom guilty pleasure nivou.

Ovo je film sa dva lica. Jedno lice je ono koje čini da ne bude dobar film - a to je pretenciozno i angažovano lice, sa formom mozaične dramaturgije koja više funkcioniše na nivou skeča nego prave celine, i didaktičnošću koja pokušava da prevaziđe opšta mesta - što je za svaku pohvalu - ali u tome ne uspeva i pretvara se u ono protiv čega se bori. To prvo lice u spoju sa neumerenim brojem tema i motiva svojstvenim za debitantske filmove, čini da ĐAVOLJA VAROŠ ne može biti smatrana dobrim filmom.

Iako su nas Momčilović i ekipa odučili od toga da u obzir uzimamo tehnički aspekt filma, kod Paskaljevića treba naglasiti da film nije na nekom visokom profesionalnom nivou što svakako doprinosi negativnim utiscima. Što se same dramaturške strukture tiče, ĐAVOLJA VAROŠ takođe ima dosta problema ali je ipak znatno superiornija od srećnih dobitnika ovogodišnjeg festivala.

Ali, drugo lice filma čini opipljiva lična energija i žar. Zahvaljujući Paskaljevićevoj akumuliranoj želji da se izrazi, ĐAVOLJA VAROŠ je dinamičan film koji obiluje scenama seksa, bizarnim situacijama i blagom treš atmosferom. U tom smislu, prava je šteta što ĐAVOLJA VAROŠ pati od istog problema kao i ZVEZDE LJUBAVI Milana Spasića (inače DPa na ĐAVOLJOJ VAROŠI) pošto opterećuje obešenjačku tintobrassovsku atmosferu izlivima srpske pretenciozne potrebe da se nama i svetu kaže istina o životu u Srbiji. Iako se i sam autor u jednoj sceni filma sprda sa tom potrebom srpskih reditelja da podilaze strancima, na kraju i on sam upada u tu klopku.

Uvođenje lika reditelja koji pokušava da snimi film je takođe paradigmatično. Sve je više upravo debitantskih filmova u kojima autori govore o frustriranim rediteljima i njihovim pokušajima da se snađu u kinematografiji. Ako imamo u vidu potpuno marginalan značaj kinematografije u našem društvu, kao i da je to tema koja publiku suštinski ne zanima, reklo bi se da frustracije sistemom guraju i same mlade reditelje ka unutaresnafskom pogledu na stvari, umesto da kroz svoje filmove ponovo animiraju publiku i obnove kinematografiju.

Vladimirov debi neumitno priziva poređenja sa radom oca Gorana. Njegov prvi film svakako nije u ravni ranih Goranovih filmova, ali on definitivno iskoračuje iz očeve senke i snima film koji je daleko efektniji od očevog outputa u protekloj deceniji.

Za razliku od nedavnih poretencioznih debija kao što je LJUBAV I DRUGI ZLOČINI, ĐAVOLJA VAROŠ uživa u potencijalu lokalne persiflaže i na neki način budi izvesne destruktivne retro-porive. Srpski film je bio grozan kad je bio veseo i agresivan ali je postao još grozniji kada se utišao. Paskaljević nas je vratio onom stilu koji volimo da mrzimo.

Nadam se da će u svom sledećem filmu, Vladimir Paskaljević odabrati neku nepretenciozniju ideološku postavku u kojoj bi se mogao bolje pokazati.

HERC ROMAN

Bizaran detalj vezan za moj boravak u Banji dogovdio se u četvrtak ujutru, pred polazak. Na recepciji hotela ZVEZDA čekao me je ljubavni roto-roman sa posvetom članova ekipe filma SRCE MUDRIH JE U KUĆI ŽALOSTI. Pošto moji prijatelji koji su bili u Banji tvrde da oni nisu smislili ovaj duhoviti gest, premda sam najviše sumnjao na Sašu Radojevića, može biti da je to uradila prava ekipa tog filma. Milo mi je da su moje fatve inspirisale nešto tako simpatično. Poslednji put kada sam nekoga iznervirao, Vladimir i Goran Paskaljević odlučili su da me ismeju u filmu OPTIMISTI. Nadam se da ekipa filma SRCE MUDRIH neće ići toliko daleko da troši svoja evidentno skromna sredstva na mene.

Isto tako, nadam se da će mi se njihov sledeći film dopasti onoliko puta više od SRCA MUDRIH koliko mi je ĐAVOLJA VAROŠ bolja od OPTIMISTA.

VRNJAČKA BANJA - DAN ČETVRTI

Dimitrije donosi i četvrti izveštaj iz Vrnjačke gbanje:

Četvrti dan je protekao u znaku izdavačkih promocija. Prvo su Srđan Savić i Dejan Dabić iz Niškog kulturnog centra promovisali svoju filmsku ediciju koja je poslednjih godina i učinila Niš prestonicom srpske filmske misli, da bi zatim Dinko Tucaković, Saša Radojević i ja promovisali TFT, ne samo novi broj, već i celokupan koncept časopisa.

Popodne je u bioskopu počela revija studentskih filmova. ranije sam već pogledao ove naslove izuzev ZVEZDE TRI Nemanje Nenadića, koji spada u ovogodišnje uzdanice srpskog fandoma. Nenadić je osvedočeni fan Edgara Wrighta & njegovog funky buncha, a u konkretnom slučaju ZVEZDE TRI, napravio je parafrazu serije HYPERDRIVE sa Nick Frostom.

HYPERDRIVE je BBC serija o britanskom svemirskom brodu koja je bliža GALAXY QUESTu nego RED DWARFu. ZVEZDA TRI po svom formatu jeste studentski film, ali suštinski može poslužiti i kao pilot za srpsku parafrazu HYPERDRIVEa.

Kao i u većini srpskih fandom-ostvarenja (iako je ZVEZDA TRI formalno studentski film) osnovni problem leži u paradoksu što je sve ono što je netipično za našu kinematografiju (i samim tim manje dostupno) realizovano bolje od onoga što se češće susreće kod nas. Tako su scenografija i specijalni efekti vrlo solidni i duhoviti, ali su isto tako scenario i glumci prilično slabi, uprkos tome što su jako simpatični.

Osnov serija kao što je HYPERDRIVE jeste harizmatična glumačka podela, uostalom u toj konkretnoj seriji glavnu ulogu igra pomenuti Nick Frost, izuzetna glumačka pojava.

Nažalost, Nenadić u ZVEZDI TRI nema svog Frosta. Mateja Popović i Nina Lazarević su nekako bledi i jedini koji je dorastao zadatku je Vladimir Tešović, kultna figura srpskog fandoma zahvaljujući ulozi Stanislava u ŠEJTANOVOM RATNIKU. U ZVEZDI TRI, on ima duhovitu ulogu brodskog kiborga.

ZVEZDA TRI pokazuje potencijal da se pretvori u zanimljiv svemirski sitkom ukoliko bi se napravile neke izmene u stilu glume ili u podeli, i povelo više računa o scenariju koji ima dobar smer ali ne i strukturu. Sasvim je moguće da bi neki emiter raspoložen za niskobudžetne eksperimente bio zainteresovan za ovako nešto. Bilo bi šteta da ZVEZDA TRI ostane jedini izlet nebeskog naroda u kosmos.

Prvi film večeri bila je HITNA POMOĆ Gorana Radovanovića. Ovaj film je u art house domenu možda i najkonsekventnije sproveden. Reč je o političkom filmu sa vrlo složenom i interesantnom agendom, dramaturgijom koja nije plakatska i vrlo specifičnom atmosferom u kojoj se prepliću teskoba Živojina Pavlovića, humor Miloša Radovića i škola serbian cuttinga. Radovanović je u ovom filmu bez kompromisa sproveo jedan rediteljski postipak koji je hermetičan i najzad proizveo srpski art house politički film, koji ne podilazi publici, i što je još važnije, ne podilazi strancima, a po kompleksnosti političkih refrenci nesumnjivo je pravljen za Srbiju.

Otud ne čudi da je HITNA POMOĆ zbog svoje kompleksne ideološke postavke bila suviše rizična za srpske žirije ove sezone iako bi po definiciji upravo takav film trebalo da bude produžetak jugoslovenske art house tradicije i okosnica festivalske ponude. Ako tome dodamo da je aktuelna paradigma establišmentskog filma upravo priča o art house i angažovanom filmu, neobično je ignorisanje takvog naslova kada se pojavi. Međutim, očigledno još uvek nije vreme za film u kome se relativizuje Peti oktobar, postavlja pitanje izbeglica iz Krajine i Kosova i problematizuje angažman stranih NGO aktivista.

Tokom večeri bili su poznati i srećni dobitnici. Specijalnu nagradu za scenario osvojio je ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE Mladena Đorđevića. Nažalost, čini se da Novi srpski film ne može da se probije dalje od ove utešne nagrade koju je, podsetimo, prošle godine osvojio MILOŠ BRANKOVIĆ.

Treću nagradu dobio je televizijski film NEKO ME IPAK ČEKA Marka Novakovića, po scenariju Duška Premovića. RTS je ostvario veliko prisustvo na ovogodišnjem festivalu, tu su bili najviši zvaničnici ove kuće, kao i ekipa filma i osećalo se da će to rezultirati nagradom.

Druga nagrada je prvorazredni skandal, verovatno proistekao iz uticaja Sabolča Tolnaija, pošto je nagradu osvojio film SRCE JE MUDRIH U KUĆI ŽALOSTI. Iako je diletantski nivo samog filma u Banji uvek amortizovan pričom o tome da se nagrađuje scenario a ne film, iz samog ostvarenja se može videti da je reč o jednom krajnje besmislenom predlošku opterećenom neosnovanom pretenzijom. Čini mi se da ni sama ekipa filma nije shvatala ovaj film previše ozbiljno, pa će i oni biti zatečeni nagradom.

Isto tako čini se da je Tolnaijeva uloga u ovogodišnjem žiriju ambivalentna, i ne bih isključio mogućnost da je nagrada za SRCE MUDRIH zapravo reakcija na potpunu hipokriziju žirija. Naime, Tolnai je prilikom dodele nagrada rekao jednu zanimljivu stvar. Kada je davao Mladenu Specijalnu nagradu, naglasio je da je on dobio tu istu nagradu za PEŠČANIK i da mu je bilo važno da Specijalnu nagradu dobije jedan stvarno dobar film. Rekao bih da je ovo napominjanje stvarno dobrog u odnosu na ostalo mali signal o tome kako je žiri radio.

Zatekavši žiri u kome očigledno svako završava neku svoju kombinaciju, Tolnai je obezbedio jednu nagradu za svoju sredinu, u konkretnom slučaju novosadske i vojvođanske fondove, iz koje očekuje podršku za nove projekte, što je sasvim prirodno. Naravno, situacijs je možda i obrnuta, možda je on bio čovek sa misijom i idejom da od starta protežira SRCE MUDRIH, ali u svakom slučaju, on nije bio jedini igrač zadatka u ovom žiriju.

Prvu nagradu je, kako se i očekivalo, osvojio film koji je izabran još pre novosadskog festivala da slovi za najbolje napisani film ove godine - to je ČEKAJ ME, JA SIGURNO NEĆU DOĆI Miroslava Momčilovića. Bilo bi nekako bezveze da je ispalo drugačije.

U sledećem, završnom, nastavku priča iz Banje saznaćete kakva je ĐAVOLJA VAROŠ, koji studentski film se naročito istakao i kakvo iznenađenje me je čekalo na recepciji hotela ZVEZDA.

VRNJAČKA BANJA - DAN TREĆI

Dimitrije se javlja sa trečim izveštajem iz Vrnjačke Banje:

Trećeg dana odrzan je simpozijum o Stivu Tešiću. odluka da se na Fedstivalu filmskog scenarija odrzi simpozijum o Tešiću moze biti smatrana kontroverznom pošto je ovo festival fokusiran na srpsku kinematografiju, čiji Tešić nije deo. Međutim, posle osvajanja "oskara" Tešić je bio gost Banje tako da je pored teorijskih radova, simpozijum dosta bio vezan za sećanja filmskih radnika na njegovu posetu.

Mladen Đorđević je ima konferenciju za štampu povodom PORNO BANDE na kojoj se odlično drzao i dostojno je predstavio film uprkos svim pokušajima marginalizacije.

Uveče, imali smo tu čast da pogledamo TAMO I OVDE Darka Lungulova, najbolje reziran film po mišljenju uglednog sopotskog zirija. Okupili smo se ne samo da pogledamo film nego i da ponešto naučimo o filmskoj reziji.

Naćalost, ta lekcija o reziji nam je izmakla. Ruku na srce, TAMO I OVDE jeste do tog trenutka bio prvi materijal prikazan u Amfitetatru koji podseća na film, ali moramo imati na umu šta je prikazivano pre njega.

Najjači adut Lungulovljevog filma je fotografija zahvaljujući kojoj liči na neki indie film i u tom smislu je najblizi uzoru mnogih naših reditelja koji neprestano pričaju o zeljama da snimaju male nezavisne filmove. TAMO I OVDE izgleda kao mali nezavisni film, ali u suštini, srpskom gledaocu nema šta da pruzi i verovatno je mnogo efektniji onima koji imaju predrasude prema Srbima i smatraju da su ovi grupa neobičnih veseljaka sa čudnim navikama.

Isto tako, film moze biti zanimljiv onima koji zude da vide Mirjanu Karanović objektifikovanu kao MILFa. Svim ostalim ovaj naslov teško da moze privući paznju.

Posle filma TAMO I OVDE usledila je velika pobeda Novog srpskog filma. Prvi pravi bioskopski film na Amfitetatru bio je BEOGRADSKI FANTOM koji je imao drugi termin te večeri. Deo banjske publike je rutinski utekao ali po prvi put su oni koji su otali bili prikovani za sediušta i nisu bezali. Na kraju projekcije, FANTOM je dobio najsrdačniji aplauz od svih filmova, do sada prikazanih, u Banji.

Novi srpski film je pokazao da i kada mu se pruzi najmanji prostor komunicira sa publikom, i nudi nešto sveze.

Inače. na konferenciji za štampu, Goran Radaković je objasnio da su mu policajci objasnili ko je bio tip koji je prodao Fantoma, da je to učinio u zamenu za pasoš i da je posle napustio zemlju i napravio solidnu lopovsku karijeru.

VRNJACKA BANJA - DAN DRUGI

Evo Dimitrijevog osvrta na drugi dan festivala u Vrnjackoj Banji:

Drugog dana je vec pocelo nerviranje. Naime, na Festivalu je vrlo jasna diskriminacija prema PORNO BANDI, ZONI MRTVIH i BEOGRADSKOM FANTOMU. BANDA i ZONA su stavljeni na repertoar banjskog bioskopa u sest popodne, za razliku od svih ostalih filmova koji se prikazuju na otvorenom, u Amfitetaru, dok je BEOGRADSKI FANTOM stavljen kao drugi film, iako je rec o vrlo dinamicnom i komunikativnom filmu.

U isto vreme, druge veceri u Amfitetaru su prikazana dva ostvarenja koja je nemoguce uopste nazvati filmovima, i oba su isla sa DVDa. To jos produbljuje ponizavanje BANDE i ZONE koji postoje na filmskoj traci. Iako je sasdvim razumljivo sto ti filmovi nemaju mesto u premijernom, mejnstrim, terminu u pola devet, zbog svog ekstremnog sadrzaja, premestanje tih filmova u termin za studentske filmove predstavlja prvorazredni skandal. Isto vazi i za pomeranje FANTOMA u nocni termin iako je rec o istinskom repertoarskom filmu.

Ocigledno je sposobnost establiusmenta da ignorise nove tendencije u nasoj kinematogradfiji beskrajna. Prvo te namuce dok snimis film, i onda taman kad mislis da je rat dobijen, ispostavi se da je obest tolika i da film vrlo lako ne bude prikazan kako treba.

I dok se ZONA i BANDA prikazuju u studentskom popodnevnom terminu, u glavnom vecernjem terminu je RTSov televizijski film NEKO ME IPAK CEKA Marka Novakovica, po scenariju glumca Duska Premovica koji je pobedio na anonimnom konkursu Javnog servisa.

NEKO ME IPAK CEKA je tipican televizijski film kome nije mesto ni na velikom ekranu, ni na filmskom festivalu. U odnosu na tipicne RTSove televizijske proizvode, Novakovic je snimio TV film koji se blago pozitivno izdvaja, i nudi nekoliko interesantnih detalja, medjutim, ne treba imati iluzije - to je i dalje film smesten u `imaginarnu RTS Srbiju` u kojoj ljudi u 21. veku pesace kilometrima, alkoholisani moleri biju i siluju po kuci i u zdravstvenim ustanovama se stuju najsvetlije tradicije tzv. socijalistickog slepstika. Dakle, Novakovic ne pomice RTS u pravcu moderne televizije.

NEKO ME IPAK CEKA ima potencijal da otvori polemike u javnosti zbog svog otvorenog Pro Life stava. Ipak, taj Pro Life stav smeseten u RTSov standard poremecene percepcije stvarnosti nema narocitu ideolosku ubedljivost. Kritika Pro Life agende ovog filma, iz Pro Choice krugova, mogla bi mu dati nezasluzeni publicitet.

SRCE JE MUDRIH U KUCI ZALOSTI Marina Malesevica je `film` ciji smo naslov fcitavog dana pokusavali da zapamtimo. U sezoni komplikovanih naslova, Malesevic je smislio najbizarniji. Sam film je ispod svake kritike. Rec je o amaterskom filmu koji nije ni pretendovao dabude tehnicki ispravan i znacajnije javno prikazivan.

Posle ovakve dve projekcije u Amfiteatru, razlozi za gnev ekipa PORNO BANDE i ZONE deluju jos mnogo ubedljivije.

VRNJAČKA BANJA DAN 1

Dimitrije je otputovao na Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Ukoliko bude u mogućnosti, postaraće se da nam svakoga dana napiše utiske sa festivala, i prokomentariše nove poslastice koje nas tek čekaju. Evo prvog izveštaja:

Ekspedicija se kao i svake godine okupila ispred Crkve Svetog Marka. Na svu sreću, za razliku od ranijih godina, ovog puta ima više debitanata, u svakom smislu, i među scenaristima, i među glumcima. Čini se da je ove godine scena osvezena.

Nazalost, ako se po jutru dan pooznaje, filmovi će ove godine biti slabije predstavljeni kad je reč o dolascima članova ekipa.

Đorđe Milosavljević, jedan od jahača naše scenarističke apokalipse, otvorio je festival na amfiteatru. Ovaj doajen naše scenaristike, bez čijeg rada naš film ne bi izgledao ovako kako danas izgleda, pročitao je nekoliko rečenica iz svog članka "Piši i plivaj" koji je nedavno izašao u Kulturnom dodatku "Politike" u kome se zali na poziciju scenariste u našoj kinematografiji a zatim je proglasio festival otvorenim.

ČEKAJ ME, JA SIGURNO NEĆU DOĆI

Festival je otvorio film najaktuelnijeg ekspermentatora u našoj kinematografiji Miroslava Momčilovića - ČEKAJ ME, JA SIGURNO NEĆU DOĆI. Već je od samog naslova jasno da ova slozena rečenica treba da posluzi kao polemika sa komplikovanim naslobom HE'S NOT THAT INTO YOU Kena Kwapisa. ČEKAJ ME nije prvi slučaj da rip-off američkog hita stiče paznju na našim festivalima. Međutim, za razliku od ČETVRTOG ČOVEKA koji je na mejnstrim ugođaj BOURNE IDENTITYja odgovorio srpskim mejnstrimom, Momčilović je daleko radikalnije odgovorio Kwapisu.

Naime, reklo bi se da Momčilović nije ni gledao Kwapisov film i da sa njim potpuno nesvesno polemiše. Štaviše. reklo bi se da nije gledao nijedan film, čini se da nije gledao ni vlastiti SEDAM I PO, koji u odnosu na ČEKAJ ME izgleda kao impoznatna vizuelna egzibicija.

ČEKAJ ME je pesimistična romantična komedija koja se razlikuje od konvencionalne po tome što ima izuzetno antipatične likove i što u njoj, praktično, nema ljubavi. Kao što u SEDAM I PO, greškom, u pričama u grehu nema greha, tako ovde namerno nema ljubavi. Po generalnoj pretencioznosti likova, reklo bi se da je ovako atipična struktura zapravo namerna i da je ČEKAJ ME film sa art-pretezijama upakovan u neformalno ruho novobeogradskog filma o zgubidanima.

U tom smislu, vazno je reći da o šretenziji svdoče dijalozi u kojima vrlo retko ima drame i likovi uglevnom izgovaraju nekakve teorije jedni drugima. Ta pretenzija, međutim, nije naročito intelektualno utemeljena, ovo je art film za neobrazovane, rečju "narodni umetnički film".

Taj tzv. "narodni umetnički film" je zapravo socijalno odgovorna forma koja objašnjava da je drzava sve vreme bila u pravu što Momčiloviću daje novac.

Njegov rad je zapravo, na nekom perverznom nivou emancipatorski. On snima "narodni umetnički film" - delo pretenciozne forme i banalnog sadrzaja koje je istovremeno svakome jasno a odaje utisak umetnosti.

S druge strane, podrška njegovom rediteljskom diletantizmu je strateški potez kroz koji se traga za autentičnim srpskim filmskim izrazom koji neče biti opterećen stranim uzorima ili podmetačinama poput konvencija, ili zanata. Momčilović stvara u praznini, i posle SEDAM I PO koji je donekle robovao konvencijama, sada uspeva da se skoro sasvim odlepi. Samo muzika Vlade Divljana čini da se oseti blag uticaj praške škole.

ČEKAJ ME nudi sat i po zaraznog diletantizma i prava je šteta što film nije zabavan.

LEPO VREME ZA MLAD GRAŠAK

Kao i svaki put na otvaranju festivala, filmski radnici se razbeze na koktel tako da je pred praznim amfiteatrom prikazan igrano-dokumentarni film o Puriši Đorđeviću u reziji Milana D-.Špičeka, LEPO VREME ZA MLAD GRAŠAK. Špiček je snimio sjajan, duhovit, film koji se koristi Purišinim stilom dok govori o njegovom opusu. Posebno efektan deo projekcije bio jhe Purišin performans kada je prekinuo film i izašao na scenu, predlozivši da bi trebalo i inače da likovi iz filmova izađu među gldaoce tokom filma i porazgovaraju.

Šteta što ovom sjajnom omaću nije prisustvovalo više ljudi. Banjska publika tradicionalno bezi posle prvog filma a filmski radnici i novinari su odmah otišli da se naguraju u baštu kafea "Goč". Sasvim, zasluzeno, na Špičekovom filmu je bila bolja atmosfera nego parastos-partiju.

USPAVANI DŽIN

Poverenik Rennyja Harlina za Srbiju, Dimitrije, zloupotrebiće ovaj blog kako bi reagovao na jedan od retkih tekstova o njegovom ljubimcu objavljenih kod nas:

Jedan od najvećih reditelja holivudskog akcionog filma u poslednjih nekoliko decenija, Finac Renny Harlin, nažalost nije imao previše prilike da bude doživljen kao interesantan autor. O njemu se vrlo malo pisalo, izuzev tekstova koji prate bioskopske premijere njegovih filmova i maltene, knjiga Rajka Radovanovića stoji kao praktično jedini ozbiljniji pokušaj eseja o ovom reditelju. To je prava šteta pošto je Harlinov rad u svom korenu vrlo autorski, mogu se prepoznati neke konzistentne stilske karakteristike i prokupacije, i čini se da je unutar konfekcijskih produkcionih okolnosti, Harlin uspeo da se izbori za poseban identitet.
Ono što je vrlo interesantno je da Harlina previše ozbiljno ne doživljavaju čak ni američki filmofili specijalizovani za žanrovski film i kod njih je njegov imidž blizak statusu Michaela Baya - njegovi radovi se ne iščekuju a angažman na projektima se tumači kao loš znak. Na svu sreću, to u Srbiji nije slučaj i čini se da ovaj finski reditelj jedino kod nas dobija pažnju i poštovanje koje zaslužuje.
Međutim, pre nekoliko dana se na sajtu NSPM pojavio prevod jednog ruskog teksta u kome se komentariše najnovija vest o Harlinovom sledećem projektu. Pre nekoliko dana je naime u filmskim krugovima odjeknula vest kao Harlin priprema manji, intimističkiji film o sukobima Rusa i Gruzina u Osetiji. Ovaj prjekat je naišao na znatno veću pažnju od tipičnih Harlinovih projekata iz najmanje dva razloga.
Pre svega, tu je politička dimenzija cele situacije. Zvanični američki stav se donekle razlikuje od zvaničnih holivudskih interesa vezanih za Rusiju. Naime, koliko god administracija bila sklona osuđivanju ruske politike, toliko Holivud ima vrlo zdrav odnos sa ogromnim ruskim tržištem, od koga ne samo da uzima novac, već uvozi filmove i reditelje, o čemu najbolje svedoči dolazak Timura Bekmambetova u Fabriku Snova.
Upravo Bekmambetov bi mogao postati Harlin umesto Harlina s tim što se njegova sudbina razlikuje od Rennyjeve. Naime, Bekmambetov je po svom dolasku u Holivud odmah radio visokobudžetni film jer je došao iz filmske industrije u kojoj je već mogao da realizuje ambiciozne projekte - tako da je eventualni korak napred u Holivudu mogao značiti samo snimanje velikog spektakla, dočim je Harlin počeo slično kao Timur, snimio je niskobudžetni B-film za američko tržište ali potom nije radio skupe lokalne produkcije već se probijao kroz kanale američkog B-filma dok nije došao do prve lige.
Drugi aspekt zbog koga je ova vest odjedknula bila je indie dimenzija Harlinovog projekta. Naime, danas je već pomalo zaboravljeno da je Harlin uporno pokušavao da se aktivira u indie okvirima i pošto mu to nije uspevalo kao reditelju producirao je naslove poput RAMBLING ROSE ili atipične major filmove kao BLAST FROM THE PAST koji ne liče previše na visokooktanske akcione spektakle kakve je potpisivao kao reditelj.
Konjajevljeva kolumna je kompleksaški pokušaj humorističkog opisa kako bi izgledao pristrasni holivudski film o ratu Rusije i Gruzije. To je vrsta pisanja na koju smo već navikli u Srbiji. Međutim, vrlo je čudno da Konjajev nije uzeo u obzir činjenicu da je Harlin Finac i da samim tim verovatno ima izvesne rezerve prema Rusima, koje je uostalom i pokazao u filmu BORN AMERICAN, jednom od verovatno najrasističkijih prikaza Sovjetskog Saveza ikada privoljenih na filmsku traku. Štaviše, ovaj niskobudžetni film po američkim standardima, ali skup film po standardima tadašanje komatozne finske kinematografije, bio je zabranjen u Finskoj pošto se smatralo da bi mogao poremetiti odnose sa SSSRom.
Drugi aspekt ovog gnevnog teksta koji iznenađuje je činjenica da ga je napisao Rus iako je ruska kinematografija i sama do sada proizvelo nekoliko ambicioznih akcionih filmova sa patriotskom tematikom, a u Rusiji čak postoji i fond za finansiranje pariotskog filma. Dok je kod srpskih kolumnista sasvim očekivano da svoj bes artikulišu korz kolumnu pošto se od srpskih reditelja uglavnom i očekuje da namerno ili nenemerno snimaju filmove koji dezavuišu srpske nacionalne interese, Rusi od svojih sa punih pravom mogu da očekuju da će na film odgovoriti filmom.
Još od vremena Hladnog rata i filmova Mihaila Tumanašvilija u kojima je Mosfilm pokušao da stvori sovjetskog Ramba, nije viđen toliki broj ruskih akcionih filmova u kojima su negativci agenti CIAe ili teroristi kojima ovi pomažu, kao što je to sada slučaj. Štaviše, ruska kinematografija se danas upravo i služi mitemama američkog repertoarskog filma kako bi sprovodila patriotsku propagandu a reditelji poput Vadima Šmeljeva imaju više zajedničkog sa Harlinom nego sa Tarkovskim, što ovaj članak čini još deplasiranijim
Konjajev u svom tekstu pominje i film o Mannerheimu koji je Harlin pripremao. Upravo je taj bivši ruski oficir jedan od ljudi koji je onemogućio da Harlin i Konjajev danas ne budu sunarodnici. I upravo film o Mannerheimu odnosno projekat u Gruziji podećaju na aktuelni srpski kinematografski trenutak. MANNERHEIM kao finski nacionalni projekat jeste neka vrsta Harlinovog SVETOG GEORGIJA - film na kome treba da svoju holivudsku ekspertizu stavi u funkciju prikazivanja velike finske nacionalne priče. Početkom 2009. godine je odloženo snimanje MANNERHEIMa zbog Svetske ekononmske krize. Međutim, očekuje se da će se ono ipak desiti tokom zime 2010. To će biti film sa finskim glumcima i holivudskom ekipom na ključnim kreativnim mestima poput direktora fotografije, montažera, scenografa i sl.

Obnovljeno interesovanje za propagandnu upotrebu igranog filma očigledno postaje globalni fenomen. Činilo se da je posle niza poluupotrebljivih internacionalnih koprodukcija tog tipa prestalo interesovanje za takve poduhvate. Ipak, sa znanjem koje je stečeno na proteklim neuspelim primerima, možda će nova generacija reditelja konačno uspeti da proizvede očekivane rezultate. Ipak, sami naručioci su obično nezreli, lokalni političari, u rasponu od srpskih do kazahstanskih i gruzijskih, tako da je malo verovatno da takvi producenti mogu stvore atmosferu u kojoj će nastati kvalitetan film.
A film o ratu u Gruziji dosta liči na Dodikov projekat filma o Jasenovcu za koji pričaju da žele da dovedu Spielberga. Iako među producentima figuriraju i neka negruzijska imena, sasvim je očigledno da je reč o projektu sa gruzijskom podrškom. U konkretnom slučaju Harlina, napravljen je mudar izbor - Finac po definiciji neće snimati proruski film iako je u nizu intervjua govorio o tome kako će jedna od tema u ovom projektu biti i pitanje objektivnosti u izveštavanju sa ratišta. S druge strane, Renny je majsor za scene obračuna kojih će u ovom filmu sigurno morati da bude. Angažovanje stranih akcionih eksperata za političko-istorijske spektakle je početo još odavno, a najsvežiji primer je rad Vica Armstronga, čuvenog stručnjaka za akcione scene koji je radio Indiana Jonesa i James Bonda na mađarskom filmu SZABADSAD, SZERELEM.
Dakle, kada je reč o projektma, Harlinov talenat jeste holivudski ali pozicija mu je nesumnjivo srpska.
Što se sukoba Rusije i Gruzije tiče, jedina dobra stvar koja bi povezala Harlina sa tim, bilo bi da se Renny ponese kao Rusija 2008. godine, i da se iz uspavanog džina pretvori u supersilu akcionog filma kakva je nekada bio.

JOHN HUGHES R.I.P.

Jako su retki reditelji i scenaristi u istoriji filma čije ime znaju gledaoci, čiji je rad do te mere zainteresovao publiku da je ona pokušala da sazna ko je stajao iza kamere, i da je potom filmove idntifikovala po imenu tog autora. Jedan od te najređe grupe je John Hughes. On je još pre svog povlačenja stekao reputaciju prepoznatljivog autora omladinskog, a kasnije i dečjeg filma, a kako je stasavala generacija filmskih autora i kritičara odraslih na njegovim filmovima, stekao je kultni status u ravni onog koji recimo ima George Lucas.

Ono što je, međutim, specifično jeste žanr kojim s Hughes bavio. On se nije bavio naučnom fantastikom, akcionim filmom, hororom ili nekim drugim žanrom koji privlači odanu pažnju fanbaze. On je snimao omladinske i dečje filmove. Kao i u životu, i u filmskoj industriji, to su godišta kojima se industrija nerado bavi i ne posvećuje im previše pažnje.

Ono po čemu su se Hughesovi filmovi o odrastanju razlikovali od drugih bila je njegova sposobnost da spoji humor sa određenim arhetipskim situacijama i odnosima i da na neki način vremenski vrlo definisane priče učini svevremenim. Hughes je istovremeno uspevao da zarobi duh vremena ali i da mu filmovi ne zastare.

Otud su naslovi poput SIXTEEN CANDLES, THE BREAKFAST CLUB, WEIRD SCIENCE, PRETTY IN PINK, FERRIS BUELLER'S DAY OFF istovremeno sjajan dokument o osamdesetim i film svačije mladosti. Jedna od tajni isplativosti dečjeg filma jeste da se svakog sata rađa veliki broj novih gledalaca koji nisu gledali nijedan dečji film, ne očekuju da gledaju nešto najnovije i može im se ponuditi bilo šta iz bogate istorije dečjeg filma. Sa omladinskim filmom je situacija potpuno suprotna. To je publika koja želi da gleda sve najnovije, sve najaktuelnije, i jedini koji svojim starijim filmovima može da ih pripitomi je John Hughes.

Veliki je broj glumaca koji su počeli svoje karijere u filmovima Johna Hughesa. Isto tako, ogromna količina čuvene muzike je lansirana kroz njegove filmove. Međutim, pored samog Hughesovog rada, bitan aspekt je ogroman uticaj koji je izvršio na neke od najinteresantnijih savremenih američkih reditelja kao što su Judd Apatow, Cameron Crowe, Greg Mottola, Kevin Smith ili David Dobkin, na čitavu generaciju savremenih američkih autora komedije koji su je reformisali i podigli na još viši nivo. Snaga Hughesovog rada će se u godinama pred nama snažno ispoljavati u filmovima mlađih reditelja i živeće na najbolji mogući način.

Sam Hughes je bio svestan značaja svog imena i u poslednje vreme je pisao pod pseudonimom Edmond Dantes, povukao se iz Holivuda i na neki način postao selindžerovska figura savremenog američkog filma. Očigledno je osetio da za Johna Hughesa u savremenom Holivudu nema mesta i da industrija nije dorasla da ga potpisuje na svojim špicama. Upravo je pojavljivanja Judda Apatowa dovelo do ponovnog interesovanja za Hughesa i njegov relativno enigmatičan odlazak iz Holivuda.

John Hughes je iza sebe ostavio izuzetan opus sa rado gledanim filmovima visoke umetničke vrednosti, talentovane sledbenike i interesantnu životnu priču, što ga uprkos zaista preranom odlasku u 59. godini, čini autorom kome svi koji se bave filmom mogu samo da pozavide.

ZONA MRTVIH u ARGENTINI

ZONA MRTVIH je ušla u takmičarsku selekciju festivala Buenos Aires Rojo Sangre koji je specijalizovan za filmove fantastike. Internacionalna festivalska aktivnost ZONE MRTVIH započela je na uglednom južnokorejskom festivalu u Pušonu a nezvanično se pominje i prikazivanje filma na ovogodišnjem izdanju Sitgesa, najvećeg svetskog festivala fantastike i horora.