Wednesday, November 02, 2005

SEDMI DAN CINEMANIE

Ekipa DOBA NEVINOSTI preskočila je šesti dan Cinemanie zato što je Danilo slavio svoju krsnu slavu, Svetog Luku, i okupio nas na divnoj gozbi.

Kad je o sedmom, poslednjem danu, reč, evo Dimitrijevih utisaka:

MINDHUNTERS

Mindhunters je idealan film za pokrštavanje Renny Harlina iz statusa reditelja u panteon autora (tj. auteura). Ljubitelji opusa mu se odavno mole kao autoru, međutim, prelazak iz jednog u drugo stvaralačko stanje mora biti izvršen kroz ritual.

Filmsko osveštanje se, kao i crkveno, prevashodno mora učiniti na onim ko je delao bez svesti o mogućnosti da izvesni postupak vodi do svetosti.

Harlinova poetika je dosledan, prodoran, primer rediteljskog dejstva u kome je filmotvor jedino priznavao stvarnost gledaočevih nagona. Iz tog pornografskog pristupa izrasta Harlinova autentičnost koja ishodi u autorstvu.

Reč pornografija znači opis bluda. Ili još sočnije rečeno bludopis. Porne su bile najniža klasa antičkih bludnica. Harlinovi repertoarski filmovi su oblik filmofilskog bluda koji u Mindhuntersu dobija novi zaokret.

To je film koji neće dostići pun harlinovski pornografski status jer u njemu nema bludnica koje bi pouzdano izazvale erekciju trenutne bioskopske publike. Ili barem tako misle Harlinovi makroi – producenti i distributeri ovog filma.

Međutim, Harlinov film, i bez bludnica, tvori pornografski užitak. Njegovo rediteljsko umeće je, do sada, bilo aplicirano na stvari koje su privlačile pogled. Ne samo da je Bruce Willis u potkošulji bio vreo dok je praznio svoju beretu u Die Hard 2 kao nekada, i nikada, ranije, već je i Andrew Dice Clay u Ford Fairlaneu bio vruć. Čak su i njegovi poslovni promašaji Cutthroat Island i Long Kiss Goodnight bili privlačni, ali i korak ispred svog vremena pa zato nisu unovčili potentni koncept ženskog akcionog heroja.

Mindhunters nema ušuškano mesto ni u kojoj epohi. To je dinamični triler zarobljen u Harlinovom vlasitom vremenu – spoj rutinskog predloška koji sliži kao logička niska za genijeve filmske bisere i polovnih glumaca koji mu služe kao marionete.

To je proizvod koji privlači pogled i zavodi um. Zato što je Harlin samo naizgled do sada snimao stvari koje publika želi da vidi. Sada, kada je postao svetac, shvatamo da ih je njegovo nadahnuće činilo privlačnim.

CASSHERN

CASSHERN ima briljantnih trenutaka koji se smenjuju sa pripovedačkom i tehničkom nekompetentnošću Bilalovog IMMORTEL. Ova dvočasovna igrano-animirana saga najpre može poslužiti kao informacija ljubiteljima žanra i publici koju zanimaju novi alati prisutni u svetu filma. CASSHERN je mnogo više pozivnica za nekog disciplinovanijeg i talentovanijeg autora nego što je zaista vredan samostalan film.
Dimitrije