FEST - DAN 5

Dimitrijevi pogledi na filmove:

MANDERLEJ

Lars Fon Trir je svakako jedan od najdrskijih autora savremenog evropskog filma. O njegovom radu mogu se donositi samo subjektivni sudovi pošto mu se filmovi u teorijskom pogledu drže kao zaokružene konceptualne sredine. Međutim, pošto bioskopsko iskustvo nije samo teorija, subjektivni utisak igra jako važnu ulogu.

Pošto je javnost polarizovana u tim subjektivnim utiscima, neka ih svako formira sam. Ova kritika će pre svega pokušati da definiše šta nam je to Fon Trir pružio ovog puta.

Od avangardnih početaka u kojima je godarovskom ekscentričnošću i tehnološkom usavršenošću pokušavao da stvori savršeni derivat francuskog Novog talsa, preko kombinovanja uglačanih žanrovskih koncepcija melodrame i horora u seriji Kraljevstvo do diverzantskog aktiviranja bombe zvane DOGME koja je razorila evropski filmski akademizam, Fon Trir je sa svakim filmom pokušavao nešto novo ako već zaista nije i pomerao granice.

Manderlej je po prvi put u njegovoj karijeri ponavljanje već uspostavljenog koncepta.

Naime, Manderlej se nadovezuje na teatralizam prethodnog filma Dogvil i u istom maniru nastavlja istraživanje američke istorije, teatra na filmu i granica gledalačke izdržljivosti.

Međutim, voleli vi Dogvil ili ne, taj film za za razliku od Manderleja ima istinsku i aktuelnu holivudsku divu Nikol Kidman u glavnoj ulozi, po prvi put viđen brehtovski koncept konstruisanja radnje, indirektan a opet jasan ideološki podtekst i ekstremno trajanje od tri sata. Dogvil je grandiozan i rizičan projekat koji zaslužuje poštovanje.

Manderlej izgleda kao mlađi, nerazvijeni brat Dogvila. Nema više Nikol Kidman, koncept je već viđen, ideologija je eksplicitna a film traje oko prihvatljiva dva sata. Zato bi ga pre mogli nazvati reprizom, ublaženim Dogvilom, a to bi moglo malo da razočara čak i one koji ga vole.

TRI SAHRANE MELKIJADESA ESTRADE

Tri sahrane Melkijadesa Estrade je bioskopski rediteljski debi Tomi Li Džonsa, iskusnog epizodiste koji je početkom devedesetih doživeo puno priznanje, osvojio oskara i našao se na A-listi holivudskih glumaca.

Uvek je zanimljivo kada iskusan glumac odluči da režira. Kroz njegov rad se onda može proceniti koji je reditelj ostavio najjači utisak u glumačkim danima. Tako se u radu Klinta Istvuda oseća uticaj Dona Zigela i Serđa Leonea, reditelja koji su ga oblikovali kao ikonu, dok Kluni recimo radi više na tragu Stivena Soderberga i Braće Koen sa kojima je snimao nezavisne projekte tzv. projekte-ljubimce.

Paradoksalno, Tomi Li Džons se opredeljuje za pristup iz filmova u kojima nije učestvovao. Štaviše, mogu reći da se Džons opredelio za pristup iz filmova koje je tek nedavno gledao. Tri sahrane Melkijadesa Estrade napisao je Giljermo Arijaga, scenarista filmova Pasji život i 21 gram. U njegovom prepoznatljivom maniru izmešani su vremenski tokovi i zapleti koji se naizgled ne dotiču a grade priču o prijateljstvu dvojice stočara – Teksašanina i Meksikanca, o Meksikančevoj smrti i Teksašaninovom pokušaju da ga dostojno isprati. Arijagin rad sa Alehandrom Gozalesom Injarituom je očigledno zaintresovao Džonsa i ovo je njegov pokušaj da se izrazi na isti način.

U rediteljskom smislu, Tomi Li Džons je najsnažnije inspirisan Stranputicama Aleksandera Pejna i njegovim relaksiranim pristupom filmskoj priči, oslonjenim na glumce i minimalne rediteljske intervencije.

Giljermo Arijaga i reditelj njegovih meksičkih filmova Alehandro Gonzales Injaritu, prešli su iz Meksika u Holivud ali kao da duhovno nisu napustili socijalni intenzitet meksičkih okolnosti. Dok je taj neamerički socijalni pesimizam opterećivao 21 gram, u Tri sahrane Melkijadesa Estrade dobija smisao pošto se film dešava na američko-meksičkoj granici. Štaviše, Arijaga koristi granicu da se iz meksičke vizure pozabavi Amerikom. Dok je u 21 gram preneo meksički intenzitet u Ameriku, pa film nije funkcionisao, u Tri sahrane Melkijadesa Estrade, Arijaga ostaje u Meksiku i komentariše Ameriku. Otud se po prvi put u njegovom radu oseća snažan crni humor koji ne proističe iz radnje i karaktera već iz ciničnog piščevog pristupa.

Tomi Li Džons kao glumac i reditelj je tako sveden na katalizator Arijaginih zamisli a Tri sahrane Melkijadesa Estrade je komunikativna cinična priča koju kompleksna struktura čini pretencioznijom i ambicioznijom nego što zaista jeste.

Film ovakvog sadržaja i naslova stalno poziva na gledanje Pekinpoovog klasika Donesite mi glavu Alfreda Garsije. Podsećanje na Pekinpoa ne pomaže Tomi Li Džonsovom debiju. Čak naprotiv.