ŠEJTAN ZA OGNJENKU
Stevan Filipović, autor ŠEJTANOVOG RATNIKA odlučio je da se putem Doba Nevinosti oglasi u vezi sa ČARLSTONOM ZA OGNJENKU:
Pre skoro dve godine, u vreme kada je naša ekipa bila u paklu privođenja kraju višegodišnjeg rada na 'Šejtanovom ratniku'- drugim rečima, potpuno odsečena od ostatka sveta- dobio sam dvd sa trejlerom nečega što se zvalo 'Čarlston za Ognjenku'. Nisam znao puno o filmu ili o ekipi koja ga radi, znao sam da reditelj nosi čudne šešire i simpatično mi je bilo što je ime filma zvučalo skoro sumanutije od našeg, ali to je uglavnom bilo to. Nisam znao šta da očekujem, ali ni u najluđim snovima nisam očekivao ono što sam video.
Dok su se u trejleru smenjivali kadrovi koji su komotno mogli da budu izvučeni iz nekog Bartonovog filma, 'Amelije Pulen' ili 'Heroja', praćeni muzikom koje se ne bi postideo ni Hans Cimer, osećao sam se kao svemirski istraživač u trenutku kada shvati da nismo sami u vaseljeni. Da li je moguće da zaista postoje ljudi u Srbiji koji su u stanju da naprave nešto ovako fenomenalno? Da li je moguće da su ti ljudi, očigledno autsajderi u sistemu koji već godinama proizvodi abominacije koje potom bestidno naziva filmovima, uspeli da se izbore sa silama mraka, i naprave beskompromisni holivudski spektakl, against all odds? Kako?
Danas, kada 'Ognjenka' trijumfalno počinje svoj bioskopski život, završena i u svetu distribuirana od strane Lika Besona, odgovor je više nego očigledan. Ne udaranjem glavom o zid, već razbijanjem zida glavom. Neverovatnom upornošću, kombinovanom sa ogromnim talentom. Još jedna pobeda za autsajdere, ovaj put najznačajnija i u najljućoj bici izvojevana, ostaviće dubok trag, kako na gledaoce, tako i na vasceli srbijanski filmski establišment.
Jer, već u prvom kadru koji vam otkriva selo iz neke iščašene bartonovske interpretacije Asteriksa, vidite da su 'Ognjenku' napravili ljudi koji VOLE film. Ljudi koji su pravili film koji bi i sami želeli da pogledaju u bioskopu. A to je nešto što se vidi u svakom frejmu. Nešto što ne može da se lažira. I nešto što je, izuzetno, neverovatno, retko. Da li postoji bolji dokaz nečije posvećenosti od činjenice da su u pitanju ljudi koji su proveli poslednjih pet godina radeći na njemu? Koliko naših kolega može da se pohvali da je na taj način živelo svoj projekat, sa svim usponima, padovima i vaskrsenjima, koje veličina i ambicioznost tog projekta nose sa sobom?
Reditelj Uroš Stojanović nam je svojim filmom dao referentnu tačku, pravi svetionik u tami, u odnosu na koji ćemo moći da se orjentišemo u godinama koje su ispred nas. Nema aspekta filma koji nije na vrhunskom nivou- od slojevite i originalne priče, načina na koji su korišćeni motivi lokalne mitologije i folklora, glumačke podele, preko dizajna, fotografije za Oskara, kostima, scenografije, muzike... Naravno, mnogi će reći- 'Čarlston' je jedinstven slučaj, pa to košta, pa tu su Francuzi, to je više izuzetak nego pravilo, ali, zar nije svaki ovako veliki filmski događaj 'jedinstven slučaj'? Ne možemo se nadati sistemskom rešenju koje će dati svakome šansu da radi sa francuskim supervizorima efekata ili jednim od najboljih svetskih kompozitora, prosto zato što ne zaslužuju svi takvu šansu. Za nju se trebalo izboriti, a to je ekipa 'Čarlstona' uradila.
'Čarlston' je značajan filmski događaj i na svetskom nivou, jer kao nacionalna kinematografija konačno pružamo nešto autentično, naše, pa još realizovano na način koji ne komunicira isključivo sa opskurnim festivalima istočno-evropskog arthouse filma (a što je najtužnije, većina srpskih filmova ne dostiže čak ni te domete). Pružamo nešto što konačno predstavlja Srbiju kao legitimnog partnera sa potencijalom i kapacitetima za ozbiljnu međunarodnu saradnju, pokazujemo da i ovde postoje talentovani ljudi koji mogu da pariraju svojim kolegama iz velikih svetskih kinematografija. Pri tom, sva ova poređenja ne navodim kao metaforu- eto, lepo je šta su ljudi uradili u okvirima srpskog filma- naprotiv, vrlo bukvalno mislim da 'Ognjenka' može po mnogo parametara da stane rame uz rame sa najboljim (i najskupljim) ostvarenjima sličnog profila iz Evrope ili Holivuda.
Na kraju, ja lično sam od 'Ognjenke' dobio nešto za šta više nisam mislio da je moguće od domaćeg filma- inspiraciju. U 'Ognjenku' sam se zaljubio iskreno, na prvo gledanje, kada je još bila bez zvuka, muzike i specijalnih efekata, i evo ta zaljubljenost još uvek traje. I, umesto apatije i žalopojki zbog apsurdno teške situacije u kojoj se nalazimo, sad imam žarku želju da završim svoj novi film. Da taj novi film bude bolji od prethodnog.
'Čarlston za Ognjenku' nam je vratio veru da su čuda moguća. Istu onu naivnu veru zbog koje sam uopšte počeo da se bavim filmom, a koja je bila toliko puta poljuljana tokom poslednjih nekoliko godina. Mislim da je teško da rečima izrazim zahvalnost na ovome svim članovima ekipe koja je nam donela Čarlston u Srbiju. Ekipe koja je bučno i hrabro stala uz nas kada nam je bilo najteže. Ali evo, pokušaću- dame i gospodo, čast mi je što vas poznajem. Hvala vam.
Dok su se u trejleru smenjivali kadrovi koji su komotno mogli da budu izvučeni iz nekog Bartonovog filma, 'Amelije Pulen' ili 'Heroja', praćeni muzikom koje se ne bi postideo ni Hans Cimer, osećao sam se kao svemirski istraživač u trenutku kada shvati da nismo sami u vaseljeni. Da li je moguće da zaista postoje ljudi u Srbiji koji su u stanju da naprave nešto ovako fenomenalno? Da li je moguće da su ti ljudi, očigledno autsajderi u sistemu koji već godinama proizvodi abominacije koje potom bestidno naziva filmovima, uspeli da se izbore sa silama mraka, i naprave beskompromisni holivudski spektakl, against all odds? Kako?
Danas, kada 'Ognjenka' trijumfalno počinje svoj bioskopski život, završena i u svetu distribuirana od strane Lika Besona, odgovor je više nego očigledan. Ne udaranjem glavom o zid, već razbijanjem zida glavom. Neverovatnom upornošću, kombinovanom sa ogromnim talentom. Još jedna pobeda za autsajdere, ovaj put najznačajnija i u najljućoj bici izvojevana, ostaviće dubok trag, kako na gledaoce, tako i na vasceli srbijanski filmski establišment.
Jer, već u prvom kadru koji vam otkriva selo iz neke iščašene bartonovske interpretacije Asteriksa, vidite da su 'Ognjenku' napravili ljudi koji VOLE film. Ljudi koji su pravili film koji bi i sami želeli da pogledaju u bioskopu. A to je nešto što se vidi u svakom frejmu. Nešto što ne može da se lažira. I nešto što je, izuzetno, neverovatno, retko. Da li postoji bolji dokaz nečije posvećenosti od činjenice da su u pitanju ljudi koji su proveli poslednjih pet godina radeći na njemu? Koliko naših kolega može da se pohvali da je na taj način živelo svoj projekat, sa svim usponima, padovima i vaskrsenjima, koje veličina i ambicioznost tog projekta nose sa sobom?
Reditelj Uroš Stojanović nam je svojim filmom dao referentnu tačku, pravi svetionik u tami, u odnosu na koji ćemo moći da se orjentišemo u godinama koje su ispred nas. Nema aspekta filma koji nije na vrhunskom nivou- od slojevite i originalne priče, načina na koji su korišćeni motivi lokalne mitologije i folklora, glumačke podele, preko dizajna, fotografije za Oskara, kostima, scenografije, muzike... Naravno, mnogi će reći- 'Čarlston' je jedinstven slučaj, pa to košta, pa tu su Francuzi, to je više izuzetak nego pravilo, ali, zar nije svaki ovako veliki filmski događaj 'jedinstven slučaj'? Ne možemo se nadati sistemskom rešenju koje će dati svakome šansu da radi sa francuskim supervizorima efekata ili jednim od najboljih svetskih kompozitora, prosto zato što ne zaslužuju svi takvu šansu. Za nju se trebalo izboriti, a to je ekipa 'Čarlstona' uradila.
'Čarlston' je značajan filmski događaj i na svetskom nivou, jer kao nacionalna kinematografija konačno pružamo nešto autentično, naše, pa još realizovano na način koji ne komunicira isključivo sa opskurnim festivalima istočno-evropskog arthouse filma (a što je najtužnije, većina srpskih filmova ne dostiže čak ni te domete). Pružamo nešto što konačno predstavlja Srbiju kao legitimnog partnera sa potencijalom i kapacitetima za ozbiljnu međunarodnu saradnju, pokazujemo da i ovde postoje talentovani ljudi koji mogu da pariraju svojim kolegama iz velikih svetskih kinematografija. Pri tom, sva ova poređenja ne navodim kao metaforu- eto, lepo je šta su ljudi uradili u okvirima srpskog filma- naprotiv, vrlo bukvalno mislim da 'Ognjenka' može po mnogo parametara da stane rame uz rame sa najboljim (i najskupljim) ostvarenjima sličnog profila iz Evrope ili Holivuda.
Na kraju, ja lično sam od 'Ognjenke' dobio nešto za šta više nisam mislio da je moguće od domaćeg filma- inspiraciju. U 'Ognjenku' sam se zaljubio iskreno, na prvo gledanje, kada je još bila bez zvuka, muzike i specijalnih efekata, i evo ta zaljubljenost još uvek traje. I, umesto apatije i žalopojki zbog apsurdno teške situacije u kojoj se nalazimo, sad imam žarku želju da završim svoj novi film. Da taj novi film bude bolji od prethodnog.
'Čarlston za Ognjenku' nam je vratio veru da su čuda moguća. Istu onu naivnu veru zbog koje sam uopšte počeo da se bavim filmom, a koja je bila toliko puta poljuljana tokom poslednjih nekoliko godina. Mislim da je teško da rečima izrazim zahvalnost na ovome svim članovima ekipe koja je nam donela Čarlston u Srbiju. Ekipe koja je bučno i hrabro stala uz nas kada nam je bilo najteže. Ali evo, pokušaću- dame i gospodo, čast mi je što vas poznajem. Hvala vam.
Stevan Filipović
posted by doba_nevinosti at 6:16 PM
9 Comments:
Da, upravu si. Efekti na filmu su savrseni, za nepoverovati. Glumacka ekipa je talentovana, prica zanimljiva i film zaista vredi koliko i holivudski blockbusteri. Kraj filma je neocekivan, i najvise mi se urazao u pamcenje. Odusevila sam se kada sam ga odgledala.
Gledajte Čarlston, ali ga ne kujte u zvezde. To što je ovaj film značajno manje loš od drugih ne znači da je genijalan.
Istina je da je film lepo slikan, da autor ima smisla za vizuelno, istina je i da je kostim lep. Istina je i da je muzika okej (mada jako daleko od bilo čega sto je Umebajaši uradio, ovo su sigurno neki restlovi). Istina je čak i da su glumice lepe, da je CGI stvarno dobar, Geto je vrlo jak autor. Istina je i da ovaj film ne boluje od većine mana od kojih boluju (skoro) svi srpski filmovi. Ovde čak možemo da vidimo i lepu ljubavnu scenu, raritet u našim filmovima, što svakako ukazuje na stvaranje nove klime u našem filmskom stvaralaštvu. Da li je Šotri došao kraj? Svi se nadamo...
Bilo kako bilo, istina je i da je film dramaturški dosta loš, da glavni likovi ne prolaze ni kroz kakvu transformaciju tokom filma (što je osnova bilo koje radnje), da rade neke nemotivisane radnje, a istina je i da nam je druga polovina filma tako servirana da nam uopšte nije jasno šta se tu dešava. Prva je kul.
Neću da idem u detalje i neću više da kudim ovaj film, jer me je i ovolika kritika sigurno osudila na aproksimativno milion kontra-kritika. Ekipa filma je učinila sve radi stvaranja pre-oduševljenja ovim delom.
Dakle, gledajte Čarlston, ali ne kujte ga u zvezde. Gledajte ga kritički. Nemojte da samo slušate čoveka koji nosi sulundar na glavi.
razocarenje. veliko. steta.
Ne znam kakve veze ima dramaturgija sa filmom koji je baziran na vizuelnoj metafori. To je kao da kazes, da Gernika nije bas sasvim genijalna slika jer ni bik ni sijalica ne izgledaju kao na nekoj Tapijevoj fotografiji.
Film se sastoji od priče, koja se priča postupkom vizuelne naracije, čija su sredstva kadar, scena, sekvenca, koji imaju jako puno parametara. Zvučnu stranu filma izostavljam za sada. Ja sam pohvalio vizuelnu lepotu kadra. Ukoliko priča nije dovoljno dobra, koliko god da je lepo ispričamo to će biti i dalje samo loša priča.
Reći da je slika koju je neko naslikao isto tako dobra kao Gernika, Noćna straža ili Put sa čempresima (da, da, znam da su sve to različiti autori...) zbog toga što su koristili iste lepe boje korišćene i na tim slikama je je potpuno apsurdno. Drugim rečima, nije dovoljan da jedan element (od puno) bude dobar pa da kažemo da je celo delo dobro.
Metafora mora da ima smisla, ne smemo da se oslonimo na onu narodnu "ko razume shvatiće".
Sa druge strane, ako okarakterišeš "Čarlston" kao nenarativno delo, takođe si jako, jako pogrešio.
slojevita prica, rece stevan filipovic? au...
film je vizuelno za svaku pohvalu, ali od slojevite dramaturgije pretocene u pokretne slike nema ni s
ajde, ajde...smete da kazete da vam je vilica pala, nije to nikakva sramota ;).
Nije sramota Mini, i svi smo iskreno želeli da nam padne vilica... ali niiiiijee.
Nisu kadrovi morali uopšte da budu tako lepi (a jesu lepi, nije da nisu) ali je scenario morao da bude bolji. Ustvari, pitanje je da li je baš scenario toliko loš ili ga jednostavno režiser nije preneo gledalištu na dovoljno jasan način. Dakle, pitanje je da li je sulundardžija bio zanatski spreman za ovako veliki zalogaj...
Film ne zasluzuje tolike pohvale, pricha je problematichna, ima ozbiljnih problema, a povrh svega za jednu takvu jednostavnu prichu, efekti nisu potrebni. Ipak, korishceni su samo da bi se prikrile mane filma i skrenula paznja sa njih. Jedno veliko nishta!
Post a Comment
<< Home