VRNJAČKA BANJA - DAN PETI

Dimitrije se javlja sa završnim izveštajem iz Vrnjačke Banje:

Ono što je ove godine bilo upadljivo u Banji jeste da su filmovi bili manje reprezentovani nego ikad. Banja je i ranije imala problem sa privlačenjem zvezda ali ove godine neki filmovi nisu imali apsolutno nikoga na konferenciji za štampu. BEOGRADSKI FANTOM, TURNEJA, ZONA MRTVIH i HITNA POMOĆ nisu ni držali konferencije, delom jer autori nisu našli za shodno da dođu a delom i zato što nisu želeli da daju legitimitet odlukama žirija.

Po ko zna koji put se postavlja pitanje ima li smisla učestvovati na srpskim festivalima i biti ponižen i pokraden.

Na ovogodišnjem festivalu, rascep unutar kinematografije bio je očigledniji nego ikad. Naime, sada je sasvim jasno da se glavna establišmentska struja okrenula očuvanju vlastitih pozicija i da oni celu kinematografiju žele da pretvore u jedan opskurni zatvoreni esnaf a da javne manifestacije postanu kao neki unutaresnafski skupovi koje ostatak zajednice ne može da razume.

Ciljevi takvog učaurenja kinematografije su jasni. U srpskom filmu postoje dve struje, jedna koja živi od bavljenja filmom i druga koja želi da se bavi filmom ali se u suštini izdržava od drugih poslova. Potpuno je očekivano da oni ne žele da rizikuju svoju egzistenciju i izađu na tržište kao ostatak ljudi iz struke, i postoji tendencija da sve više zatvaraju ciklus davanja para i nagrada među sobom.

U tom smislu, čak ni estetski postulati ne igraju nikakvu ulogu u toj priči. Njihove poetike se razlikuju ali oni za to ne mare, njihov cilj je da ostanu tu gde jesu unutar sistema i neopterećeni su sadržajem onoga čime se bave.

U tu priču, naravno, povremeno uvode i nove ljude. Očigledno je da su pokušaji dela mladih autora da razobliče duboku korupciju unutar sistema bili naivni, kao pokušaji mladih policajaca u filmovima da se obračunaju sa korupcijom među starijim kolegama.

Čini se da je zapravo svaka teorija o estetskom konceptu koji se forsira ove ili one vrste, suvišna, i da se sve svodi na najbanalniju računicu.

To je osetila i publika i deo filmskih radnika, tako da Amfitetatar u Vrnjačkoj Banji ni na jednoj projekciji nije bio pun a publici se nije prdstavila njedna kompletna ekipa. Očigledno je da ne samo da ovakve manifestacije ne zanimaju gledaoce nego ni veliki deo filmske ekipe ne mari za njih.

To je šteta pošto je Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji bio poslednji srpski festival koji je imao kakvu-takvu relevantnost u filmskom smislu.

Ako imamo u vidu sudbinu PORNO BANDE, ZONE MRTVIH i BEOGRADSKOG FANTOMA šta mogu iduće godine da očekuju SRPSKI FILM ili ŠIŠANJE? Da budu prikazani u podrumu hotela ZVEZDA?

Na svu sreću, ostaće ipak teorijska mogućnost ekscesa i povremena satisfakcija nekim činom kao što je uspešna projekcija BEOGRADSKOG FANTOMA.

Najočigledniji otpor ovakvoj podeli nagrada pružio je Puriša Đorđević koji se pojavio na konferenciji za štampu kad su objavljene nagrade i postavio pitanje zašto HITNA POMOĆ nije dobila nagradu i da li je uopšte bila u opticaju, odnoso kako se kotirala. Melina Pota-Koljević bila je neumoljiva i nije odstupila od šture informacije da su svi filmovi bili zanimljivi i da su bili u opticaju za nagrade. Ovaj Purišin gest, slično njegovoj konferenciji za štampu dao je izvesnu život festivalu i pokazao je da ovaj osamdesetpetogodišnjak spada među svežije ljude u našoj kinematografiji.

Ono što daje neku vrstu ohrabrenja jesu i generacije još mlađih reditelja koji dolaze. Ove godine je u konkurenciji bilo nekoliko vrlo interesantnih filmova među kojima se po zrelosti realizacije izdvojio KRAJ ČASA Maše Nešković. Ovaj film po svojoj egzekuciji daleko nadmašuje nivo većine savremenih srpskih PROFESIONALNIH filmova.

YUGO Ivana Stojiljkovića je takođe bio zanimljiv, na liniji duhovitih studentskih filmova kakvi se očekuju od ovakvih selekcija. Ipak, ostaje pitanje šta čeka ove reditelje kada završe fakultet i u kakvu će kinematografiju stupiti?

Na zatvaranju, prvo je održana dodela nagrada na kojoj je Mladen dobio najveći aplauz što je konstatovao i direktor festivala Milan Nikodijević, zatim su prikazani dobitnici studentskih nagrada YUGO i DOBRO JUTRO Marine Radmilac, i to je bila uvertira u završni film festivala -

ĐAVOLJA VAROŠ

ĐAVOLJA VAROŠ Vladimira Paskaljevića nije dobar film, ali svakako jeste prijatno iznenađenje i slagao bih ako bih rekao da u njemu nisam uživao na izvesnom guilty pleasure nivou.

Ovo je film sa dva lica. Jedno lice je ono koje čini da ne bude dobar film - a to je pretenciozno i angažovano lice, sa formom mozaične dramaturgije koja više funkcioniše na nivou skeča nego prave celine, i didaktičnošću koja pokušava da prevaziđe opšta mesta - što je za svaku pohvalu - ali u tome ne uspeva i pretvara se u ono protiv čega se bori. To prvo lice u spoju sa neumerenim brojem tema i motiva svojstvenim za debitantske filmove, čini da ĐAVOLJA VAROŠ ne može biti smatrana dobrim filmom.

Iako su nas Momčilović i ekipa odučili od toga da u obzir uzimamo tehnički aspekt filma, kod Paskaljevića treba naglasiti da film nije na nekom visokom profesionalnom nivou što svakako doprinosi negativnim utiscima. Što se same dramaturške strukture tiče, ĐAVOLJA VAROŠ takođe ima dosta problema ali je ipak znatno superiornija od srećnih dobitnika ovogodišnjeg festivala.

Ali, drugo lice filma čini opipljiva lična energija i žar. Zahvaljujući Paskaljevićevoj akumuliranoj želji da se izrazi, ĐAVOLJA VAROŠ je dinamičan film koji obiluje scenama seksa, bizarnim situacijama i blagom treš atmosferom. U tom smislu, prava je šteta što ĐAVOLJA VAROŠ pati od istog problema kao i ZVEZDE LJUBAVI Milana Spasića (inače DPa na ĐAVOLJOJ VAROŠI) pošto opterećuje obešenjačku tintobrassovsku atmosferu izlivima srpske pretenciozne potrebe da se nama i svetu kaže istina o životu u Srbiji. Iako se i sam autor u jednoj sceni filma sprda sa tom potrebom srpskih reditelja da podilaze strancima, na kraju i on sam upada u tu klopku.

Uvođenje lika reditelja koji pokušava da snimi film je takođe paradigmatično. Sve je više upravo debitantskih filmova u kojima autori govore o frustriranim rediteljima i njihovim pokušajima da se snađu u kinematografiji. Ako imamo u vidu potpuno marginalan značaj kinematografije u našem društvu, kao i da je to tema koja publiku suštinski ne zanima, reklo bi se da frustracije sistemom guraju i same mlade reditelje ka unutaresnafskom pogledu na stvari, umesto da kroz svoje filmove ponovo animiraju publiku i obnove kinematografiju.

Vladimirov debi neumitno priziva poređenja sa radom oca Gorana. Njegov prvi film svakako nije u ravni ranih Goranovih filmova, ali on definitivno iskoračuje iz očeve senke i snima film koji je daleko efektniji od očevog outputa u protekloj deceniji.

Za razliku od nedavnih poretencioznih debija kao što je LJUBAV I DRUGI ZLOČINI, ĐAVOLJA VAROŠ uživa u potencijalu lokalne persiflaže i na neki način budi izvesne destruktivne retro-porive. Srpski film je bio grozan kad je bio veseo i agresivan ali je postao još grozniji kada se utišao. Paskaljević nas je vratio onom stilu koji volimo da mrzimo.

Nadam se da će u svom sledećem filmu, Vladimir Paskaljević odabrati neku nepretenciozniju ideološku postavku u kojoj bi se mogao bolje pokazati.

HERC ROMAN

Bizaran detalj vezan za moj boravak u Banji dogovdio se u četvrtak ujutru, pred polazak. Na recepciji hotela ZVEZDA čekao me je ljubavni roto-roman sa posvetom članova ekipe filma SRCE MUDRIH JE U KUĆI ŽALOSTI. Pošto moji prijatelji koji su bili u Banji tvrde da oni nisu smislili ovaj duhoviti gest, premda sam najviše sumnjao na Sašu Radojevića, može biti da je to uradila prava ekipa tog filma. Milo mi je da su moje fatve inspirisale nešto tako simpatično. Poslednji put kada sam nekoga iznervirao, Vladimir i Goran Paskaljević odlučili su da me ismeju u filmu OPTIMISTI. Nadam se da ekipa filma SRCE MUDRIH neće ići toliko daleko da troši svoja evidentno skromna sredstva na mene.

Isto tako, nadam se da će mi se njihov sledeći film dopasti onoliko puta više od SRCA MUDRIH koliko mi je ĐAVOLJA VAROŠ bolja od OPTIMISTA.