ČIJI SI TI MALI?

Poslednjih dana u filmskim kritikama za debitantski film FLEŠBEK Aleksandra Jankovića naišli smo na neuobičajeno grubu, otpisivačku retoriku koja etiketira ovaj film kao primer taloga u kome se našao srpski film, delo koje nije konstituisano kao film, sramotu za FEST i do sada se nismo susreli sa naslovom koji je naišao na ovako snažne reakcije naše tradicionalno odmerene, oportune i korumpirane kritike. Mi smo na ovom blogu već objavili Dimitrijevo mišljenje o FLEŠBEKU u kome su konstatovani izvesni nedostaci ovog filma koji jesu prilično ozbiljni ali su svakako znatno manji od onoga što primećuju drugi kritičari.
Međutim, ono što privlači naročitu pažnju jeste to da nije reč o kritičarima koji inače imaju visoke kriterijume kad je reč o srpskom filmu. To su kritičari koji otpisuju FLEŠBEK kao nešto što nije film ali isto tako misle da je ČEKAJ ME JA SIGURNO NEĆU DOĆI ili ORDINARY PEOPLE nešto što se može smatrati filmom a festival koji je premijerno prikazao APORIU i NA LEPOM PLAVOM DUNAVU manifestacija visokog umetničkog renomea. Ukoliko se video snimak nazvan ORDINARY PEOPLE na izvesni način možda može smatrati hrabrim za one koji poštuju umetnike koji staju na stranu najmoćnije sile na svetu u pogledu procene zločina počinjenih u sukobima na prostoru bivše Jugoslavije, u ime jednog vojno poraženog naroda, zaista nema ničeg sličnog u Momčilovićevom ostvarenju pa je nejasno - ako je već veličina teme spasila Perišića šta je bila prepreka da se razmontira ovaj drugi?
Ova nekonzistetnost u proceni srpskih filmova deluje naročito poražavajuće ako imamo u vidu da su sve tri kritike primer kritičarskog iživljavanja na nejakom debitantu bez bogate filmografije i zaleđine. Iako je ovaj blog poznat po politici sporadičnog kritičarskog iživljavanja, ono se može podržati samo ako je usmereno protiv autora koji je snažan, sa velikom reputacijom i podrškom. Ako se zanemari ta duboka neetičnost da se jedan mladi reditelj ozbiljno ugrozi zbog filma koji bi se nekome sa pedigreom sigurno oprostio, a najsvežiji primer su filmske analfabete Perišić i Momčilović, postavlja se pitanje kako je FLEŠBEK stekao reputaciju filma nad kojim kritičari smeju, i čak je poželjno, da se iživljavaju?
Reč je o filmu koji je bio umereno podržan od strane srpskih fondova, snimljen je skromnim sredstvima, sa dosta entuzijazma, dakle sigurno nije bio provokativan kao GEORGIJE ili neki drugi projekti čije je finansiranje zbunjivalo čaršiju. Štaviše, reklo bi se da je FLEŠBEK paradigmatičan kao projekat snimljen sa istinski malim budžetom i brojem snimajućih dana a da izgleda vrlo interesantno i uklapa se u onu već potrošenu mantru o tome kako kod nas treba da se snimaju mali filmovi.
Kad je o žanrovskom opredeljenju, reč je o filmu koji se nadovezuje na francuski Novi talas i jugoslovenski Crni talas, sa jasnom socijalnom dimenzijom i angažmanom, dakle po definiciji reč je o nečemu što nije u estetskom smislu strano našoj kritici. Nije nešto suviše moderno pa da ne razumeju, provokativno pa da ih uznemiri, po svom profilu ovo je naslov koji bi trebalo da prija našoj kritici. Reklo bi se da čak ni FLEŠBEK Gordane Boškov koji je bio prototip filma za kritičarsko masakriranje nije imao ovakve kritike u svoje vreme. Štaviše, ponekad se čini kao da su kritičari gledali njen film a ne Jankovićev debi.
Jedina pretpostavka koja ostaje jeste da je osnovni problem Jankovićevog filma u tome što se pojavio niotkuda, bez uticajnog producenta, glumca od reputacije ili padrina pod čijim bi se skutima zaštitio od gneva kritičara. I onda je naravno suspregnuti stav koji se ne sme iskazati prema snažnijima samo izlio na nedužan film koji u svetlu ovih mučkih i surovih napada samo dobija na povoljnom utisku kao David u borbi protiv kinematografskog Golijata. Što više čitamo kritike u kojima ga napadaju kao najgori film ikadan deluje nam sve bolje.
Neko ko pokušava da racionalno priđe tumačenju ovih diskvalifikacija, rekao bi da kritike koje toliko nemaju veze sa samim filmom ionako nisu relevantne. Uostalom, i ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE je dobio najpozitivnije kritike pa je na FIPRESCI nagradama dobio samo neku smešnu, izmišljenu, nagradu. Ali, šta onda mogu da očekuju oni koji nekako pokušavaju da se samoorganizuju u ovoj kinematografiji bez moćnih zaštitnika o kojima kritika zna šta treba da misli? Naravno da neko ko pretenduje da donosi nešto novo u našu kinematografiju, ili nastupi sam, ne može da očekuje pohvale i podršku od establišmenta niti mu tako nešto treba. Međutim, isto tako košmarno je doživeti da te u zemlji koja slavi Momčilovića proglase za diletanta, dakle postoje situacije u kojima je nužno reagovati. U nekoj razvijenoj kinematografskoj sredini kvalifikacije da je nešto najgori film ili da nije uopšte film mogle bi biti stavljene na plakat kao vic i dobra reklama, ali kod nas ipak šale nisu stvar humora već način života.
Ovakva recepcija FLEŠBEKA podseća da se oni koji snimaju nezavisne filmove u Srbiji osećaju kao Natascha Kampusch a oni koji ih gledaju bez predrasuda kao Fritzlovi unučići.