RODITELJSKI SASTANAK

Zvanično najveći poznavalac omladinskog filma kod nas, Zoran Janković, autor predavanja o velikanu Johnu Hughesu, nije propustio priliku da među prvima pogleda PLAVI VOZ i da iznese svoju procenu ovog ostvarenja, njegovog mesta u našoj tradiciji omladinskog filma i dometa u sferama rekonstrukcije epohe, političke višeslojnosti i veštine izrade.

PLAVOM VOZU Janka Baljka nije potrebno ni dvadesetak minuta da se svrsta u najpogubiju od svih kategorija viđenih za neuspele filmove – kategoriju nimalo zanimljivih promašaja. To dosta zbunjuće imajući u vidu da PLAVI VOZ podbacuje u svakom aspektu koji se uzme u obzir.

PLAVI VOZ je film nostalgije; pošto govorim o ovom našem parčetu raja koji samo što to nije postao, sasvim prirodno, reč je o filmu nostalgije sa ideološkim štihom. Ni tu se u načelu ne bi imalo šta zameriti da PLAVI VOZ tako uporno nee pokušava da se nametne kao ogledni primer lošeg filma. Uz to, ogledni primer koji nemoć svojih autora da na iole pismen i konsekventan način u delo sprovedu ideju koju su sami odabrali. Baljak nas je već TEGLOM PUNOM VAZDUHA privikao na nekompetetnost (pa i onu čisto aršinima zanata merenu) kao krunsku odliku svog stvaralačkog pristupa.

Scenaristi PLAVOG VOZA kreću od dva zdrava i rezonska uzora – ŽIVOTA SA STRICEM Krste Papića i EKSPRES, EKSPRES Igora Šterka. Pozitivna ocena za prepoznavanje i odabir uzora, a jedinica kao vrata za egzekuciju ukorenjenu u ubeđenje da se prostom aprprijacijom i zbiranjem nadahnuća može dobiti približno ubedljiv rezultat. A ni prići,. Od Papića su mogli naučiti kako vešto i dostojanstveno balansirati sa melodramom koja čini srž daleko sveobuhvatnije priče, a od Šterka kako se sentimentalnost u pogledu bolje (upamćene) prošlostui ipak može preobraziti u višeznačnu zaumnost.

Ništa od tih mogućih nauka, jer ovakvom PLAVOM VOZU kao nedostižni uzori izmiču i Čalićeve LUDE GODINE, Karaklajićev BUDIMIR TRAJKOVIĆ, pa čak i Miloševićev NIJE NEGO sa kojim deli otvorenu didaktičnost i razuđenost. Ovo nije apologija za Baljka, ali teško je iznaći ovdašnjeg reditelja koji bi uspeo da napravi značajnije kvalitetniji film na osnovu ovako traljavog predloška. Scenario PLAVI VOZ počiva na uverenju da je ritam priče tek jedno u dugom nizu postmoderničkih preterivanja; ključni događaj se odigra i zaključi još pre polovine filma, a ostatak filma prati postojanu mustru opšte aritmičnosti.

I likovi su koncipirani sa jednakom ležernošću i oglušivanjem o ono čemu mlade dramaturge (valjda) uče na visokoim školama, a sve i da to nije deo nastavnog plana i programa, dosta toga su mogli prikupiti i pešačkom (VHS/DVD/divx praksom. Junaci PLAVOG VOZA su bledunjave i nezanimljive utvare predstavljene kao puke datosti, ništa zanimljivo se ne događa u njima samima, a ta praznina bi, po svoj prilici, trebalo da primora gledaoce da prepoznaju sličnu ispraznost i u vlastitim egzistencijama. Pitanje je zašto bi to pošten plevbes poželeo da uradi?

Da bi udovoljio Baljku i ostalim ključnim kreativcima da je u zemlji zasnovonaj na simulaciji moguće i izsimulirati omladinski film koji se tiče omladinaca najmanje. A u kom su i odrasli tek prikaze punokrvnih (pa i grešnih ljudi). PLAVI VOZ savršeno rimovanje za svoju katatoniju i somnabulnost pronalazi u glumi. I to Nebojše Milovanovića, ozbiljnog glumca i velikomučenika koji već deceniju i frtalj dostojanstveno preživljava nove i nove uratke Paskaljevićevih, a koji u PV redefiniše pojam gromorne glume sa neviđenom moći da probudi vuklanski snažan tranfera neprijatnosti kod zatečenog gledaoca. Njegov zli profesor je začudni mutant svega najgoreg čega neverzirani/priučeni/polenji scenaristi mogu da se dosete – on je zavodnik, on je drzak, on je samoljubiv, buntovan, neprijatan, snishodljiv, prevrtljiv, nesvatljiv, izdajica, ulizica, demagog, idolopoklonik po potrebi, fašista u nastajanju... Zato ne čudi što u završnom segmentu filma saznajemo da je isporučen Haškom tribinalu zbog počinjenih ratnih zločina. Za koje se pripremao negde u četvrtoj rolni PLAVOG VOZA kada je (valjda) u svrhu seksualne predigre sa direktorkom rekreirao scene iz omiljenog mu Ciminovog LOVCA NA JELENE(!!!). Na stranu što je i iole mudrijim laicima poznato zlatno pravilo omladinskog filma – likovi odraslih moraju biti gurnuti na sam rub fokusa priče o mladima.

Na sve muke koje prate Baljkov dugometražni igrani prvenac nadovezuje se paušalnost u jako važnom aspektu – rekonstrukciji epohe. Ono što nam je ponuđeno je nekakav dajdžest ranih osamdesetih, scenografski neutemeljen i sa kostimografskim rešenjima među kojima se nađe par godina star model Diesel košulje (sa vidnim logoom) ili Scotch &Soda preskupi džemper iz kolekcije ne starije od poslednje ruke scenarija PLAVOG VOZA. Naravno, ove manjavosti (baš kao i jadnjikav izbor HD kamere bi se dali oprostiti i opodvesti pod posledice skučenog budžeta pod uslovom da sve ono drugo (priča, gluma, poenta, smislenost, atmosfera, bazična filmska pismenost...) funkcioniše. A u PLAVOM VOZU sve toliko škripi da se gotovo ni ne čuje soundtrack za koji se postarala Janja Lončar uz song Zorana Pedina.

Konac delo krasi, a PLAVI VOZ se završava u tonu saobraznom svemu što je prethodilo u poslednjih 100 minuta. Fizički gotovo nepromenjeni likovi 15 godina kasnije u atmosferi parastosa (sa nekakvim vudu lutkama na torti(!!!) saopštavaju šta se dogodilo – epizodisti su izginuli, glavni nevaljko je teško preživeo dešavanja na frontu i napisao zbirku antiratne poezije (koju je supruga prevela za englesko govorno područje), pečalbar se priženio multikulturalnom strankinjom, Superbad bucko je pustio brkove i na tome zaostao, a školska drolja i zlica je prestala da tapira kosu i postala (opoziciona) novinarka.... a zlom profesoru neka sudi Hag jer institucije našeg sistema još nisu osposobljene za tako nešto. Ovaj nenadani upliv dnevnopolitičkog u samom finišu nije ništa drugo do otužni pokušaj dodavanja relevantnosti filmu čiji autori nisu pokazali sposobnost ni da se nose sa najtrivijalnijim mogućim sadržajem. Onom u kom momak zavoli devojku, rezdeviči je u sobi za razglas uz zvuke govora tek upokojenog predsednika da bi ni kriv ni dužan postao junak kilavog ostvarenja iz domena partijske umetnosti.

Baljka u magareću klupu jer nije pokazao dovoljno znanja ni da napravi film vredan prezira i cepidlačenja. Za ovako nešto se munjevito zakazuje sednica (barem) nastavničkog veća Ali to je važilo u neka druga vremena.