2011: AKO ZRNO NE UMRE

2011. godina zaključena je usvajanjem Zakona o kinematografiji, tog mitskog dokumenta koji je do sada sprečavao naše filmske radnike da se otrgnu od bavljenja privrednim kriminalom i snimaju pristojne filmove. Sada kada je konačno usvojen, dolazi period kada ćemo se najzad suočiti sa onim što nam je odavno jasno kao realan domet naše kineamtografije. Kao što su se fudbaleri godinama igrajući za Jugoslaviju i državnu zajednicu Srbije i Crne Gore krili iza toga kako zapravo igraju za zemlju koja im ne znači ništa, da bi se potom možda i najviše osramotili igrajući za srpsku trobojku, tako i srpski filmski radnici imaju priliku da posle usvajanja ovog Zakona konačno pokažu kako nije taj propis bio prepreka u radu.

Zakon donosi razne novine u našu kinematografiju, pre svega zato što ohrabruje izvesne oblike privrednog kriminala vezanog za usluge stranim produkcijama koje će se realizovati kod nas. Praksa nas uči da u estetskom smislu nije došlo do napretka u kinematografijama koje su pružale velike usluge stranim produkcijama, a ako imamo u vidu kakvim kapacitetima raspolažemo naša perspektiva je da u tim okvirima budemo neka vrsta nižerazredne Bugarske koja je bila nižerazredna Rumunija. Rumunski prodor na strane festivale naravno nije ni na koji način vezan za činjenicu da su tamošnji filmski radnici obogaćeni iskustvom saradnje sa belgijskim sineastom Van Dammeom, švedskim autorom Dolph Lundgrenom i sličnom ekipom koja je tamo radila. Naravno, u određenom smislu, pojedine filmske profesije će dobiti više posla i na neki način opstati, ali isto tako će se pojaviti veća konkurencija na tržištu što će otežati okupljanje ekipa za eventualne srpske niskobudžetne filmove. Kad je reč o prihodima koje će ostvariti država, u Bugarskoj je praksa pokazala da je povraćaj novca koji daje država zapravo bio onaj novac od kog su ti filmovi snimani.

Usluge koje su pružane stranim producentima i pojedine koprodukcije jesu značajan deo naše filmske tradicije, ali već je u vreme Ratka Draževića on sam želeo da bude nešto više od upravnika livade na kojoj se grade jeftine kulise, studenti skoro besplatno statiraju i konji se iznajmljuju po najpovoljnijoj ceni. O Draževićevom pokušaju da to prevaziđe govori film DOKTOR REJ I ĐAVOLI Dinka Tucakovića koji će imati premijeru na FESTu 2012. U njemu Dražević pokušava da pridobije Nicholasa Raya da režira film u njegovoj produkciji što je u ravni poduhvata kakav bi danas predstavljalo dovođenje Darrena Aronofskog da radi kod nas. Snimanje stranih filmova svakako može biti izvor određenih prihoda i sočnih anegdota, ali suočimo se sa istinom da je to sve stvaranje ambijenta za koji je Ratko Dražević pre pedeset godina video da mora biti prevaziđen.

Rasprave koje su prethodile usvajanju Zakona o kinematografiji bile su bespredmetne, mahom se iscrpljivale u pričama o tome kakav je antisrpski film snimila Angelina Jolie i sličnim trivijalnostima. U tom smislu, filmski radnici sada mogu da pretpostave koliku količinu besmislica poslanici izgovaraju kada diskutuju o drugim profesijama.

No, Zakoni se ionako donose da bi se kršili, film je u svom vrhunskom obliku ipak umetnost a umetnost se kao što znamo bazira na prevazilaženju pravila tako da je sasvim sigurno da će stanje ostati manje-više ovakvo. Povećanje sredstava za finansiranje filmova naravno raduje, ali ako imamo u vidu da srpska produkcija već sada daleko prevazilazi ne samo mogućnosti naših bioskopa već i interesovanje publike, čini se da bi značajan deo tih sredstava trebalo preraspodeliti na ključne a medijima i filmskim radnicima manje zanimljive inicijative za otvaranje bioskopa, restauriranje starih filmova i sl. Uostalom, pošto televizije ionako vrlo retko emituju skorašnje filmove red je da se od njihovih para barem restauriraju stari koji su u lošem stanju i veliko je pitanje da li se mogu vratiti u red.

Jesen 2010. godine otvorila je apetite publike i posle ŠIŠANJA, MONTEVIDEO je započeo svoju dominaciju na blagajnama produživši je sve do kraja prvog kvartala 2011. godine. Uprkos tome što je MONTEVIDEO svakako vratio interesovanje publike za srpski film i masovno vratio posetioce u bioskope, sredinom godine nažalost naša kinematografija nije uspela da očuva to interesovanje i nastupila je sa nekoliko slabih naslova koji su samo podsetili na razloge zašto se publika razišla.

S jeseni, publika se vratila u bioskope ponovo sa izvanrednim i u određenom smislu iznenađujućim uspehom filma PARADA koji je ponovio formulu ŠIŠANJA samo sa znatno većim budžetom i distributerskim ambicijama. PARADA i MONTEVIDEO su pokazali da srpski film ne samo da i dalje predstavlja omiljeno gledalaćko iskustvo za našu publiku već da je još uvek moguće napraviti rezultat kako sa eskapističkim i ideološki prijemčivim filmovima tako i sa naslovima koji pokušavaju da se suprotstave većinskom javnom mnjenju. Samim tim, uprkos velikim uspesima populističkih projekata, ŠIŠANJE i PARADA su pokazali da srpska publika još uvek hoće u masovnom broju da pogleda filmove sa kojima se ne slaže i koji nisu isključivo repertoarskog karaktera.

S druge strane, slab odziv na vrlo ozbiljan mejnstrim film kakav je NEPRIJATELJ Dejana Zečevića pokazuje da senzacionalizam teme ipak privlači publiku, a da kvalitet sam po sebi nije dovoljan da bi se film izdvojio. To je negde i logično jer publika ne samo da ne očekuje vrhunski kvalitet od srpskog filma već i zna da on nikada ne može dostići strane filmove. Otud, reklo bi se da se srpski filmovi danas gledaju ili zbog eskapizma ili zbog senzacionalističke teme, a kvalitet ne igra previše značajnu ulogu. Ako imamo u vidu da je recepcija srpskog repertoarskog filma u svetu minimalna, čini se da je kvalitetan repertoarski film kod nas sada pred jednom prekretnicom koja je zdrava. Autori će morati da se opredeljuju za zanimljive teme koje komuniciraju sa širokom publikom – film se mora otvoriti uticajima sa strane i od priča koje zanimaju filmadžije početi da se bavi pričama koje zanimaju gledaoce.

Srećom, NEPRIJATELJ je na kraju uspeo da ima nekoliko zapaženih nastupa na festivalima, bio je u Pusanu a nagrađen je u Solunu i Monpeljeu tako da je skor na kraju bio solidan i slab odziv publike nije uskratio sav uspeh ovom filmu.

Ako je tema NEPRIJATELJA – rat, kao takav, odbojan publici ne samo kod nas već i u svetu, opet je neobičan loš bioskopski rezultat romantične komedije PRAKTIČAN VODIČ KROZ BEOGRAD SA PEVANJEM I PLAKANJEM Bojana Vuletića koji se pojavio na samom kraju sezone i doneo prilično osveženje. Ako imamo u vidu da naša publika nije imala puno sreće sa srpskim romantičnim komedijama ali da u principu dosta masovno gleda strane romantične komedije, neobično je da je ovaj film prošao tako slabo, naročito ako imamo u vidu da donosi jedan pre svega nepretenciozan i zdrav pogled na film kakav bi publika trebalo da prihvati.

TILVA ROŠ Nikole Ležajića je, s druge strane, ako imamo na umu art house postupak po kome je napravljen, prošao prilično solidno u bioskopima a nastavio je da uspešno nastupa i po međunarodnim festivalima. U TILVI ROŠ srpska kinematografija je dobila reditelja koji je spreman da istraje u autorskom postupku, da ne popusti ni publici ni drugim uticajima i rezultat nije izostao. U kinematografiji koja stalno priča o kvalitetnim art house filmovima, Ležajić je pokazao kako se to zapravo radi.

Konačno, dolazimo do filmova koji nisu imali bioskopsku sudbinu u pravom smislu, ali zaslužuju pažnju.

Pre svih, tu je OKTOBAR, omnibus sedam studenata Fakulteta dramskih umetnosti. Jedan od omnibusa koji su nastali u ovoj lepoj tradiciji, KAKO JE PROPAO ROKENROL smatra se jednim od ključnih urbanih filmova snimljenih kod nas. Pa ipak, čini se da ova vrsta omnibusa nije uspela da ostvari kontinuitet prisustva u našoj kinematografiji, jednim delom i zato što su ostali omnibusi bili prilično slabi. Jedan od osnovnih problema slabih omnibusa bio je u tome što su pokušavali da iskorače iz već uspostavljenih praksi naše kinematografije bez pokrića. I sam ROKENROL je bio iskorak ali očigledno je da su Pezo, Slavica i Gajić imali uporište u novoj generaciji glumaca, publike i nekim ostvarenjima poput DEČKA KOJI OBEĆAVA koji su im nudili solidnu bazu.

Mladi reditelji u OKTOBRU pre svega pokazuju da za razliku od svojih prethodnika znaju gde žive i ono što se iz njihovih filmova vidi to je da oni donose nešto novo a opet ne odudaraju previše od onoga što su kapaciteti naše kinematografije. Neke od njihovih poetika možemo da cenimo ili ne, ali njihova opredeljenja su realnost našeg, pa i evropskog filma i mislim da u ovom omnibusu svaka struja našeg filma može pronaći ponekog reditelja koji obećava. Kritika je bila dosta oštra prema ovom filmu, rekao bih potpuno nepravedno jer se manje-više sve priče iz ovog omnibusa mogu braniti.

Filmski centar Srbije je učestvovao i u dve vrlo zanimljive koprodukcije. AKO ZRNO NE UMRE Siniše Dragina je vrlo zanimljiv film na tragu onih najkaloričnijih jugoslovenskih reditelja kao što su Saša Petrović i Lordan Zafranović u kome se prepliću kako njihovi pozitivni tako i njihovi negativni uticaji. Dragin je još sa svojim prethodnim filmom BOG NAS SVAKOGA DANA LJUBI U USTA u kome se nadovezao na tradicije Crnog talasa dokazao kao reditelj koji nudi nova viđenja jugoslovenskih filmskih tradicija tako da sa novim filmom nastavlja tim putem jugoslovenskog neoklasicizma.

PANK NIJE MRTAV Vladimira Blaževskog je film u kome su problemi svojstveni jugoslovenskim rediteljima, pre svega oni vezani za vođenje priče znatno prisutniji, ali ovaj svojevrsni rimejk ili produžetak njegovog debitantskog filma HI-FI pokazuje vitalnost stare škole jugoslovenskog urbanog rokenrol filma. Ono što je zapravo jedino paradoksalno i u određenom smislu problematično jeste činjenica da je ovaj film jedna mala priča koja je silom prilika morala da bude realizovana kao multilateralna regionalna koprodukcija. Kako se sam film bavi pitanjima NGO i regionalnih projekata o razumevanju, taj problem je kompenzovan ali je šteta što naše kinematografije u regionu nisu u stanju da same prave ovakve filmove a da velike saradnje čuvaju za ambicioznije projekte.

Za mnoge strane filmove se može reći da su na određeni način plagijati jugoslovenskih, međutim čini se da je SRPSKI FILM Srđana Spasojevića dobio svoju kopiju i to visokog profila sa filmom KILL LIST Ben Wheatleya. Wheatley je britanski reditelj u usponu, njegovi naslovi DOWN TERRACE i KILL LIST smatraju se velikim osveženjima britanske filmske tradicije. Međutim, KILL LIST je ponajviše oslonjen na SRPSKI FILM od koga preuzima čitav zaplet samo što glavni junak nije porno glumac već plaćeni ubica. Sam Wheatley je saznao da se KILL LIST smatra rip-offom SRPSKOG FILMA, i on tvrdi da nije gledao Spasojevićev film već da je reč o snažnom uticaju Parkerovog ANGEL HEART na njih dvojicu.

Spasojević će se uz Wheatleya naći među 26 reditelja omnibusa ABCs OF DEATH u kome najperspektivniji autori horora i fantastike snimaju kratke priče o smrti. Spasojević ima tu čast da zaključi omnibus sa pričom na slovo Z. Ostatak rediteljske ekipe je izvanredan i među njima su Nacho Vigalondo, Španac sa nominacijom za oskara i izvesnom holivudskom karijerom, Francuz Xavier Gens koji je već imao holivudski film, indie horor vedeta Ti West, već pomenuti Ben Wheatley i mnogi drugi.

Ako izuzmemo Danca Nicolas Winding Refna koji je snimio najbolji film o srpskoj mafiji PUSHER 3 i pokazao dosta srpskog metaliteta u svom drugom pokušaju holivudskog proboja sa filmom DRIVE, Spasojevićevo učešće u ovom prestižnom omnibusu je svakako najdalje što je u američkim okvirima dogurao neki naš reditelj, naročito poslednjih godina. Premijera ABCs OF DEATH očekuje se u Ostinu na festivalu SXSW.

Daniel Espinosa, Šveđanin čileanskog porekla postigao je internacionalni uspeh sa filmom SNABBA CASH u kome prominentnu ulogu igra srpska mafija. Uz Refna, on je drugi skadinavski reditelj koji je zahvaljujući bavljenju našim kriminalcima došao do holivudskog filma i već je snimio svoj debi SAFE HOUSE koji izlazi u februaru 2012. godine. Ako tome dodamo da su u Holivudu prodata prava za rimejk jednog islandskog filma o našem podzemlju, postavlja se pitanje kako to da Skandinavci tako efektno prikazuju naše priče?

Verovatno zbog toga što su u njihovim filmovima srpski kriminalci junaci a ne autori i producenti.

Srećna Nova godina!