USTANIČKA ULICA - odjeci i reagovanja

Dimitrije je pogledao USTANIČKU ULICU i vratio se pun utisaka:

Prošlog marta izašao je film NEPRIJATELJ Dejana Zečevića i doživeo je velike pohvale unutar esnafa koje nažalost nisu bile proporcionalne reakciji publike. Ako imamo u vidu da nije bila reč o hermetičnom filmu kome je dovoljno da ga ceni stručna javnost, NEPRIJATELJ je ostao jedno uskraćeno ostvarenje. Ovog marta izašao je film USTANIČKA ULICA Miroslava Terzića koji bi mogla zadesiti slična sudbina.

Naime, Terzić se slično Zečeviću, upustio u rizičan poduhvat pravljenja ozbiljnog filma koji istovremeno pokušava da bude deo repertoara a da ne podilazi navikama publike i detaljima koji se u našoj kinematografiji pouzdano dobro rade.

Bez mogućnosti da se glumci prikrivaju iza viceva, stilska nepismenost iza pretencioznih postupaka a pripovedačka neveština iza senzacionalističkih tema, Terzić je snimio film koji je spreman na rizik otkrivanja pravih mogućnosti svojih autora.

Isto tako, zahvaljujući Terziću, iz svih kadrovskih i materijalnih resursa izvučen je maksimum. I zbilja, nisi smo do sada imali bolji scenario Đorđa Milosavljevića i Nikole Pejakovića, niti bolju fotografiju Miladina Čolakovića, niti – u krajnjoj liniji – bolje role Gordana Kičića u celoj karijeri ili Radeta Šerbedžije – u aktuelnoj „holivudskoj fazi“.

Šta je onda razlog da strepnja bude veća od nade?

Upravo to što se čini da srpskoj publici kvalitet egzekucije i ozbiljan pristup temi i estetici više nisu primarni. Od publike koja ceni kvalitetan film, naši gledaoci su postali lako povodljivi tako da već bombastičnost teme poistovećuju sa kvalitetom. Slično NEPRIJATELJU, USTANIČKA ULICA nema naročito ekskluzivnu temu – ratni zločini su već dosta prikazivani na razne načine u našem filmu a USTANIČKOJ je u tom pogledu po stepenu taktičnosti najbliži ČETVRTI ČOVEK.

Drugi problem je sam pristup filmu. Naime, Terzić nudi, ako ne najbolje, a ono dosta pristojno rešenje jednačine trilerskog zapleta u tranzicionom miljeu i kinematografiji koja nije previše iskusna u tom pogledu. U poređenju sa USTANIČKOM ULICOM, raniji pokušaji poput KLOPKE deluju smešno i naivno, i u odnosu na naš standard postignut je znatan napredak.

Nažalost, uprkos tome što joj bolja stvar na ovu temu do sada nije ponuđena, publika mnogo teže suspenduje nevericu nego kada gleda čak i manje ubedljiv strani film.

Godine uronjenosti u talog srpskog anti-filma dovele su do toga da srpski gledalac mora da potpuno prešteluje svoje poimanje filma kako bi ispratio nešto ozbiljno. Naša kinematografija se godinama toliko izrugivala formi i standardima koji bi morali postojati u branši da ova kriza recepcije ne treba da čudi.

Gledanost koju ostvaruju opskurni video zapisi kao što je ŠEŠIR PROFESORA KOSTE VUJIĆA - koji treba videti čisto da bi se sagledalo koliko nešto može da odstupa od standarda i da i dalje bude proglašeno filmom – zloupotrebljavana je kao opravdanje za nereagovanje barem tri instance koje bi trebalo da čuvaju dostojanstvo profesije a to su producent, distributer i prikazivač. Dugogodišnje ignorisanje srozavanja svih standarda dovelo je do toga da danas strepimo da li će publika moći da razume nečiji pokušaj da snimi dobar film.

Srećom, istorija uvek ima tendenciju progresa čak i u jednoj tako opskurnoj pojavi kao što je srpska kinematografija tako da i naši filmovi uprkos svemu napreduju.

Nadam se da kad već reditelji nisu odustali od pokušaja da podignu letvicu, neće ni publika.

Terzić je snimio film vredan pažnje, sa nedostacima o kojima je prijatno razgovarati jer je jasno da su se mogli desiti i u boljim kućama, i da su proistekli iz pokušaja da se snimi što bolji film.