KOMINIKE 20: PAT-POZICIJA

Vest o tome da Republika Srbija nije namenila sredstva za kinematografiju u 2013. godini, deluje kao zanimljiv pokušaj medijskog samoubuistva za Ministarstvo kulture, izuzev u slučaju da se u ovoj odluci istraje do kraja. Curenje informacije da neće biti novca za film deluje kao pokušaj da se iskoristi javnost i izvrši pritisak na samo predsedništvo Vlade da se neki novac ipak delegira. U danima koji predstoje, sigurno će se u medijima javljati filmski umetnici zgroženi time što država ne ulaže novac, iskoristiće se do vrhunca koincidencija da je ova novost procurela na dan kad je do nas stigla vest da su KRUGOVI Srdana Golubovića osvojili nagradu na Sundanceu i javnost će podići radnu temperaturu.

Međutim, ključno pitanje glasi – šta to zapravo znači?

Naravno, moramo uzeti u obzir da će osnovni fokus ove priče biti vezan za negodovanje autora što neće biti ulaganja u produkciju, i da će zbog toga prevashodno ključati nezadovoljstvo, pa ćemo se ovom pirlikom i fokusirati na taj aspekt ovakve odluke. Uprkos tome što je kinematografija daleko složenija od isključive produkcije, kod nas se sve priče o finansiranju mahom svode na to.

Narod ne treba da brine. Po krajnje konzervativnoj proceni, ove godine bi trebalo da se pojavi najmanje devet novih celovečernjih filmova, ako je suditi po broju projekata za koje znamo da su završili sa najskupljim i najzahtevnijim delom realizacije. Dakle, narod će imati šta da gleda.

Međutim, ako imamo u vidu da bi 2013. godine trebalo da se finansiraju filmovi za 2014. godinu – u tom zbiru postoji nekih sedam do devet filmova sa već dodeljenim sredstvima koji još nisu prikazani, ili nisu snimljeni, ali se od njihove realizacije zvanično nije odustalo. U tome se krije jedan od problema netransparentnosti finansiranja srpskog filma a to je prilično opskuran odnos prema praćenju tokova novca. Prilično velika sredstva su već godinama zarobljena u filmovima koji su odavno započeti a do sada niti su završeni, niti se od njihove realizacije odustalo a sredstva vraćena. U tom smislu, Republika Srbija bi migla da konstatuje kako je ona zapravo već finansirala sedam do devet filmova za 2014. godinu, gomilanjem nerealizovanih projekata od ranije.

No, gotovo je sigurno da neki od tih nerealizovanih projekata očekuju dalju pomoć, kao i da u slučaju njihovog eventualnog završetka, sva je prilika, rezultati neće biti adekvatni, odnosno osetiće se posledice problematične produkcije.

Ovom prilikom se samo zadržavamo na formi dugometražnih igranih filmova ali sličan problem sa nezavršavanjem filmove prisutan je i u kratkom, dokumentarnom i animiranom filmu.

Do sada je zaj problem nezavršenih i neprikazanih filmova dosta prećutkivan a jedna od konsekvenci aktuelne krize može biti baš otvaranje te Pandorine kutije o kojoj se zapravo vrlo malo zna. Ali, prilično je ilustrativna činjenica da recimo „najstariji“ od tih projekata dobio novac od Ministarstva pre osam godina, u vreme kada je Filmski centar Srbije još bio u osnivanju.

Za doprinos srpskih filmskih radnika ugledu naše kulture svakako možemo reći da povremeno, i u pozitivnom i u negativnom smislu, ne može da se iskaže novcem. Ipak, država ima pravo da prebroji filmove koje je finansirala, tretirajući svaki kao iskreni pokušaj da se našoj kulturi pruži nešto vrednmo, i da obustavi pomoć dok ne vidimo šta je snimljeno do sada.

Nažalost, upravo u tome će biti i sadržana pat-pozicija naše kinematografije, njoj su potrebni novi filmovi, novi ljudi, novi pokušaji, a do njih sada možda neće doći jer su pokopani starim i pogrešnim.