MICHAEL WINNER (1935-2013)

U proteklih šest meseci napustila su nas dvojica Britanaca koji nisu umeli da snime dosadan film.

Prvo je otišao Tony Scott, ostavivši veliku prazninu ali i još veći trag u istoriji filma i katalogu rediteljskih postupaka kojima je izborio mesto u savremenoj praksi. Juče nas je napustio Michael Winner, reditelj koji nije izmislio ništa novo, ali je imao sposobnost da one do tada uspostavljene standarde dovede do savršenstva, i pruži rediteljsku ozbiljnost pričama koje su do tada bile prepuštane kojekakvim, često neveštim rediteljima.

Michael Winner je kroz najprepoznatljiviji deo karijere prošao sa etiketom tezgaroša, tretiran je sa podsmehom, svaki njegov film je nailazio na negativnu predrasudu koju bi obično prevazišao – retki su reditelji o čijim filmovima kritičari kažu da su dobri upros tome što ih je on režirao. Ovakav status je naizgled neočekivan, Winner je radio i za velike studije i za bogate nezavisne producente, radio je sa velikim zvezdama, postizao je uspehe, a mnogi drugi reditelji koji su radili, ili se obreli, u tom miljeu nailazili su na adekvatno poštovanje, primera radi Don Siegel ili Robert Aldrich.

Tajna podsmeha prema Winneru nalazi se na njegovim počecima.

Ono što je Tonyju Scottu bio Tom Cruise, Winneru je bio Oliver Reed. Na početku, posle niza kratkih filmova i rada za BBC, Winner počinje karijeru kao jedan od mladih britanskih reditelja u pokretu „mladih gnevnih ljudi“ a Oliver Reed ostvaruje zapažene role u njegovim energičnim, buntovničkim filmovima poput I’LL NEVER FORGET WHAT’S’ISNAME i THE JOKERS. Posle ovog početka koji je podelio sa kolegama kao što su Lindsay Anderson ili Tony Richardson, Winner odlazi u Holivud gde počinje da radi na filmovima koje ljubitelji ranih radova jedino mogu tumačiti kao tezge.

Sa odlaskom u Holivud, u repertoarski film često sumnjivog ukusa, na granici eksploatacije, tonu sve nade nekadašnjih poklonika i Winner biva obeležen kao „plaćenik“ za ceo život. Otud ne treba da čudi njegov potonji krajnje živopisan javni nastup u kome se javno hvali sa koliko je žena spavao, insistira na statusu bonvivana koji često dovodi do paroksizma.

Njegove radove krase izuzetan osećaj za ritam, lakoća izlaganja priče i smisao za humor. Protivnici su bili u pravu kada su tvrdili da su neki njegovi filmovi upravo zahvaljujući veštoj realizaciji delovali sadržajnije nego što su zaista bili i Winner spada među reditelje koji su sredinom sedamdesetih pružili A-karoseriju filmovima na B-pogon.

Dok je Reedu oprošteno jer nije prvi alkoholičar među glumcima koji je pijan teturao po setovima bez jasne ideje šta snima, prodajući svoj talenat i ugledno ime za sitninu, Winner nije imao presedana jer do tada nijedan respektabilan reditelj nije napravio takav zaokret od socijalno angažovanog filma prema šundu.

Kao što je Tony Scott imao redovnu saradnju sa Denzelom Washingtonom i u određenom smislu formirao njegovu karijeru sa filmovima kao što su CRIMSON TIDE i MAN ON FIRE, tako je i Winner redovno radio sa Charlesom Bronsonom. Ponudio mu je najdugovečniju franšizu u karijeri – lik Paula Kerseya u serijalu DEATH WISH koji je držao vitalnim i u prvom i u vrlo bombastičnom trećem delu, pružio mu je ikonoklastičan „intelektualistički“ akcijaš u MECHANICu i pristojan vestern CHATO’S LAND – svakako ne najbolji nastup ovog glumca u tom žanru, ali jedan od zanimljivijih.

Ne sme se potceniti ni Winnerov angažman u žanru horora – THE SENTINEL spada među ambicioznije filmove žanra u kasnim sedamdesetim, NIGHTCOMERS po romanu Henryja Jamesa gura adaptaciju velikog pisca bliže ovom žanru nego što je kritika očekivala i uključuje Marlona Branda u „nedolični“ žanrovski pokušaj da se klasik pretvori u eksploataciju. Međutim, skriveni favorit ostaje zaboravljeni i nepravedno oklevetani slasher SCREAM FOR HELP po scenariju čuvenog Toma Hollanda koji zaslužuje rehabilitaciju.

Film po kome najpre treba pamtiti Winnera je FIREPOWER iz 1979. godine sa James Coburnom, Sophiom Loren i OJ Simpsonom, skoro besprekorni internacionalni triler sa izuzetno realizovanom akcijom, humorom na pravim mestima i obiljem stila. U njemu je Winner postigao sve ono što je želeo ali nije u potpunosti uspeo da pruži u svom iskoraku u prvoklasni internacionalni triler sa filmom SCORPIO.

Sve do poslednjeg dana, Winner je bio energičan i relevantan reditelj. Njegov pretposlednji film DIRTY WEEKEND iz 1993. godine je prljava, izopačena, priča o osveti, svojevrsni ženski DEATH WISH u kome je bio nestašniji od mnogih mlađih reditelja.U tom filmu pronašao je i žar za socijalnu kritiku koji ga je krasio u mladosti, i u njemu je na određeni način sažeo čitavu karijeru i poetske postulate koji su ga krasili.

Opus je okončao filmom PARTING SHOTS, paradoksalno ostvarenjem koje je sasvim u duhu mahom groznih glumačkih radova Olivera Reeda koji je svratio samo da se zapljune, i reklo bi se nečim što je najbliže onome za šta je kritika nepravedno optuživala Winnera celog života, a to je tezga.

Tony Scott je počeo u svetu reklama, Winner je u njemu završio. Doduše, ne iza kamere već ispred, koristeći svoju harizmu za promociju osiguranja.

Winnerovi filmovi će preživeti, ne samo zahvaljujući svom kvalitetu koji je prepoznala publika već i trendu rimejkova kojim je već obuhvaćen MECHANIC a sledi ga najavljeni DEATH WISH.

Tony Scott je otišao pod misterioznim okolnostima, izvršivši samoubistvo čiji motivi su još uvek nerazjašnjeni. Iza ogromnog uspeha i uticaja krilo se neko nepodnošljivo nezadovoljstvo. Winner je preminuo u 77. godini, odajući do poslednjeg trenutka utisak da je zadovoljan čovek, uprkos svemu onome što je kritika izrekla o njemu.