FEST - DAN 6
Dimitrijevi pogledi na filmove:
APORIA
Aporia je rediteljski debi beogradskog stomatologa Arisa Movsesijana, čija je jedina prethodna referenca za bavljenje filmom bio posao ko-scenariste i pomoćnika režije na hrvatskom filmu Svjetsko čudovište Gorana Rušinovića. Svjetsko čudovište je u svoje vreme šokiralo hrvatsku filmsku javnost i maltene je okončalo Rušinovićevu karijeru koja je puno obećavala u vreme njegovog debitantskog filma Mondo Bobo.
Ipak, iz ove vizure Svjetsko čudovište deluje kao kolosalan promašaj koji je ipak bio loš na jedan zanmljiv način, možda baš zbog neobične hladnoće u prisupu likovima koja je atipična za balkanske kinematografije.
Aporia je, međutim, loša na jedan uobičajen, mogu reći tradicionalni srpski način, pošto je jalovi artizam, sličan Rušinovićevom, propušten kroz prizmu kafanskog šarma srpskih glumaca. Za razliku od Rušinovića, Movsesijan je ipak ostavio prostor za dopadljivost i time je Aporia izgubila oreol totalnog kurioziteta i uklopila se u profil lošeg srpskog filma.
Ova apsurdna priča o glumcu koji zahvaljujući Zenonovom paradoksu nikako ne može da stigne na kraj svog životnog puta, referiše na dve mračne tačke naše nedavne kinematografske prošlosti. Po apsurdu i pokušaju avangardnog pristupa liči na Bumerang Dragana Marinkovića, u odnosu na koji deluje ipak kudikamo artikulisanije. Po satiričnom odnosu prema srpskoj kinematografiji podseća na Rat uživo Darka Bajića koji je eto zahvaljujuići Aporiji ipak dočekao da u nekom poređenju posluži kao pozitivan primer.
Ne možemo izbeći diskusiju ni o samom estetskom opredeljenju ovog filma koji objektivno ne spada ni u jedan prepoznatljiv i priznat stilski pravac izuzev novostvorenog talasa srpske provincijske avangarde počete Memom Miloša Jovanovića i Krojačevom tajnom Miloša Avramovića. Movsesijan kao ni prethodbna dvojica očigledno nije razumeo da se konvencionalni filmski jezik mora prevazilaziti a ne zaobilaziti kao što su oni činili.
Još više smeta taj satirični odnos koji Movsesijan ima prema srpskoj kinematografiji i provlači ga kroz ceo film. Naime, ta satira je licemerna zato što upravo samo u takvoj kinematografiji, kojom vladaju neznalice, Aporia uopšte može da bude snimljena i da dobije pomoć Ministarstva kulture.
Jedna od najvećih prednosti srpskog filma je u tome što nije rascepkan na žanrove pa čak i najavangadniji film može imati veliko prisustvo u javnosti i gledanost pošto publika doživljava srpski film kao zaseban žanr. Aporia je još jedno ostvarenje koje će odvratiti gledaoce od eksperimentisanja sa srpskim filmom, a da s druge strane neće imati ni naročitu festivalsku sudbinu, čim joj je premijera na FESTu a ne na nekom ozbiljnom stranom festivalu.
Što se Aporijinog mesta na FESTu tiče, stideo bih se da nas predstavlja pred strancima. Ali, na svu sreću, relevantni stranci nisu došli na ovaj FEST tako da će ovaj promašaj ostati među nama.
Aporia je rediteljski debi beogradskog stomatologa Arisa Movsesijana, čija je jedina prethodna referenca za bavljenje filmom bio posao ko-scenariste i pomoćnika režije na hrvatskom filmu Svjetsko čudovište Gorana Rušinovića. Svjetsko čudovište je u svoje vreme šokiralo hrvatsku filmsku javnost i maltene je okončalo Rušinovićevu karijeru koja je puno obećavala u vreme njegovog debitantskog filma Mondo Bobo.
Ipak, iz ove vizure Svjetsko čudovište deluje kao kolosalan promašaj koji je ipak bio loš na jedan zanmljiv način, možda baš zbog neobične hladnoće u prisupu likovima koja je atipična za balkanske kinematografije.
Aporia je, međutim, loša na jedan uobičajen, mogu reći tradicionalni srpski način, pošto je jalovi artizam, sličan Rušinovićevom, propušten kroz prizmu kafanskog šarma srpskih glumaca. Za razliku od Rušinovića, Movsesijan je ipak ostavio prostor za dopadljivost i time je Aporia izgubila oreol totalnog kurioziteta i uklopila se u profil lošeg srpskog filma.
Ova apsurdna priča o glumcu koji zahvaljujući Zenonovom paradoksu nikako ne može da stigne na kraj svog životnog puta, referiše na dve mračne tačke naše nedavne kinematografske prošlosti. Po apsurdu i pokušaju avangardnog pristupa liči na Bumerang Dragana Marinkovića, u odnosu na koji deluje ipak kudikamo artikulisanije. Po satiričnom odnosu prema srpskoj kinematografiji podseća na Rat uživo Darka Bajića koji je eto zahvaljujuići Aporiji ipak dočekao da u nekom poređenju posluži kao pozitivan primer.
Ne možemo izbeći diskusiju ni o samom estetskom opredeljenju ovog filma koji objektivno ne spada ni u jedan prepoznatljiv i priznat stilski pravac izuzev novostvorenog talasa srpske provincijske avangarde počete Memom Miloša Jovanovića i Krojačevom tajnom Miloša Avramovića. Movsesijan kao ni prethodbna dvojica očigledno nije razumeo da se konvencionalni filmski jezik mora prevazilaziti a ne zaobilaziti kao što su oni činili.
Još više smeta taj satirični odnos koji Movsesijan ima prema srpskoj kinematografiji i provlači ga kroz ceo film. Naime, ta satira je licemerna zato što upravo samo u takvoj kinematografiji, kojom vladaju neznalice, Aporia uopšte može da bude snimljena i da dobije pomoć Ministarstva kulture.
Jedna od najvećih prednosti srpskog filma je u tome što nije rascepkan na žanrove pa čak i najavangadniji film može imati veliko prisustvo u javnosti i gledanost pošto publika doživljava srpski film kao zaseban žanr. Aporia je još jedno ostvarenje koje će odvratiti gledaoce od eksperimentisanja sa srpskim filmom, a da s druge strane neće imati ni naročitu festivalsku sudbinu, čim joj je premijera na FESTu a ne na nekom ozbiljnom stranom festivalu.
Što se Aporijinog mesta na FESTu tiče, stideo bih se da nas predstavlja pred strancima. Ali, na svu sreću, relevantni stranci nisu došli na ovaj FEST tako da će ovaj promašaj ostati među nama.
BRIŽNI BAŠTOVAN
Jedna od najvećih producentskih grešaka prilikom realizacije špijunskih filmova jeste angažovanje reditelja specijalizovanih za akcioni žanr i ambicija da se špijunski romani automatski pretvore u akcione blokbastere. Iako napetost, intriga, tehnologija i špijunski milje sugerišu trilersku fakturu, uzbuđenje u špijunskim romanima pre svega proističe iz kompleksnih psiholoških odnosa. U većini slučajeva, dakle, špijunske filmove treba da režiraju autori drama, vični prikazivanju psiholoških tenzija.
Najkompleksnije psihološke tenzije postoje u romanima Džona Le Karea. Njegovo pisanje je ponekad toliko sofisticirano da se prosto upitam kako je uopšte uspeo da postane bestseler. Prilikom ekranizacije romana Brižni baštovan Le Kare je, teorijski gledano, idealno uparen sa brazilskim rediteljem Fernandom Meirelješom, koga je naša publika upoznala tek prošle godine sa filmom Božji grad. Mogu reći – prekasno.
Teorijski, dakle, spoj je idealan, pošto je Meirelješ reditelj koji ima dovoljno veštine da ovlada širinom i brojnim zapletima Le Kareovih romana.
U praksi, međutim, ovaj spoj nije do kraja ispunio svoje potencijale. Problem je u tome što se Meirelješ ispostavio kao nelojalan saradnik, fokusirajući svoju političku i estetsku agendu nezavisno od Le Kareovog izvornog materijala i priče o britanskom diplomati koji tokom službovanja u Keniji otkriva da farmaceutske korporacije koriste siromašne Afrikance za zabranjene eksperimente.
Meirelješova jača strana je izvanredno dočarana atmosfera, kako diplomatskog života u Africi, koju umesto Kraljevstva, danas kolonizuju farmaceutske korporacije, tako i urbane paranoje u savremenoj Evropi gde se ispostavilo da su mnoge blagodeti savremenog života istovremeno i mehanizam kontrole i represije nad građanima.
Međutim, Meirelješovi dokumentaristički izleti u prikazivanje lokalne afričike egzotike, delom po uzoru na Božji grad sa kojim se probio, opterećuju film. Praktično, takvo insistiranje na autentičnosti pretvara se iz Meirelješovog obeležja u potrošen manir, pa u krajnjoj liniji i ozbiljnu manu.
Brižni baštovan je, kad se podvuče crta, zanimljiv film, sa nekim impresivnim deonicama. Ipak, nije sve ono što bi susret Le Karea i Meirelješa trebalo da bude. Šteta. Senka nesnimljenog klasika će zauvek pratiti ovaj pristojan film.
Jedna od najvećih producentskih grešaka prilikom realizacije špijunskih filmova jeste angažovanje reditelja specijalizovanih za akcioni žanr i ambicija da se špijunski romani automatski pretvore u akcione blokbastere. Iako napetost, intriga, tehnologija i špijunski milje sugerišu trilersku fakturu, uzbuđenje u špijunskim romanima pre svega proističe iz kompleksnih psiholoških odnosa. U većini slučajeva, dakle, špijunske filmove treba da režiraju autori drama, vični prikazivanju psiholoških tenzija.
Najkompleksnije psihološke tenzije postoje u romanima Džona Le Karea. Njegovo pisanje je ponekad toliko sofisticirano da se prosto upitam kako je uopšte uspeo da postane bestseler. Prilikom ekranizacije romana Brižni baštovan Le Kare je, teorijski gledano, idealno uparen sa brazilskim rediteljem Fernandom Meirelješom, koga je naša publika upoznala tek prošle godine sa filmom Božji grad. Mogu reći – prekasno.
Teorijski, dakle, spoj je idealan, pošto je Meirelješ reditelj koji ima dovoljno veštine da ovlada širinom i brojnim zapletima Le Kareovih romana.
U praksi, međutim, ovaj spoj nije do kraja ispunio svoje potencijale. Problem je u tome što se Meirelješ ispostavio kao nelojalan saradnik, fokusirajući svoju političku i estetsku agendu nezavisno od Le Kareovog izvornog materijala i priče o britanskom diplomati koji tokom službovanja u Keniji otkriva da farmaceutske korporacije koriste siromašne Afrikance za zabranjene eksperimente.
Meirelješova jača strana je izvanredno dočarana atmosfera, kako diplomatskog života u Africi, koju umesto Kraljevstva, danas kolonizuju farmaceutske korporacije, tako i urbane paranoje u savremenoj Evropi gde se ispostavilo da su mnoge blagodeti savremenog života istovremeno i mehanizam kontrole i represije nad građanima.
Međutim, Meirelješovi dokumentaristički izleti u prikazivanje lokalne afričike egzotike, delom po uzoru na Božji grad sa kojim se probio, opterećuju film. Praktično, takvo insistiranje na autentičnosti pretvara se iz Meirelješovog obeležja u potrošen manir, pa u krajnjoj liniji i ozbiljnu manu.
Brižni baštovan je, kad se podvuče crta, zanimljiv film, sa nekim impresivnim deonicama. Ipak, nije sve ono što bi susret Le Karea i Meirelješa trebalo da bude. Šteta. Senka nesnimljenog klasika će zauvek pratiti ovaj pristojan film.
ŠTO JE MUŠKARAC BEZ BRKOVA?
Novi talas hrvatske proze koji predvode autor poput Ante Tomića, Zorana Ferića, Borivoja Radakovića, da navedem samo neke, spojio je hrabar tretman savremenih tema sa pitkim stilom pisanja, izbrušenim u novinarskom radu. Jednostavan i savremen izraz ove generacije pisaca nije prošao nezapaženo ni u dramskim umetnostima pa Tomić ima već dve ekranizacije, Ferić je pisao za televiziju a Radaković za pozorište.
Što je muškarac bez brkova? je prva ekranizacija romana Ante Tomića, a sledeća nas čeka već 22. marta u filmu Karaula Rajka Grlića.
Film Hrvoja Hribara Što je muškarac bez brkova? u najboljem stilu starih jugoslovenskih romantičnih komedija poput Nije lako sa muškarcima Mihaila Vukobratovića tretira ruralni međugorski milje sa kojim smo se upoznali u naslovima poput Braće po materi Zdravka Šotre.
Ako je Tomić i imao nekih većih ambicija u romanu, Hribar je formulisao samo jedan jasan, pitak i sporadično vrlo duhovit repertoraski film za lokalnu upotrebu. Možda je tako i bolje.
I na tom planu ovaj film postaje jako važan putokaz za srpsku kinematografiju. Jedan od najzanimljiijih programa Festivala istočnoevriopskog filma u Kotbusu jeste upravo selekcija najgledanijih filmova u tom regionu. Ako bi smestili Što je muškarac bez brkova? u kontekst bioskopske ruralne komedije, a ne vidim zašto ne bi, moramo se postideti činjenice da su naši predstavnici u tom žanru Zona Zamfirova i Ivkova slava Zdravka Šotre odnosno serijali Dragoslava Lazića i konačno Sivi kamion crvene boje Srđana Koljevića.
Hrvatska kinematografija je jako retko uspevala da proizvede komunikativne bioskopske naslove. Na primeru ovog filma, izgleda da su nas u tome već i nadmašili.
Kada naslove poput Sivog kamiona crvene boje i Ivkove slave uporedimo sa regionalnim komercijalnim filmovima, kao što su Bal-Kan-Kan Darka Mitrevskog i Što je muškarac bez brkova? Hrvoja Hribara – dobijamo neprijatnu sliku o krizi našeg repertoarskog filma koji je ipak temelj bioskopskih rezultata i osnov svake ozbiljne kinematografije.
Novi talas hrvatske proze koji predvode autor poput Ante Tomića, Zorana Ferića, Borivoja Radakovića, da navedem samo neke, spojio je hrabar tretman savremenih tema sa pitkim stilom pisanja, izbrušenim u novinarskom radu. Jednostavan i savremen izraz ove generacije pisaca nije prošao nezapaženo ni u dramskim umetnostima pa Tomić ima već dve ekranizacije, Ferić je pisao za televiziju a Radaković za pozorište.
Što je muškarac bez brkova? je prva ekranizacija romana Ante Tomića, a sledeća nas čeka već 22. marta u filmu Karaula Rajka Grlića.
Film Hrvoja Hribara Što je muškarac bez brkova? u najboljem stilu starih jugoslovenskih romantičnih komedija poput Nije lako sa muškarcima Mihaila Vukobratovića tretira ruralni međugorski milje sa kojim smo se upoznali u naslovima poput Braće po materi Zdravka Šotre.
Ako je Tomić i imao nekih većih ambicija u romanu, Hribar je formulisao samo jedan jasan, pitak i sporadično vrlo duhovit repertoraski film za lokalnu upotrebu. Možda je tako i bolje.
I na tom planu ovaj film postaje jako važan putokaz za srpsku kinematografiju. Jedan od najzanimljiijih programa Festivala istočnoevriopskog filma u Kotbusu jeste upravo selekcija najgledanijih filmova u tom regionu. Ako bi smestili Što je muškarac bez brkova? u kontekst bioskopske ruralne komedije, a ne vidim zašto ne bi, moramo se postideti činjenice da su naši predstavnici u tom žanru Zona Zamfirova i Ivkova slava Zdravka Šotre odnosno serijali Dragoslava Lazića i konačno Sivi kamion crvene boje Srđana Koljevića.
Hrvatska kinematografija je jako retko uspevala da proizvede komunikativne bioskopske naslove. Na primeru ovog filma, izgleda da su nas u tome već i nadmašili.
Kada naslove poput Sivog kamiona crvene boje i Ivkove slave uporedimo sa regionalnim komercijalnim filmovima, kao što su Bal-Kan-Kan Darka Mitrevskog i Što je muškarac bez brkova? Hrvoja Hribara – dobijamo neprijatnu sliku o krizi našeg repertoarskog filma koji je ipak temelj bioskopskih rezultata i osnov svake ozbiljne kinematografije.
posted by doba_nevinosti at 10:35 AM
0 Comments:
Post a Comment
<< Home