FEST - DAN 7

Dimitrijevi pogledi na filmove:

ĆUDLJIVI OBLAK

Srpska publika je uprkos postojanju FESTa i festivala autorskog filma, ostala uskraćena za najvažnija ostvarenja tzv. azijske šok-sineme, pravca početog sredinom devedesetih, u kome su se preplitale provokativne teme, šokantni prizori i pristup na razmeđi repertoarskog i art filma. Na svu sreću tu je bila emisija Šok koridor i ilegalni izvori pa su ti filmovi ipak koliko-toliko dostupni u beogradskim andergraund krugovima. Ovaj pravac stvorio je neke autentične velikane kao što su Takaši Mike i Šinja Cukamoto a znatno je doprineo da se ozbiljno transformišu kako japanski tako i korejski bioskopski mejnstrim.

Ćudljivi oblak reditelja Cai Ming Lianga je pozni i marginalni predstavnik azijske šok-sineme, u kome se jasno prepoznaju šavovi koji dele Liangovu karakterističnu pretencioznost sa takašimikeovskim provokativnim deonicama.

Ćudljivi oblak je konfuzna priča o budućnosti u kojoj vlada suša i lubenice su postale glavni izvor vode, hrane, osveženja i erotskog zadovoljstva.

Kostur Liangove kosmogonije jeste nejasna i nedorečena orvelovska melodrama izpresecana pevačkim numerama koje podsećaju na arhaične mjuzikle a u azijskoj šok-sinemi su već viđene u filmu Sreća porodice Katakuri reditelja Takašija Mikea a agresivnim seksom koji liči na film Bizita Kju istog autora.

Ipak, Mikeova ostvarenja su znatno superiornija i radi svega onoga što pruža Ćudljivi oblak treba prvo njih pogledati. Za razliku od Liangovog filma gde su šokantni prizori seksa tek pokušaj da se uključi u jedan talas koji je već odmakao, kod Mikea to proističe iz same radnje.

Liangov film je stoga samo nevešt primer poznog uključivanja u jedan zanimljiv talas koji je sada na izdisaju. Selektor FESTa već godinama uspešno krije filmove Takašija Mikea od nas. Ove godine nam je prikazao njegovog epigona. Da li to znači da se približava zvanično upoznavanje Srba sa japanskim genijem?

TAMO GDE JE ISTINA

Uvek je zanimljivo kada se autor bioskopske avangarde odluči da snimi film koji se oslanja na pripovedačke matrice repertoarskog filma. Tom prilikom, njegov avangardizam za koji ne važe kriterijumi, može da se uporedi sa radom reditelja pred koje se postavljaju konkretni pripovedački zahtevi. U slučaju filma Tamo gde je istina, avangardni autor je Atom Egojan a repertoarska matrica je detektivski film.

Suočen sa kriterijumom, Atom Egojan se nije pokazao kao naročit reditelj. Njegova priča o komičarskom duetu, jednoj noći, i jednoj devojci, zbog koje će se duet rastati i prekinuti poslovno savezništvo, deluje prilično tromo u poređenju sa vrhunskim otvarenjima savremenog krimića kao što je recimo Poverljovo iz Los Anđelesa Kertisa Hensona. Egojanov filmski izraz je predvidljiv i trom i jedva da vezuje naš pogled za ekran. Scenario je na smenu konvencionalan i arhaičan, nemoćan da uspostavi aktivne glavne likove i ostavlja nesavladive zahteve zvezdama Kevinu Bejkonu, Kolinu Firtu i Alison Lohman.

Egojanov film ne funkcioniše ni kao slika dekadentnog šoubiznisa niti jedne epohe pošto se ni u jedan problem zapravo ne upušta. Sve ovo smo u znatno sočnijem izdanju zapravo već videli u filmu Auto Fokus Pola Šredera.

Konačno, da li je to uticaj pornografije ili ne, ali ni prepoznatljivi Egojanov erotski momenat nije naročito zanimljiv i provokativan.

Tamo gde je istina, u najmanju ruku, stiže jedno tri decenije posle epohe u kojoj bi bio savremen film. Ova misterija bez tajne i iznenađenja jedino dobro stoji u poređenju sa ostatkom FESTove selekcije pošto, makar i na svoju štetu, pokušava da se ugleda na neke artikulisane uzore, za razliku od ostatka programa.