UNCUT ZEKA

Nevaljalci mali, znamo da ste odmah pomislili da će ovde biti link do izbačenih scena u kojima se vidi gola Marija karan u ČETVRTOM ČOVEKU. Međutim, ne, ovde se nalazi intervju koji nam je ustupio naš drug Saša Radojević. On je pre nekog vremena za BLIC uradio intervju sa Dejanom Zečevićem, a ovo je uncut verzija tog intervjua u kome detaljnije govori o filmu. Uživajte...

Ispovest
Dejan Zečević

"Debitovanje" petim filmom


U generaciji reditelja koji pripadaju tzv. "beogradskoj školi" reditelj Dejan Zečević ima reputaciju filmofila i ljubitelja žanrovskog filma. Posle komedije i horora u filmu "Četvrti čovek" opredelio se za pravljenje trilera.

Slike iz detinjstva
Moja prva sećanja vezana su za iskustva sa filmovima. Sebe definišem kao velikog filmofila i sva moja uporišta su u samom filmu. Počev od zaista najranijih slika iz detinjstva. Sećam se prikazivanja "Frankenštajna" Džejmsa Vejla na televiziji i mene kako virim iz krevetića do toga da me je otac dva puta vodio u bioskop i oba puta smo gledali horor filmove. Prvi put smo gledali film "Grizli". On je mislio da je to film o medi, ali se ispostavilo da je to horor u kojem neka mečka kolje tinejdžere, pa je onda nastala poprilična pauza, jer se moj otac istraumirao, dok ga nisam naterao da gledamo naučnu fantastiku. Misleći da to nije strašno gledali smo "Osmog putnika". Tako su moja prva sećanja na bioskop u meni izazivala jake emotivne reakcije.

Ratovi zvezda
Bukvalno sam odrastao na Lukasovim "Ratovima zvezda". Par godina to je predstavljalo sav moj život. Stalno smo se napolju igrali "Ratova zvezda". Na licu mesta smo izmišljali scenarija. U mom naselju smo imali dosta stabala, pa smo se stalno penjali na njih. Jedno drvo smo zvali "Milenijum falkon", to je bio naš "svemirski brod". Satima smo se tu igrali. Posle su, nažalost, posekli to stablo. Kad sam bio drugi, treći razred osnovne škole drugarima sam prepričavao filmove koje nisam gledao i koji nisu ni postojali. Očigledno je da sam morao da se bavim storitelingom, a pošto nisam dovoljno dobar u pisanju onda se nametnula režija.



Bioskop
U bioskope sam samostalno počeo da odlazim veoma rano, u trećem razredu osnovne škole. U bioskopu "20 oktobar" tada je bilo zanimljivih B filmova. U to vreme dominirali su filmovi sa Badom Spenserom. Onda sam prešao na šaolin i krenule su te kung fu varijante. Izađem iz bioskopa i krenem da skakućem i imitiram te glumce. Posebno su mu bili zabavni oni mladići od 25 godina koji u šaolinskim filmovima glume sedobrade starce. U "Letećoj giljotini", na primer, bio je jedan lik kojem su ruke mogle da se produže, pa mu protivnik posle spljeska te ruke. To su bila velika oduševljavanja.


Igra
Iz igre sam ušao u profesionalni život i prilično rano počeo da se bavim filmom, i da nastavim da se igram. I danas smatram da je bavljenje filmom za mene delimično igra. Trudim se da se dobro provodim radeći ovaj posao. Možda je film "Četvrti čovek" korak ka nečem ozbiljnijem, ali ja sam tek sada u godinama kada se debituje u srpskom filmu. Tako da je na neki poseban način "Četvrti čovek" za mene debitantski film koji je zapravo peti po redu.

Pubertet
Imao sam pomalo razuđen pubertet. U mom slučaju nije postojala neka esencija puberteta. Postojao je otpor, to malo povlačenje u sebe - da se ispraznim na onaj način koji se podrazumeva u doba puberteta, od pušenja do seksualne napetosti. Prosto sam se u jednom trenutku povukao. To je bio period srednje škole. Nešto je meni u tom periodu nedostajalo. Ni tada, a ni danas ne volim žurke. Poštujem to, ali ja nisam čovek koji može kroz ples da se opusti. Ljudi iz moje okoline me često optužuju da ne umem da se opustim zato što, zaboga, ne mogu da popijem četrnaest piva i ne mogu da se popnem na sto i igram. Ne umem da igram. Ne mogu da se ispoljim kroz pokret tela. Opuštam se na drugačiji način. Sednem, pa pokušam nešto da napišem ili snimim.

Grupa
Imao sam specifičnu situaciju u školi. Išao sam u školu društveno-jezičkog smera, gde dominiraju devojke. Odnos je 70 prema 30 odsto za devojke. I onda muška grupa ne može da se konstituiše u takvim sredinama. Imao sam puno drugarica i ceo život sam okružen ženskim društvom. Moja najbolja drugarica iz škole je Milica Mihajlović i sa njom sam pravio cirkus, ali to je specifičan cirkus. To nije onaj muški cirkus, nego je to uvek bila rafiniranija varijanta. Na drugoj strani sam, okružen ženama, ukapirao ženski senzibilitet koji mi prija, razumem ga. Nisam nikad bio pripadnik neke prave testosteronske grupe. Imao sam drugare, ali to je bio potpuno drugačiji "vajb".

Žanr
Postoje žanrovski obrasci po kojima se radi kao po klišeima. I uvek sam voleo kad se neko drugačiji dohvati toga, ne samo zanatski da to izvede. Da li su to francuski krimići ili italijanski špageti-vesterni, Tarantinovi filmovi, ili južnokorejski filmovi. Od žanra prosto ne mogu da odustanem i to je ono što mene privlači. "Dečak iz Junkovca" je bio moj pokušaj da se bavim određenim žanrovima, a nisam imao hrabrosti, znanja, talenta da to radim na ozbiljan način i onda mi je bilo lakše da kroz formu zezanja provučem žanr. Na kraju krajeva, nisam ni veliki ljubitelj komedija, ali to mi je bio neki izlaz. Kad sad pogledam "Dečaka iz Junkovca" to nije bilo iz potrebe da napravim nešto što bi bilo votersovski, nego prosto iz nemoći ili neznanja.


Arđento
Kad sam video ono što radi Dario Arđento shvatio sam da i horor filmovi mogu da imaju umetničku težinu. To je bilo pomalo zbunjujuće za mene i to me je svakako opčinilo. Bio sam posle u njegovoj radnji u Rimu, da bi ga kasnije, pre godinu dana, sreo u našoj kinoteci, gde su mi ukazali ogromnu čast da mu predam plaketu. To je bio veliki dan u mom životu. Drago mi je što sam sedeo pet minuta pored njega. I dalje imam tu klinačku fascinaciju i to ne želim da zgubim.

Četvrti čovek
Želeo sam da film "Četvrti čovek" bude triler i da sve vreme pada kiša. I onda je krenulo konstituisanje priče sa svim klišeima, principima kako se to radi, određenim bojama. Na jednoj strani smo imali sinopsis koji je pomalo holivudski, a realizacija možda više francuska. U jednom trenutku u procesu rada dogodio se preokret. Neke stvari u tom scenariju naprosto su bile artificijelne. Pojavljivali su se, na primer, neki likovi koji su vlasnici diskoteka. To svakako nije moje okruženje.

Tajne službe
Nisam razmišljao o interpretacijama koje će da proizvede pominjanje tajnih službi u "Četvrtom čoveku". Ja sam budala. Javila mi se potreba i nagon. Moram tako. Nije pitanje da želim, hoću, planiram. Ovim poslom se bavim zato što moram. Nema mi druge. Ne mogu da se zaustavim. Kad te uhvati to ti kreneš da teraš, jer kad počneš da razmišljaš počinju kompromisi sa samim sobom. Možda napravim grešku, ali sam morao i želeo tako. Tačno znam, kasnije kad pogledam, gde je greška, ali kad radim rukovodim se emocijom. Kad naiđe nešto škakljivo, okrenem se oko sebe i vidim na licima gledalaca da oni emotivno saučestvuju sa junakom, a ne da su u fazonu: "Čekaj sad, ovo bi moglo da znači ovo i ono...".

Katarza
Mislim da "Četvrti čovek" nosi sa sobom katarzu koja može da se oseti kada nekoga uhvati na pravi način. To je priča o moralu, o osećanjima o kojim smo se svi mi, bar jednom, našli u poslednjih petnaest godina. Priča tog majora je priča o nama. Ne znam da odgovorim na pitanje da li je on pozitivan ili negativan lik, ali imam neku emociju prema tom čoveku. Kad bih krenuo da je razlažem posvađao bih se samim sobom. Ne mogu da objasnim emociju ovog filma, ali mi se čini da to ima neke veze samnom. Ne na nivou događaja. Bio sam sa strane kad je reč o svim stvarima koje su se kod nas događale. Ali, sam tu. Moj život je tu. Nisam neko ko će nekoga privatno da optuži. Vrlo sam racionalno biće u tom pogledu. Kad svi počnu nekog da napadaju, ja kažem: "Čekajte, ljudi..." Ili ću da napadnem nekog koga svi proglašavaju svecem. Ovo je nešto tipa: "Čekajte, ljudi...". Nisam slep, čitam novine. Ne čitam ih detaljno, ali vidim naslovnu stranu. Više neću da se loše osećam zbog toga što se dešava. Hoću da idem dalje, sa svojim najdražima, sa svojim prijateljima i da mi budemo dobri koliko možemo. Naprosto, naslovne strane novina ne definišu jedan narod. Mislim da smo mi jedan divan narod zato što znam više stotina divnih ljudi - to mi je sasvim dovoljno.

Posvete
Drago mi je što sam ubacio gomilu posveta u "Četvrtog čoveka", a nekako je sve to, ipak, srpski film. Pogledajte, na primer, "Matriks", koji je užasno originalan film. On je baziran na velikom broju stripova, filmova, filozofskih dela, itd. Ali, opet je nekako specifičan. Zarad želje da napravim srpski film žrtvovao sam mnoge efektnosti koje sam mogao da napravim, ali se postavilo pitanje šta bih time dobio. Mator sam da bih napravio triler koji nema nikakve veze sa nama. To sam mogao pre deset godina, sada više ne mogu. Završnica "Četvrtog čoveka" više nije triler, to postaje drama, neka tragedija, metafora, koja nije primerena trilerima.

Doživljaj
Kao reditelj zadužen sam za onu fazu koja se zove doživljaj. Sve ono što se zbiva kasnije ne zavisi od mene. Film ode i pripada onome ko ga gleda... tri minuta, tri meseca ili čitav život.

Saša Radojević