DINKO TUCAKOVIĆ (1960-2013)

Prerani odlazak Dinka Tucakovića ostavlja veliku prazninu na našoj sceni koja će se jako teško popuniti. Naime, naša scena je upravo u Dinku Tucakoviću imala čoveka koji ju je mapirao i stvarao. Bio je jedan od onih ljudi koji su u svakom čoveku, kao i u svakom filmu, videli ono najbolje, osoba takve širine pogleda i pre svega takve filmske erudicije iz koje su ti pogledi proisticali još jako dugo neće moći da se pojavi, uostalom jer neće biti Dinka da je odškoluje.

Generacijski, Dinko Tucaković pripada beogradskoj filmskoj školi koja je stasavala uz euroamerikanu, pank i jugoslovenski novi talas. U tom spletu filma, rokenrola i stripa, sa savremenom umetnošću koja se javljala kao uticaj iz drugog plana, Dinko je profilisao kako svoja široka lična interesovanja tako i autorski prosede. 

Debituje prvi u čitavoj generaciji, koja je na određeni način svakako ometena u kreativnom razvoju sukobima koji će razoriti SFRJ. Sa dvadeset pet godina, što je izuzetno rano čak i za standarde "kinematografije mladih ljudi" kao što je jugoslovenska, snima celovečernji film ŠEST DANA JUNA 1985. godine sa Nebojšom Krstićem iz Idola u glavnoj ulozi i muzikom tog benda na saundtreku.



Svoj drugi film će čekati čitavih dvadeset i sedam godina i to će biti film u kome je sažeo svoju fascinaciju posetom Nicholasa Raya Beogradu i njegovim pokušajima da u Avala Filmu pod vođstvom Ratka Draževića oživi porsnulu karijeru. Nažalost, uprkos brojnim planovima koje je imao i projektima koje je razvijao, DOKTOR REJ I ĐAVOLI će ostati njegov poslednji celovečernji film.

Između ova dva filma, Dinko je radio na televiziji gde je snimio kultni šou program grupe Denis &Denis koji je karakterisao campy SF dizajn.

Snimio je kratki film BERNISA JAČA OD SMRTI inspirisan Cormanovim ekranizacijama Edgar Alla Poea, a naročitu pažnju je posvetio dokumentarnim filmovima.

O izuzetno zanimljivom projektu Rastka Ćirića rekonstrukcije tada još uvek "izgubljenih" pesama The Beatlesa snimio je dokumentarni film THE RUBBER SOUL PROJECT, zatim je postigao uspeh sa dokumentarnim filmom o NGO aktivistkinji Jasmini Tešanović ali je svoje najkrupnije dokumentarne poduhvate vezao za istoriju kinematografije. U saradnji sa Milanom Nikodijevićem snimio je dokumentarni film i seriju ZABRANJENI BEZ ZABRANE, o raznim vidovima uskraćivanja sloboda filmskim radnicima u vreme SFRJ, a potom i dokumentarnu serijuj SRBI U HOLIVUDU koja se bavila našim poznatim sunarodnicima koji su ostavili značajan trag u najznačajnijoj svetskoj kinematografiji.

Zbog dobrog poznavanja jezika ali i velike radoznalosti da se upozna sa tehnikama rada u žanrovima koji nisu bili previše zastupljeni kod nas, sarađivao je na filmovima koji su snimani u bivšoj državi. Kao asistent režije između ostalog radio je na poznom borilačkom filmu Roberta Clousea GYMKATA, zatim na trileru Zelde Barron FORBIDDEN SUN i hororu HAPPY HELL NIGHT Briana Owensa. Poslednjih meseci sarađivao je i na realizaciji srpske etape snimanja južnokorejskog filma THE TENOR-LIRICO SPINTO Sang man Kima, nama poznatom po trileru MIDNIGHT FM.

Ova bogata karijera međutim nastala je uporedo sa impresivnim opusom koji je Dinko Tucaković ostvario kao filmski kritičar u praktično svim srpskim medijima, od specijalizovanih za popularnu kulturu kao što je bio Ritam do raznih dnevnih novina ili nedeljnika Vreme. Kao kritičar, Tucaković je odlično balansirao između pogleda svojstvenih filmskim profesionalcima okrenutim radu u produkciji i literarnih razmatranja. U kritikama je pokazivao izuzetnu erudiciju, hrabrost i otvorenost u prepoznavanju novih tendencija i talenata.

Kao kritičar je bio aktivan i u međunarodnoj asocijaciji FIPRESCI što je krunisao učešćem u njihovom žiriju na kanskom festivalu što je svakako vrhunac koji se može postići u ovoj profesiji. To potvrđuju i njegovi povremeni angažmani u uglednim filmskim časopisima Positif i Sight and Sound.

U domenu istorije filma iza sebe je ostavio knjige TAJNI ŽIVOT FILMA iz 1993. napisanu u saradnji sa Sašom Radojevićem i STRANCI U RAJU iz 1998. napisanu sa Dejanom Kosanovićem. STRANCI U RAJU su izuzetno značajan dokument zato što sumiraju vrlo bogatu istoriju stranih filmova snimanih na prostoru SFRJ. Učestvovao je kao saradnik i u brojnim zbornicima eseja kao što je SVETLO U TAMI, zbirke o Slavku Vorkapiću ili Vojislavu Nanoviću.

No, ni bavljenje kritikom ni istorijom filma ne obuhvata sve Dinkove aktivnosti.

Naime, kao programski direktor Jugoslovenske kinoteke, a na tom mestu ga je zatekla i smrt, radio je na tome da se ova institucija očuva i da kroz burna vremena koja smo prolazili očuva svoj integritet i aktivno učestvuje kako u brizi o starim filmovima, tako i u izdavačkoj delatnosti. Kinoteka je izdala niz značajnih knjiga koje danas služe kao udžbenici na fakultetu a neizmerno je pomogla izlazeći u susret raznim istraživačima koji su imali pristup njenom bogatom filmskom fondu. Okosnica stručnog kredibiliteta naše Kinoteke bio je upravo Dinko Tucaković.

U protekle dve decenije, Dinko je učestvovao i u osnivanju raznih asocijacija i manifestacija, među kojima je i Filmski centar Srbije, i na tom putu je susretao razne teškoće,  imao posla sa raznim opskurnim ljudima, nailazio na razne prepreke, i sada kada moramo da podvučemo crtu, prerano i neočekivano, možemo da kažemo da je Dinko uvek bio korektan čovek koji je radio u interesu filma, u vreme kada je to bila prava retkost.

Našu kinematografiju je samo u pojedinim fazama odlikovao glamur a odavno je više ne odlikuje ugled. Međutim, jedino je Dinko Tucaković umeo da očuva osećaj u svakom filmskom radniku koga sretne da je deo jedne veće međunarodne celine, jednog esnafa koji se proteže od najmlađeg debitanta sve do Stevena Spielberga, i da smo svi mi, filmadžije koliko i filmofili, deo jednog neverovatnog globalnog fenomena, i da svaki zamah leptirovih krila nekog srpskog filma možda može izazvati tornado u Kanu.

Naša profesija je stvaranje iluzije da se slike kreću, a Dinko nam je pomagao da skupimo snagu i stvorimo sebi neku ličnu iluziju koja će nam pomoći da pokrenemo slike. Sada njega više nema i snagu ćemo morati da nađemo sami.

Ostaje nada da je za života uspeo da ispuni barem deo svojih velikih, plemenitih vizija i da će se kod nas nekada pojaviti neko ko toliko dobro poznaje i voli film kao on.