BAJIĆ PROTIV DILETANATA
Reditelj filma NA LEPOM PLAVOM DUNAVU, Veliki Drugi beogradske filmske škole, Darko Bajić, napisao je pismo u kome ima obraza da nekoga napada zbog diletantizma.
Diletantizam u punom sjaju!
Darko Bajić
POLEMIKA o srpskom filmu poslednjih decenija inspirisana je, izgleda, našim traganjem za vrednostima i identitetom. Da li su potrebni festivali? Da li su potrebni bioskopi? Da li je potreban film? Da li smo mi u stvari vredni filma? Da li srpski film poseduje kvalitet da bi uopšte bio vrednovan? I da li, shodno tome, treba (prestati) snimati filmove u Srbiji, da ih niko ne bi mrzeo?
Nisam, dakle, bio iznenađen zvaničnom izjavom selektorske komisije za predžiriranje 43. festivala glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma u Nišu: Selekciona komisija je konstatovala da je "produkcija po kvalitetu i kvantitetu ispod proseka, te da je aktuelna godina krizna za srpsku kinematografiju". Naizgled ništa novo, otkako znam za sebe, oni koji ne snimaju filmove tvrde da je srpska kinematogarfija u krizi i da joj pomoći nema sve dok oni ne stvore neko remek delo. Ali, da ovo bude zvanična izjava festivala pred njegovo otvaranje, to je novitet vredan pažnje.
Ovom izjavom selektorska komisija za predžiriranje izvršila je samoubistvo. Ako je kvalitet filmova toliko loš zašto su svi prošli selekciju i zašto je festival produžen za još jedan dan, a zna se da je godinama program bio popunjavan i TV formama zbog malog broja filmskih ostvarenja (četiri do pet filmova). Ako je ovo bio samo slogan za samoubijanje festivala, odličan je za kampanju na svim medijima, za samoubijanje broja gledalaca, inače sjajne niške publike. Dakle, selektorska komisija za predžiriranje je ovom diletantskom izjavom i svojim postupcima poslala nedvosmislenu poruku Ministarstvu kulture, gradu Nišu i FCS, i svim filmskim radnicima da ne treba da učestvuju, dolaze i gledaju propalu srpsku kinematografiju. Kako će budući žiri oceniti, a "bogami i stići" da pogleda filmove ispod kvalitativnog i kvantitativnog proseka. Da li je to uopšte vredno truda? Da li je uopšte vredno truda glumiti, stvarati, producirati, a na kraju i gledati takve filmove?
E, gospodo diletanti, sada je dosta! U filmu "Na lepom plavom Dunavu" 18 glumaca je ostvarilo sjajne uloge. Poštujući njihovu posvećenost i vrhunsko umeće, povlačim ovaj film sa 43. festivala glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma u Nišu. Izvinjavam se sjajnoj niškoj publici i obećavam joj veliku premijeru sa svim akterima filma. Da li je već jednom red da Ministarstvo i FCS uzmu u zaštitu srpski film i njegovu produkciju od diletanata na raznim nivoima? Da pomogne izgradnju novih bioskopa, da osavremeni festivale (svetli primer "Sinema siti") i privuče interesovanje publike i stranih producenata i kritičara (festivali u okruženju sa svetskim rejtingom). Da od "pomoći kinematografiji" koja ne prelazi od nula do 20 odsto cene filma, to preraste u ozbiljan budžetski program, obnavljanjem tehničke baze, nagrađivanjem kvaliteta filma, promocijom srpskog filma u svetu, filmskim izdavaštvom, rešavanjem statusa umetnika i vraćanjem dostojanstva filmskim radnicima koji se decenijama odriču svega, pa čak i svojih honorara, i time povrati barem dostojanstvo i pravo da njihov rad bude adekvatno vrednovan. Jer ako vi ništa ne preduzmete, neprofesionalizam i diletantizam će zavladati našom kinematografijom. Evo izazova za novog ministra kulture i specijalnog savetnika za film predsednika Republike Srbije da korenitim sistemskim promenama, adekvatnim budžetom i donošenjem novog zakona o kinematografiji omoguće domaćim autorima i producentima da od siromašnih beležnika na filmskoj traci, prerastu u stvaraoce sa vizijom i maštom da u svet pošalju, novu sliku Srbije. Koliko je to važno možda najviše govori i činjenica da je film redak bastion slobodnog mišljenja i autorske vizure (dokument o nama samima) u vremenu ataka medija nalik na orvelovsko predskazanje. I na kraju, kome je još u ovoj novoj Srbiji potrebna mržnja? Osvetnicima, diletantima i onima koji se plaše suočavanja sa samim sobom, svojom nesposobnošću ili svojim talentom.
Očigledno je da posle potpunog fijaska svog filma NA LEPOM PLAVOM DUNAVU koji samo na opskurnom novosadskom festivalu može da dobije nagradu, ponovo prebacuje svoj rad na plodno političko tlo borbe za spas srpskog filma. Međutim, čak i unutar ovog pisma jasni su obrisi potpuno pogrešnog doživljaja filma. Prvo, to da je srpski film oduvek bio u krizi nije ništa umišljeno nego je sasvim tačno ako imamo u vidu da je reč o jednoj subvencionisanoj kinematografiji čija je gledanost imala veliku amplitudu a uspesi na festivalima su se dešavali u mahovima. To što je sada ta kriza izraženija nego ikad ne znači da je srpski film u bilo kom trenutku bio jedna uspešna i bezbrižna industrija.
Zatim podela na one koji snimaju i na one koji ne snimaju filmove je krajnje maliciozna imajući u vidu da je i sam Bajić proveo čitavih sedam godina bez filma pa ga u tom periodu niko nije diskvalifikovao zbog toga što ne snima film nego je i dalje predavao režiju na FDU i predstavljao se kao filmski reditelj. Kada se pogleda srpski film, sigurno je da su značajan deo problema upravo oni koji snimaju filmove, a najbolji primer upravo može biti naslov NA LEPOM PLAVOM DUNAVU.
Besramna priča o filmskim radnicima koji se odriču svojih honorara, od nekoga ko je poznat po tome da se tih honorara odriče u njihovo ime i ne isplaćuje ih, i to na visokobdužetnim filmovima, predstavlja poseban šamar svim onim ljudima koji su sa puno entuzijazma i istinskog odricanja radili niskobudžetne srpske filmove i pokušavali da snime nešto kako bi se izrazili a ne zato što im je neki ološ poklonio pare na Konkursu i proglasio ih umetnicima.
U tom smislu, smatramo da je sajajn potez to što je Komisija rekla da kvalitet filmova nije na visokom nivou, i očigledno je to prvi korak da se ova užasna tragedija u kojoj svi mi statiramo protiv svoje volje privede svom poslednjem činu. Odavno oligarsi ne snimaju filmove koji služe za gledanje. Uostalom, i ovo pismo najviše strahuje od mogućnosti da se "prekine sa snimanjem filmova" i podsmeva se ideji "remek dela koje bi spasilo srpski film". Njima filmovi služe kako bi tokom snimanja proneverili neki novac i njihovo prikazivanje više nije ni važno. NA LEPOM PLAVOM DUNAVU je prvi film koji je osvestio taj koncept na koji mi upozoravamo još od davne 2002. godine. Umesto da bude srećan što neko uopšte hoće da vrti ovo njegovo smeće, Bajić napada nedužne ljude i dovodi ih nezasluženo u neprijatnosti.
posted by doba_nevinosti at 1:14 PM
8 Comments:
Svedoci smo orkestriranog napada na izuzetno uspešnog filmskog, televizijskog i pozorišnog reditelja, koji je za svoja autorska dela nagradjen na nizu domaćih i inostranih festivala; na profesora FDU, čiji su studenti eminentni srpski reditelji; na čoveka koji je zaslužan za stvaranje danas najvažnijih institucija u oblasti filma (Udruženje filmskih reditelja, Udruženje filmskih producenata, Filmski centar Srbije...); na nekoga ko je uspeo da u našem vremenu uništenih bioskopa uspostavi rad ugašenog bioskopa Balkan; na entuzijastu koji je svojim sredstvima finansirao postavljanje svetleće zvezde u spomen Bati Stojkoviću, u pločniku trotoara ulice Braće Jugovića.
Atakuje se po sistemu u grupi smo jači, konformističko - demagoškom metodom, u Iznogudovskom maniru, uz uobičajeno pozivanje na prethodno izrečen pljuvački stav svog saborca, valjda da bi se ojačala sopstvena labava argumentacija.
Ali u zanosu napada na Bajića, nisu pošteđeni ni oni koji su na bilo koji način bili s njim, u bilo kakvoj vezi. Tako je i novosadski festival "opskuran" jer navodno jedino na njemu Bajić može da dobije nagradu. Očigledno je da neobavešteni pljuvači nisu znali da je Bajiću dodeljena visoka nagrada i na proteklom hercegnovskom festivalu. Nadam se da će uprkos navedenom izostati etiketiranje tog inostranog festivala, međunarodnog žirija i njegovog eminentnog predsednika.
Napada se i srpska kinematografija argumentom da je "subvencionisana".
Napadačima kao da nije jasno da u celom svetu države iz svojih bužeta subvencionišu svoju nacionalnu umetnost, a da se poslednjih decenija subvencionisanje filmske i ostalih umetnosti snažno razvilo kroz najrazličitije fondove.
Usput se u negativnom kontekstu navodi da srpski film nikada nije bio uspešna industrija. Očigledno je da pisci napada doživljavaju film kao robu, pa pošto naši filmovi nisu verifikovani na tržištu kao ekonomski isplative kategorije, oni srpskoj kinematografiji oduzimaju svaku vrednost. A da li znaju da je film, osim što zaista jeste roba, ujedno, a po mnogima primarno, i umetničko delo?
Dalje, ističu su značajan deo problema u srpskoj kinematografiji upravo oni koji snimaju filmove. Znači: da nije onih koji snimaju filmove ne bi bilo ni srpske kinematografije, a problemi ne mogu ni postojati u nečemu čega nema.
Napadači idu u krajnost sa vređanjima: one koji odlučuju na državnim konkursima o dodeli sredstava nazivaju "ološem", a producente filmova optužuju da im filmovi služe da bi proneverili novac. Stvarno su preterali!
Frustriranim želim da se manu pljuvanja i širenja defetizma. Jasno je da je teško nešto uraditi, posebno ako želimo da je to pozitivno socijalno verifikovano, ali neka budu uporni. Trud će se kad tad isplatiti. Ne moraju da postanu priznati kao Bajić, ali će sigurno imati veliko duhovno zadovoljstvo kao posledicu stvaranja. Ne mogu svi biti kalifi, a biti Iznogud stvarno nije dobro.
Milan Ostojić, Beograd
Milane, opušteno. Što se tiče gospodina Bajića - to što radi je raspad pa je raspad. Kao klinac sam se ložio na Sivi dom i Zaboravljene ali danas me uvek prođe neka nelagoda kad se setim da su nam krajem '80ih/početkom '90ih nastavnici u osnovnoj školi ("Braća Baruh" - prim. aut.) s ponosom govorili da je i gospodin Bajić bio učenik naše škole.
Nadam se da će sve ovo u vezi sa srpskom kinematografijom izaći na dobro, tj. da će stvari konačno biti postavljene racionalno. Što se tiče gospodina Bajića, ne znam da li planira ili, može biti, već snima nešto što ima smisla gledati ali, sudeći po onome što je radio godinama, mislim da bi za domaći film i sve njegove poklonike bilo najbezbednije da se njegova aktivnost u tom domenu svede na postavljanje tih svetlećih zvezda. Tu je ipak njegova "kreativnost" svedena na razumnu meru.
S poštovanjem
Predrag Vukčević, Dorćol
Predraže,
Povodom vaše iskrene konstatacije da Ste se kao mali ložili na Sivi dom i Zaboravljene, potpuno Vas razumem.
Ipak, ja i danas mislim da su to jako dobre serije, koje su na mnogo višem nivou od trećerazrednih domaćih i inostranih serija koje nam danas plasiraju Pink, B92, RTS i ostale TV stanice.
Dalje, navodite da su Vam nastavnici u osnovnoj školi Braća Baruh s ponosom govorili da je i Bajić bio učenik te škole.
Uveren u iskrenost stavova Vaših nastavnika, moram konstatovati da za učitelja nema većeg zadovoljstva od učenikovog uspeha.
Nejasno mi je iz kog razloga Vam to izaziva nelagodu.
Mogu samo da poželim, i Vama i sebi, da i naši nastavnici jednog dana sa ponosom nekim novim klincima govore o tome da su nam predavali.
Naravno to će zavisiti upravo od Vaših i mojih profesionalnih uspeha i društvene afirmacije.
Moram da Vam priznam da bi mi posebno značilo kada bi se na takav način o meni izrazili moji profesori iz Pete, posebno G.Duhaček, M.Arnautović, R.Mišković...
Saučestujem u Vašoj nadi da će dešavanja povodom srpske kinematografije izaći na dobro i da će stvari konačno biti postavljene racionalno, s tim da nisam veliki optimista.
Ipak, moram ukazati da je upravo taj Vama omraženi Bajić realizovao brojne aktivnosti i imao ključnu ulogu u formiranju nekoliko danas važnih institucija u oblasti filma, koje bi upravo trebale da trasiraju put za ostvarenje nama zajedničkih ideja.
Po osnovu mog prvog utiska stečenog o Vama na osnovu par napisanih redova, smatram da Vam uopšte ne priliči izrečena malicioznosti da bi za domaći film bilo najbolje da Bajić svoje aktivnosti svede na postavljanje svetlećih zvezda.
Pretpostavljam da Bajić neće zbog takvih natpisa biti destimulisan, te da će svoje naume realizovati bez obzira na destrukciju svojih kritičara.
Nadam se da i ta ideja neće biti uništena još u početku svoje realizacije.
A što se tiče same ideje, moram izraziti svoje oduševljenje.
Očigledno je da je posledica jednog duha koji je u poslednje vreme zaboravljen na ovim prostorima i u našem narodu.
Upravo u tome postoji identitet Vaših nastavnika, sa jedne strane, koji su ukazivali na postojanje vrednosti u našoj sredini i prenosili ih na mlade naraštaje, i Bajića, sa druge strane, koji je smogao snage i sredstava da doajenu srpskog glumišta postavi spomen-ploču na beogradskom trotoaru, ispred jednog od retkih aktivnih bioskopa.
Čovek je vredan, između ostalog, u meri u kojoj je sposoban da uoči i prizna vrednosti drugog.
Verujem da se ipak slažemo, bar u tome, da je posebno pitanje zašto je to postavljanje spomen pločem odnosno zvezde, morao da učini pojedinac, dok za to vreme nadležni državni organi, institucije kulture i kulturna elita izražavaju neshvatljivu autističnost.
S poštovanjem, Milan Ostojić, negde izmedju Taša i Dunava
Care, pa kakav "orkestrirani napad", aman? Jel vi shvatate uopste koliko ste provaljeni?
Dimitrije napise iskren komentar na svom privatnom blogu sa blago kritickim stavom prema licemernom i pretencioznom baljezganju jednog od najomrazenijih oligarha srpske filmske mafije, a neko ima hrabrosti da to nazove "orkestriranim napadom"?
Ne, dragi moji, blogeri nemaju kapacitete za orkestirane napade, za razliku od clanova domace kinematografske Koza Nostre. Pa, takva terminologija vise ne prolazi verovatno ni kod Ljilje Smajlovic, osvestite se, i ispostujte makar malo cinjenicu da ste u 2008. godini, i da je sloboda komunikacije i javnog izrazavanja stava na internetu privilegija koju nam vise ne mozete uskratiti svojim proslovekovnim demagoskim tiradama.
Milane/Milose,
Nelagodu u vezi sa cinjenicom da se u alumni osnovne skole "Braca Baruh" nalazim uz gdina Darka Bajica mi ne izaziva njegov angazman u vezi sa Sivim domom i Zaboravljenima vec njegov kasniji rad. I to ne konkretno njegovi filmovi - svako ima prava da godinama snima lose filmove.
Inace, u vezi sa snimanjem losih filmova mi jedino smeta bacanje novca iz drzavnog budzeta koji je, koliko mi je poznato, gdin Bajic prilicno redovno dobijao za svoje "projekte". Razbacivanju drzavnim novcem nas u osnovnoj skoli, u moje vreme, nisu ucili a, ako uzmem u obzir da je gdin Bajic pohadjao istu skolu pre mene - dakle, u vreme jos restriktivnijeg stava (bar onog proklamovanog) o raspodeli drzavnih i drustvenih dobara - onda moram reci da nelagodu izaziva i spoznaja da je gdin Bajic izdao nase zajednicke ucitelje.
Nadam se da sam bio jasan da akciju postavljanja zvezde Danila Bate Stojkovica smatram vrednom i da je pozdravljam.
Iskreno, ne znam s kojim to autoritetom Darko Bajic postavlja zvezdu Bati Stojkovicu? Ko je on da bi o tome odlucivao? Bata Stojkovic je bio veliki glumac i ne zasluzuje da ga posthumno prisvaja bilo ko, a pogotovo ne ovaj hodajuci vic srpskog filma.
E Ostojicu slatko me nasmeja
:)))
Istima odma se i uozbiljim jer shvatam da bi se moglo naci i ono malo da ih ne nazivam kojima i kakvima, koji bi tebe i tvoje pisanje uzeti za ozbiljno!
Gospodo, verujte da ni ja vas ne uzimam za ozbiljno. Ocigledno je da je nasa prepiska besmislena. Pocelo se sa nadmenim pljuvanjem okoline, a zavrsismo sa medjusobnim vredjanjem. Na vase zadovoljstvo, obavestavam vas da ste pobedili i da se povlacim. Necu se vise javljati!
Vukcevicu, pozdrav, nisi los!
Ciao.
Milan Ostojic
Post a Comment
<< Home