Dimitrije je pogledao KLIP Maje Miloš i evo šta ima da kaže>Holivud je kod nas podrugljivo etiketiran kao Fabrika snova ali zar nije upravo srpski film jedna od najvećih tvornica iluzija sa kojima se suočavamo na ekranu. Od makroiluzija o postojanju same kinematografije do mikroiluzija o sebi, društvu, istoriji, politici i sistemu vrednosti koje naši autori plasiraju iz filma u film. U toj industriji iluzija ni ne treba da čudi da su najveće uspehe počeli da postižu oni koji plasiraju najnaivnije iluzije, bilo da je reč o naivnosti u zanatskom i pripovedačkom smislu, bilo da je reč o iluzijama u ideološkom pogledu. Višedecenijski rad na tome da se naš film odmakne od stvaranja autonomnih filmskih svetova i insistiranja na neuspelim lažima koje su podmetane umesto istine doveo je do paradoksalne situacije da naš film postane sve neubedljiviji u pokušaju da bude sve relevantniji.
U toj klimi pojavljuje se KLIP Maje Miloš, film koji razbija kanone mnogih iluzija koje su se u međuvremenu uspostavile. Krenuvši od nule, obrisavši gotovo čitavu infrastrukturu koju smo navikli da gledamo ispred kamere ali uloživši jako puno truda i znanja iza kamere, Maja je uspela da stvori film koji konačno govori istinu o ljudima kojima se decenijama plasiraju te nevešte laži.
Umesto likova iz srpskih filmova koji su već počeli da izgledaju kao da su svesni da su na filmu, Maja Miloš je ponudila pogled na drugu stranu, pogled na publiku tih ljudi, pogled na tu “tihu većinu” koja je motor našeg života, za koje se prave filmovi ali koji u našem filmu odavno nemaju mesta.
Rezultat je šokantan na više nivoa, ponajmanje zbog toga što je sirotinja toliko posvećena “sirotinjskoj zabavi”. KLIP nam nudi pogled u svet koji umesto dosadnog realizma, umesto nemuštih rečenica svojstvenih reality showu, deluje vrlo uzbudljivo, vibrantno, koji nam je istovremeno i poznat i nepoznat.
Rediteljski postupak kojim je ostvaren KLIP do sada nije viđen. Svakako da se u svemu ovome mogu prepoznati Bernardo Bertolucci na nivou pristupa priči, Gaspar Noe na nivou hipnotičnosti atmosfere, Larry Clark u poistovećivanju mladosti i erotike, fetišizam Waleriana Borowczyka, Crni Talas na nivou prikaza društva, found footage filmovi po tome što svaki uređaj za snimanje koji se pojavi u kadru može da nam ponudi novu vizuru, spotovi Romain Gavrasa po iznenadnim ispoljavanjima ličnosti kroz agresiju, ali nijedan od njih nije na ovakav način spojio ta filmska sredstva. KLIP je u tom pogledu jedinstveno iskustvo koje sublimira nekoliko decenija filmskih dostignuća na jedan krajnje koherentan način, i reklo bi se sa retko visokom ubedljivošću filmskog prizora.
Dok su upravo sva navedena imena na nivou ubedljivosti filmskog prizora imala parcijalan uspeh, Maja Miloš je stvorila dosledan, apsolutno ubedljiv i konzistentan filmski svet koji je istovremeno prepun kontingentnih događaja po kojima liči na život ali u samoj osnovi ima vrlo jasnu priču kao punokrvni repertoarski film.
I upravo na planu priče, KLIP deluje možda i najsubverzivnije. Naime, kada se u ovom višeslojnom delu razgrnu svi oni detalji koji čine svet njegovih junaka a tu se ne mogu izbeći politika i socijalni angažman, reč je o čistoj ljubavnoj priči, i to ljubavnoj priči o snažnoj strasti koja dovodi junake do samouništenja. Naš film ne samo da odavno nije ponudio ovako snažnu ljubavnu priču već bi se moglo reći da KLIP po intenzitetu svojih emocija više liči na ono što ljubav stvarno jeste nego na ono što podrazumevamo pod prikazivanjem ljubavi na filmu.
Ovo je moćan ljubavni film ne samo zato što prikazuje snažna osećanja između dvoje junaka koje izvanredno snažno i ubedljivo igraju Isidora Simijonović i Vukašin Jasnić već i po tome što u njemu ljubav nema altiserovsku funkciju. Na kraju se ona razreši onako kako sam odnos traži a ne kako traži funkcija filma kao ideološkog aparata. Uostalom ako imamo u vidu da baš u ljubavi i ratu nema pravila, neverovatno je koliko su baš ljubavni filmovi prepuni konvencija. Ako su LEPA SELA Srđana Dragojevića naš veliki ratni film jer su prekršila pravila tog žanra, onda mu KLIP može stati uz rame kao ljubavni film.
Freud je neke od najznačajnijih samoanaliza planirao da uradi u Bosni na prostoru naseljenom “bosanskim Turcima”, ljudima sa izraženim uplivom nesvesnog u svakodnevni život – navodno ubeđenim da kraj seksualne aktivnosti znači i kraj života. Milje prigradske omladine, podgrejane jeftinim alkoholom, trećerazrednim restlovima droge koja ostaje kod nas na svom putu na Zapad i zapaljivim emocijama turbo folka jeste naša, a možda i ne samo naša “Bosna” - primer idealnog savremenog ambijenta za samoanalizu.
Zbilja, junaci KLIPA su toliko živopisni i neopterećeni bilo kojim konvencijama da nude materijal za analizu i čini mi se da će recepcija ovog filma biti krajnje zanimljiva jer će svaki gledalac ne samo drugačije doživljavati ovaj film već će svako na drugi način pokušavati da objasni kome se obraća i šta pokušava da nam iskomunicira.
Na nivou ovog taloga duhovito nazvanog kinematografijom, posle TILVE ROŠ, KLIP je novi primer izuzetno uspešnog filma koji se bazira na rediteljskom postupku. Reč je o radu čiji se kvalitet može sagledati tek na osnovu pogledanog filma, i vrlo je značajno da u sistemu baziranom na selektovanju projekata na osnovu scenarija, veće poverenje bude pruženo rediteljima čiji aduti ne mogu da se privole na papir već se mora sačekati projekcija. To je gotovo pa kopernikanski obrt u kinematografiji u kojoj je profesija producenta gotovo na izdisaju i svela se na administriranje pojedinačnih projekata bez kontinuiranog i strateški planiranog rada. Otud, TILVA ROŠ i KLIP su dva značajna filma koja su nastala mimo pogrešnih standarda na kojima se sve bazira. Nadam se da će posle njih doći do adekvatnih promena u načinu rada.
Posle premijere KLIPA, jedan moj dragi prijatelj čiji je kreativni doprinos prisutan u nekoliko numera na živopisnom turbo folk soundtracku filma, rekao je “Pomalo osećam grižu savesti što sam radio te pesme kada ih vidim ovako”. Mislim da je KLIP film koji svakome od nas koji učestvujemo u stvaranju bilo čega tradicionalno prisutnog na ekranima ili zvučnicima treba da stvori izvesnu nelagodu jer je otvorio prozor u našu publiku. Ostaje da vidimo šta će osetiti oni o kojima govori ovaj film. I da li će osetiti. Ipak, građani odavno nisu osetili pogled srpske kinematografije na sebi.
Otud, gledano iz pozicije nekoga ko se bavi filmom, postavlja se pitanje ko koga gleda – junaci KLIPA nas ili mi njih?
