Dimitrije je gledao LICE REVOLUCIJE i evo kako mu se čini:
LICE REVOLUCIJE Vladimira Milovanovića je veliko ohrabrenje za srpsku kinematografiju. Posle nekoliko decenija u kojima je delovalo da je sedamdesetogodišnji Želimir Žilnik reditelj kome mozak najbrže radi kad je reč o promišljanju političkih procesa i društvenih promena, Milovanović je uspeo da vrati nadu kako će se naša kinematografija biološki obnoviti, i ne samo to -
LICE REVOLUCIJE u pojedinim aspektima prevazilazi Žilnikove recentne radove, što nije mali uspeh ako imamo u vidu da je on jedan od retkih značajnih jugoslovenskih reditelja koji posle Titove smrti i pada Berlinskog zida nisu umrli i pali kao umetnici.
Milovanović donosi savremeni senzibilitet u žilnikovsku mešavinu dokumenta i fikcije, nudeći novi ključ za stvaranje ubedljivog narativa u okvirima ove forme koja se kod nas inače fino radi. Njegov postupak je baziranom na snažnom tempu izlaganja i veštoj kontekstualizaciji pamfletskih deonica. Uprkos formi koja prosto priziva distancu, Milovanovićev film izaziva emocije, u toj meri da bi to neko vrlo lako mogao smatrati svojevrsnom greškom. S jedne strane,
LICE REVOLUCIJE jeste film koji se mora gledati hladne glave, ali sa druge strane ko god nije osetio emociju gledajući ga - verovatno je zalutao u bioskop.
Ličnost Branka Ilića je izvanredno izabrana tema. Uprkos tome što je Milolvanovićev stav o Iliću jasan -
LICE REVOLUCIJE nudi prostor za razna tumačenja, uprkos snažnoj sentimentalnosti prema protagonisti. Otud, Ilićeva istorijska uloga se istovremeno može percipirati kao slučaj frontmena otporaškog doprinosa petooktobarskom prevratu iza koga se krije priča o idealisti koji nije preživeo slom ideala pa sve do priče o mladiću koji je se našao unutar oportune otporaške mašinerije, bio sažvakan a zatim mu nije dopušteno/ili nije uspeo da na bilo koji način kapitalizuje svoje učešće u pohodu na vlast. U oba slučaja Ilić je žrtva jedne organizacije koja je koristila njegovu mladost i magnetizam kao svoje pogonsko gorivo, ni ne pomislivši kakve bi to posledice moglo da ima.
Milovanović vešto uspeva da nadoknadi neučestvovanje
etabliranih otporaša, koji su svoje znanje posle prodali stranim institucijama i korporacijama, kroz niz vrlo suptilnih omaža.
Kao ključna greška filma izdvaja se odluka da se jedan učesnik postpetooktobarskog parlamentarnog života izdvoji kao mesijanska figura što je u neskladu sa odsustvom političkog kontekstualizovanja ostalih događaja. Činjenica da je Milovanović u principu esencijalizovao mane svih drugih vlastodržaca osim jednog, sugeriše da je Ilićeva borba u stvari ipak uspela da rezultira kratkotrajnim ustoličenjem pravih ljudi na vlast, i time muti inače vrlo bistru sliku o sukobu pojedinca i sistema i zloupotrebi ideala mladih ljudi.
U osnovi, Milovanović pokušava da napravi razliku između mladalačkog bunta Ilićeve generacije sa pobunom momaka od pre par godina, pokušavajući da suprotstavi njihove ideje. Ipak, čini se da su i jedni i drugi zapravo pojednake žrtve u polazu, s tim što je Ilić zastupao opciju koja je bila prihvatljiva da dođe na vlast pa je njegov sunovrat veći.
Uprkos ovom nedostatku koji će gledaoci ionako procenjivati u skladu sa svojim političkim opredeljenjem,
LICE REVOLUCIJE je prvorazredni događaj za našu kinematografiju i pojavljivanje jednog autora čiji pogled na film vredi podržati.
