RENNY RADI KLASIKU

GODINE ZAPLETA revisited

Dimitrije je za Novine novosadske napisao kolumnu o izmenjenom stanju u srpskoj kinematografiji poslednjih sedmica. Na Dobu prenosimo integralni tekst:

 

Novi konkurs Filmskog centra Srbije uključuje stimulaciju producenata i autora koji su snimili umetnički vredna ili rado gledana dela. Posle duže pauze, obnovljeni su kriterijumi koji su postojali u kinematografiji stare Jugoslavije i pomogli da našu filmsku tradiciju odlikuju i kvalitetni i rado gledani filmovi, često oba u isto vreme. Sada će autori uspešnih dela moći da sa svojim imenom donose određeni „miraz“ producentima za sledeće projekte i više neće biti one ranije entropije kada nisu postojali nikakvi kriterijumi. Naravno, tradicionalni Konkurs za sufinansiranje nije ukinut - debitanti koji nisu imali priliku da se pokažu, ali i oni koji ne umeju da snime ni dobar ni komercijalan film, nisu ostali bez šansi. Međutim, napravljen je prvi korak.

U Holivudu se često govorilo da vrediš onoliko koliko tvoj prethodni film, a potom je preformulisano da vrediš onoliko koliko tvoj sledeći film. U Srbiji nije važilo ni jedno ni drugo, sada ća valjda i kod nas moći da se formuliše neka takva maksima koja je optimističnija od uvrežene da „nikada ne možeš da snimiš toliko dobar film koji će ti garantovati da ćeš snimiti sledeći, odnosno toliko loš koji bi te sprečio u tome“.

Jedina oblast koja nije „pokrivena“ ovom stimulacijom, a bila je u vreme SFRJ, jeste izvoz filmova. Doduše, u vreme SFRJ bilo je problema da se dokaže izvoz kada nije vršen preko „Jugoslavija Filma“ koji je pak uzimao jako veliki procenat, pa se producentima ponekad više isplatilo da izdaju preko drugih preduzeća za manju proviziju i žrtvuju tu stimulaciju. Naravno, sasvim sigurno da festivalski uspešni filmovi, odnosno komercijalni hitovi imaju i svoj izvozni rezultat, ali postoji jedna autohtona grupa filmova kojima ovaj vid eksploatacije predtsavlja ključni tržišni adut. Filmovi poput „Srpskog filma“ Srđana Spasojevića ili „Zone mrtvih“ Milana Todorovića iz raznih razloga nisu postigli značajan bioskopski skor u Srbiji, ali su obišli sve specijalizovane žanrovske festivale i prodati su u desetine zemalja gde su distribuirani na raznim formatima. Takva proizvodnja se nastavlja, Milan Todorović upravo snima film „Mamula“ i trebalo naći neki modus kako bi se i ova vrsta filma podržala a stimulacija izvoza je optimalno rešenje.

Ostatak konkursa obraća značajnu pažnju na srpske bioskope. A situacija sa bioskopima je upravo ono što u ovoj atmosferi olakšanja na sceni stvara najveći nespokoj.

Beogradski posetioci bioskopa bili su potpuno zatečeni iznenadnim zatvaranjem bioskopa „Kolosej“ u tržnom centru „Ušće“. Prošle srede su mnogi građani čak i otišli u bioskop i susreli se sa zatvorenim vratima jer je zatvaranje nastupilo iznenada. Ubrzo su predstavnici distributera obznanili da multipleks-bioskop „Kolosej“ predstavlja 25-30 procenata srpskog bioskopskog tržišta. Lako je zamisliti kakav bi kolaps u državi nastupio kada bi u bilo kojoj drugoj oblasti jednog dana bilo amputirano između četvrtine i trećine tržišta. Letele bi glave, što figurativno, što bukvalno.

Po nekim najavama, obnavljanje rada „Koloseja“ može da bude odloženo čak i nekoliko meseci, naročito ako ovaj bioskop preuzme neka druga firma. Ovaj pesmistični scenario je nažalost već dugo najavljivan. Srpska bioskopska mreža je uništena a potom je njena obnova krenula kroz rad stranih lanaca koji imaju razne sadržaje, između ostalog i bioskope, širom Evrope. Dovoljno je da se na bilo kom mestu u njihovom lancu nešto poremeti pa da se to odrazi na stanje u našim bioskopima. S druge strane, teško je očekivati da državni organi u ovoj situaciji intervenišu jer ona je ipak čisto poslovna, neko nekome duguje kiriju, poslovne odluke se donose van Srbije i bez ikakvih obzira prema našoj kulturnoj sceni. Svakako da bi stvari išle lakše da su ti bioskopi u našem vlasništvu i u nekakvoj obavezi prema Ministarstvu kulture i Filmskom centru Srbije. Upravo ove mere sa subvencijama za obnovu bioskopa nude tu mogućnost.

Isto tako, moramo imati na umu da se publika iz „Koloseja“ neće automatski preliti u druge bioskope. Naravno, deo publike će ići na druga mesta ali moramo imati na umu da se veliki bioskopski rezultati prave samo onda kada se mobilišu oni koji nisu stalna bioskopska publika. Termin i mesto projekcije su vrlo često važniji od samog kvaliteta filma, naročito onima koji nisu filmofili. To je jako dugo zanemarivano kod nas jer je vladalo uverenje da se publici prodaje film a ne bioskopsko iskustvo. Taman kada smo se opametili, zadesio nas je ovaj novi udar.

Ukoliko aktuelna vlast ne prepoznaje značaj bioskopa za kulturni život naših građana, nadam se da će ceniti njihovu potencijalnu ulogu u borbi protiv organizovanog kriminala – naime, agenti FBI su ulovili Džona Dilindžera kada je išao da gleda film sa Klerkom Geblom.*

*  A srpski filmski radnici naravno imaju ključnu ulogu i u tome - Branka Katić je igrala misterioznu damu koja ga je odala agentima, u filmu Majkla Mana.