2019: SMEŠAK KOBNOG JUTRA
Pre dvadesetak godina doajen šumadijskog panka Toza Rabassa rekao je da će uskoro bendovi svirati po kućama, rokenrol će se slušati po zemunicama gde će gladan narod jesti presne oblande.
Posle rokenrola red je došao na film. I zbilja 2019. godina je period bukvalnog ulaska u zemunicu. Dva ponajbolja filma godine, PARAZIT Bong Jun Hoa i MI Džordana Pila govore o ljudima koji su podeljeni na one koji žive na površini i na one koji su pod zemljom.
Kada jaz postane prevelik, neko mora otići u andergraund. Kako se između filmskih autora i producenata, s jedne strane i Filmskog centra Srbije, s druge strane, stvorio nepremostiv jaz, vreme je za odlazak u zemunice.
A boravak u zemunicama najbolje podnose mladi. Pa ni ne čudi da su ove godine iz andergraunda, bez ikakve pomoći javnih organa, prirode i društva, došli filmovi koji su se nametnuli kao nešto što je dobro i kao nešto što obećava.
Iz srca Šumadije stigao je film MOJ JUTARNJI SMEH Marka Đorđeviča, najveće osveženje protekle sezone i najznačajniji srpski film prikazan u 2019. - priča o generaciji koja nikada nije morala da brine o sebi, a naročito ne o bilo kome drugom i mentalnom hendikepu koji je iz toga proistekao. Ovaj film nastao je praktično bez javnog novca pa je barem imao sreće da ga na kraju, po završetku prihvate arbitri elegancije na Festivalu autorskog filma i ovenčaju nagradom posle kojih kreće i na strane smotre.
Bioskopski senzibilitet takođe je nastajao bez para. Uprkos tome što film A.S. (25) Milene Grujić nije u klasičnom smislu repertoarski film, i nosi u sebi mešavinu beogradskog socijalnog filma osamdesetih i energije francuskog Novog talasa, najavio je dolazak jedne rediteljke koja će u raznim žanrovima i formatima pojačati ovo što duhovito nazivamo našom filmskom industrijom.
Na svu sreću, u Srbiji, barem mladi vide koliko je sati, i razumeju proročanstvo Toze Rabasse.
Pred nama je 2020. Mogao je biti i film sa tim naslovom, ali na kraju smo antiutopiju dobili u stvarnosti a ne na ekranu.
Možda je tako i bolje.
Srećni praznici!
Posle rokenrola red je došao na film. I zbilja 2019. godina je period bukvalnog ulaska u zemunicu. Dva ponajbolja filma godine, PARAZIT Bong Jun Hoa i MI Džordana Pila govore o ljudima koji su podeljeni na one koji žive na površini i na one koji su pod zemljom.
Kada jaz postane prevelik, neko mora otići u andergraund. Kako se između filmskih autora i producenata, s jedne strane i Filmskog centra Srbije, s druge strane, stvorio nepremostiv jaz, vreme je za odlazak u zemunice.
A boravak u zemunicama najbolje podnose mladi. Pa ni ne čudi da su ove godine iz andergraunda, bez ikakve pomoći javnih organa, prirode i društva, došli filmovi koji su se nametnuli kao nešto što je dobro i kao nešto što obećava.
Iz srca Šumadije stigao je film MOJ JUTARNJI SMEH Marka Đorđeviča, najveće osveženje protekle sezone i najznačajniji srpski film prikazan u 2019. - priča o generaciji koja nikada nije morala da brine o sebi, a naročito ne o bilo kome drugom i mentalnom hendikepu koji je iz toga proistekao. Ovaj film nastao je praktično bez javnog novca pa je barem imao sreće da ga na kraju, po završetku prihvate arbitri elegancije na Festivalu autorskog filma i ovenčaju nagradom posle kojih kreće i na strane smotre.
Bioskopski senzibilitet takođe je nastajao bez para. Uprkos tome što film A.S. (25) Milene Grujić nije u klasičnom smislu repertoarski film, i nosi u sebi mešavinu beogradskog socijalnog filma osamdesetih i energije francuskog Novog talasa, najavio je dolazak jedne rediteljke koja će u raznim žanrovima i formatima pojačati ovo što duhovito nazivamo našom filmskom industrijom.
Na svu sreću, u Srbiji, barem mladi vide koliko je sati, i razumeju proročanstvo Toze Rabasse.
Pred nama je 2020. Mogao je biti i film sa tim naslovom, ali na kraju smo antiutopiju dobili u stvarnosti a ne na ekranu.
Možda je tako i bolje.
Srećni praznici!
posted by doba_nevinosti at 3:57 AM
12 comments
