Kada su stručnjaci sa BBCa dolazili da drže kurseve zaposlenima na RTSu, nisu ni slutili da bi zapravo trebalo da bude obrnuto. Naime, da su ljudi sa RTSa malo održali kurs ovima sa BBCa onda oni svakako ne bi prodali prava za seriju STATE OF PLAY holivudskom studiju nego bi je lepo sami skratili sa šest na dva sata i pustili u bioskope. Umesto toga, snimljen je film po već snimljenoj seriji, angažovani su novi glumci i scenaristi kako bi prilagodili zaplet, a rešenje je zapravo sve vreme već postojalo u snimljenom materijalu.
Pojavljivanje filma RANJENI ORAO je u tom smislu revolucionaran trenutak u svetu filma, pošto je reč o dvočasovnoj verziji serije od desetak sati efektivnog trajanja koja je emitovana dva puta u manje od tri meseca i izdata je na DVDu. Ovo je produžetak jednog radikalnog eksperimenta koji je isti reditelj, Zdravko Šotra već pokušao pre desetak godina kada je izmontirao film od serije VIŠE OD IGRE, ali od distribucije tog dela na kraju ipak nije bilo ništa. Međutim, sada, desetak godina kasnije, bizarnost našeg kinematografskog trenutka dostigla je neslućene razmere.
Majstori exploitationa mogu samo da se dive našim filmskim radnicima koji operišu kao potpuni mejnstrim. Ako se setimo politike Dragana Kojadinovića koji je delio novac za filmove šakom i kapom, omogućivši maltene svakome da snimi film, to nesumnjivo izgleda kao nešto što bi uradio Roger Corman.
Filmovi Zdravka Šotre, s druge strane, kao lokalni megahitovi za celu naciju, lišeni većine karakteristika nečega što bi se moglo nazvati postulatima konvencionalnog filmskog izraza, srpski su ekvivalent Bolivuda, koji takođe u svom najekscesivnijem lokalnom izdanju deluje potpuno neshvatljivo gledaocima van Indije. Šteta je što Danny Boyle nije otkrio Šotru pre Bolivuda, pošto bi se onda možda SLUMDOG MILLIONAIRE dešavao u Pirotu.
Ulazak RANJENOG ORLA u bioskope posle svega čini da CRNI GRUJA zaliči na dostojanstveno delo ekipe zaista korektnih zaljubljenika u komercijalni film. U najmanju ruku, CRNI GRUJA je kusur od serije koja još uvek nije emitovana. Najava za ovo što će se dešavati sa RANJENIM ORLOM bila je MAŠA Siniše Kovačevića, ambijentalni film izmotiran po jednoj liniji priče iz serije GORKI PLODOVI – ambijentalni po tome što je samo jednom prikazan na niškom festivalu i nikada više, tako da deluje kao neka ekskluzivna produkcija koju je osmislio sam festival. Ako Budva Grad Teatar ili BITEF produciraju predstave za svoje festivalske potrebe, i u skladu sa karakteristikama ambijenta na kome se igra, zašto ne bi srpski filmski festivali pravili svoje filmove?
Logika exploitationa je naravno u tome da se sa što manje para proizvede delo koje će zainteresovati publiku. Isto tako, exploitation je sam po sebi, baziran i na izvesnim principima Serbian Cuttinga, u kome se ready made materijali koriste kako bi nadoknadili scene koje nisu snimljene ili dodali neku spektakularnost filmu. Setimo se samo kako je Corman u svoje produkcije besomučno ubacivao kadrove iz filipinskih akcijaša Ciria Santiaga, ili kako je u COCKFIGHTER Monte Hellmana ubacivao scene seksa iz drugih filmova.
U tom smislu, pravljenje filmova od serija je legitiman exploitation postupak, naročito pošto te serije privlače narod. Ipak, ono što je atipično jeste da se takvi exploitation zahvati dešavaju pod pokroviteljstvom Javnog Servisa, kuće koja bi trebalo da bude hram naše televizije i glavna podrška kvalitetnom i avangardnom dramskom programu (pogledajmo recimo kakve filmove producira BBC, pa u krajnjoj liniji i HRT) i/ili Ministarstva kulture koje bi trebalo da se bavi podržavanjem stvari koje su kvalitetne i ne mogu same da opstanu na tržištu. Uostalom, na premijeri MAŠE na niškom festivalu prisustvovao je tada već bivši premijer Vojislav Koštunica, što je isto kao da je premijeri filma HOLLYWOOD BOULEVARD, satiričnom pastišu Cormanovih filmova sa ponekim sveže snimljenim scenama, 1976. godine prisustvovao Richard Nixon.
Međutim, ne, kod nas je sve obrnuto. Oni koji žele da snimaju exploitation se ponašaju kao vrhunski umetnici, a oni koji treba da štite kulturu su na nivou Joe Dantea i Allana Arkusha iz najobešenjačkijih dana. Pretvaranje serije RANJENI ORAO par meseci posle emitovanja na televiziji u film je drzak, punkerski potez. Zdravko Šotra ne može da se proglasi za večitog mladića našeg filma pošto u vreme kada se u našoj kinematografiji znao neki red, on je jako retko uopšte snimao filmove za bioskope, i nije bio mlad. Njegov uspon počinje sa rasulom koje je nastupilo u državi i kinematografiji, i što je rasulo veće, on ima sve veće hitove i sve je vitalniji.
U ovom bejnaminbuttonovskom procesu, Šotra je danas izrastao u najveće derište našeg filma, čijoj drskosti mladi autori mogu samo da pozavide.
