2012: KAD SVANE DAN
Novi
srpski film ima ulogu terapije matičnim ćelijama na umornom i obolelom organizmu
srpske kinematografije. Ćelije koje mogu da se razvijaju u raznim pravcima i
preporode različita tkiva unete su na nekoliko mesta i rezultati su odmah
vidljivi. Nažalost, srpska kinematografija je dezorijentisan pacijent koji je
napustio svoju bolničku postelju čim je stao na noge i počeo da luta okolinom.
Očigledno matične ćelije nisu aplicirane na centralni nervni sistem a naročito
ne na mozak.
Zato je 2012. godinu obeležila serija ogromnih
uspeha srpskih filmova i potpuno urušavanje krovnih institucija koje
administriraju kinematografiju.
Maja Miloš je sa
debitantskim filmom KLIP osvojila Zlatnog tigra na festivalu u Roterdamu
čime je ostvarila najveći festivalski uspeh srpskog filma u poslednjih deset
godina, a inicijalni trijumf je kasnije doveo do serije učešća i pobeda na drugim
festivalima i učinio je ovaj naslov jednim od značajnih u ovogodišnjoj
festivalskoj ponudi. KLIP se krajem godine pojavio na godišnjim listama
najboljih filmova ne samo kod srpskih i regionalnih već i kod stranih filmskih
kritičara. KLIP je uprkos vrlo specifičnoj tematici, koja je diktirala
isključivo kasne noćne projekcije, imao izuzetan bioskopski skor u Srbiji sa
preko deset hiljada gledalaca a prodat je i na mnogim evropskim tržištima za
bioskope, kućne formate i televiziju. KLIP je u svakom smislu pobeda srpske
kinematografije jer je ujedinio festivalske arbitre, kritiku i konačno publiku,
potvrdivši da naši gledaoci umeju da nagrade kvalitetan film svojom pažnjom.
PARADA Srđana Dragojevića je počela godinu nastupom
na berlinskom festivalu i nagradama publike, nastavila je izuzetno velikim
bioskopskim rezultatom u regionu a potom i relevantnom distribucijom na mnogim
velikim evropskim tržištima postigavši nešto što retko koji srpski film izuzev
Kusturičinih radova uopšte pokušava - a to je da nađe mesto u svetskim
bioskopima. Američki
sajt Box Office Mojo nije previše ažuran u praćenju rezultata van Amerike,
ali pokušava da ih prikupi - kaže da je PARADA zaradila 1 165 564 dolara u
Srbiji, 837 947 u Hrvatskoj, 203 637 u Sloveniji, 11 082 u Rusiji, 32 129 u
Bugarskoj i 241 769 u Nemačkoj, a sigurno ima nekoliko zemalja, od Bosne i Hercegovine
do Švedske koje nisu obuhvatili ovim spiskom.
Nažalost, ista ta kinematografija koja je sposobna
da zauzme značajno mesto na festivalima i da se izbori za priliku u stranim
bioskopima nema gotovo nijednu funkcionalnu instituciju. Esnaf je razjedinjen u
meri da ga svaki spoljni faktor, a naročito neki jači kao što je promena vlasti
lako razjedini i izbaci iz ravnoteže. Ipak, i pre promene vlasti, Filmski centar
Srbije bio je nokautiran i paralisan, a nova sezona lova u mutnom je to samo
produbila. Ako tome dodamo da većina filmskih profesija nema relevantno udruženje
koje bi ih predstavljalo, da je esnafska organizovanost na samom dnu i da je
srpska kinematografija ušla u fazu antagonizma svih protiv svih, došli smo u
situaciju da je srpskom filmskom radniku jednostavnije da pobedi na stranom
festivalu ili konkursu nego da zaštiti svoja prava oko najjednostavnijeg
ugovora.
Umesto da je promena vlasti iskorišćena da se
unutar esnafa postigne konsenzus oko nekih organizacionih pitanja, da se osnuju
relevantna udruženja, da se izvrši politički pritisak na novu Vladu da im
omogući kolektivne ugovore sa nacionalnom televizijom i sl. krenulo se u novu
fazu distributivne ekonomije u kojoj će se i dalje umesto uspostavljanjem
principa rukovoditi uplaćivanjem novca. Naravno, srpska kinematografija je
poznata po tome da se u njoj pravila donose samo zato da bi se kršila, dakle
nema tih pravila koja bi mogla sama po sebi da je dovedu u red, ali svakako da
su postojali određeni koncepti koji su mogli ujediniti esnaf i postaviti ga
solidnije u odnosu na poslodavce iz sveta televizije i sl.
Srpsku kinematografiju je početkom godine zadesila
velika tragedija. Preminuo
je Marko Glušac, jedan od retkih zdravih stubova naše filmske prakse,
montažer koji je bio kičma naše kinematografije proteklih petnaest godina,
čovek kome smo se svi mogli obratiti za savet, reč ohrabrenja, svojevrsni
kompas za snalaženje u lavirintu srpske kinematografije. Njegov prerani odlazak
je naravno nenadoknadiv gubitak, ne samo u ljudskom već i u širem smislu jer se
još jako dugo neće pojaviti autoritet kao što je Marko Glušac.
Sličan šok izazvao je i iznenadni odlazak Tonyja
Scotta, jednog od najvećih savremenih reditelja koji je u avgustu počinio
spektakularno samoubistvo. Ali, mnoge kolege su nas napustile tiho i u skladu
sa svojim životnim dobom – recimo scenarista i reditelj Vlasta
Radovanović. Njihov odlazak nije izazvao iznenađenje ali nad njim treba da
se zamislimo i da se upitamo, da li smo zabeležili sve što su ovi ljudi mogli
da nam kažu, i ostave za sobom, i da li smo im za života pokazali koliko su
značajni?
Nastanak novih matičnih ćelija kojima će se lečiti
naša kinematofgrafija, najdirektnije zavisi od rađanja novih autora iz čije će
mladosti, energije i talenta one moći da se izvuku.
Srećna Nova godina!