KOŠARKAŠI GLEDALI malog buda

Košarkaška reprezentacija Srbije je očeličila svoj timski duh sinoć u bioskopu Cineplexx Ušće Shopping Center, na specijalnoj projekciji našeg filma "MALI BUDO", i to ekskluzivno za Stručni štab i igrače košarkaške seniorske reprezentacije Srbije, na čelu sa selektorom Aleksandrom Sašom Đorđevićem. Ekipa filma "MALI BUDO" je organizovala projekciju u znak podrške našoj reprezentaciji, znatno pre zvanične premijere koja je zakazana za 24. septembar u Sava Centru.

Košarkaši su se opustili i sjajno zabavili pred nastavak priprema i kontrolne turnire koji ih očekuju. Cela ekipa je izašla raspoložena i sa više nego pozitivnim utiscima.

Sale Đorđević je rekao: "Film je fenomenalan, u našem stilu je oslikao jedan deo našeg društva. Sa jedne strane te natera da razmišljaš o svemu, sa druge strane, uz crnogorske doskočice i fenomenalnu glumu Sergeja i ostalih, natera te da se stvarno od srca nasmeješ, tako da je izuzetno pozitivan osećaj."

DIMITRIJE O GARNERU

Dimitrije se u Novinama novosadskim oprašta od Jamesa Garnera >

ODLAZAK PIONIRA

Džejms Garner (1928-2014) bio je jedan od onih velikih glumaca poput Kerija Granta, koji su činili da gluma deluje jednostavno i lagano, kao i da ne iziskuje neku naročitu tehniku i trud. Međutim, za razliku od Granta, Garner nije uspeo da institucionalizuje svoj lepršavi a opet vrlo ubedljivi stil glume, niti su se kritičari trudili da proniknu u osobenosti njegove poetike. Umesto toga, tretiran je kao pouzdani profesionalac i jedna od prvih filmskih zvezda koja je zakoračila na televiziju, a da nije na nju "spala".

Ipak. kada se podvuče crta ispod Garnerovog opusa možemo prepoznati glumca koji možda jeste većinom igrao šarmantne kauboje i cinične detektive, temeljne figure tih formi, ali je isto tako doprineo znatnoj reformi tih žanrova.

Garner je ušao u kinematografiju u vreme studio-sistema, kada su glumci još uvek bili pod ugovorima sa studijima. Među prvima se pobunio protiv ograničenja koja su nametali takvi odnosi i moglo bi se reći da je to ograničilo njegov rad dok je bio pod ugovorom sa Vornerom.

Ipak, Garner je vrlo brzo uspeo da se etablira u tri najkomunikativnija žanra - ratnom filmu, krimiću i vesternu sa povremenim izletima na teritoriju Kerija Granta u domenu romantične komedije.

U svakom od ovih žanrova prošao je tri faze - klasičnu, modernu i dekonstruktivističku.

U ratnom filmu - Garnerovu klasičnu fazu čine "Darbijevi rendžeri" Vilijema Velmana i često reprizirani klasik "Veliko bekstvo" Džona Stardžisa. Modernu dostiže u filmu "36 sati" Džordža Sitona a dekonstruktivističku u "Emilinoj amerikanizaciji" Artura Hilera, po scenariju starog subverzivca Pedija Čajefskog. "36 sati" spada u red najsofisticiranijih trilera na temu Drugog svetskog rata a "Emilina amerikanizacija" je priča - aktuelnija nego ikad - o oficiru zaduženom za propagandu koji mora da se okuša u borbi umesto da uživa u bezbednosti ratnog Londona. Odjek ovog filma je veliki - uostalom ovogodišnji blokbaster Toma Kruza "Na rubu vremena" preuzima dosta iz tog Hilerovog rada i Garnerovog humora u postavci glavnog lika.

U domenu krimića - Garner je igrao klasiku, kao što je recimo Čendlerov "Marlou" Pola Bogarta a dekonstrukciju vrši u svom završnom krimiću "Sumrak" sa Polom Njumenom u kome je ovaj zaokružio priču svog junaka Lua Harpera (nastalog po Mekdonaldovom liku Lua Arčera) a Garner sve svoje cinične detektive od Marloua do Džima Rokforda. ključna intervencija je to što se na kraju "Sumraka" njegov detektiv ispostavi kao glavni krivac.

U vesternu - Garner je prošao klasiku sa Stardžisom u "Danu revolveraša", zatim komičnu dekonstrukciju sa Bartom Kenedijem u "Podržite svoga lokalnog šerifa" a dotakao se vrlo uspešno i špageti vesterna u "Čoveku zvanom Sledž" Vika Moroua.

Ipak, ako treba izdvojiti samo jedan Garnerov vestern kao trajnu vrednost to je "Skin Game", superiorna i politički nekorektna preteča Tarantinove "Đangove osvete" u kojoj Garner igra belog prevaranta koji ide po Jugu i prodaje svog slobodnog crnog prijatelja kao roba. u vreme premijere, ovaj film je izazvao nelagodu i tek treba da u potpunosti bude rehabilitovan.

Garner je od najranijih dana radio i na televiziji gde je u najbukvalnijem smislu svedočio njenom razvoju. Od kraja pedesetih bio je zvezda vestern serija, pre svih "Maverika", u vreme kada su mreže štancovale program u fabričkom tempu.

Potom se Garner, kao etablirana filmska zvezda vraća na televiziju se serijom o detektivu Džimu Rokfordu, u periodu kada je televizija pokušala da se okrene skupljim i ambicioznijim "programskim događajima" sa velikim zvezdama. Verovatno je prelazak iz bioskopskog filma na televiziju uticao na "pad Garnerovih akcija" u filmskom svetu.

Konačno, Garner je među prvima igrao u ekskluzivnim HBO produkcijama krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Moglo bi se reći da je Garner u domenu televizijskog dramskog programa bio prisutan u svakoj etapi njegovog razvoja.

Međutim, nije Garner bio samo pionir televizijskog dramskog programa i dekonstrukcije žanra. On je uveo glumački model šarmantnog, duhovitog, akcionog heroja koji su kasnije globalizovali Mel Gibson i Brus Vilis. Ne čudi da je Mel Gibson odigrao baš Maverika u bioskopskom rimejku, ili produžetku Ričarda Donera, uz rame sa Garnerom.

Ako bismo Garnerovu karijeru sumirali u jednom filmu, to bi bilo "Ubistvo u Holivudu" Blejka Edvardsa. Reč je o divnom, potcenjenom filmu u kome je Garner igrao Vajata Erpa (kao i kod Stardžisa u "Danu revolveraša") a Brus Vilis čuvenog vestern glumca Toma Miksa. U ovoj fikcionalnoj priči sa istorijskim ličnostima u glavnoj ulozi, Vajat Erp i Tom Miks se udružuju kako bi rešili ubistvo iza koga stoji zavera dekadentnih osnivača Holivuda. U ovom filmu su na jednom mestu skupljeni vestern, detektivski krimić, dekonstrukcija žanra i inicijacija naslednika koji je pekao zanat na televiziji pred prelazak na film.

Ako poželite da obeležite ovaj tužni povod nekim Garnerovim filmom neka to bude "Ubistvo u Holivudu". Njegovi drugi klasici će ionako još dugo biti prikazivani u preostalim terminima.

POLIMAC O GARNERU

Nenad Polimac se oprostio od Jamesa Garnera >

Ima puno filmova Jamesa Garnera koje sam rado gledao, od „Velikog bijega“ i „Grand Prixa“ do „Victor/Victorie“, no jedan mi je bio posebno drag, vestern „Dvoboj kod Diabla“ s fantastičnom glazbom Neala Heftyja. U njemu je igrao bivšeg skauta američke konjice, koji uživa u slamanju predrasuda: pomaže ženi koju su oteli Apači iako je njezin muž ne želi natrag (postala je squaw i rodila dijete s Indijancem), u vojsci mu je dostojan partner jedino Afroamerikanac (Sidney Poitier), a unatoč tome što se svi užasavaju kako Indijanci muče bijele zarobljenike, njemu je jedino stalo da pronađe nitkova svoje rase koji mu je ubio i skalpirao ženu Indijanku. U tome je filmu Garner glumio muškarčinu koji igra protiv pravila i iz toga ne pravi posebnu predstavu: kada sam poslije doznao da mu je majka podrijetlom iz plemena Čejena, ta mi se uloga učinila još slojevitijom.
Garner je štošta toga radio kao da se uopće ne trudi. Sudjelovao je u korejskom ratu i dobio dva odlikovanja za hrabrost, ali time se nikad nije hvalio. Nije imao nikakve glumačke škole, no kada ga je prijatelj pozvao da sudjeluje u brodvejskoj postavi komada „Pobuna na Caineu“ u režiji Charlesa Laughtona (pristao je, jer nije imao niti jednu repliku), odmah je shvatio u čemu je štos: „Moraš slušati što govore tvoji partneri i spremno uskočiti kada na tebe dođe red, a ne misliti samo o sebi i svojoj ulozi“.
Proslavila ga je vestern serija „Maverick“ s kraja pedesetih, u njoj je igrao kartaša koji smatra da je hrabrost osobina budala, no naša je televizija nikad nije emitirala, uostalom kao ni „Rockfordove dosjee“ iz sedamdesetih: u njoj je bio nekonvencionalni privatni istražitelj, koji ironizira grubijane i lako prepoznaje prevarante. Ta se uloga smatra vrhuncem njegove glumačke karijere i za nju je dobio nagradu Emmy.
U našim smo ga kinima prvi put vidjeli u „Sayonari“ uz Marlona Branda, no tu još nije bio filmska zvijezda, što je postao tek u komedijama s Doris Day i Kim Novak te spomenutom „Velikom bijegu“. Akcijski filmovi odlično su mu odgovarali, sam je izvodio opasne scene i zbog toga dosta vremena proveo po bolnicama, no nije imao ništa protiv: u „Grand Prixu“ se lako snašao u ulozi trkača (njegov dijalog s Toshirom Mifuneom o suštini tog poziva poslije je prekopirao Ron Howard u „Utrci života“), a profesionalni vozači su komentirali: „Šteta što je glumac, na pisti bi napravio karijeru“.
Intuitivno je shvatio da treba birati uloge koje su opreka njegovom macho imidžu. Sjajan je bio u komediji Blakea Edwardsa „Victor/Victoria“ kao gangster koji se zaljubi u ženu preodjevenu u muškarca (Julie Andrews): dok ga svi ismijavaju, on zna da tu neki vrag ne štima i pokaže se da je u pravu.
Nebrojeno puta je nominiran za Zlatni globus, nekoliko ih je i dobio, a samo jednom je nominiran za Oscara, za komediju „Murphyjeva romansa“ iz 1985. Objavio je i autobiografiju „Garnerov dosjei“ u kojoj je ustvrdio: „Marihuanu pušim već pola stoljeća i uvijek mi je pomagala. Nju bi trebalo legalizirati, a alkohol kriminalizirati“. Umro je u svom domu u Kaliforniji prirodnom smrću. Bilo mu je 86 godina.

BORA TODOROVIĆ (1930-2014)

Sada, kada nažalost moramo da podvučemo crtu ispod bogatog opusa Bore Todorovića, vidimo da se iza šarma i lakoće glumačkog izraza krio glumac izuzetno modernog senziiliteta koji je u više navrata bio na pravom mestu kada su nove tendencije pokušavale da se probiju u pozorištu i na filmu.

Biografija na sajtu B92 za Todorovićev životni put kaže sledeće, "Legendarni srpski filmski i pozorišni glumac rođen je u učiteljskoj porodici u Beogradu 5. novembra, 1930. godine. Pošto je odustao od studija mašinstva, studirao je glumu u klasi zajedno sa Ljubom Tadićem, Slobodanom Cicom Perovićem i Markom Todorovićem kod profesora Joze Laurenčića.

Brat je slavne Mire Stupice i otac je glumca Srđana Todorovića i glumice Dane Todorović.

Njegov prvi pozorišni angažman bio je u Beogradskom dramskom pozorištu, ali ubrzo odlazi sa sestrom Mirom Stupicom i njenim tadašnjim suprugom Bojanom Stupicom u Zagreb i četiri godine radio na sceni Hrvatskog narodnog kazališta (1957-1961).

Po povratku u Beograd igra u Ateljeu 212 do 1983. godine, u kome se i najduže zadržao igrajući u predstavama „Arsenik i stare čipke“, „Sprovod“, „Krmeći kas“, „Razvojni put Bore Šnajdera“, „Kape dole“”, „Druga vrata levo“, „Mrak i šuma gusta“, „Pseće srce“, „Radovan III“, „Maratonci trče počasni krug“, „Čudo u Šarganu“, „Audijencija Vernisaž“, „Veština“, „Povratak“ (koju će, u drugoj ulozi, kasnije igrati i u Zvezdara teatru). Od osnivanja Zvezdara teatra član je njegove trupe."

Dakle, od početka karijere, na mestima kao što su Beogradsko dramsko pozorište koje je bilo poznato po uvođenju savremenog stila gluma i moderne drame, naročito sa angloameričkog područja, u saradnji sa Bojanom Stupicom koji je podigao pozorišnu režiju pa samim tim i pozorišni izraz na viši nivo, pa sve do Ateljea 212 koji su karakterisali okrenutost novim piscima i nove interpretacije klasike, Todorović je pomerao granice pozorišnog mejnstrima kod nas. Karijera našeg najvećeg živog dramskog pisca Dušana Kovačevića neraskidivo je vezana za Todorovića, pa ne čudi da su se kasnije otisnuli u seriju saradnji u okviru Zvezdara teatra.

Todorovićev stil glume, velikim delom baziran na šarmu i istančanom glumačkom insitinktu obeležava pre svega savremeni senzibilitet. On je unosio savremeni senzbilitet čak i u likove iz epohe, čime ih je reinterpretirao i odmiscao od ukočenog/uštogljenog prikaza prošlih vremena i odnosa dajući im naročitu vibrantnost.

Primer takve uloge je prevarant Pik, sentimentalan ali ne i patetičan junak Baletićevog fllma BALKAN EKSPRES koji se dotiče niza bolnih tema kao što su stradanja i iskušenja "običnog čoveka" za vreme Drugog svetskog rata.

 

Todorović je bio na pravom mestu i kad je reč o srpskoj kinematografiji. Ostvario je značajne uloge u DOMU ZA VEŠANJE Emira Kusturice i potom u PODZEMLJU, a u domenu srpskog "urbanog filma" pamtićemo njegove šarmantne prevarante iz doba poznog titoizma u TAJVANSKOJ KANASTI Gorana Markovića i EROGENOJ ZONI Dejana Karaklajića odnosno u odjecima Crnog talasa i filmu ČUVAR PLAŽE U ZIMSKOM PERIODU.

Na televiziji, Todorović je ostavio izuzetno značajan opus i uzorne uloge koje su u značajnoj meri formirale našu televizijsku estetiku. Recimo, Slobodan Bob Mihajlović iz serije VRUĆ VETAR je jedna od najznačajnijih kreacija najplodnijeg i verovatno najznačajnijeg našeg televizijskog scenariste Siniše Pavića. Todorović je i na televiziji svojom neposrednošću razbijao teatralnost tadašnje televizijske dramske produkcije koja je svoje korene prirodno i vukla iz pozorišta i bila njegov produžetak drugim sredstvima.

Filmski radinici svakako moraju da mu budu zahvalni na liku Đenke koji je na najbolji način sublimirao sve izazove ove profesije na našim prostorima u proteklom veku i objasnio da se za nju mogu odlučiti samo avanturisti spremni na sve.