MEL GIBSON u akciji

Sajt producentske kuće Icon objavio je detaljan sinopsis novog filma Mela Gibsona HOW I SPENT MY SUMMER VACATION. Sinopsis deluje izvanredno i vrlo uzbudljivo. Ovaj naslov će biti rediteljski debi jednog od najpouzdanijih pomoćnika režije Adriana Grunberga koji je radio na naslovima kao što su APOCALYPTO, MAN ON FIRE, PERDITA DURANGO a direktor fotografije je Benoit Debie koji je slikao IRREVERSIBLE.

Director: Adrian Grunberg Producers: Bruce Davey, Stacy Perskie Writers: Mel Gibson, Adrian Grunberg, Stacy Perskie Cast: Mel Gibson Genre: Action Thriller Status: In Production Year of Production 2010 Language: English Country of Origin: US The story of Driver, a career criminal who is picked up by the Mexican police as he desperately tries to cross the border in a car stuffed full of stolen cash. The police take the cash and dump him in the infamous El Pueblito prison - a hell on earth where the prison gangs run the show. Driver has no ID or fingerprints but he still gets a visit from a corrupt American Embassy official who has heard about the money. If Driver doesn't find a way of paying him off while he's inside, then he's going to let the authorities know where Driver is. And it won't be long before the guys he stole the money from find him too. Driver knows it is sink or swim. He hooks up with a young boy who shows him how to survive in the prison, but the kid has a terrible secret. He shares a rare blood type with Javi - the criminal who ruthlessly controls the prison and everyone in it. The kid is Javi's life insurance policy and he has doctors on standby to transplant his liver whenever the time comes. But Driver has other ideas and pretty soon he devises an audacious plan to escape with the kid, the kid’s mother and the money.

KAKO JE RAGBISTA BRANIO JUGOSLAVIJU

U jednom starom magazinu pronašli smo ovu neobičnu priču iz isotrije jugoslovenskog filma.

Kako je ragbista branio Jugoslaviju

Prva hapšenja Andrije Artukovića u sunčanoj Kaliforniji gde su mnogi evropski fašisti pronašli mir
krenula su ubrzo posle njegovog naseljavanja u SAD. Međutim, uz pomoć skupih advokata,
ekstremista u katoličkim krugovima i sva je prilika uz pomoć nekih reakcionarnih klika u Americi,
ta hapšenja ne samo da nisu bila delotvorna već su vremenom postala i kontraproduktivna po
Jugoslaviju jer je on uspevao da se u medijima predstavi kao nedužna žrtva komunističkog terora.

Kako je kretanje legalnim putem u slučaju Artukovića praktično onemućilo da se Državna
bezbednost sa njim obračuna na drugi način, a kako su takve akcije počele da nailaze na sve veći
otpor američkih službi bezbednosti i inače, već početkom 1974. godine započinje se sa realizacijom
operacije „Bioskop“.

Hroničari rada Državne bezbednosti poput Marka Lopušine i Đorđa Ličine imaju određene
nedoumice oko toga da li je naziv akcije „Bioskop“ verodostojan jer je teško verovati da bi posle
ustaškog napada na bioskop „20. oktobar“ takav naziv mogao biti korišćen za neku drugu operaciju.
Međutim, u dokumentima Saveznog sekretarijata za inostrane poslove danas imamo nekoliko
zahteva Službe za pitanje zaštite ustavnog poretka da uradi studiju američkog bioskopskog tržišta i
gledalačkih navika kako bi se utvrdio format filma koji bi sa najmanjim finansijskim ulaganjima
mogao da dospe do najšire publike, pre svega radnog naroda i progresivnih snaga.



Šest meseci kasnije elaborat je dostavljen saveznim organima bezbednosti i sadržao je predlog da se
do najšireg sloja radnog naroda i progresivne javnosti dođe kroz filmove namenjene afroameričkoj
populaciji. Naime, u izveštaju su navedeni izuzetno veliki uspesi filmova kao što su „Šaft“ i
„Superflaj“ koji su imali ogromnu gledanost po bioskopima u jezgru velikih američkih gradova, a
holivudski studiji su bili otvoreni da takve naslove otkupljuju od nezavisnih producenata.
Jugoslovenskoj javnosti pa samim tim i i ljudima iz saveznih organa ovaj fenomen uopšte nije
poznat iako će ubrzo u jednom od tih naslova - „Šaft u Africi“ glumiti i naša velika zvezda Neda
Arnerić. U sledećim depešama iz SAD stigla je čitava kolekcija bioskopskih kopija sa tzv.
bleksploatacijskim filmovima i one su sve uredno zavedene u arhivi savezne službe. Mnogi od tih
filmova nikada nisu stigli u naše bioskope, ali zanimljivo je da je Maršal Tito iako marginalno
upoznat sa ovom akcijom, pogledao neke od njih.

Tako recimo, imamo zanimljive podatke da je tokom 1975. godine čak dva puta pogledao film
„Slams“ Džonatana Kaplana, i da je na margini kartona upisano da se Maršalu dopao ovaj film i da
ga treba ostaviti u kabini njegovog kinooperatera. U tom periodu, Maršal je pogledao još i „Šaft“,
„Superflaj“, „Trojica neustrašivih “ i diptih „Sloter“ i „Sloterov veliki obračun“.

Sama služba prešla je na sledeću fazu realizacije ovog plana. U saradnji sa Ratkom Draževićem,
sivom eminencijom jugoslovenske kinematografije kreću u razvoj priče za film i on u saradnji sa
Borislavom Mihailovićem Mihizom dolazi na do sledećeg zapleta – glavni junak je američki borac
za ljudska prava, naravno crnac, koji posle obračuna sa pripadnicima Ku Kluks Klana završava u
zatvoru. Tamo nailazi na još ekstremniju grupu desničara, nacista, među kojima se nalazi i odbegli
ustaša rane treće dobi koji će kao karakter neodoljivo podsećati na Artukovića.

Dražević i Mihiz predočavaju ovaj zaplet službi i predlažu da film režira Žika Mitrović. Američki
zatvor su planirali da sagrade u filmskom gradu Avala Filma, a troškove su planirali da reduciraju
time štako što će samo zvezdu dovesti iz SAD, a sporedne glumce će regtrutovati u lokalu. Problem
statista crnaca planirali su da reše angažovanjem studenata iz Afrike.

Čelnici Službe međutim, smatrali su da film ne sme da ima apsolutno nikakve očigledne veze sa
Jugoslavijom i da mora nastati u autentičnoj američkoj produkciji. To se ispostavilo kao izazovan
zadatak jer je trebalo koordinirati složen ne samo poslovni već i kreativni proces.

Pod lažnim identitetom, Dražević putuje u Sjedinjene Američke Države da se sastane sa
producentima sa kojima je već radio. Prvi na listi, kao idealno rešenje, nameće se Rodžer Korman.
Njegova reakcija je međutim veoma neprijatna. Posle nekoliko produkcija koje je radio u
Jugoslaviji veoma je ljut na vlasti jer su ga izneverile kada mu je bilo najvažnije. Prilikom snimanja
filma „Tajna invazija“ nije dobio očekivanu pomoć JNA koja je morala da svoje snage preusmeri na
pomoć posle zemljotresa u Skoplju.

Neobavljena posla, Dražević je zakazao još nekoliko sastanaka u Los Anđelesu, ali to su bili
producenti koji su u Jugoslaviji snimali istorijske spektakle i nisu imali nikakvog interesovanja da
se upliću u filmove „za crnačku sirotinju“, kako piše u jednoj od depeša. Pred sam povratak u
Jugoslaviju, Draževića kontaktira brat Rodžera Kormana – Džin koji je načuo da se pojavio
enigmatični finansijer iz Evrope raspoložen da snimi bleksploatacijski film.

Na sastanku sa Kormanom, Dražević saznaje da nije prvi iz Evrope koji se interesuje za
bleksploataciju i da mu Italijani već odavno odvode najbolje glumce, da Fred Vilijamson čak
planira i da se preseli u Italiju. Isprva i Džin Korman je sumnjičav prema Draževiću ali ovaj ga
ubeđuje da nema razloga za to jer u tom trenutku njemu baš treba film snimljen u Americi, sa
američkom ekipom.

Dolaze do načelnog dogovora, i Dražević se vraća obavljenog posla u Jugoslaviju. U međuvremenu,
agenti Državne bezbednosti infiltiraju se među gledaoce u Kinoteci i raspituju se o tome koje bi
članove ekipe u autorskom pogledu mogli angažovati za ovaj projekat kako na planu sadržaja ne bi
došlo do nekih desnih skretanja. Mladi poznavaoci američkog žanrovskog filma, redom budući
autori i filmski pedagozi, usaglašavaju se oko jednog imena – Ričard Adams. Reč je o scenaristi
koji je radio već pomenuti Kaplanov film „Slams“ ali je istovremeno bio i dovoljno pouzdan da sa
Sovjetima radi na filmu Mihaila Kalatozova „Crveni šator“.

Jedan od njih se priseća ovih razgovora, „Nismo mogli da verujemo da nas udbaši konsultuju oko
nečega tako ezoteričnog kao što je bleksploitejšn film o kom ni mi tada mnogo nismo znali. U stvari
mi nismo ni znali da se to tako zove, ali smo naravno gledali te filmove. Nebojša (Pajkić prim. aut.)
voleo je veoma Džima Brauna, a ja sam zapazio da je Gordon Parks veoma značajan autor
savremenog američkog filma. Dali su nam dosta nekih časopisa da prelistamo, stizali su im
diplomatskom poštom, a mi smo ih naručivali i čekali mesecima. Neki tvrde da su im čak pokazali i
neke filmove koji nikada kod nas nisu uvezeni, mada ne znam puno o tome i iskreno ne verujem.“

Služba bezbednosti stupa u kontakt sa sovjetskim kolegama i lako dolazi do informacija o Ričardu
Adamsu koje po svom duhu zaista ne treba da se objavljuju u ovakvom štivu te nećemo ulaziti u te
detalje. Ljudi iz kalifornijskog konzulata po instrukcijama iz Beograda stupaju u kontakt sa piscem i
on pristaje da napiše scenario po Mihizovoj priči, bez ikakvih pritisaka ili aktiviranja saznanja koja
su dobili od KGBa.

Dražević obaveštava Kormana o tome da već radi na scenariju, i to počinje da stvara podozrenje
kod iskusnog lisca. Naime, nije ovo bio prvi put da finansijer želi da se meša u priču i izgled filma,
ali obično su takve intervencije bile vezane za uvođenje što većeg broja obnaženih dama, i nikada
nisu na ovakav način njega isključivali iz kreacije.

Posle žučne rasprave, Džin Korman obaveštava Draževića da je on odgovoran za produkciju, kao i
za dalji plasman filma i da samim tim mora kontrolisati šta se snima. Dražević ga umiruje zbilja
pozitivnim iskustvima koja je Džin Korman imao u saradnji sa Ričardom Adamsom. Korman mu je
tom prilikom održao kratko predavanje o tome da je scenario osnovno producentovo oruđe jer u
njemu piše šta sve treba da se vidi i čuje u filmu te da se na papiru mogu preduprediti gluposti.
Uporedo sa tim sporenjima, Džin Korman kreće u potragu za glumcem. Njegov prvi izbor je Džim
Braun, legenda američkog fudbala koja je ubrzo uspela da se nametne kao holivudska zvezda a da
onda polako sklizne u domen zvezde bleksploatacijskog filma, dakle izvan glavnog toka
namenjenog beloj publici. Korman upoznaje Draževića sa Braunom i malo je reći da je pustopašni
način život ovog bivšeg sportiste uspeo da šokira čak i Draževića za kog se tvrdilo da je „legao sa
hiljadu žena“.

Isprva, Dražević se duboko identifikovao sa Braunom, jednim delom jer se ovaj u to vreme nije
razdvajao od Džejmsa Tobaka, belca, filmskog autora koji je živeo u ragbistinoj kući i pisao
biografiju o njemu. U odnosu Brauna i Tobaka prepoznao je nešto što ga je podsetilo na njegov
odnos sa Mihizom. Draževiću je nedostajao Beograd.

Braunove seksualne eskapade, često nekontrolisani izlivi besa i čitava grupa raznih čankoliza koje
je vukao oko sebe istovremeno su šokirali Draževića. Kao iskusan obaveštajac znao je da takvi
raspojasani ljudi ne mogu biti pouzdani saradnici, a ni posle nekoliko sastanaka sa Braunom, kojima
je prisustvovao Džin Korman, nisu došli ni do definitivnog odgovora. U tom smislu, Dražević je
već počeo da sugeriše scenaristi da ubacuje više scena karatea računajući na to za posao angažuje
Džima Kelija, afroameričkog kung fu glumca gipkih pokreta sa afro fizurom.

Tim pre, Draževića iz koloseka izbacuje teleks iz Beograda koji je glasio, „Stari je jako zadovoljan
što će glumiti drug Braun Džim“.

Dražević odustaje od plana da se reši Džima Brauna i pritiska Džina Kormana da se dogovor
nekako finalizuje. Međutim, tada Braun kreće da vrda, nosi se mišlju da sam režira film ili da se
možda sasvim povuče iz glume, u nekoliko navrata tvrdi da će da se vrati američkom fudbalu jer je
Liga prepuna slabića koji ne umeju da trče i da prime udarac.

U ovoj histeričnoj situaciji, Dražević pribegava poslednjem triku. Preko kontakata iz Pokreta
Nesvrstanih uspeva da stupi u komunikaciju sa zairskim diplomatama koje gaje dobre veze sa
Crnim panterima i drugim radikalnim crnačkim oslobodilačkim grupama. Oni se slažu da pomognu
nastanak projekta tako što će uticati na Brauna ali žele da pročitaju scenario što im uskoro
zahvaljujući Adamsovoj ekspeditivnosti i biva omogućeno.

Prve reakcije su povoljne ali deo članova radikalne organizacije smatra da su ženski likovi u
scenariju klišetizirani i da perpetuiraju stereotip crne žene kao verne ljubavnice koja služi za odmor
glavnog junaka. Oni žele aktivniju glavnu junakinju, u protivnom neće izvršiti pritisak na Brauna.
Suočen sa time da Braun sve više vremena provodi u dvorištu svoje vile izvodeći sprintove i
dobacujući se ragbi loptom sa nekadašnjim saigračima, Dražević okuplja grupu pripadnika četničke
emigracije i ucenjujući ih životima njihovih porodica, otima vođu Crnih pantera koji posle
razgovora sa njim, odlučuje da podrži scenario ovakav kakav je.

Džin Korman uskoro zapaža naglu promenu u stavu Džima Brauna, neodlučnost je zamenila puna
posvećenost ovom filmu, čak i predlozi da za kameo uloge dovede još neke prijatelje iz sveta sporta
recimo košarkaša Lua Elsindora koji je tih dana već postao Karim Abdul Džabar.

Posle Braunovog potpisa, ostalo je pitanje reditelja i Korman ga rešava ekspresno dovodeći svog
starog saradnika Vilijama Vitnija, prekaljenog reditelja B-vesterna sa kojim je Braun uspešno
sarađivao na filmu „Pobegao sam sa Đavoljeg Ostrva“. Korman ponosno prikazuje taj film Draževiću i suptilan spoj ženeovske homoerotike i brutalnog nasilja nije ostavio ravnodušnim redovnog posetioca kanskog festivala.

Dražević uplaćuje prvu ratu novca i o napretku projekta obaveštava Beograd. Stižu mu pohvale iz
svih saveznih institucija koje su uključene u ovo. A onda sledi novi Titov telegram.
Maršal želi da film režira „sjajan režiser vesterna Gordon Daglas, smatram da će film biti pitkiji i
ritmički bolji pod umjetničkim vođstvom tog druga“.

Dražević nije imao hrabrosti da polemiše o ovako radikalnoj promeni planova i tome kako ona
može katastrofalno uticati na produkciju. O predlogu obaveštava Džina Kormana, ali se ispostavlja
da je Daglas, iako dobro rešenje, ipak neko ko radi za velike studije, i veoma teško ga je privući
ovakvom filmu.

Dražević ipak uspeva da napravi sastanak sa Daglasom i prvo što zapaža je da ovaj dobrano gazi
sedmu deceniju života, i da uprkos visprenosti duha, daleko je od reditelja koji je željan
dokazivanja, naročito u jednom ovako čudnovatom projektu. Nije dolazilo u obzir da se Drugu
Starom iznese argument da je Daglas prestar jer bi se to moglo dvojako protumačiti.

Daglasu je isprva imponovalo Draževićevo interesovanje. S druge strane, čovek koji je spajao
bezbednosne službe i kinematografiju osećao se ogoljeno pred njim. Imao je samo jedan trag, to su
indonežanski đaci koji su kolektivno statirali u jednom njegovom filmu. Kolege iz Saveznog
sekretarijata za inostrane poslove kontaktirali su vazda predusretljivog ambasadora Abdulaha
Kamila, ali čak ni Suhartove zloglasne tajne službe nisu imale nikakve informacije o nečemu
nedoličnom između đaka i Daglasa. Nije imao čime da ga uceni. Morao je da ga zainteresuje za
projekat.

Brzo se ispostavilo da je Gordon Daglas reditelj plodne karijere, sa stotinak naslova u radnoj
biografiji, šarmer stare škole, cinik, reditelj filmova o Stanliju i Oliju, veoma ubedljivih vesterna,
pokorni sluga Džejmsa Kegnija dok je napuštao studio sistem u kom je najbolje funkcionisao,
Sinatrin sekundant, ali da u tako bogatom životopisu ipak nema jedan doživljaj – poziv producenta
koji želi baš njega i to kao autora.

Daglas je naime od malih nogu prvo kao glumac u komedijama Hala Rouča, zatim kao reditelj
kratkih a potom dugometražnih filmova radio za studije, dok god su imali reditelje pod ugovorom. I
kada je ta praksa prestala važio je za prekaljenog profesionalca koji radi po zadatku. Ovog puta,
Daglas je osetio da njegov neobični mecena iz Jugoslavije ima zadatak a da on ima poziciju
umetnika. Prihvatio je da pročita scenario.

Dražević je bio iznenađen brzom Daglasovom reakcijom. Javio mu se tri sata pošto mu je
dostavljen scenario rečima, „Ovo je sranje. Sviđa mi se. Radimo!“

Dok se Daglas kao mladić aktivirao u pripremama projekta, Korman je počeo da se bavi sitnim
producentskim trikovima koji su donosili uspeh. Smatrao je da bleksploatacijski film ne može
uspeti bez dobre muzike i hit pesme. Primeri muzika koje su radili Kertis Mejfild ili Ajzak Hejs
govorili su tome u prilog. Predlaže da se stupi u kontakt sa Kvinsijem Džonsom.

Sastanak sa Džonsom započeo je kao potpuni fijasko. Kvinsi je tada bio u veoma ozbiljnim
problemima sa narkoticima, a to je Draževiću bilo izrazito odbojno jer je droga tada već bila
raširena po Beogradu, naročito među decom njegovih kolega. Znao je da droga ubija čoveka za
života i pretvara ga u spužvu koju je lako iscediti. Kormanovi bolećivi pogledi sugerisali su da je
ovo važno pitanje i da će se oko ovoga izgubiti još mnogo nerava i vremena. Pred kraj razgovora

Kvinsi Džons je sam ponudio rešenje. Za milion dolara, neprihvatljivo veliku cifru u ovim
okolnostima jer je ceo film trebalo da košta manje od dva miliona, napisaće muziku. Za trista
hiljada daće svoje ime a muziku nek napiše ko god.

Nema potrebe da dužimo o ovome. Dva dana kasnije u čuvenom Studiju 5 Radio Beograda, autor
čuvene teme za „Otpisane“ Mića Marković komponovao je pulsirajući fanki skor. Trake su
oduševile Kormana koji je rešio formalnosti sa Džonsom, a ovaj nije pokazao interesovanje čak ni
da čuje temu. Markovića je glavni posao naravno čekao tek kada bude snimljena slika, međutim,
Korman je želeo da ima neku muziku za trejler koji će pustiti u drajv-in bioskope i skučene sale u
najsiromašnijim četvrtima čim dobije prve kadrove sa snimanja.

U Los Anđelesu, Daglas je bio sila, kao od šale i sa dosta stila prevazilazio je sve kreativne
nedoumice i produkcione prepreke i Dražević se iznova uverio u kinematografsku ingenioznost
Druga Starog. Daglas je pronašao i izvrsnog glumca za ulogu uhapšenog ustaše – Entonija Zerbea
sa kojim je prethodno radio u filmu „Zovu me gospodin Tibs“. U teleksima Beogradu, Dražević
kaže, „Drug Daglas je našao izvrsnog glumca da dočara Artukovića. Deluje veoma pokvareno i
lukavo. Kao da je Hrvat.“

Snimanje je zakazano za sredinu 1977. u napuštenoj vojnoj kasarni u Kaliforniji koja će glumiti
zatvor. Od nekih probnih snimaka, Korman je izmontirao trejler, inkorpoirirajući nešto kadrova
eksplozija helikoptera iz jednog filipinskog filma, te je kratka reklama za film „Kockasti zločinac“
(u originalu The Checquered Villain, po Mihizovoj ideji da se u naslovu aludira na šahovnicu)
izašla u bioskope sa novim filmom Džima Brauna „Mali osvetnik“.

Početkom 1977. godine, Dražević biva iznenada povučen iz Amerike, diplomate SFRJ došle su do
informacija da će SAD doneti zakon koji će omogućiti mnogo lakše procesuiranje nacističkih ratnih
zločinaca. Čim je projekat postao klimav, Daglas je otišao sa snimi film „Avantura superkaskadera“
a Korman je bio zadovoljan raznim avansima koje je uzeo tokom priprema.

Po povratku u Jugoslaviju, Dražević je bliskim ljudima govorio kako sumnja da bi „Kockasti
zločinac“ postigao cilj jer kao za baksuz u tih par godina izašlo par filmova A-produkcije na temu
progona nacističkih zločinaca, mislio je na „Maratonca“ i „Momke iz Brazila“. U jednom trenutku
je čak imao strah i da je „Kramer protiv Kramera“ film na tu temu, ali se potom ispostavilo da nije.
I Džim Braun je svoje glumačke poslove preselio u Italiju. Kvinsi Džons se oporavio i krenuo
putem još veće svetske slave sa Majklom Džeksonom. Od „Kockastog zločinca“ danas možda
negde u nekom bioskopu, u nekoj mračnoj ostavi postoji trejler sa pulsirajućom muzikom Miće
Markovića.

Ž. Marić

2019: SMEŠAK KOBNOG JUTRA

Pre dvadesetak godina doajen šumadijskog panka Toza Rabassa rekao je da će uskoro bendovi svirati po kućama, rokenrol će se slušati po zemunicama gde će gladan narod jesti presne oblande.

Posle rokenrola red je došao na film. I zbilja 2019. godina je period bukvalnog ulaska u zemunicu. Dva ponajbolja filma godine, PARAZIT Bong Jun Hoa i MI Džordana Pila govore o ljudima koji su podeljeni na one koji žive na površini i na one koji su pod zemljom.

Kada jaz postane prevelik, neko mora otići u andergraund. Kako se između filmskih autora i producenata, s jedne strane i Filmskog centra Srbije, s druge strane, stvorio nepremostiv jaz, vreme je za odlazak u zemunice.

A boravak u zemunicama najbolje podnose mladi. Pa ni ne čudi da su ove godine iz andergraunda, bez ikakve pomoći javnih organa, prirode i društva, došli filmovi koji su se nametnuli kao nešto što je dobro i kao nešto što obećava.

Iz srca Šumadije stigao je film MOJ JUTARNJI SMEH Marka Đorđeviča, najveće osveženje protekle sezone i najznačajniji srpski film prikazan u 2019. - priča o generaciji koja nikada nije morala da brine o sebi, a naročito ne o bilo kome drugom i mentalnom hendikepu koji je iz toga proistekao. Ovaj film nastao je praktično bez javnog novca pa je barem imao sreće da ga na kraju, po završetku prihvate arbitri elegancije na Festivalu autorskog filma i ovenčaju nagradom posle kojih kreće i na strane smotre.

Bioskopski senzibilitet takođe je nastajao bez para. Uprkos tome što film A.S. (25) Milene Grujić nije u klasičnom smislu repertoarski film, i nosi u sebi mešavinu beogradskog socijalnog filma osamdesetih i energije francuskog Novog talasa, najavio je dolazak jedne rediteljke koja će u raznim žanrovima i formatima pojačati ovo što duhovito nazivamo našom filmskom industrijom.

Na svu sreću, u Srbiji, barem mladi vide koliko je sati, i razumeju proročanstvo Toze Rabasse.

Pred nama je 2020. Mogao je biti i film sa tim naslovom, ali na kraju smo antiutopiju dobili u stvarnosti a ne na ekranu.

Možda je tako i bolje.

Srećni praznici!

FEST PREPORUKE (13)

HOTEL MUMBAI je film koji bi vam po glumačkoj podeli i naslovu lako mogao prevariti očekivanja.

Pre trideset godina na FESTu je prikazan film sličnog naslova SALAAM BOMBAY rediteljke Mire Nair.

Glavnu ulogu igra Dev Patel kog starije gospođe znaju po filmu THE BEST EXOTIC MARIGOLD HOTEL. Ovde je ponovo službenik u indijskom hotelu, s tim što se ovog puta tamo ne dešava ljubav među trećedobašima.

Sporednu ulogu igra Armie Hammer kog smo navikli da vidimo na FESTu kako se gosti vrlo nekonvencionalno serviranom punjenom breskvom. U filmu HOTEL MUMBAI Armie dolazi na večeru, ali ne dočeka dezert pa ne znamo da li je u ponudi bilo voće.

Film govori o masakru u Mumbaju kada je grupa džihadista napravila masakr na nekoliko mesta u gradu da bi krvavu završnicu organizovali u luksuznom hotelu Taj. Dakle nema mnogo veze sa sličnim naslovima i ulogama ovih glumaca. Štaviše, spada u red filmova kao što su UNITED 93 ili 22 JULY u kojima se rekonstruiše težak teroristički napad.

Ovog puta, struktura se nadovezuje na čuveni holivudski film GRAND HOTEL iz koje je Irwin Allen sedamdesetih razvio estetiku filma katastrofe gde veliki broj protagonista iz različitih slojeva, sa različitima namerama biva zarobljen na istom mestu, u sred katastrofe.

Reditelj Andrew Maras dosta solidno i konvencionalno vodi ovu priču, gradeći sasvim dovoljnu dozu napetosti. Patel, Hammer i Jason Isaacs sa druge strane daju dovoljno harizme da se stvar digne na holivudski nivo i da ovaj film ne izgleda kao potpuni izuzetak ni kada se za koji dan bude našao u multipleksima.

Ukratko, Maras se dobro snalazi na toj ničijoj zemlji između rekonstrukcije istorijskog događaja i repertoarskog trilera, iako u odnosu na Greengrassa ipak ostaje na strani konvencionalnijeg holivudskog rukopisa. Ako želite da nešto gledate na FESTu, a ne biste da rizikujete, HOTEL MUMBAI je film za vas.

FEST PREPORUKE (12)

U programu duhovito nazvanom “Srbija i prijatelji”, nalazi se par “prijateljskih" filmova koji nisu u centru pažnje što ne znači da je ne zaslužuju, naročito jer verovatno kasnije neće baš biti jako zastupljeni na bioskopskom repertoaru pa je FEST možda i jedina prilika da se pogledaju.

ALEKSI Barbare Vekarić je još jedan dodatak rastućoj filmografiji ostvarenja o mladim ženama koje ne znaju šta će sa sobom koja raste u regionu i uspeva da donese velike uspehe poslednjih desetak godina, sa filmovima kao što su KLIP ili NE GLEDAJ MI U PJAT.

Barbara Vekarić ne dobacuje do tih dimenzija art house zahvata ali ni uspeha, međutim to ne znači da ovaj film nema šta da ponudi. Pre svega Tihana Lazović u glavnoj ulozi uspeva da iznese lik dosta zabavne namćoraste hipsterke koji se razlikuje od turobnih junakinja koje inače naseljavaju ovu vrstu filma.

U filmu ALEKSI naprotiv junaci su bezbrižni, provode leto na ostrvu, imaju para, imaju s čim, i nema nekih preteških životnih uloga. Ali to ne znači da se oni neće ponašati kao da im je najteže na svetu.

ALEKSI je vrlo lagan, i prijatan film, sporadično dosta duhovit, što takođe nije karakteristika filmova ovog tipa poslednjih godina. Nudi jednostavan ali živopisan vizuelni koncept i po tom principu “malog filma” podsetio me je na COMIC SANS Nevija Marasovića koji je premijerno prikazan na FESTu prošle godine.

Ovaj dobrodošao spoj teme koja je obično bila rezervisana za art house sa nešto konvencionalnijom i poletnijom melodramom je svakako dobrodošao.

SAM SAMCAT Boba Jelčića je film koji je istovremeno dobar i jedva gledljiv, što znači da će biti briljantan onima koji mogu da izdrže ovakav postupak.

Jelčić je napravio “film stanja” o čoveku koji prolazi kroz razvod i familiji koja pokušava da mu pomogne kako bi dobio mogućnost da provodi više vremena sa detetom.

Film se bazira na ređanju naturalistički snimljenih scena u kojima je Jelčićev primarni cilj da zabeleži autentičnu ljudsku interakciju. Likove glume profesionalni i dosta poznati glumci ali način igre, odnos prema tekstu i nenametljiv ali ipak estetizovan snimateljski rad Erola Zubčevića, čine da se ovo sve pomera u smeru nekakvog dokumentarnog stila.

Najsubverziviniji aspekt ovog filma o razvodu jeste da prikazuje borbu jednog oca da dobije mogućnost da provodi više vremena sa detetom a da pritom ne definiše da li je ta borba opravdana. Film ne upada u kliše tih najpoznatijih filmova u razvodu u kome se među roditeljima definišu pozitivci i negativci. Čak naprotiv, Jelčićev film sugestivno donosi utisak o neprekidnoj borbi glavnog junaka da dobije dete ali isto tako pokazuje da je njegova familija spremna da udarce ispod pojasa i zloupotrebu institucija ne bi li ispunila cilj.

Stoga, mi na neki način bivamo dovedeni u klopku Jelčićevim postupkom jer pratimo dramu junaka kome je teško premda nismo isguni da li je u pravu, a jasno nam je da ono što radi i pokušava da uradi jeste zloupotreba i korupcija na raznim nivoima.

Tako film prerasta u jednu efektnu studiju mentaliteta, i da kroz neobičan postupak prevaziđe intelektualna ograničenja proistekla iz oslanjanja na čitav niz opštih mesta.

Nažalost, Jelčićev postupak nije prijatan za gledanje i nikoga ne štedi, pa sam siguran da deo publike neće imati strpljenja za ovo. Ali, oni koji znaju njegov rad i misle da imaju snage svakako treba da se upuste. 

FEST PREPORUKE (11)

THE BRA Veita Helmera je još jedan produžetak jugoslovenske filmske tradicije van naše kinematografije. Još se u filmu BAIKONUR ovaj nemački reditelj nametnuo kao najdosledniji nastavljač Kusturice iz kanonske faze. THE BRA je oslonjen na slične temelje, s tim što ovde Helmer odlazi korak dalje i pravi nešto što je naročito drago Starom a to je film bez dijaloga.

Još je u BAIKONURu, Helmer pored poetike preuzimao i Kusturičine saradnike i tamo je radio sa Goranom Bregovićem. Uz rizik da u današnjim okolnostima u Beogradu bude simpatisan koliko i imenjak Harlan, u filmu THE BRA sarađuje sa Mikijem Manojlovićem, višedecenijskim znakom raspoznavanja Kustinih filmova, koji ovde igra mašinovođu koji po odlasku u penziju želi da pronađe ljubav, a trag mu je brushalter koji mu se sa jednog štrika zakačio za lokomotivu.

Ko je u raspoloženju za sat i po hardkor ederlezi ugođaja, spoja zapleta iz bajke i ornamentalističkih ambijenata i situacija, sa Mikijem Manojlovićem u glavnoj ulozi, i guranjem reglera na Kustinim stilemama do maksimuma u smeru tatijevske komedije, a koja je kao što znamo jedna od njegovih najvećih inspiracija, onda je THE BRA film koji se nikako ne sme propustiti.

Helmer nastavlja sa svojom avanturističkom karijerom ovog puta u živopisnom Azerbejdžanu, sa internacionalnom ekipom saradnika.

FEST PREPORUKE (10)

Pre neki dan smo govorili o jednoličnosti ponude i u filmu koji ne smatramo holivudskim i industrijski proizvedenim. Primera radi u ovogodišnjoj ponudi FESTa imamo tri filma, ili oko dva i po procenta selekcije koje čine biografski filmovi o savremenim političarima. Od toga su dva filma - VICE i LORO priče o političarima koje autori filma preziru pa su u njima Berlusconijev krug i Dick Cheney prikazani kao potpune karikature.

Steg klasičnijeg političkog filma nosi sin Ivana Reitmana, Jason u filmu THE FRONT RUNNER, političkoj biografiji o političaru kog autor filma ne prezire. Čak naprotiv, Gary Hart se odvajkada smatra predsedničkim kandidatom sa kojim bi američka istorija išla u potpuno drugom smeru da je izabran umesto Reagana 1980. ili Busha 1988. Na top listi tema iz alternativne istorije, izbor Harta na mesto predsednika nosi dosta visoku poziciju posle priča o tome šta bi bilo da su nacisti pobedili u Drugom svetskom ratu.

Ni pre ni posle Harta, Demokrate nisu imale predsednika rođenog na Zapadu, a njegova seks afera smatra se trenutkom kada se raspao prećutni dogovor između političkih elita i medija koji je svakako bio na snazi u vreme Kennedyja i sličnih bećara.

Međutim, THE FRONT RUNNER prikazuje trenutak kada mediji više nisu isti oni iz ALL THE PRESIDENT’S MEN, iako se sam Washington Post pojavljuje u filmu već više kao Miami Herald koji želi da se u tom trenutku, na brzinu izbori za čitanost, ne razmišljajući o celini političkog procesa koji usmerava već o kratkoročnim tabloidnim ciljevima.

U tom pogledu, Reitman ne fetišizuje Hartovu politiku, uostalom ona je stara već trideset godina već se bavi njegovim principilenim stavovima koji su ga sprečili da adekvatno reaguje na medijski pritisak pod kojim se našao i praktično ga doveli do toga da propadne na predsedničkim izborima.

Hugh Jackman igra Harta ali u ovom filmu on nije dominantan lik ni po prisustvu na ekranu ni po uticaju na priču jer bi se moglo reći da je Hart u tim okolnostima bio vrlo pasivan. Međutim, glumac Jackmanovog kalibra je bio neopdhodan da bi se dočarala Hartova harizma holivudske zvezde.

Reitmanov postupak u ovom filmu je svojevrsni omaž klasicima filma sedamdesetih, iako je sama priča smeštena u osamdesete, i prepoznaju se uticaji Alana J. Pakule a naročito Roberta Altmana koji su uostalom ostavili značajna dela baš na ove teme.

Stoga, ko voli filmove o politici i političarima, i važnim istoirjskim događajima u tom miljeu, svakako treba da pogleda THE FRONT RUNNER. To definitivno nije film kao ALL THE PRESIDENT’S MEN koji će iskoračiti iz okvira svoje teme i uticati generalno na kinematogtafske tokove ali će pokazati da je škola tog filma dobro izučena i dokazatu superiornost takvog pristupa u odnosu na Sorentinove ili McKayeove izlive ljutnje.