KOMINIKE 21: DVOČAS ANATOMIJE

Curenje informacije da Ministarstvo kulture neće finansirati film u 2013. godini ili prevedeno u praksu - neće davati novac za započinjanje novih filmskih projekata, otškrinuo je Pandorinu kutiju srpske kinematografije. U prvom talasu odreagovali su ljudi koje mediji smatraju kremom naše struke sa mislima u rasponu od da je ovo kulminacija haosa koji vlada godina (što smo znali), da nema srpskog filma bez pomoći države (što smo znali), da političari zapravo ne cene naš film i daju novac samo svojim simpatijama (što smo znali i što onima koji iznose takve primedbe nije smetalo da do juče sede kao savetnici u resorima tih političara i snimaju filmove od njihovih para) pa sve do toga da Kinoteka neće imati šta da radi jer se neće snimati novi srpski filmovi (što per se nismo znali ali smo naslućivali da se neka ovako duboko besmislena izjava krije u ljudima iz čela esnafa i čeka da izađe u javnost).
Curenje informacije koincidira sa velikim uspehom filma KRUGOVI Srdana Golubovića na Sundanceu i reklo bi se da je spin idealno tempiran. Doduše, curenje informacija se dešava obično kada se prljavština nakupi kako bi se smanjio pritisak, a ovde je čini se cilj da se pritisak i prljavština očuvaju. Stoga, krenimo od ove osnovne koincidencije. KRUGOVI Srdana Golubovića sasvim sigurno ne bi postojali bez pomoći države. Tu nema spora. Ali, isto tako, nema spora da je uspeh KRUGOVA isključiva zasluga Srdana Golubovića - Srbija i Filmski centar Srbije nisu učinili apsolutno nijedan bitan korak da bi se do tog uspeha došlo. Oni su odobrili novac, a naša kinematografija je imala sreće što je Srdan Golubović sposoban reditelj i producent. Javnost mora da zna da u Filmskom centru Srbije ne sede neki brejnijaci koji pročitaju scenario i kažu, "Ovo uzima Sandens, podrži!" Ista ta Komisija koja je dala novac Goluboviću, izabrala je i BELE LAVOVE a jedan član je dao novac samome sebi, i bilo je još svega & svačega što samo svedoči o tome da su KRUGOVI isključivo Golubovićev uspeh i da se to što ih je formalno pomogao FCS ne može na bilo kom nivou smatrati uspehom te institucije i njenih organa.
Srpska kinematografija ima bogatu tradiciju. Prve projekcije u Beogradu su održane ubrzo posle Pariza a odmah su krenula i prva snimanja. Međutim, cela istorija filma kod nas od 1896. do 1945. odnosno 1947. godine može se smatrati periodom u kome se film javlja na nivou incidenta. Jedini period u kome možemo govoriti o organizovanoj kinematografiji u Srbiji traje od 1947. do 1991. godine. Sve posle toga je ekvivalent predratne filmske proizvodnje sa neuporedivo više entuzijasta i tehnike. To što sada postoje nekakve organizacije koje tobože administriaju te filmske incidente postojalo je i u vreme Prvog svetskog rata i u Drugom svetskom ratu. Srpska vojska je prelazeći preko Albanije imala poverenika za film i partizani u šumi su imali ljude zadužene za to. Ovo što je danas FCS nije bitno organizovanije od tih formacija.
Otud državno finansiranje filma nije planska aktivnost već kockanje u kome svaki uspeh poput KLIPA Maje Miloš, PARADE Srđana Dragojevića ili KRUGOVA Srdana Golubovića pokriva promašaje - filmove koji nisu postigli ništa ili autore koji su započeli rad a na kraju nisu ni uspeli da završe film.
Razlika između posla i kocke je u tome što su neuspesi u poslu takođe mogući usled pogrešnih procena i promena okolnosti na koje se računalo. Ali, u srpskoj kinematografiji ne postoji racionalna procena, sve je kocka i stihija.
Kao i u svakom kockanju, uvek postoji neko ko je na dobitku. Ulogu "Kuće" u ovom slučaju imaju filmski radnici kojima je ionako samo bitno da rade, a određenim profesijama pošteno govoreći nije ni važno da li rade na remek-delu ili šundu, što je dovelo do toga da se kod nas filmovi prevashodno snimaju da bi ljudi imali šta da rade. Time se i formirala svojevrsna "nova klasa" - grupa ljudi koja živi od filma i nema nameru da to prepusti ikom drugom, jedan tihi, srednji ešelon koji se švercuje između vrlo uspešnih i opsceno neuspešnih.
Ako imamo u vidu da je Filmski centar Srbije finansijer koji ne traži puno - samo da se film snimi i prikaže, čak ne mora ni da liči na ono što su autori ponudili komisiji, čak ne mora ni da ga radi isti reditelj na osnovu kog su dobijene pare (dakle, u teoriji je moguće dobiti novac za film Miše Radivojevića i onda angažovati Zorana Ćalića da ga režira) - neverovatno je da smo dovedeni u situaciju da srpskog filma bez državnih para "nema" ali ga u pojedinim slučajevima ni sa državnim parama "nema" - pored desetak filmova koji bi u 2013. godini mogli ući u bioskope, ima najmanje još toliko koje je država finansirala i ne znamo šta se sa njima zbiva.
U tom kinematografskom kockanju, vladajuća koalicija nema profilisane adute i zato je odlučila da zaustavi igru i izgradi svoj imidž kroz preispitivanje poslovanja. Međutim, srpska kinematografija je kao narkoman koji sebe uništava i kad ima i kad nema novca, samo na različite načine. Stav esnafa u odnosu na problem je stoga stara misao starih narkomana da je zapravo skidanje najveći zdravstveni rizik i da ti nagli šokovi više štete organizmu od kontinuiranog uzimanja droge.
Stari narkomani su na neki način u pravu - da nisu ne bi dočekali starost. Ipak, sve nas uči da je na duže staze droga ipak štetna.
Problem naše kinematografije je sistemski i proističe prvo iz toga što se naši filmovi snimaju mimo tehnoloških standarda. Pod tehnoloških standardima smatramo postupak rada na filmu sa kojim se naši autori prvi i poslednji put sretnu na Fakultetu dramskih umetnosti i nikada više, osm ako nemaju jako puno sreće kao čipovi u ovoj kockarskoj partiji.
Pozicija producenta i uopšte menadžera u kulturi je devalvirana ispod svake mere. S druge strane, glumcima još uvek nisu uvedeni predmeti iz produkcije i tehnologije filma ćime bi haos konačno bio ozvaničen.
Same škole su pritom potpuno obesmišljene legitimisanjem čitavog niza para-školskih insitucija u kojima su manje ili više eminentni profesionalci spremni da se ponašaju kao da je student stručan da se bavi filmom u zamenu za par hiljada eura godišnje.
Svake godine se stoga "na ulici" pojavi desetak osoba ubeđenih da su reditelji koje treba da se suoče sa surovom realnošću.
Naravno, isto važi i za druge smerove ali u ovom razmatranju pravimo fokus na reditelje jer je to ipak najkarakterističnija autorska pozicija u realizaciji filma i kroz nju se ipak najlakše sagledava situacija na sceni.
Filmska udruženja u Srbiji nisu referentna i u tom pogledu reditelji zaslužuju pohvale što su pokrenuli Asocijaciju i većinski je priznali unutar svoje profesije. Sama Asocijacija reditelja ipak nije učinila dovoljno da suštinski promeni socijalni položaj svojih članova koji u nju ulaze po tome što su nešto već snimili, ili po tome što imaju diplomu. Umesto da svoj rad fokusira na to da koristeći svoj autoritet i populaost svojih najuglednijih i najeksponiranijih članova izbori kolektivni ugovor sa RRA i natera televizije sa nacionalnom frekvencijom da za poslove reditelja uzimaju samo članove Asocijacije što je realan cilj i time bi se postigao opipljiv uticaj na terenu, čime bi se eventualno u perspektivi mogli usloviti i minmalna primanja, uslovi rada, tantijeme i sl. - oni se fokusiraju na potpuno sporedna pitanja.
Kad je reč o samoj diplomi, osvrnimo se samo na reditelje kako se tema ne bi previše raširila. Dakle, ljudi koji završe filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti stručno su osposobljeni da rade u rasponu od realizovanja emisije FARMA DEBELIH do toga da naslede Ingmara Bergmana. Naravno, prirodno je da svaki čovek sebe više vidi kao Bergmana, ali u sadašnjoj Srbiji, većina ostaje bez obe pozicije. Uprkos tome što se studentski radovi i uspesi ne smatraju referentnim i presudnim za kasniju karijeru i često ne mogu nagovestiti prave sposobnosti reditelja, diploma sa ugledne škole i rezultati sa studija bi se morali računati.
Hteli mi to ili ne, Fakultet dramskih umetnosti je sa ulaskom u bolonjsku konvenciju sve samo ne art college i insistira na ocenjivanju postignuća u oblasti u kojoj je to teško ocenjivo. No, to se može sagledati i kao prednost. Umesto formalne titule Studenta generacije, mnogo bi korisnije bilo da najbolji diplomac, po mišljenju profesora, kao "miraz" sa fakulteta ponese 20 ili 30 bodova za eventualni konkurs na kome se projekti boduju do 100. To je nešto čime bi svakog producenta zainteresovao. Naravno, uvek možemo da kažemo da takav izbor može biti nepravedan, ali svaka selekcija takve vrste je u svojoj osnovi rizična i potencijalno nepravedna. Slično uostalom funkcioniše i prijemni ispit i kasniji konkursi FCS. Ovakvom odlukom bi diploma dobila validnost ali bi povećala i procenat ispunjavanja studentskih obaveza i dala još veći smisao radu i usavršavanju na studijama.
Pre par godina, Filmski centar Srbije je pokušao sa povezivanjem svojih konkursa u sistem "spojenih sudova" u kome recimo premija sa konkursa za razvoj donosi bodove na konkursu za sufinansiranje. Nažalost, taj konkurs u svojoj izvornoj formi nije uspeo a koncept nije zaživeo jer nikada to nije ni bila namera. Konkursi za razvoj služe za davanje džeparca velikima i zadovoljavanje malih, dok pravi maheri uzimaju novac na ovom za sufinansiranje i nema logike da se povezuju.
To što kontinuirani rad nije zaživeo je potpuno očekivano jer bi podrazumevao istrajavanje u odlukama. Pošto je srpski film kocka, koja se baca iz zabave, onaj koji pokušava da uvede neki sistem u sve to je automatski ekscentrik i partibrejker i nije tu radi zabave koja se, kao što znamo, najpre odlikuje spontanim i nepromišljenim gestovima.
U tom duhu je i raspisan najfriškiji Konkurs FCSa iako nema ni pravila n para. Kao što se filmovi u Srbiji često snimaju onda kada ima para a ne kada postoji scenario, logično je i da se konkurs pravi onda kada nema šta da se deli. To je bleferski princip koji je imao za cilj da se u javnosti pojavi deset srećnih dobitnika koji bi onda počeli da se žale kako nema novca za njihove radove.
Kad je reč o samom Konkursu, tom Svetom Gralu srpskog filma, najvećem fetišu srpskih filmskih radnika, inicijacijskom ritualu kroz koji svi moraju da prođu - sada se javljaju razni predlozi koji nažalost ne mogu da promene mnogo. U osnovi, potpuno je svejedno da li je u komisiji jedan čovek ili hiljadu ljudi - dok se ne pojave profesionalci kojima je jedini posao da selektiraju projekte i kojima je stalo do toga da ti projekti uspeju neće biti naročitih rezultata.
Naime, nijedno pravilo ne može da funkcioniše ukoliko ne postoji sankcija za njegovo kršenje. Sam FCS je u barem dva navrata imao slučajeve da su članovi komisija bili u toliko opscenim konfliktima interesa da je Upravni odbor reagovao ali na kraj ne samo nije imao mehanizma da se prekršaj kazni nego nije mogao ni da ga spreči.
U tom smislu, predlog Srđana Dragojevića da jedan čovek bira filmove ne rešava ništa jer taj čovek ima pred sobm barem dva argumenta - prvi, da on nije vidovit i da nije mogao da anticipira da projekat neće valjati a to ne uspeva ni stranim fondovima ni holivudskim producentima i drugi, a to je praksa FCS u kojoj su do sada sredstva odobravana svima i svakome tako da je manje-više svako u nekom momentu od ove države već legitimisan kao umetnik. Nema razloga da se ne nastavi po starom jer kod nas uostalom nije ni formulisan "profesionalni ugled". Samo u slučaju da ta osoba bude neko ko je profesionalno zainteresovan za uspeh selekcije mogu da se očekuju planski a ne hazarderski rezultati.
Zašto bi neko preuzeo takav posao? Razlozi su brojni, neko ko bi recimo u svoj CV mogao da upiše da je na konkursu izabrao KLIP, KRUGOVE, PARADU može da ide preko cele godine na razne manifestacije, učestvuje u žirijima, radi na razvoju projekata i sl. Dakle, u tom domenu se krije vrlo solidan posao za stručne kadrove, pre svih sa produkcije, kojima više prijaju akademski uslovi nego jurenje sa rasvetljivačima na livadi.
Ako svemu dodamo priznanje vršioca dužnosti direktora FCSa u mejlu producentima od pre par godina u kome on pojašnjavajući zašto se prvi krug na konkursu selektira čitanjem sinopsisa priznaje da je teško naterati komisiju da čita scenarije čime se direktno dovode u pitanje minuli rad i rezultati, postavlja se pitanje kroz kakvu proceduru pcrolaze prijavljeni projekti. Naime, smisao postojanja Komisije je u tome da recimo pet različioh ljudi pročita ponuđene projekte čime se oni prosejavaju kroz sito različitih generacija, ukusa, ekspertiza... Međutim, ako Komisija. najboljem slučaju raspodeli scenarije među sobom pa pročita sve tako što svako pročita ponešto, onda ona nema nikakav smisao.
Rad Komisije, koliko god članova da ima, mora biti transparentniji i detaljnije dokumenovan od ovoga sada.
No, u krajnjoj liniji, Komisija je ipak najmanji problem, za nju nema mehanizma i i sankcija ali za celokupnu produkciju očigledno ima i sada se ta kazna sprovodi. Da je kinematografija iole pristojnije funkcionisala i nastupala u javnosti, ovakve stvari ne bi mogle da se dese.
Nada da će se u ovoj aktuelnoj tenziji nešto rešiti ipak je manja od strepnje, pre svega zbog toga što osim ukidanja novca nije jasno koji je sledeći korak Ministarstva i šta je krajnji cilj ovog procesa. Kada bi to bilo jasnije, onda bi i sadašnje stanje bilo lakše za procenu. Otud, ponovo je verovatno novo uspostavljanje statusa quo. Ipak. pre nego što se filmski radnici vrate u svoj prirodni status Đenke, barem smo dobili priliku da malo razmislimo o stanju na sceni.
Uostalom, nedostatak promišljanja i formulisanja programa pre ulaska u pustolovinu sa FCSom pre osam godina je i doveo do brojnih padova i brojnih situacija u kojima je bukvalno svako ponekad bio i dželat i žrtva.
S druge strane, smanjeno trošenje energije i gubljenje vremena na podelu konkursnog plena, moglo bi da podstakne esnaf da se okrene svojim organizacionim problemima, reši ih kroz formiranje i profilisanje udruženja, preispitivanje školskog sistema, novo kadrovsko profilisanje i spremno dočeka novo deljenje karata.
Kratke trenutke kada su sve karte na stolu treba mudro iskoristiti.

KOMINIKE 20: PAT-POZICIJA

Vest o tome da Republika Srbija nije namenila sredstva za kinematografiju u 2013. godini, deluje kao zanimljiv pokušaj medijskog samoubuistva za Ministarstvo kulture, izuzev u slučaju da se u ovoj odluci istraje do kraja. Curenje informacije da neće biti novca za film deluje kao pokušaj da se iskoristi javnost i izvrši pritisak na samo predsedništvo Vlade da se neki novac ipak delegira. U danima koji predstoje, sigurno će se u medijima javljati filmski umetnici zgroženi time što država ne ulaže novac, iskoristiće se do vrhunca koincidencija da je ova novost procurela na dan kad je do nas stigla vest da su KRUGOVI Srdana Golubovića osvojili nagradu na Sundanceu i javnost će podići radnu temperaturu.

Međutim, ključno pitanje glasi – šta to zapravo znači?

Naravno, moramo uzeti u obzir da će osnovni fokus ove priče biti vezan za negodovanje autora što neće biti ulaganja u produkciju, i da će zbog toga prevashodno ključati nezadovoljstvo, pa ćemo se ovom pirlikom i fokusirati na taj aspekt ovakve odluke. Uprkos tome što je kinematografija daleko složenija od isključive produkcije, kod nas se sve priče o finansiranju mahom svode na to.

Narod ne treba da brine. Po krajnje konzervativnoj proceni, ove godine bi trebalo da se pojavi najmanje devet novih celovečernjih filmova, ako je suditi po broju projekata za koje znamo da su završili sa najskupljim i najzahtevnijim delom realizacije. Dakle, narod će imati šta da gleda.

Međutim, ako imamo u vidu da bi 2013. godine trebalo da se finansiraju filmovi za 2014. godinu – u tom zbiru postoji nekih sedam do devet filmova sa već dodeljenim sredstvima koji još nisu prikazani, ili nisu snimljeni, ali se od njihove realizacije zvanično nije odustalo. U tome se krije jedan od problema netransparentnosti finansiranja srpskog filma a to je prilično opskuran odnos prema praćenju tokova novca. Prilično velika sredstva su već godinama zarobljena u filmovima koji su odavno započeti a do sada niti su završeni, niti se od njihove realizacije odustalo a sredstva vraćena. U tom smislu, Republika Srbija bi migla da konstatuje kako je ona zapravo već finansirala sedam do devet filmova za 2014. godinu, gomilanjem nerealizovanih projekata od ranije.

No, gotovo je sigurno da neki od tih nerealizovanih projekata očekuju dalju pomoć, kao i da u slučaju njihovog eventualnog završetka, sva je prilika, rezultati neće biti adekvatni, odnosno osetiće se posledice problematične produkcije.

Ovom prilikom se samo zadržavamo na formi dugometražnih igranih filmova ali sličan problem sa nezavršavanjem filmove prisutan je i u kratkom, dokumentarnom i animiranom filmu.

Do sada je zaj problem nezavršenih i neprikazanih filmova dosta prećutkivan a jedna od konsekvenci aktuelne krize može biti baš otvaranje te Pandorine kutije o kojoj se zapravo vrlo malo zna. Ali, prilično je ilustrativna činjenica da recimo „najstariji“ od tih projekata dobio novac od Ministarstva pre osam godina, u vreme kada je Filmski centar Srbije još bio u osnivanju.

Za doprinos srpskih filmskih radnika ugledu naše kulture svakako možemo reći da povremeno, i u pozitivnom i u negativnom smislu, ne može da se iskaže novcem. Ipak, država ima pravo da prebroji filmove koje je finansirala, tretirajući svaki kao iskreni pokušaj da se našoj kulturi pruži nešto vrednmo, i da obustavi pomoć dok ne vidimo šta je snimljeno do sada.

Nažalost, upravo u tome će biti i sadržana pat-pozicija naše kinematografije, njoj su potrebni novi filmovi, novi ljudi, novi pokušaji, a do njih sada možda neće doći jer su pokopani starim i pogrešnim.

MICHAEL WINNER (1935-2013)

U proteklih šest meseci napustila su nas dvojica Britanaca koji nisu umeli da snime dosadan film.

Prvo je otišao Tony Scott, ostavivši veliku prazninu ali i još veći trag u istoriji filma i katalogu rediteljskih postupaka kojima je izborio mesto u savremenoj praksi. Juče nas je napustio Michael Winner, reditelj koji nije izmislio ništa novo, ali je imao sposobnost da one do tada uspostavljene standarde dovede do savršenstva, i pruži rediteljsku ozbiljnost pričama koje su do tada bile prepuštane kojekakvim, često neveštim rediteljima.

Michael Winner je kroz najprepoznatljiviji deo karijere prošao sa etiketom tezgaroša, tretiran je sa podsmehom, svaki njegov film je nailazio na negativnu predrasudu koju bi obično prevazišao – retki su reditelji o čijim filmovima kritičari kažu da su dobri upros tome što ih je on režirao. Ovakav status je naizgled neočekivan, Winner je radio i za velike studije i za bogate nezavisne producente, radio je sa velikim zvezdama, postizao je uspehe, a mnogi drugi reditelji koji su radili, ili se obreli, u tom miljeu nailazili su na adekvatno poštovanje, primera radi Don Siegel ili Robert Aldrich.

Tajna podsmeha prema Winneru nalazi se na njegovim počecima.

Ono što je Tonyju Scottu bio Tom Cruise, Winneru je bio Oliver Reed. Na početku, posle niza kratkih filmova i rada za BBC, Winner počinje karijeru kao jedan od mladih britanskih reditelja u pokretu „mladih gnevnih ljudi“ a Oliver Reed ostvaruje zapažene role u njegovim energičnim, buntovničkim filmovima poput I’LL NEVER FORGET WHAT’S’ISNAME i THE JOKERS. Posle ovog početka koji je podelio sa kolegama kao što su Lindsay Anderson ili Tony Richardson, Winner odlazi u Holivud gde počinje da radi na filmovima koje ljubitelji ranih radova jedino mogu tumačiti kao tezge.

Sa odlaskom u Holivud, u repertoarski film često sumnjivog ukusa, na granici eksploatacije, tonu sve nade nekadašnjih poklonika i Winner biva obeležen kao „plaćenik“ za ceo život. Otud ne treba da čudi njegov potonji krajnje živopisan javni nastup u kome se javno hvali sa koliko je žena spavao, insistira na statusu bonvivana koji često dovodi do paroksizma.

Njegove radove krase izuzetan osećaj za ritam, lakoća izlaganja priče i smisao za humor. Protivnici su bili u pravu kada su tvrdili da su neki njegovi filmovi upravo zahvaljujući veštoj realizaciji delovali sadržajnije nego što su zaista bili i Winner spada među reditelje koji su sredinom sedamdesetih pružili A-karoseriju filmovima na B-pogon.

Dok je Reedu oprošteno jer nije prvi alkoholičar među glumcima koji je pijan teturao po setovima bez jasne ideje šta snima, prodajući svoj talenat i ugledno ime za sitninu, Winner nije imao presedana jer do tada nijedan respektabilan reditelj nije napravio takav zaokret od socijalno angažovanog filma prema šundu.

Kao što je Tony Scott imao redovnu saradnju sa Denzelom Washingtonom i u određenom smislu formirao njegovu karijeru sa filmovima kao što su CRIMSON TIDE i MAN ON FIRE, tako je i Winner redovno radio sa Charlesom Bronsonom. Ponudio mu je najdugovečniju franšizu u karijeri – lik Paula Kerseya u serijalu DEATH WISH koji je držao vitalnim i u prvom i u vrlo bombastičnom trećem delu, pružio mu je ikonoklastičan „intelektualistički“ akcijaš u MECHANICu i pristojan vestern CHATO’S LAND – svakako ne najbolji nastup ovog glumca u tom žanru, ali jedan od zanimljivijih.

Ne sme se potceniti ni Winnerov angažman u žanru horora – THE SENTINEL spada među ambicioznije filmove žanra u kasnim sedamdesetim, NIGHTCOMERS po romanu Henryja Jamesa gura adaptaciju velikog pisca bliže ovom žanru nego što je kritika očekivala i uključuje Marlona Branda u „nedolični“ žanrovski pokušaj da se klasik pretvori u eksploataciju. Međutim, skriveni favorit ostaje zaboravljeni i nepravedno oklevetani slasher SCREAM FOR HELP po scenariju čuvenog Toma Hollanda koji zaslužuje rehabilitaciju.

Film po kome najpre treba pamtiti Winnera je FIREPOWER iz 1979. godine sa James Coburnom, Sophiom Loren i OJ Simpsonom, skoro besprekorni internacionalni triler sa izuzetno realizovanom akcijom, humorom na pravim mestima i obiljem stila. U njemu je Winner postigao sve ono što je želeo ali nije u potpunosti uspeo da pruži u svom iskoraku u prvoklasni internacionalni triler sa filmom SCORPIO.

Sve do poslednjeg dana, Winner je bio energičan i relevantan reditelj. Njegov pretposlednji film DIRTY WEEKEND iz 1993. godine je prljava, izopačena, priča o osveti, svojevrsni ženski DEATH WISH u kome je bio nestašniji od mnogih mlađih reditelja.U tom filmu pronašao je i žar za socijalnu kritiku koji ga je krasio u mladosti, i u njemu je na određeni način sažeo čitavu karijeru i poetske postulate koji su ga krasili.

Opus je okončao filmom PARTING SHOTS, paradoksalno ostvarenjem koje je sasvim u duhu mahom groznih glumačkih radova Olivera Reeda koji je svratio samo da se zapljune, i reklo bi se nečim što je najbliže onome za šta je kritika nepravedno optuživala Winnera celog života, a to je tezga.

Tony Scott je počeo u svetu reklama, Winner je u njemu završio. Doduše, ne iza kamere već ispred, koristeći svoju harizmu za promociju osiguranja.

Winnerovi filmovi će preživeti, ne samo zahvaljujući svom kvalitetu koji je prepoznala publika već i trendu rimejkova kojim je već obuhvaćen MECHANIC a sledi ga najavljeni DEATH WISH.

Tony Scott je otišao pod misterioznim okolnostima, izvršivši samoubistvo čiji motivi su još uvek nerazjašnjeni. Iza ogromnog uspeha i uticaja krilo se neko nepodnošljivo nezadovoljstvo. Winner je preminuo u 77. godini, odajući do poslednjeg trenutka utisak da je zadovoljan čovek, uprkos svemu onome što je kritika izrekla o njemu.

FB POLEMIKA: dragojević vs vojnov (srpski repertoarski film)

Lagana konverzacija Srđana Dragojevića i Dimitrija Vojnova o filmu DJANGO UNCHAINED Quentina Tarantina na Dimitrijevom FB profilu pretvorila se u energičnu ali i vrlo konstruktivnu raspravu o tome šta treba učiniti kako bi srpska kinematografija više počela da radi na kvalitetnim filmovima koji komuniciraju sa publikom, šta Srđan zamera mladima, šta Dimitrije Srđanu, kakvi producenti postoje i kakvi treba da se pojave.
Srđan Dragojević
Ali je polemika oko Djanga interesantna. U njoj lezi i sustina propasti srpskog filma. Autori koji nisu isli u 20-ti Oktobar vec su ozbiljno shvatili "Poslednji tango u Parizu," studirajuci na FDU.
Dimitrije Vojnov
Srđane, mislim da si suštinu propasti srpskog filma potražio na potpuno pogrešnom mestu. Nije percepcija art house filma negativno uticala na našu scenu već prosto sveopšta društvena i esnafska kriza koja je dovela do toga da autori sve više razmišljaju "izvan filma" kako bi uopšte uspeli da išta snime, i da to nekome pokažu. Pošto ovde nema ni relevantne filmske javnosti, ni tržišta, ni producenata, ni institucija, prirodno je da su okrenuti svetskim tokovima gde smo opet mi realno osma liga i najveće šanse da neko bude zapažen jesu u art house okvirima jer u bilo čemu drugom mi nemamo šta da tražimo. Mnogo je lakše biti među prvih deset filmova u art house konkurenciji gde se gaji i geografska raznovrsnost ponude, nego među trilerima ili komedijama, i mimo art-housea je jedino na polju ekstremnog žanrovskog filma, dakle nekog polu-underground horora i sl., je moguće napraviti neki proboj u čemu su uostalom naši i uspeli. Uostalom i tvoja dva poslednja filma su vrlo podilazila vanfilmskim faktorima - GEORGIJE lokalnim, PARADA lokalnim ali i inostranim (ali opet iz vizure njihovog pogleda na naše lokalne teme, u internacionalnim okvirima je tvoj pogled na LGBT milje i borbu odavno prevaziđen jer oni više i nemaju tu vrstu problema) i onda to isto pokušavaju i drugi ljudi, svako na svoj način. Ono što je po meni problem je upravo preveliko posećivanje "20. oktobra" jer malo naših reditelja konsekventno radi art house, većina krene u to a onda ipak hoće da ostavi i prostora za publiku i zato su ti filmovi negde na pola puta. Činjenica da naša publika rado gleda dobar film čak i kad je konsekventno sproveden art house treba da ohrabruje, najbolji primer za to je KLIP koji je prikazivan u dosta nepristupačnim terminima i imao je 10 000 gledalaca, uprkos tome. Međutim, kao što podilaze stranim kriterijumima za srpski film, tako podilaze i domaćoj publici i to podilaženje na kraju daje slabe rezultate. Ipak, nikoga za ovo stanje ne treba kriviti, naročito ne autore. Mislim da ima drugih, mnogo većih, krivaca.
Srđan Dragojević
Enede, tesko da, kao sto kazes, nemaju. PARADA je imala premijeru u 45 bioskopa u francuskoj bas u trenutku kada je 300 000 francuza izaslo na ulice baveci se LGBT problematikom. Sto se motiva tice, i tu si u krivu. Ja radim ono sto mi se svidja, slabo razmisljajuci kako o publici, tako i o internacionalnim potencijalima. kada takav film pronadje publiku, nije lose, a to svedoci "Gross" od vec blizu 5M. Sveti georgije nije ispao dobro iz sasvim van-filmskih razloga i nekih uslovnosti koji su bili van moje moci.No vaznije od toga je - ne znam na koje filmove mislis koji su na "pola puta"?
So se "Klipa" tice, odlican art-house film ali ako na takvima samo pociva srpski film, onda je to propast. Neophodna su cetiri komunikativna i komercijalna filma godisnje da bi srpski film preziveo i drugog resenja nema. Veliki problem je to sto je jedan, svakako znacajan autor kao Misa Radivojevic postao "mainstream" u danasnjim okvirima a ne, kako je nekad bio, i kako bi trebalo da bude - alternativa.
Tako da, pusti te teorije jer dobro znas da nisi u pravu. Zar mislis da Bjela i Sotra podilaze bilo kakvim ukusima i prave svoje filmove sa predumisljajem. To, jednostavno, nije tacno. Ljudi rade ono sto im se dopada i na nacin koji znaju i "plivaju" tamo gde se osecaju sigurnim. Svako pravi onakve filmove koje voli da gleda. To isto vazi i za Zeku i za Debelog. Mislim da sam ovim i zakljucio listu autora koji mogu da naprave komunikativan film. Ona je suvise kratka no, nadamo se da ce se prosirivati. Ali to ne zavisi ni od cega drugog vec od strategije institucije da godisnje bira 5 komercijalnih i 5 art-house projekata, nadajuci se da ce neki od njih moci da "deluje" na oba "fronta".
Dimitrije Vojnov
Francuzi su izašli na ulicu da se bave pitanjima legalizacije braka a ne pitanjem parade, no to na stranu, ne samo da su kod njih LGBT prava otišla dalje nego je i ta tema na filmu prikazivana mnogo više i drugačije i znatno je evoluirala u odnosu na ono čime se ti baviš u PARADI. No, ja se slažem u osnovi sa idejom da treba da postoje četiri komunikativna filma godišnje, ili više, uostalom, ja se tom vrstom filma i bavim. Međutim, tu se postavlja nekoliko prepreka, prvo mislim da je jedna od prednosti srpskog filma to što nema podele na mejnstrim i alternativu, sve je srpski film i tako treba i da ostane. Ako pogledaš kako evropski i američki film evoluiraju, videćeš da danas ambiciozni mejnstrim filmovi u svetu koji drže do sebe više liče na KLIP (najslikovitiji primer ti je ZERO DARK THIRTY) nego na PARADU, dakle pitanje šta je u poetičkom ili čak komercijalnom pogledu mejnstrim je toliko van domašaja naše scene da je najbolje da se u to ne upuštamo. Naravno da je KLIP art-house film, ja to ne sporim, ali danas su identiteti art housea i mejnstrima vrlo fluidni u globalnim okvirima. U tom smislu, nije pitanje da li se Bjela i Šotra bave nečim iskreno ili kalkulantski već je pitanje to što se Bjela i Šotra bave time potpuno izvan bilo kakvih institucija, dakle svojom ličnom inicijativom, u jednom zatvorenom sistemu kome niko drugi ne može da priđe a to je paradoksalno jer oni tobož opstaju na tržištu, a u stvari u tom polju gde oni rade nema nikakvog tržišta, nema mogućnosti ni za kakvu konkurenciju. Dakle, od tih naizgled "komercijalnih" institucija koje su potpuno zatvorene, televizija koje su potpuno van domašaja i sl. ovi finansijeri art housea su ipak otvoreniji. Sad ćeš ti da se žališ da i tu ima nepotizma, i tačno je, ima - ali nije sve hermetički zatvoreno kao "komercijalni sektor". U tom smislu, kad kažeš potrebni su komercijalni filmovi da bi srpski film preživeo ti jedino možeš da misliš na odumiruće interesovanje publike, odnosno možeš da smatraš da će ti filmovi i dalje držati film kao nešto što zanima našu javnost. Sasvim sigurno je da Šotrin komercijalni uspeh neće rezultirati time da se taj novac reinvestira u neki novi film, da ne kažem nekog novog autora, neće sad ti komercijalni rezultati dovesti do toga da se mladim autorima da čaša vode a ne pruži prilika. Ja sebe teško mogu da smatram baš mladim učesnikom u kinematografiji ali svakako spadam među mlađe i među njima sam jedan od retkih koji vidi kulturni kapital u tome što je naša kinematografija sposobna da produkuje rado gledan film. Većinu to ne zanima.
Srđan Dragojević
To u sta ti neces da se upustas je vitalno pitanje, dok su pitanja stila koja se svode na: mlataranje kamerom i "Kasapske" rezove vs klasicnog pripovedanja kroz mizan-kadrove i "ljupke" rezove sasma nebitno. A domaci film, sto i sam znas, ne moze da vraca pare u fond jer ma kako je uspesan, to trziste je malo. Ako pod "komercijalnim sektorom" podrazumevas bilo filmski centar ili ministarstvo koje subvencijama pomaze kinematografiju, tu i jeste problem "hermeticke" zatvorenosti, usled dominacije "srednjaka", onih koji se bave necim sto nije ni "movie" ni "art-house" a jedini spas je da bude otvoreno za obe kategorije. Jer iako nije moguce da se od uspesnih filmova novac vraca, oni odrzavaju mrezu od 150 bioskopa u srbiji, sto ce ti svaki iole uspesan distributer potvrditi. A to je kljucno za sve "vrste" srpskog filma.
Dimitrije Vojnov
Ne, ja tebi hoću da kažem da je uspeh PARADE, MONTEVIDEA i Šotre u raznim ostvarenjima nešto što suštinski ne menja situaciju na sceni jer niko od toga nema koristi osim tih konkretnih autora i producenata i da se vremenom polako dolazi u situaciju da samo te rediteljsko-producentsko-distributerske udruge i pretenduju na bioskopski uspeh jer jedine imaju infrastrukturu za to. Zeka, Debeli a što je najzanimljivije Raša Andrić koji je sa tri filma imao tri hita, su potpuno otpali iz te priče, a drugi koji se pojavljuju više ni ne mogu da imaju resurse za punu eksploataciju svog filma. Činjenica da komercijalni uspeh nekih filmova drži bioskope u tonusu delimično ima smisla ali nije više tako, sve više stranih filmova ima jako veliku gledanost, dakle uskoro srpski filmovi neće biti neophodni za tu hauzmajstorsku ulogu u bioskopima. No, poenta onoga što sam napisao je u sledećem - naravno da je problem u tome što Filmski centar Srbije nema program u kom bi pomagao repertoarski film. To niko ne spori. Međutim, isto tako toj vrsti filma suštinski ne pomaže mnogo ni uspeh postojećih "komercijalnih" filmova jer se njihova dobit ne reinvestira u nove ljude i filmove. Uostalom, i ti si PARADU finansirao novcem sa tog istog FCS fonda koji je hostilan prema repertoarskom filmu, a istovremeno sam tvrdiš da taj fond ne valja. U takvim okolnostima je jako teško kriviti ljude koji žele da na neki način obezbede sebi nekakvu egzistenciju tako što će sa nekom legitimacijom iz inostranstva uspeti da izgrade ime. Uostalom, ti sam si izgradio ime u kinematografiji koja je bila znatno zdravija od ove i zapravo nemaš predstavu sa koliko prepreka se suočava neko ko sada počinje. Naročito ukoliko želi da se bavi svojim poslom u skladu sa industrijskim standardom.
Srđan Dragojević
Ovo sto velis oko "hausmajstor" uloge, jednostavno nije tacno. O tome svedoce relevantni ljudi koji se bave bioskopima-distribucijom, kao sto su Zoran Cvetanovic i Igor Onic. Jednostavno, jema holivudskog filma (filmova) koji moze da zameni domaci proizvod. Istina je da ja jesam dobio, na kraju, i to na jedvite jade, pomoc od FCS, tacno dvostruko manju od ostalih i drzavi vratio novac kroz porez na ulaznice. Taj podatak nije zanemarljiv i on stoji kao veoma vazan argument, dostupan onome ko se bavi strateskim pitanjima kinematografije. Protiv onih, laickih, mada sasvim na mestu argumenata, da drzava pretezno baca novac za domace filmove. No, poenta je sledeca - ni jedan srpski film nema mnogo razloga za postojanje ukoliko a) ne ostvari 200 000 gledalaca, doprinese ocuvanju bioskopske mreze b) ne bude selektovan na neki od festivala A ranga ili bar 5 jacih festivala B kategorije. Svaka druga prica je iz domena "vunovlacarenja" i bavljenja jalovom teorijom. Ne znam bas sta podrazumevas pod "infrastrukturom". Ja na primer, ne mogu sebi priustiti niti jednog zaposlenog, vec samo obidjem izmedju 100 i 150 sponzora po filmu. A to sam radio i kada me niko nije poznavao, za debitantski film, kako bih mogao makar malo da obogatim "minijaturni" budzet. Tako da mi tesko polazi za rukom da sazaljevam neke autore koji, sasvim opravdano, zele da budu "gospoda" i "autori" i ne bave se pesackim, prljavim i za autora "nedostojnim" poslovima. Nije da se sa njima ne slazem ali u svetlu toga moze se sagledati njihovo odsustvo sa scene. Oni se mogu samo delimicno kriviti jer bi idealno bilo da svi oni imaju svoje producente. Ali, nema tu "infrastrukture" vec mora da se - sljaka. I, cesto, ponizava. I da se svaki dan radi od ujutru do uvece sa neizvesnim ishodom. Za Rasu si u pravu - njegovo ostsustvo je veliki gubitak. Ali, da zakljucim stvar vezanu za autore - i sam znas da je za Andjele 3 bilo jako tesko naci reditelja - odbilo je projekat 7-8 mladih, neafirmisanih i par afirmisanih. Ja to smatram nenormalnim. A ovaj podatak, opet, dosta rasvetljuje nasu filmsku scenu, slozices se, zar ne?
Dimitrije Vojnov
Slažem se, ali moraš imati na umu da je do sumraka producenata koji se isključivo bave produkcijom, dakle ne režiraju i ne glume, došlo upravo u periodu sunovrata naše kimematografije. To pre svega znači da su producenti potrebni i to ne kao lični producenti koje imaju reditelji već kao jedna struktura koja je nezavisna od autora, dakle nisu nam potrebni službenici autora već producenti u pravom smislu te reči. U Holivudu gde postoje producenti koji su istovremeno i autori nikada nijedna veća celina nije sa uspehom funkcionisala pod njihovim vođstvom a imali smo primer United Artistsa u dva navrata i Dream Works u inicijalnoj formi. Dakle, produkcija u svom najznačajnijem i presudnom formatu ne može da bude prepuštena autorima jer to dovodi do krize u kreativnom pogledu a ona se na kraju reflektuje i na biznis. U tom smislu za reditelje nije dobro da se bave produkcijom a naročito ne u tom "pešačkom" smislu jer ih to samo udaljava od onoga što im je osnovni zadatak a to je režiranje filma. Da ne govorimo o tome da rediteljima, naročito kada su debitanti, upravo producent daje legitimitet kada komuniciraju sa državnim komisijama koje su obrni-okreni osnovni pokretači srpske filmske proizvodnje. Isto tako, naravno da je važno uspostaviti kriterijume u radu državnih institucija koje su podržale filmove, naročito u pogledu toga šta su ti filmovi potom postigli. Međutim, čak ni kad se uspostave kriterijumi, stvari neće biti rešene dok se u kinematografiji ponovo ne pojave producenti kojima je to jedini posao i funkcija na projektu. Što se povraćaja novca kroz porez tiče, finansijski sistem države je nešto komplikovaniji od ovoga kako si ga predstavio. Država nije kasa koja daje i uzima novac nazad jer da jeste ubirala bi mnogo veći porez ako bi dozvolila ili investirala u neke druge profitabilnije i više oporezive aktivnosti. Dakle, ta proporcija o tome koliko je tebi država dala a koliko si joj ti vratio kroz porez naprosto nije relevantna. Nije tebi država dala pare da bi joj ti te pare vratio, niti si ti znao da ćeš te pare vratiti jer da jesi uzeo bi kredit u banci. Država treba da finansira ono što je za nju korisno u filmu a to su umetnička vrednost, nacionalna kultura, to da narod ima šta da gleda itd. E sad, ti stojiš pri tezi da su investicije u filmove način da bioskopi žive, ali ja mislim i da su investicije u bioskope jako bitna stvar a njih ima suviše malo. Drugo, domaći filmovi su bioskopima nepovoljniji u podeli zarade nego strani tako da manja gledanost stranog filma u određenom procentu može da bude ekvivalentna većoj gledanosti domaćeg, iz vizure bioskopdžija. Skok gledanosti u našim bioskopima koincidira sa obnavljanjem bioskopske mreže a ne sa poboljšanjem kvaliteta američkih i srpskih filmova. Pošto je ta bioskopska mreža sada mahom u stranim rukama, veliko je pitanje da li će podela novca od ulaznica koja je povoljnija za srpski film još dugo biti održiva i šta će se dešavati sa filmovima koji su vredni pažnje a ne privlače publiku u dovoljnoj meri da ih strani vlasnici uvrste na repertoar? Siguran sam da ti tokom prikazivanja PARADE nisi uslovljavao bioskop da posle tebe prikazuje i par dobrih srpskih nekomercijalmih filmova. Dakle, pokušaj da se srpski bioskopi preporode kroz investicije u produkciju nas je doveo do toga da uskoro možda više nećemo moći da prikazujemo neke naše manje komercijalne filmove.
Srđan Dragojević
Dimitrije, ti pricas o nekim idealnim okolnostima a ja, na protiv, govorim o trenutnom stanju i o jednostavnim potezima da se to stanje popravi, u granicama moguceg. Kakav crni "Dream Works"?! Ti bi izmislio kreativne producente, kojih nema i kojih, po svemu sudeci, nece ni biti. Pogotovo oni kojima je to jedini posao. Sto se tice zarade - opet si u "krivu", govori ti covek koji se time bavi. Za domaci film jos uvek mozes da izboris odnos 50:50 sa bioskopom, svi strani filmovi se prikazuju u odnosu 60:40 u korist prikazivaca. Pod bioskopskom mrezom ti podrazumevas multiplekse a ja ti govorim o blizu 100 jos uvek "zivih" ekrana u srbiji. Ako oni propadnu, multipleksi nece spasiti srpsku kinematografiju. Ulaganje u bioskopsku mrezu u srbiji je nuzno, uz ulaganje u film, tu spora nema. I za to, paradoksalna je stvar, ne treba tako mnogo sredstava. No, ja sam to namerno stavio po strani jer se u tim bioskopima mora i nesto prikazivati a sada, kada imamo gledane srpske filmove na nivou "incidenta" to je ipak nesto manje vazno. Ja vec godinama predlazem jednostavan sistem "bodovanja" u filmskom centru koji bi se, uprosceno govoreci svodio na sledece - producen/autor dobija za svoj sledeci film dodatna sredstva od fonda u zavisnosti od uspesnosti prethodnog i to u rangu - pola eura po gledaocu ili 100 000 eura za ucesce u takmicarskom programu A festivala i polovinu za prateci program, kao i po 10 000 eura za takmicarski program nekog od desetak relevantnih B festivala. (da ne detaljisem - za nagradu, toliko i toliko, itd). To nije neka "atomska fizika", to su jednostavne stvari. No, nisi se osvrnuo na vaznu stavku mog post-a - odbijanje mladih reditelja, nekih od njih i apsolvenata rezije u tom trenutku, da reziraju celovecernji igrani film. Da je meni pokojni Raka Djokic, kada sam bio apsolvent, ponudio da reziram sledeci "Brenin" nastavak, ja bih sam sebi kupio kartu za "Guberevac" ako bih odbio. Mismo danas u jednoj paradoksalnoj situaciji - ja razumem da vecina autora praske i drugih skola imaju problem da se prilagode na nove okolnosti i zele da budu "gospoda-reditelji". Ono sto je paradoksalno je to da se tako ponasaju mnogi mladi autori. Moram ti reci da sam uvek prezirao "seratore" koji samo sede i kukaju nad svojom teskom sudbinom, da su sva vrata zatvorena i da nema nikoga da prepozna njihovu "genijalnost". Potpuno iste price sam slusao od svojih kolega "genijalaca" i krajem osamdesetih kada sam studirao. Pokojni Jovan Ristic je dosao kod nas na akademiju i pitao studente da li neko hoce da dodje da rezira emisije i direktne prenose - odmah! Znas koliko se ljudi javilo? samo jedan - ja.
Dimitrije Vojnov
Vidi, ja sad ne želim da ulazim u slučaj A3 i pitanje odbijanja i prihvatanja jer je to stvar koju znam do tančina i velikom delu toga sam i lično prisustvovao zajedno sa tobom. U tom smislu, nije zanemarljiv faktor ni to kako si ti na kraju doneo odluku jer neće biti da su te baš svi apsolventi i diplomci odbili, a ti si odabrao čoveka koji uopšte nije reditelj po struci, vođen nekim drugim rezonima i to je legitimno. Dakle, odbili su reditelji tebe, ali te neki i nisu odbili, i na kraju si ipak, ti odbio njih. U tom smislu, kod A3 nisu do kraja čista posla.
Što se producenata tiče, nije da ih nema, već ih nema dovoljno a ne može ni da ih bude kada su reditelji i glumci, a sada polako i scenaristi počeli da preskaču tu stepenicu i sami komuniciraju sa finansijerima. Meni je neverovatno da ti kao reditelj ne primećuješ zakonitost da su i kod nas, ali i u svetu, filmovi koji imaju producenta koji nije autor u proseku bolji od filmova koje produciraju sami autori, odnosno da čak i kada je producent po vokaciji autor, bolji su filmovi koje producira drugom nego sebi.
Najbolji primer za to je KLIP čiji producent po vokaciji jeste autor ali nije autor tog konkretnog filma.
Ono što se javlja kao problem nije pitanje prepoznavanja genijalnosti već prosto profesionalne legitimacije. Ako se mađeš u komisiji na konkursu ti ne možeš da imaš apsolutni uvid u nečije sposobnosti i to me samo u estetskom već i u profesionalnom pogledu, da li je neko u stanju da uprkos tome što ima sjajan showreel sastavljen od studentskih radova snimi celovečernji film ili će posle dve sedmice snimanja završiti u postelji zbog depresije, premora i sl. Naročito ako je taj neko debitant ili hoće da radi nešto što nije standard kod nas. Međutim, kada vidiš da iza njega stoji ozbiljan producent, poznat u poslu, dokazan, onda ćeš lakše da mu odobriš sredstva. Da ne govorimo o slučaju filmova koji nisu bazirani na nečemu što je vidljivo iz scenarija - npr. Hanekeov AMOUR ima 68 strana, da ti je on došaomma čitanje, prvo bi konstatovao da tu nema dovoljno strana za celovečernji film. Ali, znajući da je to Haneke, đrugačije bi gledao na to.
Naravno, tu istu ulogu može da ima i autor-producent ali nije realno očekivati da će neko ostaviti svoje autorske projekte po strani da bi se bavio nekim drugim.
U tom smislu, meni je jasan tvoj interes i ti imaš puno pravo da ga zastupaš. Ja samo hoću da ti kažem da taj interes ne možeš da proglasiš za princip koji je univerzalno prihvatljiv i lekovit za naš film. To što ti smatraš brzim rešenjem nažalost ne pomera našu kinematografiju iz stanja u kome se filmovi snimaju da bi filmski radnici imali šta da rade. Ono samo na kratko otvara put do onoga što je cilj a to ke da se filmovi snimaju zato jer imaju potencijal da nekoga zainteresuju na ovom ili onom nivou.
U tom smislu, i bioskopi previše očekuju od autora i producenata a zaboravili su na vremena kada su bioskopi finansirali nastanak komercijalnih filmova, kada su distributeri bilo krupan finansijer filmske produkcije. Oni žele proizvod u koji nisu spremni da ulažu novac i da nešto rizikuju. To je još jedan faktor koji se zamemaruje.
Sada je sve svedeno na FCS koji, bez sumnje, ne radi svoj posao i ne funkcioniše, ali neki potencijalni interesenti žele da dođu na gotovo.
Srđan Dragojević
Cekaj bre, da budemo nacisto oko tih stvari. I sam znas da je to bila Bjelina preporuka posto su apsolutno svi koje sam zvao rekli NE. Ne treba praviti mistifikaciju oko cistih stvari. Tek su se kasnije te rodbinske veze pojavile kao nesto bitno, za koje niko znao nije, a cudno je da i ti, kao deo projekta, imas sklonost ka mistifikaciji. Ako me potsetis koji je reditelj jos rekao DA, bio bih ti zahvalan. No, to nisu zanimljive stvari za ljude koji ovo citaju. Sto se drugis stvari tice, ne shvatam koji to moj "interes" ti prepoznajes. Mene, na protiv, uopste ne bi zanimalo da budem (i) producent kada bi se nasao neko ko ce da mi plati honorar i nadje novac za pristojno izvodjenje teksta. A sto se autorke koju spominjes tice, veoma dobro znas da je ona, kao nekoliko njih, otisla u producentsku kuci znajuci da ona ima u tom trenutku politicko-"coporativni" uticaj, a ne zbog autorske bliskosti. Te je taj deo post-a ipak mistifikacija u koju ce poverovati samo ljudi koji nisu neposredno u ovom nasem poslu. No, ja ne kazem da u tome sto pricas nema istine - ima je itekako. Ali, da li cemo cekati da se pojave kreativni producenti ili pokusati da unapredimo stanje onolko koliko je moguce, mislim da tu nema dileme.
Osim toga, pitanje je li apsolutno "stetno" da producent bude i glumac ili reditelj, krajnje je diskutabilno. kakav problem mozemo imati sa time sto je Bjela bio producent "Lepih sela" ili "Rana". Bio je i "Malog sveta", bioskopski, sasvim uspesnog, a on tamo ne glumi zar ne? Pa, recimo, Ulrich Seidl, mozda najzanimljiviji evropski autor trenutno, je uvek producent svojih filmova. U Evropi je pitanje "kreativnog" producenta zaista diskutabilno, u velikoj meri to su ljudi kojima je glavno svojstvo da se "muvaju"po festivalima, znaju ljude iz fondova i ne bave se, pretezno, kreativnim aspektima produkcije. Tako da tu ne treba mistifikovati i preuvelicavati njihovu ulogu, osim da se smeskaju i popunjavaju neverovatne gomile formulara koji svaki fond zahteva. veoma dobro poznajem tu felu i medju njima ima vanrednih ljudi ali vecina su zapravo salterski sluzbenici sa solidnim social skills. vecina autora, barem onih koji su dovoljno vredni, znaju jezik i pedantni, mogu da obave taj posao bez negativnog uticaja na sopstveni kreativni proces.
Dimitrije Vojnov
Ja se ne slažem da reditelj može da prođe neoštećen kroz produkcioni košmar jer što više misli o produkciji manje misli o svojoj kreaciji, i što se više troši sa finansijerima manje ima strpljenja za svoje najbliže saradnike. Isto tako ređi su uspeliji director's cutovi od onih koje bismo nazvali producer's cutovima. Da ne govorimo o autorskoj autonomiji koju gubi kada mora svoju poetiku da podredi tome da ima glumca kao producenta, ili scenaristu još gore, a imali smo takve slučajeve. Mislim da je dobro kada u projektu pored reditelja čiji je osnovni zadatak da izvuče maksimum iz ekipe bude još neko ko je tu da izvuče maksimum iz njega, a da mu naravno ne narušava autonomiju. I reditelji su ljudi koji se moraju nadgledati i to je za njihovo dobro.
Srđan Dragojević
Slazem se. Imao sam tri puta glumce za producente, dva puta je bilo odlicno, jednom zaista frustrirajuce. Tako da, nikada ne znas. kada vec nemas kreativnog producenta, mnogo je bolje da to budes sam, a da preskocis glumca. To je moj savet svim mladim rediteljima. No, nije to nikakvo pravilo. U evropskom filmu te razlike u cut-ovima nema, pa je iz toga nemoguce izvoditi zakljucke. Mi ovde pricamo o evropskom filmu a tu vazi ono sto sam ti rekao. Jedino britaska kinematografija, u evropi, ima kreativne producente ali je to izuzetak. producenti u evropi su, pretezno, na zalost, ljudi koji se u film razumeju samo povrsno a njihovo polje ekspertize je pakovanje kroz fondove i kreativno popunjavanje formulara. Zato ti ne dopustam da mistifikujes stvari, jer ocekujem da ovo moze procitati i neko od mladjih kolega koji se bave ili ce se tek baviti filmom. Sve ovo sto delim sa tobom i drugima, pociva na dvodecenijskom iskustvu. Ovo poslednje, je jasno, nesto sa cime se suocavamo u poslednjih deset godina. Verujem da bi nekoliko jednostavnih "novina' o kojima sam pricao promenilo dramaticn "lice" nase kinematografije. Uz, jasno, postojanje samo jednog coveka koji dve ili cetiri godine bira filmove i eliminisanje "selektorske komisije". U umetnosti nema demokratje, pogotovo ne srpske varijante demokratije, vec jedino funkconise "prosveceni apsolutizam". A stimulacije su nesto sto bi svima koristilo. Priznajem, meni bi koristila stimulacija gledanosti, kao i Bjeli, Sotri, Zeki, Debelom i Rasi, a nekim mladim autorima koji imaju uspeha na festivalima koristila bi "fstivalska stimulacija". I time bi se u dobroj meri pomirila dva pristupa filmu, i jedni i drugi bi bili vrednovani te bi se izbegla bilo kakva vrsta favorizovanja. A onaj ko postigne i jedno i drugo, dobija duplo. To je, nekako, najpostenije. E, sto se distributera i prikazivaca tice - ja licno znam da su neki jako zainteresovani. na moje pitanje - da li vam se ikada iko obratio? odgovor je - NE. A recimo da danas ima bar pet producenata ili reditelja ciji bi poziv za saradnju prikazivaci ozbiljno razmotrili.
Dimitrije Vojnov
Ne bih se složio oko ovoga za producente. Svakako da u Evropi ne postoji taj kult producenta kao autorske figure koja je našla scenario na jednom mestu, reditelja na drugom i sve to finansirala angažujući zvezdu, kao u Holivudu ali i filmovi koji su par excellence autorski su imali harizmatične producente kao što su Carlo Ponti i Dino De Laurentiis u Italiji, nedavno preminuli Bernd Eischinger u Nemačkoj a o Francuskoj i producentima u rasponu od Luc Bessona, preko Erica Nevea i Alain Sardea do Thomasa Langmanna koji je prošle godine dobio oskara da i ne govorimo. Dakle, pored Britanije imaš Francusku kao zemlju sa prepoznatljivim producentima, imaš Nemačku, imaš velike kuće po Skandinaviji uključujući Von Trierovu Zentropu koja producira sve i svašta, imaš velike producente u Rusiji, doduše bliske televizijama, ali svejedno. U Evropi postoje mnogi veliki producenti sa izrazitim kreativnim pečatom (Eischinger je bio kreativno umešan i u UNTERGANG I u BAADER-MEINHOF KOMPLEX) a naročito kad je reč o onome što i ti i ja najviše volimo, a to je kvalitetan film koji publika rado gleda. Jako malo evropskih filmova tog profila nisu proizveli vrlo profilisani i ozbiljni producenti. Dakle, tvoja teza o producentima-činovnicima je više neproverena glasina, da citiramo kolegu koji je takođe pravio bolje filmove dok ih nije sam producirao.
Srđan Dragojević
To stoji. Nema sta. Ali ti nastavljas tu tendenciju da pricas o "LIGI SAMPIONA" a mi diskutujemo kako da nekako igramo "LIGU EVROPE". A to je kontra-produktivno. Posto, ja ucestvujem u ovome ne da bismo ti i ja pametovali vec ce, mozda, nekome ko se bavi ovim poslom u srbiji biti korisno. A ti ljudi treba da znaju realnost i svet koji je ili ce njima biti dostupan a ne da pricamo o "Dream Worksu" ili o najbogatijim zemljama evrope cija su trzista ogromna.
Dimitrije Vojnov
Ja samo iznosim argumente koji kažu da onaj film koji se tebi i meni dopada ne može u adekvatnoj formi da nastane, a da ne govorim o tome da ne može da se eksploatiše bez adekvatnog producenta. I oni takođe uzimaju novac od fondova, ne znam da li si čitao kolumnu Vincenta Maravala koja je baš odjeknula u javnosti u kojoj je on obiasnio da se se skoro nijedan francuski film ne isplati i da glumci imaju prenaduvane honorare zato što se finansiraju iz fondova, da uzimaju za francuske filmove i po deset puta više para nego kad igraju kod Amera iako se prodaju za manje tržište kad snimaju kod kuće itd. Dakle, u Evropi se i komercijalni film snima od fondova, i postoji svest o tome.
Otud, ako govorimo o tome da neko drugi sem tebe, Bjele i Šotre zaželi da radi komercijalni film, čekaju ga veliki problemi - država nema sluha za to, televizije su dosta zatvorene a zašto ne reći i već finansiraju Bjelu, Šotri i tebe, dakle svoj budžet za to su opredelile. Preostaje im samo da budu robovi koliko-toliko popularnih glumaca koji su ostali izvan tvojih, Bjelinih i Šotrinih akcija, što je priznaćeš nezahvalna sudbina... A onda ako i snime takav film, a radiće ga u skromnim uslovima što komercijalni film baš i me trpi, moraju da budu supertalenti da ne deluju kao totalni idioti i da se ne osramote i ozbiljno se postavlja pitanje da li je to bilo vredno mučenja, naročito jer će konkurencija prirodno isoristiti sve ne bi li te otpisala - zašto bi iko bio sentimentalan prema tebi?
S druge strane, s malo para može da se snimi neki arty film, a postoji i masa nekih konkursa na kojima se nešto za početak može dobiti, i onda se reditelji opredeljuju za to.
Dočim, da postoje producenti, sve bi to lakše išlo.
Srđan Dragojević
Tako je, to je vazna TEZA - za koju se ja borim - i kod nas komercijalni filmovi treba da budu pomognuti od drzave - ali, ne koristimo termin komercijalni vec komunikativni, jer komercijalno implicira isplativost. Kada drzava pomogne i ovakve filmove - a vidim da si zanemario moju tezu da film preko 200 000 gledalaca kroz PDV na karte i poreze na honorare vrati drzavi ulaganje, a zaposli ljude - onda ce biti prostora da u te filmove udju i privatni investitori, distributeri i prikazivaci. Sada, podrska drzave komunikativnim filmovima, nije onolika koliko ti verujes da jeste - Sotra ne dobija obicno nista, mi smo dobili 15 miliona sto je dosta skromno, ali zadovoljavajuce s obzirom da smo uspeli da imamo, svce zajedno 6 ko-producenata, Montevideo je dobio tek naknadno. No, ako drzava objavi svoju nameru da podrzava i te filmove, nakon dve-tri godine, pojavice se i producenti. nakon toga, pojavice se i sponzori.
Dimitrije Vojnov
Kad kažem komercijalni film, pod tim mislim na repertoarski film koji neće svoju funkciju uspeti da ispuni bez publike koje naravno ni u jednom ishodu ne može biti dovoljno da bi se film isplatio.
Inače, zanimljivo je da se niko od kolega nije uključio u raspravu do sada, ne znam da li si primetio?
Srđan Dragojević
Jesam. Dobro, repertoarski fim je ok izraz, samo da zaobidjemo to "komercijalni". Ne samo sto to nije istina, vec postoji i jedno, sasma apsurdno, gadjenje prema repertoarskom filmu koje se, valjda indoktrinira i na FDU. Umesto da reditelji izlaze sa znanjem kako da reziraju dijalosku scenu sa vise od tri osobe a da ne, redovno, promase "rampu" i da pola glumaca gleda kao Ferkonja ("za mladje "U registraturi") oni se uce da su bogomdani umetnici i autori i glavni pokazni primeri su bertolucijevi filmovi iz kojih se zanat ne uci.

A zasto je podrska drzave REPERTOARSKOM filmu tako VAZNA? Zato sto je repertoarski film zapravo PARIJA. Ni jedan evropski fond nece podrzati takav film jer se tamo apsolutno preferira ART-HOUSE i to - nekriticki. Novost koju treba da znaju mnogi mladi autori jeste da se cesto na mnogim fondovima scenariji i ne citaju vec ako su sizei dovoljno politicki korektni, oni dobijaju zeleno svetlo. Naravno, nema generalizacije, nije svuda i uvek tako. Ali, jedno je cinjenica - komedija je jednostavno vise-manje neprihvatljiv zanr i evidentno ignorisan. Sto je, naravno, steta. Ako se prisetimo znatnog doba evropskog filma, jedan znacajan broj filmova jesu - komedije. Ovo se, naravno, ne zavrsava savetom mladim autorima da komediju izbegavaju. Samo ce im biti nesto teze.

Prva slika iz THE SNOWPIERCERa

Bong Joon Ho se vraća sa novim filmom, ekranizacijom poznatog francuskog strip albuma i All-Star glumačkom podelom. 2013. će biti godina debija južnokorejskih reditelja na engleskom i u Holivudu.

DOBA ima reditelja

BLAŽ ZAVRŠNIK - Director's Showreel 2012 from Blaz Zavrsnik on Vimeo.

DOBA NEVINOSTI ide svom snagom prema svojoj realizaciji u Sloveniji. Slovenacka nacionalna televizija i producentska kuca Perfo odlucili su se da DOBA rezira Blaz Zavrsnik i on je poceo sa radom na scenariju kako bi ga adaptirao za nove okolnosti. Promenilo se mesto na kome se desava prica ali su se promenile i mnoge okolnosti, socijalne mreze su prisutnije itd. 

Blaz Zavrsnik je dobitnik nagrade za najbolji kratki film na proslogodisnjem slovenackom nacionalnom festivalu u Portorozu. Taj film je bio romanticna komedija u formi mjuzikla i po recima Mitje Okorna, Blaz je velika nada slovenackog repertoarskog filma.