STRANI FAKTOR
Na ovom blogu smo odavno zaintrigirani idejom srpskih rimejkova stranih serija. Dimitrije je ovog vikenda za Novine novosadske napisao kolumnu o toj temi, pod naslovom STRANI FAKTOR:
Poslednjih
nekoliko godina srpske televizije sve češće emituju licencne programe – počelo
je sa kvizovima, zatim rijaliti emisijama i na kraju sa igranim serijama. Prva
televizija je već emitovala dve sezone „Žena sa Dedinja“, rimejk holandske
serije koja nije prikazivana kod nas a za jesen su najavljeni „Sinđelići“ - rimejk
španske serije „Porodica Serano“ sa Studija B odnosno „Papijeva ekipa“ rimejk „Pakovog
sveta“, takođe izvorno prikazivanog na beogradskom javnom servisu.
„Žene sa Dedinja“
su nastale na osnovu holandske serije koja je proistekla iz vrlo specifičnog –
i našoj publici dalekog -mentaliteta, otud nije zabeležila značajniji uticaj na
terenu, premda se upravo radi na trećoj sezoni. Ipak, producenti iz „Emotiona“
za sledeće „posrbe“ biraju španske originale koji su mentalitetski znatno bliži
našoj publici.
Adaptacije
uspešnih serija su već decenijama globalni trend. U tome su prednjačili
Amerikanci sa adaptacijama britanskih serija odnosno sa izvozom vlastitih
uspešnih formata, naročito na tržišta sa španskog govornog područja. Vrlo
značajnu ulogu u ovom domenu sada dobijaju i skandinavski producenti. Švedske i
danske serije su preko emitovanja na BBCu stekle globalno priznanje i sada
dobijaju američke rimejke – „Ubistvo“ koje je kod nas emitovao RTS ima već dve
sezone američkog rimejka, „Premijerka“ poznata sa vojvođanskog javnog servisa
ima prodata prava a švedsko-danski „Most“ dobija i američku i
britansko-francusku adaptaciju. Koliko god to neobično zvučalo, možda bi i srpski
producenti trebalo da se zainteresuju za ove serije jer društvena formacija
koja je u njima prikazana ima dosta elemenata socijalizma koji je nama
prepoznatljiv.
Prilikom
adaptacije neke serije za lokalno tržište izuzetno je važno da njena postavka
bude bliska novoj publici. Ipak, često se dešavaju potpuno neočekivane
adaptacije – recimo stručna javnost je poslednjih sedmica zbunjena turskim
rimejkom serije „Okrug Oranž“ koja se kod nas emituje na B92 i govori o
kalifornijskoj omladini.
U tom smislu,
paradigmatičan je i najavljeni rimejk američke serije „Urgentni centar“ koji se
priprema kod nas. Ova serija nam je naravno poznata kao delo bestseler pisca (i
lekara po struci) Majkla Krajtona, Spilbergova produkcija i naravno odkočna
daska ka globalnoj popularnosti Džordža Klunija. Međutim, manje poznat je
podatak da ova serija ne samo da nije imala velikog uspeha prilikom emitovanja
kod nas, na Pinku, već je u Srbiji slabije prošla od svog globalnog konkurenta
„Čikago bolnice“ kog je tukla na većini tržišta. Srpskoj publici je međutim
socijalna dimanika među likovima i hijerarhija bila daleko prijemčivija u
„Čikagu“ i na kraju je serija sa Klunijem prikazivana zbog prestiža.
Pretpostavljam da je upravo prestiž i zvučno ime brenda ključni argument i u
aktuelnoj odluci da se rimejkuje baš ta serija.
Naravno,
postoje materijali koji prosto vape za srpskim rimejkom. I jedan takav se
upravo odvija ovih dana. U Ulcinju je započeto snimanje filma „Atomski s'
desna“ Srđana Dragojevića u kome je svesno apropriran komad Dejvida Memeta
„Glengeri Glen Ros“, nama prevashodno poznat kroz ekranizaciju Džejmsa Foulija.
Ova priča o ljudskom sunovratu pojedinaca svedenih na hrčke u točku kapitalizma
danas deluje vrlo aktuelno. Međutim, sam film je imao značajan kulturološki uticaj
u Srbiji, verovatno značajniji nego u Americi. Premijerno je prikazan u vreme
najtežih sankcija i za razliku od američkog tržišta gde je bio samo jedan od
„nezavisnih“ filmova, kod nas je bio okosnica bioskopskog i video repertoara.
Govorio je
tada o nekim nama slabo razumljivim načinima prodaje i nudio pogled u jedan
stašan svet koji je ipak delovao kudikamo prihvatljivije od beznađa pod
sankcijama. Sada sa čini kao da smo iskoračili iz tadašnjeg gledališta u taj
film. Otud je Dragojevićev novi projekat i u ideološkom i u formalnom smislu na
adekvatan način aproprirao američki izvornik.
Procena
dalekosežnog uticaja ovog trenda na našu produkciju je vrlo složena. Naime,
postoji velika mogućnost da ovakve serije zaista prošire žanrovske vidike
urednika naših televizija, koji u principu nemaju poverenja u srpske autore
kada donose „drugačije“ ideje. S druge strane, ako kopije poznatih stranih
brendova ne zažive, verovatno će na duže staze biti zatvorena vrata našim
autorima koji bi da pokušaju nešto slično.
Osnovni rizik
kod ovih uvoznih ideja je pre svega u tome što neadekvatno adaptirane deluju
neubedljivo u našem ambijentu. Sa druge strane, naravno, one na mnogim nivoima,
pre svega scenarističkom a zatim i u domenu realizacije, donose elemente koji
su radnije bili nedostižni našoj televiziji. Ovaj blagotvorni uticaj se još
nije osetio u domenu dramskih serija ali jeste u kvizovima i muzičkim
takmičenjima. Ipak, up4rkos često slabijoj realizaciji domaći programi ostaju
relevantniji na terenu od uvoznih, tako da ćemo još čekati na vreme kada će
pobednik „Idola“ biti popularniji od „Zvezde Granda“ a „Žena sa Dedinja“ od
„Rođaka sa sela“.