NOVI SRPSKI FILM NA FESTIVALIMA

Novi srpski film je ove jeseni počeo da nastupa na međunarodnim festivalima.

Sa londonskog Raindancea dolazi i prva inostrana kritika ŽIVOTA I SMRTI PORNO BANDE Mladena Đorđevića koju u originalnom kontekstu možete pročitati OVDE.

Inače, kritičar kaže:

I had decided I didn't want to see any more films about frustrated film-makers and blocked writers, I didn't want to see anymore films shot entirely on handheld digital video, I didn't want to see any more films featuring non-diegetic pop music, I didn't want to see any more films which strive to explore the links between sex, death and artistic creativity, and I didn't want to see any more films in which the characters get stoned and wig out a bit. And then I saw The Life and Death of Porno Gang, which does all of those things but carries the whole off with such aplomb that one can't fail to be seduced by it. The plot follows Marko (Mihaljo Jovanovic), an aspiring young film-maker, sacked from his job as a porn director for being too arty, who takes his friends out on the road on a tour of rural Serbian villages as the first ever avant garde porno cabaret troupe. After a series of hostile receptions, things go from bad to worse when a sinister German businessman persuades Marko to become the first auteur of snuff. As the humour gets blacker, the narrative and imagery become increasingly depraved, riffing through rape, murder and animal cruelty with irreverent gusto. Several people walked out of the cinema (after the animal cruelty, naturally. We might call Bardot Syndrome the ability to endure, even celebrate, any imaginable cruelty towards humans so long as nothing happens to anything cute and fluffy). But The Life and Death of a Porno Gang is not without its pathos. The ghosts of war keep returning - the first time as farce (a hardcore film shoot is interrupted by bomb blasts), and the second as harrowing tragedy (a former soldier who volunteers to be murdered on camera). Rarely has a film displayed the scars of its country so brutally whilst simultaneously being so funny.

A sa njujorškog Gotham Festivala stiže i radosna vest o nagradi za BEOGRADSKOG FANTOMA Jovana Todorovića koji je osvojio nagradu za najbolji dokumentarni film.

FANTOM nastavlja svoj festivalski život regionalnom premijerom na Ljubljana Film Festivalu a evropsku festivalsku premijeru imaće na izuzetno značajnom IDFA festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu. Nastupi na ovim festivalima doveli su do još nekih poziva o kojima ćemo vas blagovremeno obavestiti.

NEPROČITANI SCENARIJI

Filmski centar Srbije je prošlog petka promovisao ANTOLOGIJU NEPROČITANIH SCENARIJA priređivača Nebojše Pajkića. Ideja iza ove zbirke je da se sakupe najbolji nerealizovani scenariji po mišljenju profesora Pajkića i da se predstave široj javnosti u formi knjige. Među izabranim scenarijima nalaze se i U SENCI EGZOTIČNIH TRAVA Saše Radojevića, čuveni prijemni scenario Ratka Radunovića ARMIRANI LJUDI ili nesnimljeni uslovno rečeno zombi film Dejana Zečevića MESO koji je pisao Mirko Stojković, plus nekoliko drugih. U svakom slučaju reč je o izdanju koje će biti interesantno filmofilima a možda i rediteljima koji su u potrazi za nekim interesantnim scenarijem.

SHANE IMA NOVI PROJEKAT

Iako još uvek nema dovoljno detalja o projektu COLD WARRIOR koji bi po scenariju Chuck Mondryja trebalo da režira Shane Black, jutros se pojavila nova senzacionalna informacija na sajtu AICN a to je da će Shane Black pisati novu adaptaciju DOC SAVAGEa!

Za sada se zna da će film producirati Alex Kurtzman i Robert Orci. Prethodnu ekranizaciju snimio je George Pal a početkom devedesetih su Chuck Russell i Frank Darabont pripremali ovaj film za Arnieja.

BOJANA vs DEVIL

Bojana Novaković je dobila još jednu američku ulogu, ovog puta u filmu DEVIL koji producira M. Night Shyamalan. Evo cele vesti:

Logan Marshall-Green, Jenny O'Hara, Jacob Vargas, Matt Craven, Bojana Novakovic, Bokeem Woodbine, Geoffrey Arend and Caroline Dhavernas have joined the cast of the supernatural thriller "Devil" for says The Hollywood Reporter.
M. Night Shyamalan penned the story, about a group of people trapped in an elevator (and one is the titular fallen angel) and is releasing the film under his 'The Night Chronicles' banner. He and Sam Mercer will produce.
John Erick Dowdle and Drew Dowdle ("Quarantine") are directing from a script by Brian Nelson. The group join the already cast Chris Messina in the project which beings shooting October 24th.

NJUJORŠKI FANTOM

BEOGRADSKI FANTOM će biti prikazan na njujorškom filmskom festivalu Gotham Screen 29. oktobra. Ovo će FANTOMu biti prvi ozbiljniji internacionalni nastup i nadamo se da će proći uspešno.

EDGE OF DARKNESS

Pre izlaska filma ŠIŠANJE, Bojana Novaković ima film sa Fuhrerom lično. Mel Gibson igra glavnu ulogu u Martin Campbellovom rimejku britanske mini-serije EDGE OF DARKNESS a ona igra njegovu ćerku. Evo novog trejlera

NOVI SRPSKI FILM U POLITICI

Novi srpski film je danas analiziran u POLITICI. Obratite pažnju:

Српски филм ће се звати порно-филмом
– Некада су из Србије очекивали филмове о Ромима, од Саше Петровића, преко Емира Кустурице, до Горана Паскаљевића. Тражили су чудни примитивизам са етномоментима, а не жанровски филм. Сада је Србија земља из које треба да се појави нека врста хорора, бизарности и порнографије. Сада ће се српски филм звати порно-филм и после ромске Србије гради се слика хорор-порно Србије. Та струја се ствара и назива се новим српским филмом. Нико на то не реагује. Праве се филмови који не спочитавају нешто систему већ показују чисту порнографију. Констатује се да се нешто дешава, а зашто је то тако, о томе се не говори – упозорава Владислава Војновић, некада асистент на катедри за драматургију београдског ФДУ.

BESA

Dimitrije prenosi i svoje utiske o BESI Srđana Karanovića:

Kada je Ronald Reagan tražio od svojih savetnika da mu donesu pregled ekonomskog stanja nekadašnjeg SSSRa, on ga je pregledao i konstatovao kratko, “Ljudi pa mi nemamo protivnika!” Sličan utisak ostavlja i film BESA Srđana Karanovića, našeg uglednog reditelja i filmskog pedagoga, čiji su kvalitetni filmovi bili toliko davno da niko zapravo više ne zna ni zašto je on tako značajan reditelj, a profesorski ugled se srozao na sposobnost da studente traumira zlobnim komentarima na njihove ispitne radove.
Međutim, njegov novi film je toliko jadan da čak ne budi ni potrebu za zlobnim komentarima.
Ukoliko bi neko zalutao na BESU posle špice, pomislio bi da se prikazuje neki stari film, i u tom uverenju bi ga gledao nekoliko minuta sve dok ne shvati da se danas uglavnom prikazuju kvalitetni stari filmovi, i da ovaj to nije, te da je verovatno reč o nečemu što je snimljeno nedavno. Arhaičnost rediteljskog postupka je karakteristika nekoliko recentnih naslova vedeta praške škole i filmovi poput Karanovićevog SJAJA U OČIMA, Grlićeve KARAULE ili Markovićeve TURNEJE deluju kao da su mogli biti snimljeni i 1975. i 1985. godine, međutim BESA je najavangardnija u tom postupku. U ovom filmu, rezovi se koriste samo u krajnjim slučajevima promene godišnjeg doba ili premeštanja iz ambijenta i ambijent koje Karanović i DP Slobodan Trninić ne mogu da postignu svojim zastarelim metodima pokreta kamere.
Neko ko želi da brani Karanovića rekao bi da je to suptilnost koju ne možemo da razumemo mi - odrasli na američkim šund filmovima, ali BESA je daleko od suptilnog. Neko ko bi imao malo više vremena mogao bi da pokuša da iz njenih stotinak minuta teške fondacijske drame oslobodi sitkom od pola sata koji je unutra zarobljen.
U suštini, BESA je kao dosadan sitkom koji nije smešan, priča o mentalnom dvoboju austorugarske gospođice udate za Srbina koji je početkom Prvog svetskog rata ostavlja na čuvanje svom slugi, šezdesetogodišnjem Arnautinu koji mu tom prilikom daje “besu”. Od tog momenta imamo klasičnu high concept komediju o njoj koja je doterana kao u RANJENOM ORLU i njemu koji je odeven kao u KURSADŽIJAMA, o njenoj visokoj kulturi i njegovom apsolutnom nesnalaženju u svetu kakvo nije viđeno od vremena kada je ET sleteo na Zemlju.
O suptilnosti Karanovićevog postupka recimo govore scene kao kada Arnautin vodi gospođicu na povocu da mu ne bi pobegla, scena kada on prebijen treba da spava na podu a ona ga pozove pored sebe u postelju (dramaturško rešenje koje je svojstveno buddy komedijama o dva lika koji se jako razlikuju, tipa Adam Sandler i Jack Nicholson u ANGER MANAGEMENT) i konačno kulminacija filma a to je kada njih dvoje vode ljubav “bez dodira” jer je on obećao Srbinu da je niko neće pipnuti tako da im je jedino preostala pantomima.

Šteta je što nema nijedna scena u kojoj sluga mora da oduzme štikle gospođici kako bi se brže kretali pošto u principu u filmovima ovog tipa mora da bude takva scena.
U tom smislu, čudno je da se Karanović nije setio da Azem u okviru svoje bese Srbinu obeća da supruzi neće ništa nedostajati, pa da ti iskoristi kao svojevrsnu “rupu u besi” kako bi seksualno opštio sa sofisticiranom gospođicom tobože ispunjavajući njene iskrsle potrebe.
BESA je posle SVETOG GEORGIJA drugi srpski film ove godine koji se bavi ključnom temom srpske istorije iz perioda Prvog svetskog rata, a to je kako se gradske šmizle snalaze na selu. Druga opsesivna tema ovogodišnje srpske kinematografije jeste neodoljivi seksualni magnetizam jugoslovenskih glumaca poznih srednjih godina u kojoj se BESA sa objektifikacijom Mikija Manojlovića pridružuje TAMO I OVDE. Ipak, od junakinje BESE očekuje se veća perverzija pošto je Miki u ovom filmu našminkan i odeven kao zapuštena verzija Albanca iz vica.
Sam tok njihovog zbližavanja, posle izvornog groteksnog sukoba sa sve zaključavanjem i vezivanjem, prikazan je kao u naivnijem studentskom filmu a uključuje duge upadljive poglede, nažalost bez čistote Šotrinog nepatvorenog melodramskog ekscesa, i zajedničku ljubav prema muzici jer ona svira klavir a on mandolinu (što ona inače otkrije jedne noći kada začuje kako on sedi i svira za svoju dušu).
Budućnost ovog filma se eventualno i mogla tražiti u domenu šotrijanskog prisutpa tzv. naivnom filmu pravljenom od strane onih koji ne gledaju filmove za one koji ne gledaju filmove, da nije te ekstremne političke pretenzije i globalne antipatičnosti Karanovićevog ostvarenja koja će sigurno odbiti Šotrinu dobrohotnu publiku. U svojim pokušajima da se dodvori fondacijama, ovaj film postaje apsurdan te recimo uključuje scenu u kojoj šmizla na mapi pokazuje slugi odakle je ona a odakle je on. Dijalozi u kojima se prepričavaju očigledne stvari i događaji, prisutni su na svakom koraku. O samom univerzumu u kome se film dešava da i ne govorimo. Srbi su prikazani kao mahom totalni rasisti što sigurno i motiviše taj emotivni spoj između najbogatijih i najsiromašnijih u regionu.
Nažalost, sudeći po reakcijama Slovenaca, koji za razliku od nas ipak još uvek imaju iluzije o tome da je Karanović relativno relevantan reditelj, taj pokušaj internacionalizacije ove priče nije prošao, tako da je bilo i izlaženja i kritičkih komentara. Čak ni neki dokazani Karanovićevi fanovi koje sam sreo kasnije nisu imali argumente kojima bi branili BESU izuzev da je to “ipak film u odnosu na sve ostalo” što je ionako poslednje utočište poraženih. Sledeća faza odbrane je "A ko drugi da snima filmove?"
Karanović je sa BESOM ponudio svoju viziju toga šta bi bilo sa srpskim filmom da se Čiča Ilija Stanojević nikada nije pojavio i uveo neka melijesovska rešenja. Njegova verzija “alternativne istorije” filma nažalost nije bolja od ove koja se zaista desila. Ako uzmemo u obzir da je Čiča Ilija bio prvi ovdašnji autor koji se sa filmom CIGANSKA SVADBA plasirao u inostranstvu, čini se da bi možda imao i većeg međunarodnog uspeha da se ugledao na njega.

EDIT I JA

Dimitrije je sa zakašnjenjem pogledao EDIT I JA i evo njegovih utisaka:

EDIT I JA Alekse Gajića je prvorazredni događaj za srpsku kinematografiju i pop kulturu uopšte. Internacionalni tokovi u ovoj vrsti animiranog filma verovatno mogu da nađu štošta zanimljivo u njemu, međutim, što se mene tiče, uticaj ovog filma pre svega je važan za Srbiju i razvoj njenog žanrovskog filma koji pretenduje da preuzme neke strane žanrovske obrasce.
Naime, EDIT I JA na jedan izuzetno interesantan način spaja pop kulturne obrasce zapadne kulture (i u izvesnoj meri njene dalekoistočne aproprijacije) sa lokalnim obrascima o po prvi put imamo film koji je konzistentan u svom pop izrazu.
U konkretnom slučaju, EDIT I JA prenosi miteme svojstvene američkoj pop kulturi i japanimaciji i Srbiju bez ikakvog kompleksa. Po prvi put se na tlu Srbije događa neki high concept SF zaplet bez etno elementa, bez i najmanje intervencije zapadnog junaka, a ako imamo u vidu da se čak i na razvijenijim scenama (recimo u Japanu) takvi zapleti običnu prepliću sa uplivom oksidentalnih likova, u najmanju ruku kako bi se delo učinilo internacionalnijim i prijemčivijim na tržištu.
U EDIT I JA nema te vrste ustupaka – svi likovi su Beograđani iz 2074. godine i film se bavi kako smeštanjem SF priče u te okolnosti tako i promišljanjem našeg kolektivnog iskustva života u ovom gradu kroz njegov totalni redizajn usled koga tadašnji Beograd dosta lični na Njujork iz 23. veka u filmu THE FIFTH ELEMENT Luc Bessona (sa kojim na neki način deli dosta toga na planu senzibiliteta).
Pored potpunog redizajna Beograda, EDIT I JA se bavi i političkim aspektom našeg kolektivnog iskustva kroz digresivni fleš-bek o Petom oktobru koji možda nema neku suštinsku funkciju u okviru priče ali je zapravo vrlo interesantan upliv srpske stvarnosti u SF ključ, sličnu traumi atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki u japanskoj kulturi, pa i japanimacijama. Pored 5. oktobra postoji još niz suptilnih detalja, recimo porodična slika glavnog negativca koja pokazuje da je bio pripadnik Crvenih beretki a sigurno takvih detalja ima još i tek će se otkrivati kroz ponovljena gledanja na DVDu koja ovaj film zaslužuje.
Međutim, ono što EDIT I JA čini posebnim pop kulturnim artefaktom jeste istovremeno najprovokativniji segment filmskog izraza koji nailazi na najviše osporavanja među našom publikom i stručnom javnošću, a to je postavkaa karaktera i njihove međusobne interakcije.
Naime, i na nivou postavke karaktera, Gajić se vodio stilizacijom i koristi se lako čitljivim pop obrascima oličenim kroz konvenciju prikaza porodičnog života iz serija Siniše Pavića (čiji se eho može primetiti i u serijama poput LJUBAVI, NAVIKE, PANIKE koja to reformuliše za 21. vek) i omladinskog života iz filmova Raše Andrića. Voleli mi Pavića & Andrića ili ne, masovnost njihove publike i uticaj njihovog opusa na oblikovanje životnih sadržaja na ekranu je dosta veliki. Nezavisno od toga da li se Gajić latio tih obrazaca svesno ili ne, on se njima služi i kada su rekontekstualizovani u nove SF okolnosti dobijaju potpuno novi smisao. Slično kao kad je Edgar Wright, dakako namerno, spojio konvenciju britanskog sitkoma i romerovskog zombi filma u SHAUN OF THE DEAD, Gajić je u EDIT I JA stvorio jedno, savršeno precizno i čitljivo delo koje ne luta i ne stoji u praznini.
Iako su mnogi skloni da pre svega Pavića postavljaju u pežorativni kontekst, njegovi socijalni univerzumi sa svojim zakonitostima spadaju među efektnije mehanizme filmskog oblikovanja srpske stvarnosti i sada kada mnogi naši, naročito mlađi reditelji, lutaju u pokušaju da definišu svoj izraz, često odlazeći u pravcu nekih istočnoevropskih devijacija, Gajić je sasvim neočekivano, u animiranom filmu koji po definiciji nema harizmu živih ljudi u kadru uspeo da stvori intrigantnu postavku.
Spoj Srbije i mitema inostrane pop kulture u tom ekscesnom obliku kada se u naše okolnosti donosi neka hiperkodifikovana priča (poput teme vanzemaljaca, puta u kosmos i sl.) obično je ostao nedorečen jer je upravo taj srpski element tog spoja bio manjkav i nejasan, odnosno najčešće se dešavalo da se vrši posrba neke teme u kojoj je upravo Srbija najslabiji detalj. Dobar primer takvog polovičnog rezultata jeste studentski film ZVEZDA TRI koji je na nivou koncepta odličan ali na planu karakterne interakcije jako slab, upravo zato što je nejasan, neprecizan i nema jasnu viziju u kojoj se konvenciji ostvaruje.
U konkretnom slučaju EDIT I JA, kao što je Edgar Wright snimio film o dva britanska sitkom junaka suočena sa zombijima, Gajić je snimio filma o junacima Raše Andrića smeštenim u 2074. godinu i suukobljenim sa zlom korporacijom koja želi da zloupotrebi mističnu formulu.
Tako rekontekstualizovane, Pavićeve i Andričeve konvencije postaju zanimljivije i gledljivije, na neki način, kao i sam Beograd, fetišizovane, a samo snažne i dominantne kulture imaju snagu da na takav način obesmrte svoju popularnu kulturu.
U tom smislu, prostor koji je ostao neiskorišćen i sa kojim bi se neki kreativniji kompozitor mogao više poigravati jeste muzika. Čini mi se da je na tom polju, ekipa EDIT I JA mogla još više da promišlja srpsku muziku (u najmanju ruku kao Vrelo), kao i da izabere bolju pesmu za soundtrack od ove koju izvode Mini Morisi. Štaviše, možda je na polju muzike trebalo da bude radikalna, da ide do kraja i da se srpskim imperijalnim dostignućima poput Pavića doda i turbo folk i da score donese neku futurističku varijantu ovog muzičkog pravca (recimo kao šrilankanka M.I.A.).
Drugi aspekt u kome EDIT I JA nije ubedljiv pre svega je vezan za eventualnu internacionalnu percepciju, odnosno, po čemu se srpska varijanta svega toga razlikuje. Japanci su upravo zbog svog autohtonog vida žanrovskog ekscesa uspeli da nametnu anime kao svetski fenomen. Naravno, tome je svakako doprinela i glad tržišta za animiranim filmovima koji su tradicionalno poznati kao roba koja se jako traži jer je nema previše, međutim, od mnogih ponuđenih formi animacije, japanska se nesumnjivo nametnula. EDIT I JA nema u sebi tu internacionalno prepoznatljivu autentičnost i neće započeti talas ekspanzije nekog srpskog stila. Ipak, u nekoj srednjoj ligi, EDIT I JA dostojanstveno stoji i možda može da započne generalni uspon naše scene iz koje će se možda nekada izroditi i autentični stil.
Poznati glumci koji su dali glasove junacima takođe imaju svoju konotativnost. Sigurno je da mogu i da nerviraju gledaoce (a ovaj film svakako privlači publiku kojoj je muka od tipičnog srpskog filma) ali, s druge strane, ja ne mogu da odolim filmu u kome devojku obuzima entitet sa Glogovčevim glasom.
U tehničkom smislu, EDIT I JA je veliki događaj za našu kinematografiju i probijanje jedne barijere koju FILM NOIR Srđe Penezića i Rista Topalovskog nije ni dotakao jer se dešavao u Americi, dočim EDIT I JA vrlo direktno i beskompromisno želi da ispoštuje srpskog gledaoca bez zadnjih namera i rezervnih planova.
Poslednjih godina, upravo je Novi srpski film doneo vrlo interesantna ispitivanja šrošlosti nudeći interesantan i autentičan generacijski pogled u naslovima kao što su ČARLSTON ZA OGNJENKU Uroša Stojanovića i BEOGRADSKI FANTOM Jovana Todorovića a Gajić se sada bavi budućnošću. Karakteristika ovih filmova je da temporalno izmeštenu Srbiju povezuju sa konkretnim realnim događajima i ličnostima (Dragoljub Aleksić u ČARLSTONU, Vlada Vasiljević u FANTOMU, Slobodan Milošević u EDIT) i objektima (Palata Albanija u OGNJENKI, Slavija u FANTOMU, Beograd u EDIT) i da ih tumače kriz vrlo filmičnu prizmu pop kulturnog iskustva. U tom smislu, ovom nizu može se pridružiti i ŠEJTANOV RATNIK Stevana Filipovića sa svojom pričom o Karađorđu i Milošu Obrenoviću.
Ako imamo sve ovo u vidu, EDIT I JA je film koji prijatno iznenađuje time što je ne samo vrlo solidan u onome što mu je primarni cilj a to su anime ugođaj i fantastika već je možda čak i intrigantniji u onome što su neki dopunski detalji i dramaturški mehanizmi što ga čini jednim od najzanimljviijih ne samo filmskih već i pop kulturnih događaja na ovim prostorima u poslednjih nekoliko godina.

PORTOROŽ '09

Povodom premijere njegovog novog scenarističkog ostvarenja E-PIGS u režiji Petra Pašića, Dimitrije je bio u poseti slovenačkon nacionalnom filmskom festivalu u Portorožu. Evo u utisaka i preseka onoga šđto je tamo imao prilike da vidi:

Filmski festival u Portorožu je slovenački nacionalni filmski festival što u praksi znači da je na njemu prikazano apsolutno sve što je snimljeno u Sloveniji, u rasponu od celovečernjih igranih, preko kratkih i animiranih do dokumentarnih filmova, ili naslova koji su na neki način slovenačka koprodukcija. U tom smislu dakle, na jednom mestu skupljeno je sve štio je slovenački film proizveo i to je dosta dobar način sabiranja jedne kinematografije. Festival organizuje slovenački Filmski sklad, što je tamošnja verzija našeg Filmskog centra i u principu to nije sad neka naročito glamurozna smotra ali imam utisak da je među ljudima iz esnafa ipak jako važna i da je refrenetna u odnosu na buduće projekte za koje se očekuje pomoć Filmskog sklada.

Ono što je osnovna karakteristika slovenačke kinematografije jeste to da se tamošpnje filmadžije stalno nešto žale, ali pošto dolazim iz haosa srpske kinematografije, činilo mi se da njihove žalbe nisu naročito opravdane. U principu, i tamo postoje autori koji su “imena” i koji redovno dobijaju priliku ali čini se da Slovenija ima znatno manje reditelja koji su tako povlašćeni, i što je još važnije, da su to uglavnom reditelji u najboljim godinama, dakle, pripadnici srednje generacije tako da nemaju naš gerontološki problem.

Kad je reč o samoj produkciji, u Sloveniji postoji nekoliko specifičnosti. Pre svega na stuentskim filmovima radi i dosta profesionalaca tako da recimo ima studentskih filmova koje je slikao pokojni Vilko Filač, nesumnjivo ime svetskog renomea među direktorima fotografije, a troškove angažovanja ekipe pokrivaju fakultet, Filmski sklad a često i TV Slovenije. Kad je o kvalitetu studentskih filmova reč, dosta varira i često se pojavljuju filmovi koji pokazuju da su reditelji još uvek početnici. Međutim, isto tako, ima studentskih filmova koji mogu da posluže kao dobar showcase za svoje reditelje u nalaženju nekog daljeg profesionalnog angažmana.

Od igranih studentskih filmova, izdvojio se LASJE Barbare Zemljič, interesantna crna komedija o devojci u pubertetu i njenom ljubomornom ocu policajcu čijem efektu doprinosi i odlična fotografija Miloša Srdića. Kad je reč o dokumenrtarnim filmovima, zanimljiv je JANEZ JANŠA: PROJEKT koji govori o grupi umetnika koji su promenili ime u Janez Janša u sklopu svog koncepta i privukli veliku pažnju. Film sagledava tu priču iz vizure medija, Janšinih prijatelja, činjenice da je sam Janša kao mlad voleo savremenu umetnost i naravno iz vizure kritičara koji polemišu o tome da li je taj čin samo politički vic ili ima umetničku vrednost kao preispitivanje identiteta.

Kad je reč o kratkim filmovima, interesantan je bio film Nika Novaka DOM JE, KJER SI GA SKOPLJAŠ, kratki vestern u formi kadar-sekvence sa vrlo dobrom atmosferom. Ipak, dosta kratkih filmova sam i propustio tako da je sigurno bilo i nekih naslova koje sam propustio. Najočekivaniji kratki film svakako je učsenik ovogodišnjeg venecijanskog festivala TO JE ZEMLJA, BRAT MOJ Jana Cvitkoviča, međutim reč je o eksperimentu prilično neopterećenom smislom, njegovom pokušaju da filmski isprati vlastitu poeziju koji je poslužio kao neka vrsta promoa za celovečernji film koji upravo snima

Kad je reč o celovečernjim filmovima, imao sam prilike da vidim tri naslova, od kojih je jedan BESA Srđana Karanovića i o njemu ću kasnije napisati poseban post. Preostala dva su slovenački filmovi.

Prvi film koji sam pogledao na festivalu bio je OSEBNA PRTLJAGA Janeza Lapajnea, film koji je napisao zajedno sa jednim od najhajpovanijim mladih slovenačkih reditelja i scenarista, još uvek studentom Nejcom Svobodom. Ukoliko bi u dve reči trebalo definisati ovaj film, onda bi se mogao opisati kao slovenački rip-off DAMAGEa Louis Mallea, koji su starije žene u vreme sankcija konzumirale kod nas pod naslovom KOBNA VEZA.

Ono što Lapajne unosi kao novinu u izvornu premisu flma DAMAGE a to je pliot o ocu koji se smuva sa sinovljevom devojkom jesu neki vrlo simpatični crnohumorni elementi, neki iznenadni preokreti koji odvode film u pravcu VERY BAD THINGSa. Međutim, u scenarističkom smislu Lapajne ne završava film u pravom trenutku već u fazama kada situacija postane dinamična i zaslužuje klimaks, on ulazi u neka lutanja, ponavljanja, i otud film koji bi idealno trajao sat i po traje dva sata.

Iako film deluje vrlo inscenirano, jasno koncipirano i scenaristički i vizuelno, toKom razgovora posle filma Lapajne nas je sve zapanjio svojom pričom o tome kako mu je uzor bio Mike Leigh i tu se negde otkrilo da je njegova pretenzija dosta neusklađena sa mogućnostima, i što je još važnije sa prirodnom materijala.

U vizuelnom smislu, film je vrlo interesantan jer je sniman Redom i da nije grejdinga koji je insistirao na crnom (što je na kraju doveo do toga da na crnim površinama uključujući i kostime nema kontrasta), moglo bi se reći da je vrlo solidno realizovan. Ambijenti u kojima se dešava su karakteristični za višu srednju klasu, dosta su glossy što u određenoj meri podcrtava Lapajneovu pretenziju da snimi upmarket projekat i na neki način ga izmesti iz regiona.

OSEBNA PRTLJAGA je stoga interesantan film koji nažalost na kraju ipak biva sabotiran nekontrolisanom pretenzijom svog autora, i pored nekoliko interesantnih scena uglavnmom pobuđuje gledaoca da razmišlja koje bi scene izbacio a koje skratio. No, ako uzmemo u obzir generalni nivo regionalnog filma ovakav utisak čak nije loš.

Svoboda je na studentskom festivalu nastupio sa filmom SKRBNIK i u njemu je ponovio deo glumačke ekipe iz filma OSEBNA PRTLJAGA. Međutim, taj studentski film, uprkos tome što ga je slika Vilko Filač zaista nije na visokom nivou i čini se da Svobodi više leži pisanje od režije.

Daleko najbolji film koji sam uspeo da pogledam na ovogodišnjem nacionalnom festivalu slovenačkog filma u Portorožu je DISTORZIJA Mihe Hočevara.

U Sloveniji vlada slična situacija kao u Srbiji kad je reč o odnosu prema komercijalnom i nepretencioznom filmu. Naime, iako komedije imaju jako visoku gledanost poput KAJMAKA I MARMELADE ili PETLOVOG DORUČKA (oba su bila i u našim bioskopima) one nisu previše cenjene kao žanr, i to je potpuno legitimno, ali istovremeno postoje stalne žalbe na to kako je slovenački film slabo gledan. Uprkos tome, ne postoje pokušaji pravljenja ozbiljnijeg i kvalitetnijeg komercijalnog filma, iako ruku na srce, ni navedeni komercijalni hitovi nisu previše slabi u odnosu na nivo ex-yu šund-filma.

O šokantno slaboj gledanosti domaćeg filma u Sloveniji najbolje govori podatak da je vrlo solidan film Vinka Moderndorfera POKRAJINA ŠT. 2 imao tek 3000 gledalaca.

U svakom slučaju, DISTORZIJA je primer omladinskog filma koji nije u najužem smislu populistička komedija ali je vrlo komunikativan i ima veliki komercijalni potencijal. Reč je o vrlo ozbiljnoj produkciji Televizije Slovenija, ekranizaciji bestselera pisca Dušana Dima koja po svom production valueu izgleda kao film, i paradoksalno, u vreme festivala nije dobila novac od Filmskog sklada za prebacivanje na filmsku traku. Ipak, pošto je film lepo primljen na festivalu, možda će se okolnosti promeniti.

U svakom slučaju, u Portorožu se ponovio scenario iz ovogodišnje Vrnjačke Banje sa BEOGRADSKIM FANTOMOM, sala je uprkos popodnevnom terminu bila vrlo popunjena i film j probudio najveću reakciju od svih kojima sam ja prisustvovao u Portorožu.

Hočevarova priča je oslonjena na konvenciju omladinskog filma. Glavni junak je mladi panker koji želi da se izbori za mesto na sceni sa svojim bendom, ali nikako ne može da nađe odgovarajućeg pevača, plus ga na svakom koraku opstruiraju konkurenti iz rivalskog šminkerskog benda. Uz sve to idu i sve druge miteme filma o odrastanju, problemi sa devojkama, roditeljima i sl.

DISTORZIJA je nesumnjivo oslonjena na klišee i poznate taktike ali sve njih uspeva da plasira vrlo uspešno i da bude jedan od retkih omladinskih filmova iz regiona koji uspeva da uspešno aproprira miteme američkog omladinskog filma. Prvobitno su opet Slovenci bili dosta uspešni na tu temu u Košakovom AUTSAJDERUa ali taj film suštinski više pripada korpusu jugoslovenskog filma nostalgije sa političkom dimenzijom dočim je DISTORZIJA savremeni omladinski film.

Iako je reč o vrlo konciznoj urbanoj medlodrami, reditelj Hočevar, direktor fotografije Aleš Belak (koji kod nas često radi kao steadicam specijalista) i scenograf Miha Ferkov napravili su jako dobro vizuelno rešenje. Lokacije su sjajno izabrane, i sporadično vrlo atraktivne, Belak i Hočevar u kadriranju koriste dosta vrlo funkcionalnih pokreta kamere i dobro zarobljavaju teskobu urbanog života na planu kolorita tako da DISTORZIJA u svojim najboljim deonicama podseća na neke britanske filmove i serije.

Unutar kadra, priču nosi odlična glumačka podela u kojoj tinejdžeri odlično igraju tinejdžere. Ako imamo na umu da sam gledao film bez titlova i da sam na nivou detalja u dijalogu svakako imao jezičku barijeru, a da sam ipak sve razumeo i uživao u filmu, mislim da je DISTORZIJA vrlo uspešan naslov i nadam se da će odlična reakcija publike na festivalu biti dovoljna da mu omogući dolazak u slovenačke bioskope, a nadam se i dobru gledanost.

Kad je reč o nagradama Vesna (nazvanim po čuvenom filmu Františeka Čapa) dominirao je film Igora Šterka 9:06 koji nisam gledao ali čujem da je nešto na foru Polanskog i navodno je stvarno najbolji film. Establišment je bio iznenađen time što je SLOVENKA Damjana Kozolea, jednog od autora sa velikom reputacijom maltene potpuno zaobiđena.

Mi smo sa E-PIGSima dobro pošli, osvojili smo Specijalnu nagradu za poseban domet i glumac iz filma Primož Pirnat je osvojio nagradu za SLOVENKU i E-PIGS.

TREJO vs KLEBE U ZONI

Pogledajte intervju sa Danny Trejom i Kristinom Klebe u kome se pominje i premijera ZONE MRTVIH.