IRVIN KERSHNER R.I.P.

Kada bi bio upamćen samo po filmu THE EMPIRE STRIKES BACK, verovatno jedinom delu STAR WARSa koji poštuju i oni koji nisu fanovi serijala i svakako najboljem filmu u toj kolekcji, Kershner bi spadao među malobrojne reditelje koji su nekim svojim radom obeležili ne samo istoriju filma već i popularnu kulturu uopšte. Međutim, Kersh je u mnogim žanrovima ostavio bitne naslove koji će biti doživljeni kao međaši.
james Ellroy se recimo kune u Kershov debitantski film STAKEOUT ON DOPE STREET u kome je uhvaćen duh hroinske zavisnosti na ulicama Los Anđelesa pedesetih, perioda koji progoni ovog apostola savremenog krimića. Ovde možete pogledati Ellroyev uvod pred TCMovo emitovanje filma.
Među srpskim filmofilima ima kulti status zahvaljujući trileru EYES OF LAURA MARS na čijem je scenariju sarađivao John Carpenter a glavnu ulogu igrao kasniji superstar Tommy Lee Jones.
U seriji filmova o James Bondu snimio je produkciono a u izvesnom smislu i stilski krajnje atipični NEVER SAY NEVER AGAIN u kome se Sean Connery odlučio da sa producentom Kevinom McCloryjem prkosi porodici Broccoli. Pored vrlo sirove akcije, ovaj film donosi i snažnu glumačku podelu pa ne čudi da je bez stida kasnije ubrojan u 007 kanon.
Konačno, sa Frankom Millerom proizveo je ROBOCOP 2 jedan od najsvojeglavijih sequela u istoriji Holivuda.
Ako imamo u vidu visok stepen njegovog profesionalizma i uspešno dokazivanje u raznim žanrovima, iza sebe nije ostavio naročito obiman opus. Međutim, izgradio je ime koje i danas obećava gledaocu naslov koji se ne reprizira uzalud.
Kersh je bio jedan od poslednjih reditelja starog kova, profesionalac koji je puštao da filmovi govore umesto njega.

NAJGLEDANIJI JUGOSLOVENSKI FILM U 2010.

Gotovo je paradoksalno da je najgledaniji jugoslovenski film na prostoru bivše SFRJ slovenački GREMO MI PO SVOJE Mihe Hočevara ako imamo u vidu da su Srbija i Hrvatska znatno mnogoljudnije zemlje sa većom potencijalnom publikom. S druge strane, uspeh filma GREMO MI PO SVOJE je potvrda naše davnašnje teze da omladinski film ima trajnu privlačnost za jugoslovensku publiku, a o prethodnom Hočevarevom filmu DISTORZIJA smo pisali pre tačno godinu dana OVDE. Za Dan Republike poklanjamo vam tekst Nenada Polimca koji je objavljen u subotnjem Jutarnjem Listu u kome je objašnjen ovaj fenomen:

Slovenija je zasigurno jedino filmsko tržište u svijetu koje se othrvalo najezdi „Harryja Pottera i darova smrti“. Naime, kada je prošlog vikenda sedmo izdanje nevjerojatno popularnog serijala po romanima J.K. Rowling stiglo u slovenska kina, moralo se zadovoljiti drugim mjestom na top listi. Prvo je čvrsto držala domaća omladinska komedija „Gremo mi po svoje“ (u slobodnom hrvatskom prijevodu – „Na naš način“), kojoj je to već treći tjedan kako se nalazi na toj poziciji. U četvrtak ujutro doznalo se da je film dosad pogledalo 95 tisuća i 450 gledatelja, što je upravo fantastičan rezultat za zemlju s tek nešto malo više od dva milijuna stanovnika, a ovog vikenda brojka će se popeti na preko 100 tisuća.

Rezultat je fantastičan i stoga što slovenske filmove – uostalom kao i hrvatske – javnost najčešće percipira kao neprivlačne za publiku. Najpoznatiji slovenski redatelj Damjan Kozole prošle je godine snimio odličan film „Slovenka“, dramu o studentici koja svoj standard popravlja prostitucijom, i skupio tek nešto više od 20 tisuća gledatelja – unatoč prizorima seksa, nešto malo nasilja i blistavom nastupu Nine Ivanišin. Još je slabije prošao hvaljeni politizirani triler „Pejzaž broj 2“ Vinka Mordendorfera, kojeg je vidjelo tek šest tisuća gledatelja.

Ipak, tijekom posljednjeg desetljeća bilo je i hitova - i to najvećih u povijesti slovenske kinematografije. Najprije je 2003. komedija Branka Đurića „Kajmak i marmelada“ postavila rekord nove slovenske države – 155 tisuća gledatelja – što je nadmašivalo i rezultate ostvarene u bivšoj Jugoslaviji, dok kinu još nisu prijetili televizija i video. I kada se činilo da je bosanski „gastarbajter“, koji je u međuvremenu postao kralj slovenskog humora (serija „Naša mala klinika“ i dr.), postavio ljestvicu koju je nemoguće preskočiti, stigao je „Pijetlov doručak“, ekranizacija kontroverznog romana Ferija Lajnščeka, sa Severinom Vučković u gostujućoj epizodi. Film je 2007. imao 183 tisuće posjetitelja, što znači da ga je vidio gotovo svaki deseti Slovenac. Pa dok su „Kajmak i marmelada“ i „Pijetlov doručak“ svoje rekordne brojke ostvarili kroz nekoliko mjeseci, što znači da ih je publika postupno otkrivala, donekle i usmenom predajom, „Gremo mi po svoje“ je poput lokomotive. Ukoliko ostvari rezultat – što je vrlo realna procjena – između 150 i 200 tisuća gledatelja, bit će to u neusporedivo kraćem razdoblju nego spomenuta dva filma.

U produkcijskoj kompaniji „Vertigo/Emotionfilm“, koju vodi najpoznatiji slovenski producent Danijel Hočevar (sudjelovao u mnogim hrvatskim, bosanskim, srpskim, makedonskim i bugarskim filmovima – od „Karaule“ do „Sivog kamione crvene boje“), objašnjavaju mi da to nije stvar slučaja nego promišljenog koncepta i iscrpljujućeg rada. Scenarij Mihe Hočevara (nije u nikakvom srodstvu s producentom), odobren za realizaciju od Filmskog sklada, slovenskog filmskog fonda, još početkom 2008. godine, ciljano se usmjerio dječjoj i omladinskoj populaciji, koju je slovenska kinematografija u tom desetljeću potpuno zaboravila, iako je žanr – još od legendarnog filma „Kekec“ iz 1951. – uvijek bio iznimno omiljen. Drugo, protagonisti filma su mali izviđači (tj. „taborniki“): trenutačno ih u Sloveniji ima 20 tisuća, no mnogi su iz mlađe, srednje i starije generacije također prošli kroz taj pokret, što znači da je svijest o tome čime se film bavi među potencijalnim gledateljima nevjerojatno razvijena. Treće, slovenski su filmovi uglavnom urbani, pa je „Gremo mi po svoje“ – koji se snimao u Triglavskom narodnom parku – odlučio pokazati zaboravljene prirodne ljepote te zemlje.

Redatelj Miha Hočevar lucidno je dodijelio ulogu starješine, koji klincima ide na živce svojom komičnom strogošću, komičaru Juriju Zrnecu koji je u Sloveniji uživao golemu popularnost zahvaljujući svom showu na POP TV-u (na stadionu Stožice nastupao je pred 22 tisuće gledatelja), a na filmu je bio gotovo „nepotrošen“. Zrnec je pritom izvrstan glumac (pogledajte na YouTubeu kako oponaša pomodnog slovenskog filozofa Slavoja Žižeka) i njegova međuigra s djecom naturščicima već je u startu slutila na dobitnu kombinaciju.

Polaznih pretpostavki projekta mogao se dosjetiti i neki hrvatski filmaš, međutim, sve drugo što je pratilo realizaciju tog filma bilo bi mu nedostupno. „Gremo mi po svoje“, naime, realiziran je za četrdesetak dana snimanja na lokacijama za dosta skromnu cijenu od 600 tisuća eura (mnogi hrvatski filmovi koštaju više), no uživao je pogodnost usluga najvećeg slovenskog filmskog poduzeća Viba film, koje država stimulira da podupire kinematografiju. Zamislite kad bi naši redatelji tako nešto mogli očekivati od Jadran filma?! Također, slovenska nacionalna televizija ušla je u projekt sa svojom tehnikom (to je nekad radio i HRT, no sad je u takvom glibu da je pitanje hoće li ikad ponovno surađivati s kinematografijom), međutim, kako je to i kod nas bio slučaj, nije htjela uložiti novac: kada su shvatili kakav je film hit, požalili su što nisu naručili seriju, no bilo je kasno.

Pripreme za plasman filma za naše su prilike čista „znanstvena fantastika“. Slovenski filmski fond ima poseban budžet za distribuciju i promociju filmova s izglednim komercijalnim potencijalom u rasponu od 20 do 30 tisuća eura. Danijel Hočevar je stoga mogao naručiti 11 kopija filma (poslije je dodao još tri) kojima je pokrio čitavu Sloveniju. Usporedite to s hrvatskom situacijom! „Što je muškarac bez brkova“ krenuo je u kina početkom 2006. sa skromnih pet kopija, a kada je bilo očito da je u pitanju megahit, dodana je još jedna. Da se radilo drukčije, film je mogao imati i preko 200 tisuća gledatelja. Zatim, u proljeće prošle godine počelo je prikazivanje „Metastaza“, filma za koji je bilo jasno da ima velik komercijalni potencijal. Opet, u distribuciji se našlo samo šest kopija, pa je film skupio tek 27 tisuća gledatelja.

Pa dok u Hrvatskoj imamo faktični monopol lanca CineStar, u Sloveniji – koja ima neusporedivo bolju kino-mrežu – za prevlast se bore dva lanca, Kolosej i Tuš. U takvim uvjetima nije bilo teško uspostaviti pravilo da slovenski film dobiva 50 posto prihoda od kino ulaznice (stranom otpadne samo 40 posto „kolača“): naknada distributeru za njegove usluge iznosi 20 do 25 posto, što znači da producent može računati na nešto manje od 40 posto bruto prometa. Primjer filma „Što je muškarac bez brkova“ je upravo porazan: prikazivaču (uglavnom CineStar) pripalo je 60 posto, distributer (sestrinsko CineStarovo poduzeće Blitz) uzeo je 50 posto od prihoda producenta, pa je potonji završio s mizernih 20 posto od ukupnog bruto prihoda. Komercijalni film u Hrvatskoj je naprosto nemoguć.

Redatelj Miha Hočevar sam je napravio „foršpan“ za „Gremo mi po svoje“, za što je zbilja bio kompetentan, jer slovi kao jedan od najboljih slovenskih realizatora reklamnih spotova (njegov spot za list „Delo“, u kojem odgovorni urednik Mitja Meršol hoda po rubu nebodera, upravo je fascinantan). „Foršpan“ mu nije bombastičan i samoreklamerski nego ironičan, zafrkantski, što je mlađa publika odlično prihvatila: na YouTubeu ima tek nešto manje od sto tisuća „klikova“. Film je dobio i profil na Facebooku, koji je izazvao popriličnu pozornost, pa su ga se dohvatila i revijalna izdanja, koja su – po sudu dvojice Hočevara – puna presudnija po komercijalni uspjeh filma nego ona seriozna. Kada je film stigao u kina, već su svi znali za njega, pa odatle i takva euforija već u prvom tjednu prikazivanja.

Dio slovenskih kritičara nije bio blag u ocjenama (utjecajni Marcel Štefančić jr. u „Mladini“ dao mu je oznaku „proti“, tj. da je protiv njega), no na internetskim forumima sudovi su upravo suprotni. „Gremo mi po svoje“ očito je spretno prenio duh, kulturu i govor današnjih slovenskih klinaca, posjeduje humor koji funkcionira među ciljnom publikom, a ima i nešto malo erotike, što nije na odmet.

Danijel Hočevar upozorava me da se ni sa eventualnih 200 tisuća gledatelja ne bi moglo računati na eventualni profit po hollywoodskim standardima, za tako nešto trebalo bi bar pola milijuna, što je u Sloveniji nemoguće ostvariti. Ipak, uvjeren je da će uspjeh njihove komedije potaknuti Filmski sklad da njeguje komercijalni film podjednako kao i art film: kinematografija bez publike ipak je dosta otužni fenomen. Dva Hočevara najradije bi se odmah bacili na pripremu nastavka „Gremo mi po svoje“, ali bez potpore fonda o takvom projektu nema govora: što znači da treba čekati bar godinu dana da se tako nešto ostvari.

Može li slovenska kinematografija postati vodeća u regiji po dosluhu sa svojom publikom (hrvatska je iz te utakmice zasad isključena, iako u HAVC-u, našem filmskom fondu, najavljuju značajne promjene po domaći film)? Slovenski megahitovi zasad su više iznimka negoli pravilo, dok srbijanska kinematografija – iako joj je kino mreža u katastrofalnom stanju – još njeguje katkad i vrlo ozbiljan populistički film, koji je procvao devedesetih, usprkos diktaturi Slobodana Miloševića. Tamo su danas nerealni rezultati „Zone Zamfirove“ (milijun i 200 tisuća gledatelja) ili „Ivkove slave“ (700 tisuća gledatelja), što Slovencima daje izvjesnu prednost, jer sa četverostruko manjim brojem stanovnika postižu iste rezultate. Stvar je samo u tome da ih počnu ostvarivati puno češće.

A evo i lista koje ilustruju situaciju proteklih godina:

Hrvatska

1. Što je muškarac bez brkova (2005) 152 379
2. Duh u močvari (2006) 55 692
3. Karaula (2006) 43 009
4. Metastaze (2009) 27 022
5. Kino Lika (2008) 18 211
6. Neka to ostane među nama (2010) 17 723
7. Pjevajte nešto ljubavno (2007) 17 645
8. Libertas (2006) 11 131

Ex Yu u hrv. kinima

1. Grbavica (2006) 22 166
2. Na putu (2010) 19 164
3. Duhovi Sarajeva (2007) 12 666

Srbija

1. Čarlston za Ognjenku (2008) 149 709
2. Čitulja za Eskobara (2008) 136 052
3. Crni Gruja i kamen mudrosti (2007) 131 948
4. Sveti Georgije ubiva aždahu (2009) 125 019
5. Mi nismo anđeli 3 (2006) 114 474
6. Karaula (2006) 101 461
7. Četvrti čovjek (2007) 79 054
8. Šišanje (2010)* 58 417

* Još se prikazuje

Slovenija

1. Pijetlov doručak (2007) 182 965
2. Gremo mi po svoje (2010)* 95 450
3. Slovenka (2009) 20.177
4. Karaula (2006) 12.345
5. Estrellita (2008) 12.348
6. Instalacija ljubavi (2007) 9.906
7. Teah (2008) 7.294
8. Pejzaž br. 2 (2008) 6.331

* Još se prikazuje

DAN REPUBLIKE@DELFI SKC

NEDELJA PACOVA vuleta žurića

Novi roman Vuleta Žurića NEDELJA PACOVA predstavlja novomilenijumsku interpretaciju NOBa u popularnoj kulturi. Posle prvog talasa popularne kulture koja je obradila NOB u filmu, književnosti i stripu i drugog talasa koji se mahom bavio parodijom tih artefakata, Žurić pripada trećem talasu koji s jedne strane politički revidira taj period, i tu reviziju formuliše kao novi, samosvojni pop kulturni artefat.

Zahvaljujući tome, NEDELJA PACOVA funkcioniše na više nivoa – kao pitak klasičan krimić smešten u partizanski milje; kao (uslovno rečeno) nova ideološka interpretacija jednog perioda; i kao komentar popularne kulture bazirane na NOBu. U Žurićevom romanu, naime, istorijskim ličnostima poput Tita, Đilasa i Koče Popovića pridružuju se fikcionalni junaci poput Nikoletine Bursaća i junaka SALAŠA U MALOM RITU kao i likovi umetnika koji su opisali i opevali NOB poput Branka Ćopića, Skendera Kulenovića i Vladimira Nazora.

Bursać je u centru pažnje kao žrtva čiji se slučaj istražuje. Roman govori o istrazi Bursaćeve misteriozne smrti u Jajcu, nekoliko dana pred istorijsko zasedanje AVNOJa 1943. godine. Ćopićev junak tretiran je kao paradigmatična i jedina čista figura NOBa, i u Žurićevom romanu jedino su junaci fikcije onakvi kakvim ih javnost zna, svi ostali su drugačiji, mračniji, tajnovitiji, i izuzev ponekog naivnog umetnika nalaze se u sivoj zoni za koju nismo znali da je postojala u Drugom svetskom ratu, sukobu čiji prikazi u književnosti i na filmu mahom nude vrlo jasno razgraničenje i minimum kompromisa između sukobljenih strana.

Ako bi se moglo reći da je piščeva emocija u bilo kom segmentu bila entimentalna, to je onda u opisivanju lika Branka Ćopića, velikog i slavnog, a opet nekako potcenjenog pisca čiji je prikaz NOBa uprkos subjektivnosti njega kao učesnika uspeo da dosegne visok umetnički domet.

NEDELJA PACOVA bi mogla poslužiti kao materijal za odličan film, onda kada kinematografije u regionu budu sazrele da snime jednu novu vrstu partizanskog filma, kakva i treba da nastane po novom partizanskom romanu. Uostalom, i sam Ćopić, i kao ličnost i kao pisac, tek čeka pravi film. Iako je Ćopić više puta adaptiran, a Nikoletina Bursać je imao više inkarnacija - od Radeta Markovića do Ljubiše Samardžića - izuzev GLUVOG BARUTA Bahrudina Čengića ovaj pisac nije imao dovoljno studioznu ekranizaciju.

NEDELJU PACOVA izdala je Laguna. Promocija će biti održana na Dan Republike 29. novembra u knjižari Delfi u SKCu a pored pisca govoriće i Nele Karajlić i Dimitrije.

PORNO BANDA - podvlačenje crte

World Sales kuća Soul Food sumirala je dosadašnje rezultate u plasmanu filma ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE Mladena Đorđevića na svetskom tržištu:

SOUL FOOD I DISTRIBUCIJA PORNO BANDE U SVETU

Beogradska world sales kompanija SOUL FOOD potpisala je ugovore sa više svetskih distributerskih kuća za DVD distribuciju filma Mladena Đorđevića - ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE (2009, produkcija BAŠ ČELIK).

Distribucijom u skandinavskim zemljama baviće se kompanija ANOTHER WORLD, a u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji kompanija BILDSTORUNG. Distribuciju u Velikoj Britaniji i Irskoj preuzela je TRINITY FILM ENTERTAINMENT, a u Australiji i Novom Zelandu MONSTER PICTURES. Početkom sledeće godine u Severnoj Americi počinje distribucija preko kompanije SYNAPSE.

U Skandinaviji, Americi, Nemačkoj i Australiji će se na DVD izdanju naći i prethodni autorov film, MADE IN SERBIA (2005, produkcija ARHITEL), kao specijalni dodatak.

Takođe se očekuje i prikazivanje u Čileu, posto je Đorđevićev film na nedavno završenom festivalu filmske fantastike i terora -FIXION SARS, u Santjagu, osim nagrade za režiju i scenario, dobio i nagradu za najbolji film. Nagrada podrazumeva novčana sredstva za distribuciju u ovoj zemlji.

„Porno banda“ nastavlja i biskopsku distribuciju u regionu. Nakon prikazivanja u hrvatskim bioskopima tokom ove godine, od marta sledeće godine nas očekuje distribucija u Sloveniji preko KINO DVORA, a film je za distribuciju u biskopima BiH (OBALA ART, takođe tokom sledeće godine), dobio finansijsku podršku na nedavno završenom konkursu organizacije „Euroimage“.

Joel Shepard, kurator Muzeja moderne umetnosti u San Francisku je „Život i smrt porno bande“ uvrstio u njihov program, a u muzeju će film biti prikazan 18. decembra. Tokom istog meseca ga očekuje i jednonedeljna distribucija u nirnberškom bioskopu „Kommkino“.

Film je od premijere na FEST-u 2009. godine, do sada učestvovao na preko trideset međunarodnih festivala, a nagrađen je sa nekoliko domaćih i četrnaest stranih priznanja.

intervju za ljude koji vole loše vesti

U današnjem Blicu izašao je vrlo zanimljiv intervju sa Dinkom Tucakovićem o stanju u našoj tzv. kinematografiji. Obratite pažnju!

Intervju Dinko Tucaković: Život u Srbiji je postao brutalan
Aleksandar Nikolić | 21. 11. 2010. - 00:02h | Komentara: 0

Dinko Tucaković, reditelj i umetnički direktor Jugoslovenske kinoteke, kaže da se donošenje zakona o kinematografiji u Srbiji pretvorilo u zidanje Skadra na Bojani, jer se protivno modernim civilizacijskim okvirima političke elite nepotrebno mešaju u polje delovanja nezavisnih i u profesionalno dokazanih umetnika. On tvrdi da mnogi uticajni ljudi koji odlučuju o filmskoj produkciji u Srbiji još uvek nisu razumeli da je film umetnost čija se vrednost između ostalog meri rezultatom na bioskopskim blagajnama.

- Film “Šišanje” nije dobio novac iz fonda za stimulaciju filmske produkcije Skupštine grada Beograda, ali su autori i cela ekipa godinama istrajavali na realizaciji tog projekta. Kada je film počeo da obara bioskopske rekorde i postao tema društvenih polemika, onda su članovi iste komisije Skupštine grada licemerno pisali hvalospeve o njemu po novinama. Dok god se delegirani članovi partije budu bavili umetničkim konkursima, ponavljaće se “proviđenja” kao u slučaju filma “Šišanje”. Političari moraju da obezbede smeštaj i osnovne potrebe za ljude iz Kraljeva čije je kuće razrušio zemljotres, a ne da procenjuju radove na Oktobarskom salonu i dele sredstva za filmsku produkciju - kaže za “Blic” Dinko Tucaković.

U novom talasu srpskog filma našla su se ostvarenja koja vrlo eksplicitno komuniciraju sa publikom. Šta je uslovilo potrebu autora za tako brutalnom estetikom?

Život u Srbiji je postao brutalan. Šta je brutalnije od ideje da majka ubije sina ili da žena ubije muža i njegovu ćerku. Novi talentovani reditelji neće da okreću glavu od nasilja, agresije, netolerancije u društvu u kojem žive. Oni hrabro, naizgled dokumentaristički, u svojim filmovima rendgenom slikaju anomalije srpskog društva. Energija i likovna silovitost novog filmskog talasa u Srbiji podseća na kinematografski opus autora iz šezdesetih godina prošlog veka, koji je u istoriji kinematografije kod nas poznat kao crni talas. Klinci kojima je uzor Živojin Pavlović, nažalost, nemaju prohodnost po fondovima za stimulaciju produkcije filmske umetnosti kod nas. Umesto njih, novac dobijaju autori čiji filmovi slikaju simpatične kriminalce na Novom Beogradu kako čačkaju nos. Dok god Ministarstvo kulture u Srbiji bude najznačajniji filmski producent, naša kinematografija će imati oznaku državna. Filmovi će se snimati u komesarskim okolnostima.

Šta je uslovilo premoć posedovanja partijske knjižice u odnosu na stručnu kvalifikaciju u našem društvu?

Sistematsko stvaranje društvenog ambijenta u kojem je bolje biti član neke političke partije nego nijedne. Živimo simulakrum Saveza komunista Jugoslavije koji je razuđen u nekoliko stranaka. Naše društvo ne prepoznaje eksperte, ljude koji se bave svojim poslom bez stranačkog određenja. Tako nema nijednog subjekta kulture koji usput nema i partijsku knjižicu. Partija očekuje lojalnost, što ukida kritičko i slobodno mišljenje njenih nameštenika. Kakva god se vlast konstituiše u Srbiji, ona će po ustanovama kulture razmestiti svoje ljude u zavisnosti od koalicionog procenta i tu se začarani krug politikanstva i neznanja u kulturi završava. Tako na značajna mesta nikada neće doći najsposobniji i najkompetentniji već samo članovi partija. Naše društvo regrutuje intelektualne kapacitete pojedinca samo u njegovom odabiru partijske pripadnosti i podobnosti. Niko ne obraća pažnju na mlade talentovane ljude koje politika ne zanima.

Ministar kulture Nebojša Bradić javno je obećao da se filmsko blago Jugoslovenske kinoteke sledeće godine seli u moderno opremljenu zgradu u Uzun Mirkovoj ulici u Beogradu. Jeste li bili tamo i da li tom prostoru nešto nedostaje?

Sledeće godine navršava se sto godina od kada je u Srbiji snimljen prvi igrani film “Karađorđe” i to je pravi trenutak da Jugoslovenska kinoteka dobije prostor koji zaslužuje zbirka filmova koju imamo. Jugoslovenska kinoteka kao kulturna institucija ima odličan tretman od države jer je svima jasno koliko je važna naša misija sakupljanja, obrade, skladištenja i prikazivanja filmova za generacije koje će nas naslediti. U Srbiji su trenutno van funkcije Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti, tako da mi nemamo prostora za bilo kakvo gunđanje. Buduća zgrada Jugoslovenske kinoteke biće generator pozitivnih dešavanja u srpskoj kulturi jer će se u njoj održavati svi filmski festivali. Biće to zgrada filma u kojoj će se odigravati i pozorišne predstave, performansi, programi Bitefa.

THE MECHANIC

Simon West, nekada velika nada a danas potcenjeni majstor akcionog filma, snimio je rimejk akcionog trilera THE MECHANIC Michaela Winnera u kome su svojevremeno igrali Charles Bronson i Jan Michael Vincent. Bronsona je nasledio Jason Statham a studio je izbacio trejler koji obećava.

ÜBER LIFE

Kraj vrlo uzbudljive 2010. godine doneo je možda i najinteresantnije ostvarenje u sezoni a to je interaktivni film ÜBER LIFE koji bi se u okvirima konvencionalne terminologije najpre mogao definisati kao eksperimentalni film. Interaktivnost je iskorišćena kao pojam koji objašnjava sam sistem funkcionisanja filma, više služi kao uputstvo za gledanje. Naime, razvoj priče bira sam gledalac. To rešenje samo po sebi nije novo i ono je već korišćeno u čuvenom gimmick filmu William Castlea MR SARDONICUS u kome je publika glasanjem u bioskopu birala kraj koji želi da gleda a po nekim pretpostavkama, ovaj iskusni manipulator nikada nije ni snimio dva kraja jer mu je bilo jasno kakav ishod publika želi. I bio je u pravu. Drugi kraj navodno nikada nije izglasan.

Poslednjih godina, DVD meni je kao vid komunikacije između gledaoca i filma poslužio za neke pokušaje interaktivnosti te je upravo Dark Castle, producentska kuća Joela Silvera – koja je isprva bila isključivo posvećena rimejkovanju filmova William Castlea – snimila nastavak (rimejka Castleovog) HOUSE ON HAUNTED HILL Wiliiama Malonea pod naslovom RETURN TO HOUSE ON HAUNTED HILL i ceo gimmick ovog DTV naslova bio je u tome što gledalac može da bira dalji razvoj priče.

Otud, koliko god s jedne strane ÜBER LIFE delovao neobično u srpskim okvirima, zahvaljujući uključivanju publike u razvoj priče, njegov ključni kvalitet je u nečem potpuno drugom.

Osnovni kvalitet ÜBER LIFEa je u visokoj estetizaciji koju je dosledno sproveo autor Lazar Bodroža. Slično Aleksi Gajiću u filmu EDIT I JA, Bodroža je u ÜBER LIFE uneo ono što našem filmu jako nedostaje a to je upliv drugih umetnosti – u ovom slučaju likovnih ali i neverbalnog teatra koji diktira glumačku igru i čini da film bude konzistentno stilizovan.

Konačno, iako su mnogi naši reditelji počeli radeći muzičke spotove - ÜBER LIFE je aproprijacija možda i najpotentnije linije naše skole video spota a to je tradicija Borisa & Tucka, njihovih spotova za Laibach i EKV u kojima su a sličan način estetizovali globalno čitljive simbole i lokalni folklor.

Naravno, kao element tradicije neizbežno je pomenuti ČUDOTVORNI MAČ Vojislava Nanovića kao ključnog pretka fantasyja na našem filmu, a u krajnjoj liniji tu je i ŠEJTANOV RATNIK koji u Bodrožinom filmu dobija zrelog naslednika.

Milutin Milošević je dorastao da iznese ovaj eksperimentalni film i njegov karakter je dovoljno harizmatičan da privuče gledaoca da iznova, i iznova, upoznaje njegove priče.

Upravo Milutinova harizma stoji kao ključni argument da ÜBER LIFE nije hendikepirana igra, iz prostog razloga što su mehanizmi identifikacije u igri drugačiji. Za igru su potrebni harizmatični likovi, svakako, ali identifikacija proističe iz igračevog uopliva u samu igru i vezanost za vlastite poteze i sazrevanje u njoj. ÜBER LIFE međutim koliko god zavisio od gledaoca izlaže svoju priču, nema PRAVOG i POGREŠNOG izbora u smislu veštine, i što je najvažnije u jednoj stilitzovanoj formi uspeva da iskomunicira na planu identifikacije.

Sigurno je da će pasionirani gledaoci opredeljeni za teoriju moći da izvuku i zaključke o tome koji moralni aspekti gledaočevih izbora dovode do Razrešenja.

Rediteljski postupak je vrlo precizan. Izuzev Introa, priča je ostvarena bez reči, samo kroz akciju i simbole, premda uprkos radikalnosti postupka ima nesumnjiv mejnstrim potencijal.

Premda bi bilo zanimljivo gledati ÜBER LIFE u bioskopskoj atmosferi demokratskog odlučivanja što bi već bio umetnički (i politički) čin sam po sebi, ovo je u najvećoj meri home video doživljaj, u najboljem smislu te reči. Čak bi se moglo reći da je ÜBER LIFE mnogo uspeliji pokušaj od RETURN TO HOUSE ON HAUNTED HILL kako da se home video sceni da puni smisao i na određeni način, možda se upravo u ovoj formi krije budućnost DTVa?

Ako imamo u vidu da je poslednje dve godine DTV produkcija zahvaljujući autorima kao što su Anthony Waller, Isaac Florentine, Ben Ramsey ili Scott Mann uspela da nađe svoje mesto i da prevaziđe status utešne doze za ovisnike od stare arhaične žanrovske forme. ÜBER LIFE međutim uspeva da ponudi recept koji u fundamentalnom smislu može biti preuzet kao prototip za budućnost DTVa na globalnom nivou.

Za razliku od okolnih zemalja koje su postale lokacija za snimanje DTVa, Srbija možda upravo nudi ideju koja će ovom pravcu filmske produkcije dati preko potrebni smisao.