Tuesday, August 30, 2005
Naš pokušaj da obezbedimo jos jednog producenta doživeo je početni neuspeh. Naime, ponudili smo saradnju Danijelu Hočevaru, jednom od najvećih producenata na prostorima zemalja Zapadnog Balkana (poznatim i kao „bivša Juga“). Hočevar je već sarađivao sa nekim našim rediteljima, i to na filmovima koji su doživeli značajan uspeh, kako na bioskopskim blagajnama, tako i u festivalskoj eksploataciji. Nažalost, njegova firma E-motion Film, zbog hitnosti našeg projekta i unapred pripremljenog plana za duži vremenski period, nije bila u mogućnosti da se uključi u produkciju DOBA NEVINOSTI. Potraga za drugim producentom se nastavlja, o čemu ćete pravovremeno biti obaveštavani na ovom sajtu...
Sunday, August 28, 2005
! IZGLEDA DA SNIMAMO DOBA NEVINOSTI !
Posle dve tužne i potresne vesti, imamo jednu pozitivnu koja nas vraća prvobitnoj funkciji ovog bloga.
Sastanak sa predstavnicima novosadske producentske kuće MAGIC BOX održan je preksinoć. Posle tog sastanka sa radošću možemo reći da smo blizu sklapanja projekta DOBA NEVINOSTI!
MAGIC BOX je pristao da bude koproducent filma i da sa svojom tehnikom zauzme partnersko mesto u našem projektu. Takođe, MAGIC BOX planira da nam pomogne i u kontaktima sa televizijama kao potencijalnim finansijerima i sponzorima kao potencijalnim brendovima našeg filma.
Ako sve bude teklo po planu, film ćemo snimati krajem februara 2006. godine. MAGIC BOX će nam obezbediti najbolju HD tehniku u zemlji i veći deo postprodukcionog procesa. Imali smo priliku da se uverimo u sjajne tehničke potencijale koje MAGIC BOX poseduje i veliki je spokoj imati ih na svojoj strani. Što je još važnije, biće nam obezbeđeno potrebnih 45 dana snimanja.
Pošto se film dešava u proleće, na početku snimanja ćemo raditi enterijere da bi se u stvarno proleće, krajem snimanja preselili u eksterijere.
Gotovina potrebna za samo snimanje sada deluje dostižno. Partnerstvo sa MAGIC BOXom nam otvara niz mogućnosti, pre svega kredibilan nastup pred Ministarstvom kulture.
Zahvaljujući dogovoru sa MAGIC BOXom, proširuje se i naša ekipa. Poverenik za produkciju biće Miloš Šćepanović, takođe naš klasić, koji je već imao iskustva na više celovečernjih i bezbroj najsloženijih studentskih filmova. Miloš donosi preko potrebnu sigurnost i odgovorno ponašanje u naš tim, čineći da sve obaveze koje nam predstoje ukoliko se skupi inicijalni novac, deluju ostvarivo.
Sastanak sa predstavnicima novosadske producentske kuće MAGIC BOX održan je preksinoć. Posle tog sastanka sa radošću možemo reći da smo blizu sklapanja projekta DOBA NEVINOSTI!
MAGIC BOX je pristao da bude koproducent filma i da sa svojom tehnikom zauzme partnersko mesto u našem projektu. Takođe, MAGIC BOX planira da nam pomogne i u kontaktima sa televizijama kao potencijalnim finansijerima i sponzorima kao potencijalnim brendovima našeg filma.
Ako sve bude teklo po planu, film ćemo snimati krajem februara 2006. godine. MAGIC BOX će nam obezbediti najbolju HD tehniku u zemlji i veći deo postprodukcionog procesa. Imali smo priliku da se uverimo u sjajne tehničke potencijale koje MAGIC BOX poseduje i veliki je spokoj imati ih na svojoj strani. Što je još važnije, biće nam obezbeđeno potrebnih 45 dana snimanja.
Pošto se film dešava u proleće, na početku snimanja ćemo raditi enterijere da bi se u stvarno proleće, krajem snimanja preselili u eksterijere.
Gotovina potrebna za samo snimanje sada deluje dostižno. Partnerstvo sa MAGIC BOXom nam otvara niz mogućnosti, pre svega kredibilan nastup pred Ministarstvom kulture.
Zahvaljujući dogovoru sa MAGIC BOXom, proširuje se i naša ekipa. Poverenik za produkciju biće Miloš Šćepanović, takođe naš klasić, koji je već imao iskustva na više celovečernjih i bezbroj najsloženijih studentskih filmova. Miloš donosi preko potrebnu sigurnost i odgovorno ponašanje u naš tim, čineći da sve obaveze koje nam predstoje ukoliko se skupi inicijalni novac, deluju ostvarivo.
! MOSKRIJEVA SAHRANA !
Moskri će biti sahranjen sutra, u ponedeljak 29. avgusta, na Novom groblju u 15:30.
SNIMLJEN PRVI KADAR OGNJENKE
Jutros je snimljen prvi kadar ČARLSTONA ZA OGNJENKU na Smedervskoj tvrđavi gde se snima spektakularna scena vašara. Ognjenka je najzad zaigrala čarlston. Ovo je verovatno nalepša vest u 2005.!
Saturday, August 27, 2005
POSLEDNJI POZDRAV KATARINI VELIČKOVIĆ
Preminula je Katarina Veličković, direktor fotografije filma ŠEJTANOV RATNIK, ne dočekavši premijeru svog dugometražnog prvenca i diplomskog rada. Ekipa DOBA NEVINOSTI na ovaj način šalje poslednji pozdrav svojoj prijateljici i koleginici sa klase.
Friday, August 26, 2005
POSTOJI LI GETO NA NEBU? MOSKRI (1977-2005)
Još uvek se nadam da nije tačno, ali informacija je potvrđena na nekoliko mesta.
Upokojio se najopasniji srpski reper, Moskri iz Prti Bee Gee, u dvadesetosmoj godini.
Kada su se pojavili u drugom talasu Novog srpskog repa, bili su najznačajnija stvar koja se desila u srpskom popu još od V.I.P. i njihove ploče "Ekipa stigla". Njihove ulične priče sa najbizarnijim humorom i previše kredibiliteta, koji će Moskrija koštati i života, stajale su kao neizbežno štivo čak i za one koji su prezirali hip-hop.
Njihov debi album bio je prva ploča posle dugo vremena koju nisam mogao da pustim pred porodicom. A to je nešto što najviše cenim u umetnosti.
Moskri je u toj priči prednjačio kao najzajebaniji i najprovokativniji pesnik. Nažalost, kao što je u svemu morao da bude prvi, prvi je i umro.
Moskri, neka ti je laka srpska zemlja o kojoj si pravio najopakije pesme.
Počivaj u miru, BRATE!
Dimitrije Vojnov
Wednesday, August 24, 2005
LAND OF THE DEAD
Privremeno zatišje oko priprema DOBA NEVINOSTI, Dimitrije opet koristi (zloupotrebljava) da se obrati naciji. Ovog puta sa posetiocima ovog sajta želi da podeli svoje opservacije o jednom od najvažnijih filmova sezone, LAND OF THE DEAD George A. Romera:
Posle dugogodišnje pauze, čuveni horor autor Džordž A. Romero, Otac zombi filma vratio se na velike ekrane. Dugogodišnje odsustvo tokom koga je snimio senilni promašaj, triler Henrijeva pravila, stvorilo je strah kod fanova. Niko nije tačno znao u kakvom se stvaralačkom stanju Romero zapravo nalazi.
Najava studija Juniversal da će sledeći Romerov bioskopski projekat biti četvrti nastavak sage o živim mrtvacima, dočekana je sa istovremenom euforijom i panikom. S jedne strane, kako je to nadahnuto kazao Giljermo Del Toro u promotivnom videu za Zemlju mrtvih, Romerov povratak zombijima je kao ponovni Mikelanđelov rad na tavanicama kapela. S druge strane, njegova zombi trilogija po svom značaju zaista nije zaslužila slab produžetak pa makar se zanemoćali potpisnik zvao i Romero.
Noć živih mrtvaca iz 1968. godine slovio je za najkrvoločniji horor film svog vremena u kome je pored autentičnosti proistekle iz niskog budžeta i nepoznatih glumaca, status klasika obezbedila i vrlo direktna politička metafora o rasizmu i raslojenosti u američkom društvu. Zora mrtvaca iz 1978. bila je još ideoligiziranija zbog svoje kritike potrošačkog društva i ljudske pohlepe zbog koje čovečanstvo gubi sve bitke. Konačno Dan živih mrtvaca iz 1985. govori o represivnom militarističkom društvu koje nastaje posle zombi apokalipse, u ambijentu vojnog bunkera.
Direktan politički angažman boji i Zemlju mrtvih. U četvrtom filmu, Romero prikazuje svet u kome su bogataši uspeli da naprave luksuznu zgradu gde raskošno žive a njihov komfor obezbeđuje obespravljena klasa, zatupljena alkoholom, drogom i kockom, zadužena da obavlja riskantne ekspedicije u zaraženi spoljni svet preplavljen zombijima iz koga donose dobra na bezbednu teritoriju. Međutim, ni jedna od ljudskih klasa ne računa da su zombiji počeli polako da razvijaju izvesne oblike inteligencije.
Romero je u ovom filmu krajnje politički konfuzan. Čini se da mu je granica između ljudi i zombija zamućena i da mu više nije jasno ko od njih predstavlja ugroženu klasu. Romero ukida akcioni potencijal proleterima, a pruža ga zombijima koji su aluzija na teroriste iz potlačenih i opljačkanih kolonija. Međutim, čak i u toj politikološkoj konfuziji, on očigledno pokušava da se poigra pitanjima straha od terorizma, američkog kolonijalizma i unutrašnjih ekonomskih razlika.
Ako zanemarimo tradicionalni politički napon, ipak, Zemlja mrtvih ni stilski ni konceptualno zapravo nije Romerov film. U njemu nema serioznog odnosa prema ustajanju mrtvih koji smo imali u trilogiji. Iako je bilo stilskih varijacija unutar izvorne trilogije razapete između 1968. i 1985. nije bilo dileme da se da se pojava zombija tretira sa krajnjom realističkom pažnjom. U Zemlji mrtvih, naprotiv, od celokupnog univerzuma Amerike u kojoj su mrtvi ustali, podvučena je krajnje petparacka i realistički sasvim neuverljiva avanturističko-akciona priča, bazirana na klišetiziranim likovima i prvoloptaškom humoru.
Najava studija Juniversal da će sledeći Romerov bioskopski projekat biti četvrti nastavak sage o živim mrtvacima, dočekana je sa istovremenom euforijom i panikom. S jedne strane, kako je to nadahnuto kazao Giljermo Del Toro u promotivnom videu za Zemlju mrtvih, Romerov povratak zombijima je kao ponovni Mikelanđelov rad na tavanicama kapela. S druge strane, njegova zombi trilogija po svom značaju zaista nije zaslužila slab produžetak pa makar se zanemoćali potpisnik zvao i Romero.
Noć živih mrtvaca iz 1968. godine slovio je za najkrvoločniji horor film svog vremena u kome je pored autentičnosti proistekle iz niskog budžeta i nepoznatih glumaca, status klasika obezbedila i vrlo direktna politička metafora o rasizmu i raslojenosti u američkom društvu. Zora mrtvaca iz 1978. bila je još ideoligiziranija zbog svoje kritike potrošačkog društva i ljudske pohlepe zbog koje čovečanstvo gubi sve bitke. Konačno Dan živih mrtvaca iz 1985. govori o represivnom militarističkom društvu koje nastaje posle zombi apokalipse, u ambijentu vojnog bunkera.
Direktan politički angažman boji i Zemlju mrtvih. U četvrtom filmu, Romero prikazuje svet u kome su bogataši uspeli da naprave luksuznu zgradu gde raskošno žive a njihov komfor obezbeđuje obespravljena klasa, zatupljena alkoholom, drogom i kockom, zadužena da obavlja riskantne ekspedicije u zaraženi spoljni svet preplavljen zombijima iz koga donose dobra na bezbednu teritoriju. Međutim, ni jedna od ljudskih klasa ne računa da su zombiji počeli polako da razvijaju izvesne oblike inteligencije.
Romero je u ovom filmu krajnje politički konfuzan. Čini se da mu je granica između ljudi i zombija zamućena i da mu više nije jasno ko od njih predstavlja ugroženu klasu. Romero ukida akcioni potencijal proleterima, a pruža ga zombijima koji su aluzija na teroriste iz potlačenih i opljačkanih kolonija. Međutim, čak i u toj politikološkoj konfuziji, on očigledno pokušava da se poigra pitanjima straha od terorizma, američkog kolonijalizma i unutrašnjih ekonomskih razlika.
Ako zanemarimo tradicionalni politički napon, ipak, Zemlja mrtvih ni stilski ni konceptualno zapravo nije Romerov film. U njemu nema serioznog odnosa prema ustajanju mrtvih koji smo imali u trilogiji. Iako je bilo stilskih varijacija unutar izvorne trilogije razapete između 1968. i 1985. nije bilo dileme da se da se pojava zombija tretira sa krajnjom realističkom pažnjom. U Zemlji mrtvih, naprotiv, od celokupnog univerzuma Amerike u kojoj su mrtvi ustali, podvučena je krajnje petparacka i realistički sasvim neuverljiva avanturističko-akciona priča, bazirana na klišetiziranim likovima i prvoloptaškom humoru.
Zemlja mrtvih izgleda kao film koji bi Romerovi junaci GLEDALI u pravom Romerovom ostvarenju o zombijima. Da je u njegovom svetu gde su ustali mrtvi opstao Holivud, preživeli bi se zabavljali uz ovakve sadržaje.
Ipak, Romerov rad i u ovom filmu ostaje u okvirima stilskih zahvata jednog od njegovih savremenika i podjednakih klasika. Zemlja mrtvih stilski zapravo nije Romero već Karpenter. Zemlja mrtvih je po svom iluzionizmu apsolutno karpenterovska priča na tragu Bekstva iz Njujorka. Ako se, dakle sagleda kao samostalan film karpenterovskog opredeljenja Zemlja mrtvih stoji kao solidan, efemeran, pa baš zbog te umočenosti u duh vremena, i trajan mali B-film.
Da parafraziram Giljerma Del Tora iz ekstatičnog promo videa za film, jesu Mikelandjelu dali da ponovo slika kapele, ali je on nacrtao dečji strip umesto Nastanka sveta.
Dimitrije Vojnov
Tuesday, August 23, 2005
CHAN WOOK PARK SPREMA TINEJDŽERSKI FILM!
Nesumnjivo najopasniji svetski reditelj, Južnokorejanac Chan Wook Park priprema tinejdžerski film. Ako vas zanimaju detalji,. pročitajte ih ovde.
Monday, August 22, 2005
NEVINOST NA PRVOM MESTU
Komedija THE 40-YEAR-OLD VIRGIN zauzela je prvo mesto američke box-office liste sa 20. 6 miliona dolara za premijerni vikend!
Sunday, August 21, 2005
!TUCK BEZ TINEJDŽERSKIH KOMEDIJA!
Nažalost, čini se da naša najmoćnija distributerska kuća Tuck praktično neće imati ortodoksnu tinejdžersku komediju u svojoj ponudi do kraja godine. Ukoliko vas ipak zanima šta će nam ponuditi, pogledajte ovde.
Thursday, August 18, 2005
ŠKOLOVANJE NEVINOSTI
O SEKSU UČE OD VRŠNJAKA
Osnovci u Srbiji seksualno obrazovanje učiće od nešto starijih školaraca, jer u njih imaju poverenje i mnogo lakše im se poveravaju
BEOGRAD - Učenici osnovnih škola u Srbiji seksualno obrazovanje učiće od srednjoškolaca. Stručnjaci su procenili da osnovci "o onim stvarima" mnogo lakše pričaju sa nešto starijim školarcima nego sa lekarima i profesorima. Zato su i angažovali srednjoškolce da zajedno sa "matorcima" učestvuju u "seksualnom opismenjavnju" klinaca iz sedmog i osmog razreda.
Ova ideja, koja je deo projekta Republičkog centra za planiranje porodice u Institutu za majku i dete u Beogradu, već je zaživela u nekim školama u Srbiji. Podržava je i Ministarstvo prosvete, koje preporučuje da sve škole u Srbiji kao vannastavni sadržaj uvedu seksualno obrazovanje.
S decom o seksu pričaju lekari, profesori i edukovani stariji školarci. Svi oni prvo prođu "obuku", pa tek onda uđu u učionice među radoznale mališane. Doktorka Gordana Rajin, specijalista socijalne medicine u Institutu za majku i dete, kaže da je veliki broj mladih zainteresovan da radi sa mlađim vršnjacima.
- Školarci edukatori već rade u nekim gradovima u Srbiji. U Jagodini, na primer, imamo tri devojke koje su tamo napravile čudo. Uprkos otporu sredine i letargiji u tamošnjem zdravstvu, one u srednjim školama organizuju radionice. Deca su oduševljena. S njima mogu da razgovaraju o seksu i nemaju stega i stida kao kad dođu kod profesora ili lekara - kaže dr Rajin.
Ona objašnjava da se na prvoj radionici deca uče kako da pravim rečima nazovu sve što ih zanima o "onim stvarima".- Najpre se nauči terminologija. Deca veoma brzo usvoje reči kao što su samozadovoljavanje, masturbacija. Nauče da pravilno nazovu muški ili ženski polni organ, a da ne budu prosti. U početku se smejulje, stide, ali vremenom postaju svesni da je reč o prirodnim stvarima o kojima ne samo da bi trebalo da nauče, već i da formiraju stav - objašnjava dr Rajin.
Ona podvlači da u ovakvom načinu rada sa decom nema improvizacije. Tim pre, što se u radionicama posvećenim seksualnom obrazovanju govori o uopštenim problemima mladih vezanih za seksualnost, ljubav, zaljubljivanje, a ne o ličnim problemima. Ako se neko od dece školarcu edukatoru poveri da ima neki problem, onda nastupaju lekari.
- U radionicama nema priče o ličnim iskustvima. Ako dete ima problem, odlazi na individualno savetovanje, kod lekara ili psihologa iz doma zdravlja, koji su takođe prošli obuku za seksualno vaspitanje. Problem je, međutim, što devojčice iz manjih gradova između doma zdravlja i privatnih ordinacija uglavnom izaberu ovu drugu soluciju. Strahuju da će u čekaonici domova zdravlja sresti nekog poznatog - kaže dr Rajin, i dodaje da se i ginekolozi obučavaju da detetu priđu s poštovanjem i da ne osuđuju njegovu seksualnost.
Radionice za seksualno vaspitanje se u školama uglavnom organizuju pre ili posle časova, ponekad i kada deca gube neki čas. Pošto nije reč o obaveznoj nastavi, deci se umesto udžbenika dele brošure na kojima su objašnjeni detalji o trudnoći, polnim bolestima, kontracepciji...
O seksu sve znaju, pitaju za kontracepciju
Iskustva pokazuju da školarci o seksu znaju više nego o zaštiti od neželjene trudnoće ili polno prenosivih bolesti. Zato se, kad probiju led, ne libe da svoje edukatore pitaju sve što su o bezbednom seksu želeli da saznaju, a nisu smeli da pitaju. Najčešća pitanja su:- Kada je pravo vreme da stupiš u seksualne odnose?- Da li su kontraceptivne pilule štetne, da li goje i izazivaju maljavost?- Zašto prekinuti snošaj nije bezbedan?- Da li je bezbedniji seks sa starijim ili mlađim partnerom?- Kako da kažem dečku da nisam spremna na seks?- Ako imam negativan rezultat testa na sidu, da li sam zaštićen od drugih polnih bolesti?
Darija ih uči šta je klitoris
Darija Sojević, učenica četvrtog razreda gimnazije "Svetozar Marković" u Jagodini, radi kao vršnjački edukator. Ona je posle seminara Instituta za majku i dete najpre "održala čas" drugarima iz svoje generacije. Sada "predaje" mlađim razredima srednjih škola u Jagodini.- U početku sam se stidela, posebno što sam prvu radionicu držala drugarima iz svoje generacije. Shvatili su me jako neozbiljno. Dok sam ih ja podučavala, oni su pričali viceve. Kasnije je, međutim, sve došlo na svoje. Mlađe generacije su uglavnom radoznale, žele da se informišu. Inače, predviđeno je da se u svakoj školi godišnje održe tri časa. Na prvom se đaci upoznaju sa terminima. Ima đaka koji ne znaju šta, recimo, znači vulva, klitoris, ali brzo uče. Na drugom času se govori o polno prenosivim bolestima i kontracepciji, dok se na trećem objašnjava kako se koristi kondom, pošto je to najrasprostranjenije zaštitno sredstvo - kaže Darija Sojević.
D. MILENKOVIĆ (Kurir)
ZOMBIE GIRL
Texas Filmmakers Production Fund ove godine je pomogao film dvanaestogodišnje devojčice Emily Hagins. Mala Emily je snimila zombi-film Pathogen od 90 minuta i država Teksas će je pomoći sa 1000 dolara da pokrije neke od troškova post-produkcije i distribucije. Emili je od devete godine aktivno posećivala Saturday Morning Kids Clubs na kojima poznati teksaški filmski kritičar Harry Knowles prikazuje dečje filmove. Tada je počela da snima kratke filmove na videu i da ih pokazuje ostinskim kritičarima i autorima koji su inače izgradili jednu od najaktivnijih nezavisnih filmskih scena u Americi. Virus obožavanja zombi filmova zaradila je gledajući film Undead australijske Braće Spierig. Ubrzo je u lokalnim video klubovima postala jedino dete kome su izdavani horor filmovi sa zombijima. Pošto njena porodica nije mogla da joj priušti filmsku školu za decu, Emily se prijavila da bude asistent režije na niskobudžetnom horor filmu Organic i na kraju je čak potpisala dokumentarac o snimanju tog filma. Ove godine snimila je film Pathogen. Ostinski kritičari su joj za rođendan kupili svu potrebnu šminku za film, a mnogi od njih, sa svojim porodicama, glume u filmu. Žurka povodom zadnje klape održana je u video klubu u kome je iznajmljivala sve svoje omiljene zombi filmove. Teksaški filmski fond finasiraće i dokumentarni film Zombie Girl koji govori o njenom podvigu i neobičnoj posvećenosti.
Tuesday, August 16, 2005
FLERT festivalski zapis
Evo Dimitrijevog pogleda na diplomski omnibus FLERT:
Na partiju povodom otvaranja hercegnovskog filmskog festivala, imao sam priliku da upoznam reditelje i scenaristu filma FLERT. U razgovoru su insistirali da se njihov film ne naziva omnibusom. Posle pogledanog filma ne znam kako bih ga drugačije nazvao.
FLERT je snimljen kao diplomski omnibus apsolvenata filmske režije na Akademiji umetnosti BK. Iako je u montaži prošao drastične izmene, među kojima je i kompletno izbacivanje vezivnog tkiva između priča i skraćenja unutar njih, ni u ovom obliku, sa novim vezivnim materijalom, FLERT nije ništa drugo do omnibus, samo bez špica na početku pojedinačnih priča.
Inače, izvorni vezivni materijal koji je bio između priča još uvek postoji u trejleru. U tom izbačenom materijalu glumile su Ivana Vukčević i Ana Maljević. Igrale su devojke koje kunu svoje bivše momke i šalju Smrt oličenu u demonima Strahinji (Bane Vidaković) i Loli (Milena Pavlović) da ih uzme.
U novom vezivnom tkivu, Strahinja je na probi kao službenik Smrti a Lola je njegov nadređeni. Strahinja mora da isporuči glavne junake na onaj svet ili će po odluci Sudije Tamnog vilajeta (Tihomir Stanić) biti vraćen u neugledno stanje smrti.
Četiri priče prate junake koje Lola i Strahinja treba da pokupe. Svaki od njih na svoj način pokušava da izbegne smrt.
Osnovni problem scenarija je na konceptualnom nivou. Naime, junakovo bekstvo od smrti je u sve četiri priče dato kao potpuno proizvoljna pojava, bez ikakve ritualnosti i zakonitosti. Junaci izbegavaju Smrt zahvaljujući proizvoljnoj odluci Lole i Strahinje i zahvaljujući tome sve četiri priče besciljno lutaju i nemaju apsolutno nikakvu strukturu koja bi pomogla gledaocu da se zainteresuje.
Junaci su takođe jednolični. Ideja da svaki od njih bude oličenje jednog od četiri karaktera više je akademsko nego funkcionalno.
Pored navedenih zanatskih nedostataka, upravo akademizam iscrpljuje FLERT. Film je okoštao i prošao mu je rok trajanja, zarobljen je u prošlosti i ne najavljuje ništa sveže.
Posvete prošlosti ne moraju po definiciji biti ništa loše. Naročito ako se film hrani dostignućima starih reditelja i transformiše ih u nešto novo. Međutim, FLERT je naprosto samo arhaičan, a posvete nas podsećaju na koje to bajate filmove liči.
Dijalozi su jednolični, repetitivni i vrlo često redundantni u odnosu na sliku. Detalji poput sugestivne upotrebe muzike u kadru su početnička greška koja se prevazilazi već posle prve godine studija. Ovakvi nedostaci samo pokazuju manjkavosti scenarističkog kursa na školi. S druge strane, ovakav tekst otkriva i ozbiljnu nepažnju u mentorskom radu na projektu.
Scenario je inače pisao reditelj četvrte priče Nikola Mišić, dakle ne scenarista već reditelj po obrazovanju. Samim tim FLERT propušta priliku da bude showcase za katedru dramaturgije na Akademiji BK. Važno je naglasiti da je u filmu KAKO JE PROPAO ROKENROL pored reditelja promovisana i serija scenarista-pokojni Branko Vukojević, Aleksandar Barišić i Biljana Maksić.
U nedostatku svežine leži sav besmisao ovog filma koji umesto da najavi četiri reditelja koji stupaju na scenu, pokazuje stvaraoce zarobljene u sterilnoj prošlosti. Njihove greške dakle ne mogu naći opravdanje ni u mladosti ni u neadekvatnoj ambiciji. One su ostvarene unutar ziheraškog minimalizma.
Autori su sami definisali film kao romantičnu horor komediju. Nažalost, oni ne staju iza ovih odrednica. Horor se iscrpljuje u eshatološkoj tematici i pseudo-gotskoj ikonografiji. Romansa je veštačka i služi više kao dramaturška poštapalica nego kao iskren sadržaj. Komedija je ugušena u samom začetku jer su likovi lišeni preteranih želja to jest neuravnoteženosti, pa nema temeljne komične postavke dok su površinski efekti poput duhovitih replika osakaćeni sporim tempom i lošim tajmingom.
Ta HOROR definicija je naročito bitna. Naime, horor je deklarativno jedan od najpopularnijih žanrova među našim mladim rediteljima. Iako je samo Dejan Zečević u TT SINDROMU do kraja ispunio želju da snimi horor, ova odrednica se sve češće pominje. Vrlo je zanimljiva i zabrinjavajuća tendencija da svi ti zamišljeni horori ne poseduju nimalo repertoarske relevantnosti. Čak je i TT SINDROM sebično pokušao da se obrati ortodoksnim (uglavnom inostranim) gledaocima ne učinivši ništa da se stvori klima za dalje snimanje horora u Srbiji. Međutim, TT SINDROM barem pojavno jeste horor za razliku od koječega što se nudi po gradu sa tim prefiksom i apsolutnim odsustvom žanrovskog duha. FLERT predstavlja jedan primer te vrste projekata u kojima se besramno eksploatiše privlačnost HOROR etikete.
Pozitivne strane filma su solidna tehnička realizacija i pristojna faktura slike koja čini da FLERT izgleda kao profesionalno realizovano ostvarenje.
Sitne vinjete poput par visprenih rediteljskih rešenja Radoslava Rasa Vojinovića kojima je pokušao da prevaziđe scenario i iskusna gluma Srđana Todorovića u priči Nikole Mišića ostaju kao jedini kreativni dometi vredni pomena.
Kao član žirija kritike FIPRESCI na hercegnovskom festivalu, rado sam glasao da se FLERTU da SPECIAL MENTION nagrada. Smatram da srdačno treba podržati povratak bioskopskih diplomskih omnibusa kao forme. Na svaki ŠTA RADIŠ VEČERAS dolazio je KAKO JE PROPAO ROKENROL. Sad ćemo videti kakav će to omnibus iskupiti FLERT.
Na partiju povodom otvaranja hercegnovskog filmskog festivala, imao sam priliku da upoznam reditelje i scenaristu filma FLERT. U razgovoru su insistirali da se njihov film ne naziva omnibusom. Posle pogledanog filma ne znam kako bih ga drugačije nazvao.
FLERT je snimljen kao diplomski omnibus apsolvenata filmske režije na Akademiji umetnosti BK. Iako je u montaži prošao drastične izmene, među kojima je i kompletno izbacivanje vezivnog tkiva između priča i skraćenja unutar njih, ni u ovom obliku, sa novim vezivnim materijalom, FLERT nije ništa drugo do omnibus, samo bez špica na početku pojedinačnih priča.
Inače, izvorni vezivni materijal koji je bio između priča još uvek postoji u trejleru. U tom izbačenom materijalu glumile su Ivana Vukčević i Ana Maljević. Igrale su devojke koje kunu svoje bivše momke i šalju Smrt oličenu u demonima Strahinji (Bane Vidaković) i Loli (Milena Pavlović) da ih uzme.
U novom vezivnom tkivu, Strahinja je na probi kao službenik Smrti a Lola je njegov nadređeni. Strahinja mora da isporuči glavne junake na onaj svet ili će po odluci Sudije Tamnog vilajeta (Tihomir Stanić) biti vraćen u neugledno stanje smrti.
Četiri priče prate junake koje Lola i Strahinja treba da pokupe. Svaki od njih na svoj način pokušava da izbegne smrt.
Osnovni problem scenarija je na konceptualnom nivou. Naime, junakovo bekstvo od smrti je u sve četiri priče dato kao potpuno proizvoljna pojava, bez ikakve ritualnosti i zakonitosti. Junaci izbegavaju Smrt zahvaljujući proizvoljnoj odluci Lole i Strahinje i zahvaljujući tome sve četiri priče besciljno lutaju i nemaju apsolutno nikakvu strukturu koja bi pomogla gledaocu da se zainteresuje.
Junaci su takođe jednolični. Ideja da svaki od njih bude oličenje jednog od četiri karaktera više je akademsko nego funkcionalno.
Pored navedenih zanatskih nedostataka, upravo akademizam iscrpljuje FLERT. Film je okoštao i prošao mu je rok trajanja, zarobljen je u prošlosti i ne najavljuje ništa sveže.
Posvete prošlosti ne moraju po definiciji biti ništa loše. Naročito ako se film hrani dostignućima starih reditelja i transformiše ih u nešto novo. Međutim, FLERT je naprosto samo arhaičan, a posvete nas podsećaju na koje to bajate filmove liči.
Dijalozi su jednolični, repetitivni i vrlo često redundantni u odnosu na sliku. Detalji poput sugestivne upotrebe muzike u kadru su početnička greška koja se prevazilazi već posle prve godine studija. Ovakvi nedostaci samo pokazuju manjkavosti scenarističkog kursa na školi. S druge strane, ovakav tekst otkriva i ozbiljnu nepažnju u mentorskom radu na projektu.
Scenario je inače pisao reditelj četvrte priče Nikola Mišić, dakle ne scenarista već reditelj po obrazovanju. Samim tim FLERT propušta priliku da bude showcase za katedru dramaturgije na Akademiji BK. Važno je naglasiti da je u filmu KAKO JE PROPAO ROKENROL pored reditelja promovisana i serija scenarista-pokojni Branko Vukojević, Aleksandar Barišić i Biljana Maksić.
U nedostatku svežine leži sav besmisao ovog filma koji umesto da najavi četiri reditelja koji stupaju na scenu, pokazuje stvaraoce zarobljene u sterilnoj prošlosti. Njihove greške dakle ne mogu naći opravdanje ni u mladosti ni u neadekvatnoj ambiciji. One su ostvarene unutar ziheraškog minimalizma.
Autori su sami definisali film kao romantičnu horor komediju. Nažalost, oni ne staju iza ovih odrednica. Horor se iscrpljuje u eshatološkoj tematici i pseudo-gotskoj ikonografiji. Romansa je veštačka i služi više kao dramaturška poštapalica nego kao iskren sadržaj. Komedija je ugušena u samom začetku jer su likovi lišeni preteranih želja to jest neuravnoteženosti, pa nema temeljne komične postavke dok su površinski efekti poput duhovitih replika osakaćeni sporim tempom i lošim tajmingom.
Ta HOROR definicija je naročito bitna. Naime, horor je deklarativno jedan od najpopularnijih žanrova među našim mladim rediteljima. Iako je samo Dejan Zečević u TT SINDROMU do kraja ispunio želju da snimi horor, ova odrednica se sve češće pominje. Vrlo je zanimljiva i zabrinjavajuća tendencija da svi ti zamišljeni horori ne poseduju nimalo repertoarske relevantnosti. Čak je i TT SINDROM sebično pokušao da se obrati ortodoksnim (uglavnom inostranim) gledaocima ne učinivši ništa da se stvori klima za dalje snimanje horora u Srbiji. Međutim, TT SINDROM barem pojavno jeste horor za razliku od koječega što se nudi po gradu sa tim prefiksom i apsolutnim odsustvom žanrovskog duha. FLERT predstavlja jedan primer te vrste projekata u kojima se besramno eksploatiše privlačnost HOROR etikete.
Pozitivne strane filma su solidna tehnička realizacija i pristojna faktura slike koja čini da FLERT izgleda kao profesionalno realizovano ostvarenje.
Sitne vinjete poput par visprenih rediteljskih rešenja Radoslava Rasa Vojinovića kojima je pokušao da prevaziđe scenario i iskusna gluma Srđana Todorovića u priči Nikole Mišića ostaju kao jedini kreativni dometi vredni pomena.
Kao član žirija kritike FIPRESCI na hercegnovskom festivalu, rado sam glasao da se FLERTU da SPECIAL MENTION nagrada. Smatram da srdačno treba podržati povratak bioskopskih diplomskih omnibusa kao forme. Na svaki ŠTA RADIŠ VEČERAS dolazio je KAKO JE PROPAO ROKENROL. Sad ćemo videti kakav će to omnibus iskupiti FLERT.
Saturday, August 13, 2005
OTVOREN FESTIVAL SCENARIJA
Večeras, 13. avgusta počeo je Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, naš najomiljeniji festival. Na festivalu će do 17. avgusta biti prikazano devet domaćih filmova i bogat prateći program. Festival će otvoriti Mladomir Puriša Đorđević umesto Miše Radivojevića koji je zbog zdravstvenog problema otkazao otvaranje. Takmičenje otvaraju Radivojevićevo BUĐENJE IZ MRTVIH i omnibus FLERT koji su snimili njegovi studenti sa Akademije umetnosti BK. Na festivalu će još biti prikazani i JUG JUGOISTOK Milutina Petrovića (koji nije bio prijavljen na festival u Herceg Novom), IMAM NEŠTO VAŽNO DA VAM KAŽEM Željka Sošića, BALKANSKA BRAĆA Božidara Bote Nikolića, SIVI KAMION CRVENE BOJE Srđana Koljevića, ŽURKA Aleksandra Davića, MI NISMO ANĐELI 2 Srđana Dragojevića i ZVEZDE LJUBAVI Milana Spasića.
Pored glavnog takmičarskog programa koji čine naši filmovi, prateći program će predstaviti savremeno škotsko kratkometražno stvaralaštvo i istočnoevropski film. Uporedo će biti održane dve radionice, tradicionalna škola Dušan Stojanović za mlade scenariste i FIPRESCIjeva škola za mlade kritičare. O programu se detaljno možete obavestiti ovde.
O nagradama će odlučivati žiri u čijem se sastavu nalazi rediteljka filma OPET PAKUJEMO MAJMUNE Marija Perović, prošlogodišnji pobednik sa scenarijem KAD PORASTEM BIĆU KENGUR Miroslav Momčilović i književnik Dragan Jovanović Danilov.
Kao mali znak pažnje prema festivalu evo jednog teksta koji je kao podršku ovoj organizaciji, pre pola godine napisao Dimitrije Vojnov.
Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji je poslednjih godina postao najkredibilnija filmska manifestacija u Srbiji.
U takmičarskom smislu, ovaj festival ima najjasnije propozicije, i ima odlično uređen sistem selekcije kojim je samo podržavao a nikako ugrožavao srpsku kinematografiju u proteklim iskušeničkim godinama. Za razliku od ostalih festivala, koji su u organizacionom i selekcionom smislu poklekli, bilo da su kao niški pristali na ucene producenata i postali nelojalna konkurencija, bilo da su kao hercegnovski oportuno selektirali ponudu, Vrnjačka Banja je uspela da očuva korektne odnose sa autorima, proizvođačima i filmskom javnošću.
Pored više nego korektnog filmskog i takmičarskog programa, Festival filmskog scenarija ima i najkredibilnije odnose sa stranim partnerima. Kroz niz radionica i saradnju sa regionalnim kulturnim centrima, Vrnjačka Banja je postala mesto najozbiljnije saradnje srpske filmske javnosti sa regionalnim i evropskim telima. Saradnja sa izuzetno značajnim udruženjem filmskih kritičara FIPRESCI održava se na najvišem nivou, uključujući i posete predsednika FIPRESCI Klausa Edera. Strani kulturni centri su takođe pokrovitelji ostalih aktivnosti na festivalu.
Upravo kad je reč o aktivnostima, Festival filmskog scenarija predstavlja najosmišljeniju manifestaciju u Srbiji. Program rada traje ceo dan, po uzoru na najozbiljnije svetske festivale. Kao posetilac brojnih festivala mogu posvedočiti da sam najveću posvećenost filmskoj materiji osetio upravo u Vrnjačkoj Banji.
Kao diplomirani dramaturg mogu posvedočiti da su scenarističke radionice Festivala bile izuzetno korisne mojim kolegama. Ne samo da su imali priliku da sarađuju sa svojim poznatijim kolegama već su imali priliku i da se upoznaju sa kolegama iz drugih škola i iz ostatka regiona, što je bilo jedno nesumnjivo važno iskustvo, naročito u svetlu nedavnih neprijatnosti koje su dovele i do izolacije naše zemlje.
Kao kritičar mogu posvedočiti da su simpozijumi festivala omogućili izdavanje nekoliko tomova vrlo kvalitetne stručne literature, izgrađene na vrlo zanimljivim i aktuelnim temama. U opštoj oskudici filmske literature i samrti srpskog izdavaštva, edicija Festivala stoji ne samo kao jedan relevantan izdavački program već i kao jedan od retkih pouzdanih ventila za objavljivanje filmske misli.
Konačno, kao posetilac Vrnjačke Banje mogu posvedočiti da je u ovom poznatom lečilištu i odmaralištu, u srcu Srbije, Festival filmskog scenarija jedan jako dragocen događaj. Nedelju dana Festivala ubrizgava dosta sveže energije u ovaj grad, i smatram da ova manifestacija konstruktivno utiče i podstiče lokalno umetničko stvaralaštvo.
Zbog svih navedenih dometa koje je Festival filmskog scenarija postigao poslednjih godina, i zbog nivoa koji je uspeo da očuva uprkos opštem srozavanju srpske filmske produkcije i misli, predlažem da se ova manifestacija podrži kao najznačajnije i najkorisnije filmsko dešavanje u Srbiji.
Srdačno,
Dimitrije Vojnov
Pored glavnog takmičarskog programa koji čine naši filmovi, prateći program će predstaviti savremeno škotsko kratkometražno stvaralaštvo i istočnoevropski film. Uporedo će biti održane dve radionice, tradicionalna škola Dušan Stojanović za mlade scenariste i FIPRESCIjeva škola za mlade kritičare. O programu se detaljno možete obavestiti ovde.
O nagradama će odlučivati žiri u čijem se sastavu nalazi rediteljka filma OPET PAKUJEMO MAJMUNE Marija Perović, prošlogodišnji pobednik sa scenarijem KAD PORASTEM BIĆU KENGUR Miroslav Momčilović i književnik Dragan Jovanović Danilov.
Kao mali znak pažnje prema festivalu evo jednog teksta koji je kao podršku ovoj organizaciji, pre pola godine napisao Dimitrije Vojnov.
Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji je poslednjih godina postao najkredibilnija filmska manifestacija u Srbiji.
U takmičarskom smislu, ovaj festival ima najjasnije propozicije, i ima odlično uređen sistem selekcije kojim je samo podržavao a nikako ugrožavao srpsku kinematografiju u proteklim iskušeničkim godinama. Za razliku od ostalih festivala, koji su u organizacionom i selekcionom smislu poklekli, bilo da su kao niški pristali na ucene producenata i postali nelojalna konkurencija, bilo da su kao hercegnovski oportuno selektirali ponudu, Vrnjačka Banja je uspela da očuva korektne odnose sa autorima, proizvođačima i filmskom javnošću.
Pored više nego korektnog filmskog i takmičarskog programa, Festival filmskog scenarija ima i najkredibilnije odnose sa stranim partnerima. Kroz niz radionica i saradnju sa regionalnim kulturnim centrima, Vrnjačka Banja je postala mesto najozbiljnije saradnje srpske filmske javnosti sa regionalnim i evropskim telima. Saradnja sa izuzetno značajnim udruženjem filmskih kritičara FIPRESCI održava se na najvišem nivou, uključujući i posete predsednika FIPRESCI Klausa Edera. Strani kulturni centri su takođe pokrovitelji ostalih aktivnosti na festivalu.
Upravo kad je reč o aktivnostima, Festival filmskog scenarija predstavlja najosmišljeniju manifestaciju u Srbiji. Program rada traje ceo dan, po uzoru na najozbiljnije svetske festivale. Kao posetilac brojnih festivala mogu posvedočiti da sam najveću posvećenost filmskoj materiji osetio upravo u Vrnjačkoj Banji.
Kao diplomirani dramaturg mogu posvedočiti da su scenarističke radionice Festivala bile izuzetno korisne mojim kolegama. Ne samo da su imali priliku da sarađuju sa svojim poznatijim kolegama već su imali priliku i da se upoznaju sa kolegama iz drugih škola i iz ostatka regiona, što je bilo jedno nesumnjivo važno iskustvo, naročito u svetlu nedavnih neprijatnosti koje su dovele i do izolacije naše zemlje.
Kao kritičar mogu posvedočiti da su simpozijumi festivala omogućili izdavanje nekoliko tomova vrlo kvalitetne stručne literature, izgrađene na vrlo zanimljivim i aktuelnim temama. U opštoj oskudici filmske literature i samrti srpskog izdavaštva, edicija Festivala stoji ne samo kao jedan relevantan izdavački program već i kao jedan od retkih pouzdanih ventila za objavljivanje filmske misli.
Konačno, kao posetilac Vrnjačke Banje mogu posvedočiti da je u ovom poznatom lečilištu i odmaralištu, u srcu Srbije, Festival filmskog scenarija jedan jako dragocen događaj. Nedelju dana Festivala ubrizgava dosta sveže energije u ovaj grad, i smatram da ova manifestacija konstruktivno utiče i podstiče lokalno umetničko stvaralaštvo.
Zbog svih navedenih dometa koje je Festival filmskog scenarija postigao poslednjih godina, i zbog nivoa koji je uspeo da očuva uprkos opštem srozavanju srpske filmske produkcije i misli, predlažem da se ova manifestacija podrži kao najznačajnije i najkorisnije filmsko dešavanje u Srbiji.
Srdačno,
Dimitrije Vojnov
IMAM NEŠTO VAŽNO DA VAM KAŽEM
Evo Dimitrijevog razmišljanja i o novom crnogorskom filmu IMAM NEŠTO VAŽNO DA VAM KAŽEM:
Imam nešto važno da vam kažem Željka Sošića, možda nije najbolji crnogorski film ove godine, ali je svakako najzanimljiviji. Najpre, reč je o debiju jako mladog autora, od samo 24 godine, što ga čini jednim od najmlađih u istoriji našeg filma. Zatim, reč je o prvom filmu koji je snimio diplomac Cetinjske akademije. Ove godine su i diplomci sa Akademije umetnosti BK imali omnibus na Festivalu i sada su dakle uz FDU rukopis demonstrirana i druga dva rediteljska kursa koja se izučavaju u našoj zemlji. Konačno, Sošićev film je najradikalniji pokušaj približavanja uzoru DOGME '95 viđen kod nas.
Nažalost, Sošić se nije do kraja opredelio za radikalnu naturalističku formu koju su proklamovali Lars Fon Trir i Tomas Vinterberg. Šteta, jer time bi uspeo da prikrije činjenicu da njegov film sadržajno ne uspeva da iznese ekstremnost forme koju pokušava da dostigne.
Međutim, sa par ekstremno provokativnih političkih detalja (junakova majka je otpuštena zato što nije glasala na izborima), i glumačkom podelom koju vrlo lepo predvodi mladi pop superstar Bojan Marović pokazavši po ko zna koji put da su naši pevači sceničniji od glumaca, Sošić isporučuje film čije vrline i hrabrost daleko nadmašuju nedostatke, snimivši nešto slično prošlogodišnjim Poljupcima Saše Radojevića – film koji se ne može lako preporučiti ali se mora poštovati!
Nažalost, Sošić se nije do kraja opredelio za radikalnu naturalističku formu koju su proklamovali Lars Fon Trir i Tomas Vinterberg. Šteta, jer time bi uspeo da prikrije činjenicu da njegov film sadržajno ne uspeva da iznese ekstremnost forme koju pokušava da dostigne.
Međutim, sa par ekstremno provokativnih političkih detalja (junakova majka je otpuštena zato što nije glasala na izborima), i glumačkom podelom koju vrlo lepo predvodi mladi pop superstar Bojan Marović pokazavši po ko zna koji put da su naši pevači sceničniji od glumaca, Sošić isporučuje film čije vrline i hrabrost daleko nadmašuju nedostatke, snimivši nešto slično prošlogodišnjim Poljupcima Saše Radojevića – film koji se ne može lako preporučiti ali se mora poštovati!
KISS, KISS, BANG, BANG
U oktobru izlazi rediteljski debi KISS, KISS, BANG, BANG našeg omiljenog scenariste Shane Blacka. Ovde možete naći trejler za taj najočekivaniji film sezone.
Thursday, August 11, 2005
PRVA NEVINA GLUMICA
Naš sajt ima zadovoljstvo da vam predstavi prvu glumicu nevinosti. Lena Bogdanović je jedna od naših najtalentovanijih i najlepših mladih glumica, u šta se i sami možete uveriti. Lena je bila prvi izbor za ulogu maćehe i igraće jednu od dve najvažnije ženske uloge u filmu. U svojoj filmografiji ima nekoliko dugometražnih filmova, a javnosti je poznata i iz nekoliko uspešnih TV reklama, a onim manje nevinim i iz časopisa PLAYBOY.
DOBA INTERNETA
DOBA NEVINOSTI se najzad našlo na IMDb među filmovima koji su u pre-produkciji! Prezentacija filma se još uvek popunjava do sada angažovanim saradnicima.
POGLED SA AJFELOVOG TORNJA
Evo Dimitrijevog pogleda na najtraženiji film ovogodišnjeg hercegnovskog festivala:
Jedini film koji je objektivno izazvao interesovanje na ovogodišnjem hercegnovskom festivalu bio je debitantski film Nikole Vukčevića POGLED SA AJFELOVOG TORNJA.
Interesovanje za ovaj film nesumnjivo stvorila je i propaganda koja ga je opisivala kao povratničko ostvarenje za crnogorsku kinematografiju. Međutim, crnogorska kinematografija svako malo ima neko povratničko ostvarenje. O ambiciji koja je gajena povodom ovog filma govori i činjenica da me je pred davanje izjave za televizijsku hroniku festivala, reditelj emisije molio da budem obazriv šta pričam. Nimalo me ne čudi što moja izjava nikada nije prikazana na RTCG.
Malu hronologiju povratniočkih crnogorskih filmova započinje U IME OCA I SINA Božidara Bote Nikolića iz 1999. godine u kome je reditelj pokušao da kanališe i slikopiše odricanje crnogorskih vlasti od tekovina trapavih ratnih dejstava u okolini Dubrovnika.
Kako je tada Crna Gora stajala kao svetionik antimiloševićevske borbe, niko nije adekva6tno dokumentovao neobične događaje koji su orkuživali ovaj film. Hercegnovski festival bio je tempiran kao spektakularna lansirna rampa za ovaj film i dobra prilika da svoju sudbinu započne brojnim nagradama na domaćem terenu.
Na nikad glamuroznijoj Kanli Kuli gledala ga je čitava Vlada Crne Gore predvođena Milom Đukanovićem. Sam Đukanović za vreme filma nije mogao sakriti nezadovoljstvo Nikolićevim promašajem. Posle filma, uz neviđene mere obezbeđenja organizovan je glamurozan parti u Mediteranskom centru Igalo. Za vreme partija nestalo je struje i taj peh označio je i prevremeni kraj sudbine ovog filma.
U IME OCA I SINA nikada nije ušao u jugoslovenske bioskope. Film je sakriven. Međutim, nije ispraćen čak ni nagradama u Herceg Novom. Te godine Grand Prix festivala nije dodeljen. Žiri nije mogao da odoli pritiscima da niko sem U IME OCA I SINA ne sme dobiti Grand Prix, ali nije mogao da svari pa da mu ga i dodeli. Ovakva neočekivana odluka ispraćena je brojnim pretnjama žiriju.
Drugi vaskrs crnogorske kinematografije bio je sa filmom OPET PAKUJEMO MAJMUNE Marije Perović prošle godine. Ovaj film se ispostavio kao ovogodišnji sleeper hit sa 20 000 gledalaca a prošle godine u Herceg Novom bio je kažnjen ne dobivši nijednu nagradu od independistički nastrojenog žirija. Navodno zato što je nedovoljno afirmisao crnogorsko državno pitanje.
POGLED SA AJFELOVOG TORNJA trebalo je da spoji sve tendencije koje su bile potrebne za adekvatan novi crnogorski film – kvalitet, komunikativnost i državotvornost. U to ime na Kanli Kuli se pojavio i sam predsednik Crne Gore Filip Vujanović praćen brojnom svitom i obezbeđenjem. Inače, organizatori festivala kažu da Vujanovićva supruga prati sve filmove na programu!
Kad je reč o kvalitetu, POGLED SA AJFELOVOG TORNJA jeste bižuterija. Vukčevićeva ambicija učinila ga je blago nekoherentnim, u želji da se spoje atraktivnost britanske spotovske egezekucije osamdesetih, lirski pistup konvencionalnom art-filmu i crnogorski etno-treš iz brevijara Živka Nikolića.
Sudeći po montiranom filmu, Vukčević se ponajviše ali nedovoljno odrekao trećepomenute nikolićevske linije, koja je iz nekog nepoznatog razloga ipak očuvana u filmu, iako se komotno mogla ukloniti.
Druga, artistička linija, dopingovana je diskontinuitetima i jump cutovima britanske škole, i u krajnjoj liniji POGLED SA AJFELOVOG TORNJA izgleda kao nesumnjiv pokušaj da se snimi »eye candy«.
Ipak, u slučaju oog filma »eye candy« nije dovoljan jer ga priča i scenario, a delom i glumci ne podržavaju. A, u krajnjoj liniji ko od naših reditelja i može, sa uslovima koji kod nas postoje da snimi »eye candy«, koji bi samo zato mogao postojati? Malo koji. Vukčević sigurno ne može.
Film je baziran na popularnom romanu ZAGREPČANKA Branislava Glumca, o kome je svojevremeno pisao kultni jugoslovnski reditelj Goran Gajić, u svojstvu mladog, gnevnog književnog kritičara, potpisavši kritiku u kojoj se prečesto ponavlja pridev »glup«.
Nikola Vukčević i Irina Kikić-Stojković tom pridevu slobodno mogu dodati i »konfuzan«. Iako ne spadam među puriste koji gledaju film kako bi se isključivo informisali o sudbini likova, ovaj scenario ostao je elementarno nedorečen, kako na nivou postavke tako i u slučaju ishoda, čim stvara konfuziju i na značenjskom planu.
Kad smo već kod čitanja filma, POGLED SA AJFELOVOG TORNJA mogao bi biti savršen »double bill« sa neuporedivo superiornijim MI NISMO ANĐELI 2 jer se takođe bavi seksualnim aspektom ćerkinog prkošenja ocu.
Glumačku podelu predvodi Marija Vicković, Podgoričanka školovana u Beogradu, čije fotogenično lice pokazuje potencijal da jednog dana postane naša filmska diva. Njena nagrada u Herceg Novom jeste zaslužena, prevashodno zbog okudice ambicioznih ženskih uloga.
Branislav Trifunović joj nažalost nje dorastao partner. Ne zato što je loš glumac. Niti zbog nepovoljnog poređenja sa slavnim bratom Sergejem. Naprosto, Trifunović još nema taj »leading man« kvalitet do koga će stići kako glumačkim tako i ličnim sazrevanjem. Za razliku od Sergeja koji često ume da nadraste film, Branislav operiše suviše subfilmski da bi bio zvezda.
Njihove uloge je svakako dodatno otežala Vukčevićeva rediteljska indikacija sa čestim insistiranjem na očiglednom čime nepotrebno udvaja glumačka sredstva. Naročito u slučaju Marije Vicković koja osim dejstva na ekranu radi i iscrpljujuću naraciju iz OFFa.
Za POGLED SA AJFELOVOG TORJA bi se ukratko moglo reći da je konfuzni kič. To je uglavnom bolje od onoga što se inače može reći za ostale naše filmove.
Kada se POGLED SA AJFELOVOG TORNJA završio, predsednik Vujanović je napustio Kanli Kulu ne dočekavši takođe crnogorski film BALKANSKA BRAĆA Božidara Bote Nikolića. Taj gest dosta govori o kratkom roku trajanja crnogorskih državnih reditelja.
Publika je euforično, na nogama, pozdravila film. Podjednako euforično su domaći novinari na konfernciji za štampu tapšali kad je žiri proglašavao nagrade za AJFELA, upadljivo ignorišući srbijanske dobitnike.
Unionistički žiri ove godine dodelio je tri nagrade AJFELU i moglo bi se reći da je hercegnovski festival ponovo izneverio crnogorska očekivanja.
Kad je o bioskopima reč, AJFEL izlazi 28. septembra. Pretpostavke o njegovom komercijalnom potencijalu stoje u rasponu od 20 do 150 hiljada gledalaca.
Distribuiraće ga Cinears koji sa srpskim filmovima ima raznovrsne rezultate, od 25 000 sa SJAJEM U OČIMA do 660 000 da MI NISMO ANĐELI 2. Prethodni crnogorski urbani film OPET PAKUJEMO MAJMUNE imao je 20 000 gledalaca. Po sadržaju najsličnija SKORO SASVIM OBIČNA PRIČA oko 35 000. S druge strane, Branislav Trifunović glumio je prošle godine u Samardžićevom blokbasteru JESEN STIŽE DUNJO MOJA koji je napravio 150 000. Videćemo koja će udica proraditi kod POGLEDA SA AJFELOVOG TORNJA.
Jedini film koji je objektivno izazvao interesovanje na ovogodišnjem hercegnovskom festivalu bio je debitantski film Nikole Vukčevića POGLED SA AJFELOVOG TORNJA.
Interesovanje za ovaj film nesumnjivo stvorila je i propaganda koja ga je opisivala kao povratničko ostvarenje za crnogorsku kinematografiju. Međutim, crnogorska kinematografija svako malo ima neko povratničko ostvarenje. O ambiciji koja je gajena povodom ovog filma govori i činjenica da me je pred davanje izjave za televizijsku hroniku festivala, reditelj emisije molio da budem obazriv šta pričam. Nimalo me ne čudi što moja izjava nikada nije prikazana na RTCG.
Malu hronologiju povratniočkih crnogorskih filmova započinje U IME OCA I SINA Božidara Bote Nikolića iz 1999. godine u kome je reditelj pokušao da kanališe i slikopiše odricanje crnogorskih vlasti od tekovina trapavih ratnih dejstava u okolini Dubrovnika.
Kako je tada Crna Gora stajala kao svetionik antimiloševićevske borbe, niko nije adekva6tno dokumentovao neobične događaje koji su orkuživali ovaj film. Hercegnovski festival bio je tempiran kao spektakularna lansirna rampa za ovaj film i dobra prilika da svoju sudbinu započne brojnim nagradama na domaćem terenu.
Na nikad glamuroznijoj Kanli Kuli gledala ga je čitava Vlada Crne Gore predvođena Milom Đukanovićem. Sam Đukanović za vreme filma nije mogao sakriti nezadovoljstvo Nikolićevim promašajem. Posle filma, uz neviđene mere obezbeđenja organizovan je glamurozan parti u Mediteranskom centru Igalo. Za vreme partija nestalo je struje i taj peh označio je i prevremeni kraj sudbine ovog filma.
U IME OCA I SINA nikada nije ušao u jugoslovenske bioskope. Film je sakriven. Međutim, nije ispraćen čak ni nagradama u Herceg Novom. Te godine Grand Prix festivala nije dodeljen. Žiri nije mogao da odoli pritiscima da niko sem U IME OCA I SINA ne sme dobiti Grand Prix, ali nije mogao da svari pa da mu ga i dodeli. Ovakva neočekivana odluka ispraćena je brojnim pretnjama žiriju.
Drugi vaskrs crnogorske kinematografije bio je sa filmom OPET PAKUJEMO MAJMUNE Marije Perović prošle godine. Ovaj film se ispostavio kao ovogodišnji sleeper hit sa 20 000 gledalaca a prošle godine u Herceg Novom bio je kažnjen ne dobivši nijednu nagradu od independistički nastrojenog žirija. Navodno zato što je nedovoljno afirmisao crnogorsko državno pitanje.
POGLED SA AJFELOVOG TORNJA trebalo je da spoji sve tendencije koje su bile potrebne za adekvatan novi crnogorski film – kvalitet, komunikativnost i državotvornost. U to ime na Kanli Kuli se pojavio i sam predsednik Crne Gore Filip Vujanović praćen brojnom svitom i obezbeđenjem. Inače, organizatori festivala kažu da Vujanovićva supruga prati sve filmove na programu!
Kad je reč o kvalitetu, POGLED SA AJFELOVOG TORNJA jeste bižuterija. Vukčevićeva ambicija učinila ga je blago nekoherentnim, u želji da se spoje atraktivnost britanske spotovske egezekucije osamdesetih, lirski pistup konvencionalnom art-filmu i crnogorski etno-treš iz brevijara Živka Nikolića.
Sudeći po montiranom filmu, Vukčević se ponajviše ali nedovoljno odrekao trećepomenute nikolićevske linije, koja je iz nekog nepoznatog razloga ipak očuvana u filmu, iako se komotno mogla ukloniti.
Druga, artistička linija, dopingovana je diskontinuitetima i jump cutovima britanske škole, i u krajnjoj liniji POGLED SA AJFELOVOG TORNJA izgleda kao nesumnjiv pokušaj da se snimi »eye candy«.
Ipak, u slučaju oog filma »eye candy« nije dovoljan jer ga priča i scenario, a delom i glumci ne podržavaju. A, u krajnjoj liniji ko od naših reditelja i može, sa uslovima koji kod nas postoje da snimi »eye candy«, koji bi samo zato mogao postojati? Malo koji. Vukčević sigurno ne može.
Film je baziran na popularnom romanu ZAGREPČANKA Branislava Glumca, o kome je svojevremeno pisao kultni jugoslovnski reditelj Goran Gajić, u svojstvu mladog, gnevnog književnog kritičara, potpisavši kritiku u kojoj se prečesto ponavlja pridev »glup«.
Nikola Vukčević i Irina Kikić-Stojković tom pridevu slobodno mogu dodati i »konfuzan«. Iako ne spadam među puriste koji gledaju film kako bi se isključivo informisali o sudbini likova, ovaj scenario ostao je elementarno nedorečen, kako na nivou postavke tako i u slučaju ishoda, čim stvara konfuziju i na značenjskom planu.
Kad smo već kod čitanja filma, POGLED SA AJFELOVOG TORNJA mogao bi biti savršen »double bill« sa neuporedivo superiornijim MI NISMO ANĐELI 2 jer se takođe bavi seksualnim aspektom ćerkinog prkošenja ocu.
Glumačku podelu predvodi Marija Vicković, Podgoričanka školovana u Beogradu, čije fotogenično lice pokazuje potencijal da jednog dana postane naša filmska diva. Njena nagrada u Herceg Novom jeste zaslužena, prevashodno zbog okudice ambicioznih ženskih uloga.
Branislav Trifunović joj nažalost nje dorastao partner. Ne zato što je loš glumac. Niti zbog nepovoljnog poređenja sa slavnim bratom Sergejem. Naprosto, Trifunović još nema taj »leading man« kvalitet do koga će stići kako glumačkim tako i ličnim sazrevanjem. Za razliku od Sergeja koji često ume da nadraste film, Branislav operiše suviše subfilmski da bi bio zvezda.
Njihove uloge je svakako dodatno otežala Vukčevićeva rediteljska indikacija sa čestim insistiranjem na očiglednom čime nepotrebno udvaja glumačka sredstva. Naročito u slučaju Marije Vicković koja osim dejstva na ekranu radi i iscrpljujuću naraciju iz OFFa.
Za POGLED SA AJFELOVOG TORJA bi se ukratko moglo reći da je konfuzni kič. To je uglavnom bolje od onoga što se inače može reći za ostale naše filmove.
Kada se POGLED SA AJFELOVOG TORNJA završio, predsednik Vujanović je napustio Kanli Kulu ne dočekavši takođe crnogorski film BALKANSKA BRAĆA Božidara Bote Nikolića. Taj gest dosta govori o kratkom roku trajanja crnogorskih državnih reditelja.
Publika je euforično, na nogama, pozdravila film. Podjednako euforično su domaći novinari na konfernciji za štampu tapšali kad je žiri proglašavao nagrade za AJFELA, upadljivo ignorišući srbijanske dobitnike.
Unionistički žiri ove godine dodelio je tri nagrade AJFELU i moglo bi se reći da je hercegnovski festival ponovo izneverio crnogorska očekivanja.
Kad je o bioskopima reč, AJFEL izlazi 28. septembra. Pretpostavke o njegovom komercijalnom potencijalu stoje u rasponu od 20 do 150 hiljada gledalaca.
Distribuiraće ga Cinears koji sa srpskim filmovima ima raznovrsne rezultate, od 25 000 sa SJAJEM U OČIMA do 660 000 da MI NISMO ANĐELI 2. Prethodni crnogorski urbani film OPET PAKUJEMO MAJMUNE imao je 20 000 gledalaca. Po sadržaju najsličnija SKORO SASVIM OBIČNA PRIČA oko 35 000. S druge strane, Branislav Trifunović glumio je prošle godine u Samardžićevom blokbasteru JESEN STIŽE DUNJO MOJA koji je napravio 150 000. Videćemo koja će udica proraditi kod POGLEDA SA AJFELOVOG TORNJA.
Tuesday, August 09, 2005
ŽURKA - festivalski zapis
Nažalost, NE, nije to što mislite. Još uvek nije vreme za žurku povodom DOBA NEVINOSTI. Naročito ne dok je scenaristino koleno razoreno udarcem u Herceg Novom.
Ipak, imobilizacija mu je pružila priliku da se vrati tastaturi i da sa nama podeli neke svoje opservacije o srpskocrnogorskim premijerama koje je gledao na filmskom festivalu u Herceg Novom.
ŽURKA Aleksandra Davića je jedan od onih filmova o kojima se u koncentričnim krugovima šire patetične i romantične priče autora o tome kako nikako ne uspevaju da ih završe, da ih prebace na bioskopski format, itd. A onda kad pogledate film shvatite da itekako ima razloga za to.
Davićev film je nekoherentan, preambiciozan, sebičan i nevešto realizovan projekat čije je ishodište bilo u ideji da se proizvede svedeni, niskobudžetni politički film koji bi svoju sudbinu dalje ostvarivao na festivalima.
Smešten u 1991. na fruškogorskom imanju gde grupa mladih slavi rođendan dok u blizini počinje rat, ŽURKA pokušava da se osloni na tradiciju DEKAMERONA. Međutim, za razliku od ovog klasika nema šta novo da ponudi. ŽURKA dolazi iz sredine gde se renesansa nije desila, i njihov DEKAMERON je palanačko prenemaganje prepuno naknadne pameti gde svi junaci iz 1991. imaju stav o ratu kakav se jedva stvorio 2005. godine.
ŽURKA pokušava da bude deo renesanse vojvođanskog filma, sistematski utučenog još 1983. Bulajićevim VELIKIM TRANSPORTOM. Nažalost, još nijedan tamošnji film nije pokazao da u sebi ima išta prevratničko što bi ga moglo promovisati u iscelitelja kinematografije već upropašćene second-hand megalomanijom Titovog omiljenog reditelja.
U tom second-hand duhu gde je MEMO polovni DOGVILLE, ŽURKA polovni DEKAMERON a LIBERO polovni KAD PORASTEM BIĆU KENGUR, zaista nema oproštaja za izuzetno nizak profesionalni nivo ovog filma.
Najpre se mora istaći Davićeva debitantska zabluda da u prvom filmu mora pokazati sve što zna. Iako je priča vrlo jasna i realistična, Davić nam je upriličio film u kome vidimo od Isusa Hrista do zombija (da li ga to opseda pitanje ustajanja iz mrtvih?) koje je tendenciozno zapakovao u oniričke deonice svojih junaka evidentno podmetnute kao kalup za lično rediteljsko iživljavanje. U neku ruku, ovi interludiji kao nesumnjivo lični Davićev gest i predstavljaju najuzbudljiviji deo filma, klicu njegove eventualne vrednosti, osporene na svim ostalim poljima.
Film je sniman na HDu a i izgleda kao da je rađen na pohabanom VHSu. Glumačka podela koja po pravilu pokazuje rediteljev odnos prema materijalu, sastavljena je od bun(t)ovno selektovanih zvezda i marginalnih izvođača, čijim izborom Davić istovremeno želi da raskrsti sa srpskim filmom ne shvatajući da se odriče i većine onoga što je u njemu dobro.
Konačno, izdvajajući se u sebičnu, lokalnu, samodovoljnost, samog sebe sapliće u proklamativnoj internacionalizaciji vlastite priče.
Ipak, imobilizacija mu je pružila priliku da se vrati tastaturi i da sa nama podeli neke svoje opservacije o srpskocrnogorskim premijerama koje je gledao na filmskom festivalu u Herceg Novom.
ŽURKA Aleksandra Davića je jedan od onih filmova o kojima se u koncentričnim krugovima šire patetične i romantične priče autora o tome kako nikako ne uspevaju da ih završe, da ih prebace na bioskopski format, itd. A onda kad pogledate film shvatite da itekako ima razloga za to.
Davićev film je nekoherentan, preambiciozan, sebičan i nevešto realizovan projekat čije je ishodište bilo u ideji da se proizvede svedeni, niskobudžetni politički film koji bi svoju sudbinu dalje ostvarivao na festivalima.
Smešten u 1991. na fruškogorskom imanju gde grupa mladih slavi rođendan dok u blizini počinje rat, ŽURKA pokušava da se osloni na tradiciju DEKAMERONA. Međutim, za razliku od ovog klasika nema šta novo da ponudi. ŽURKA dolazi iz sredine gde se renesansa nije desila, i njihov DEKAMERON je palanačko prenemaganje prepuno naknadne pameti gde svi junaci iz 1991. imaju stav o ratu kakav se jedva stvorio 2005. godine.
ŽURKA pokušava da bude deo renesanse vojvođanskog filma, sistematski utučenog još 1983. Bulajićevim VELIKIM TRANSPORTOM. Nažalost, još nijedan tamošnji film nije pokazao da u sebi ima išta prevratničko što bi ga moglo promovisati u iscelitelja kinematografije već upropašćene second-hand megalomanijom Titovog omiljenog reditelja.
U tom second-hand duhu gde je MEMO polovni DOGVILLE, ŽURKA polovni DEKAMERON a LIBERO polovni KAD PORASTEM BIĆU KENGUR, zaista nema oproštaja za izuzetno nizak profesionalni nivo ovog filma.
Najpre se mora istaći Davićeva debitantska zabluda da u prvom filmu mora pokazati sve što zna. Iako je priča vrlo jasna i realistična, Davić nam je upriličio film u kome vidimo od Isusa Hrista do zombija (da li ga to opseda pitanje ustajanja iz mrtvih?) koje je tendenciozno zapakovao u oniričke deonice svojih junaka evidentno podmetnute kao kalup za lično rediteljsko iživljavanje. U neku ruku, ovi interludiji kao nesumnjivo lični Davićev gest i predstavljaju najuzbudljiviji deo filma, klicu njegove eventualne vrednosti, osporene na svim ostalim poljima.
Film je sniman na HDu a i izgleda kao da je rađen na pohabanom VHSu. Glumačka podela koja po pravilu pokazuje rediteljev odnos prema materijalu, sastavljena je od bun(t)ovno selektovanih zvezda i marginalnih izvođača, čijim izborom Davić istovremeno želi da raskrsti sa srpskim filmom ne shvatajući da se odriče i većine onoga što je u njemu dobro.
Konačno, izdvajajući se u sebičnu, lokalnu, samodovoljnost, samog sebe sapliće u proklamativnoj internacionalizaciji vlastite priče.
Davić je očigledno prepoznao da je Kusturičin model uspešnog filma smeštanje jednostavne porodične priče u istorijski kontekst i šamansku stilizaciju. Pogrešio je u tome što je u svojoj priči i kontekstu ostao provincijalan, i što je stilizaciju smestio tamo gde je svi očekuju da bude, u san, pokazavši da za razliku od velikih reditelja ne ume da izmašta i konstituiše sasvim nov svet.
ŽURKA je film u kom se neuspešno rekonstruiše čak i vlastito dvorište.
OTKAZAN KLJUČNI SASTANAK
Jedan od ključnih sastanaka sa potencijalnim koproducentima filma DOBA NEVINOSTI koji je trebalo da bude održan 10. avgusta u Herceg Novom otkazan je zato što je scenarista Dimitrije Vojnov zadobio tešku povredu kolena na letovanju i morao je hitno da se vrati u Beograd. Sastanak je ponovo zakazan za 20. avgust.
Thursday, August 04, 2005
NEVINOST ZA OGNJENKU
Imate retku priliku da se pojavite u jednom od najboljih srpskih filmova svih vremena. Ivan Poltoracki iz distributerske kuće Tuck polao nam je sledeću poruku:
Ekipa filma Čarlston za Ognjenku poziva sve zainteresovane da iskoriste jedinstvenu priliku i postanu deo filmske magije. U nedelju 07. avgusta,tačno u podne održaće se probno snimanje za epizodne uloge i statiste. Traže se osobe oba pola izmedju 17 i 77 godina. Audicija će se održati u prostorijama producentske kuće Blue Pen u Beogradu, ulica Čarlija Čaplina broj 14. Uloge u filmu reditelja i scenariste Uroša Stojanovića tumače: Sonja Kolačarić (Ognjenka), Katarina Radivojević (Mala Boginja), Olivera Katarina (Velika Boginja), Stefan Kapičić (Arsa, "Kralj Čarlstona ") i Nenad Jezdić (Dragoljub Aleksić, "Čovek od celika"), Daniela Vranješ, Nada Šargin, Danica Maksimović, Radmila Tomović i Elizabeta Đorevska. Najnovija pojačanja ekipe su Jovana Stipić kao Ratija i Ana Maljević kao Vojnikuša. Sinopsis: Radnja filma odigrava se u Srbiji dvadesetih godina, između Istoka i Zapada, između magije i civilizacije. U planinama ratom opustošene zemlje,jedno malo selo ostalo je bez ijedne muške glave. Dve sestre - Mala Boginja(Katarina Radivojević) i Ognjenka (Sonja Kolačarić), pod budnim okom Velike Boginje (Olivera Katarina, posle dvadeset godina ponovo na filmu), odlučuju da krenu u svet i kidnapuju muževe. Čuda velikog sveta, modernog vremena i prve ljubavi ostavljaju ih bez daha, i tu počinje naša velika filmska avantura.