KOMINIKE 9: ČETVRTI ČOVEK

Iako nismo do kraja zadovoljni dometima filma ČETVRTI ČOVEK Dejana Zečevića, smatramo da nije štetan za ambicije Novog srpskog filma, da ne opstruira buduće korake srpskog žanrovskog filma, da se na filmičan način suočava sa društvenim tenzijama koje su tradicionalno gradivo srpskog filma, i da ne vrši dalju provincijalizaciju naše kulture, pošto mu i kvaliteti i zablude proističu iz autorske postavke, bez podilaženja fondovskim tendencijama koje su učinile naš film opskurnim predstavnikom Trećeg Sveta u internacionalnom kinematografskom miljeu.

U tom smislu, smatramo da bi eventualna solidna gledanost ovog filma bila korisna za promenu okolnosti u našoj kinematografiji.

NE PITAJTE ŠTA HADERSFILD MOŽE DA UČINI ZA VAS...

Pošto ova država nije dovoljno učinila za HADERSFILD, pošto očigledno nije dovoljno to što mu je dala sve moguće pare na svim mogućim fondovima, pošto očigledno ne mogu da nateraju dovoljan broj ljudi da ga pri zdravoj svesti gleda uz plaćanje karte, pošto očigledno neće da ga uzmu važni svetski festivali, evo novog načina na koji žele da ga pomognu:

Vraćanje u bioskope
Besplatno na "Hadersfild"

Akcija "Ajmo u bioskop" koju pokreće Narodna kancelarija predsednika Republike Srbije, ima za cilj da za 40.000 maturanata i studenata fakulteta i visokih škola obezbedi besplatne ulaznice za film "Hadersfild". Vođena idejom da publiku vrati u domaće bioskope, akcija će biti sprovedena u više od 60 bioskopa širom Srbije, gde će školarci i akademci besplatno gledati nagrađivano ostvarenje bazirano na uspešnoj drami Uglješe Šajtinca.

Rezultat akcije će verovatno biti kontraprodktivan. Mnogo bi bilo bolje da je Ministarstvo zdravlja uzelo HADERSFILD i registrovalo ga kao lek za odvikavanje od filma, koji bi se dobijao na recept u slučajevima najtežih oblika filmofilije, onda kada ljudi zbog filmova počnu da zanemaruju svoj socijalni život i ugrožavaju svoje najbliže.

AGI OD PAPIRA

Tata je vodio Tvrdišu da gleda AGI I EMU Milutina Petrovića i PRINCA OD PAPIRA Marka Kostića na Kids Festu i evo šta nam Tvrdiša piše:

Drage čike sa Doba Nevinosti,

Tata me je vodio na Kids Fest. Kad je jednom svom kolegi objašnjavao zašto me vodi, prisluškivao sam ga, i čuo sam da kaže kako će na Kids Festu biti puno milfova.“ Ja sam mislilo da je tata hteo da kaže da će tamo biti puno filmova, ali se zbunio pošto te reči zvuče slično.

Međutim, kada sam pogledao AGIJA I EMU i PRINCA OD PAPIRA shvatio sam šta su to milfovi. Milfovi su u stvari nova vrsta srpskog filma.

Prvi milf bio je PROMENI ME. To je bio milf koji govori o tome kako Mima Karadžić spava sa malim devojčicama a promovišu ga kao porodični film. Možda je trebalo da ga promovišu kao poročni film. Ja nikada ranije nisam gledao porodični film o čiki koji spava sa malim devojčicama. Mada, jednom je moj tata rekao mami kako je film NEPOVRATNO porodični film o mladom bračnom paru koji čeka beba i ide uveče u provod.

Isto koliko je PROMENI ME porodični film, toliko su AGI I EMA i PRINC OD PAPIRA dečji filmovi. I tata je to znao kad je rekao da me vodi da gledamo milfove.

AGI I EMA je dosadan milf o malom dečaku koji ima duševne probleme usled čega mu se priviđa Milena Dravić. Njegovi duševni problemi nisu zabavni pošto kada mu u posetu dođe ujna koju igra Lena Bogdanović i padne u nesvest, on joj ne radi ništa što bi joj svaki normalan mali dečak uradio nego se samo smara. Ja mislim da mali dečaci ne treba da zamišljaju Milenu Dravić. To nije lepo i to nikog ne zanima. Tako se ne pravi film za nas, malu decu.

O Agijevom problemu, naučili smo nešto više gledajući PRINC OD PAPIRA u kome se pojavljuje Agi pod imenom Pegi. Međutim, iako je promenio ime, Agi nas nije prevario pošto ga igra isti dečak Stefan Lazarević. Agi ne ume da se sakrije . Zato ne bi trebalo da bude ratni zločinac kada poraste pošto ne ume da se skriva.

U ovom filmu Agi se plaši kada ga ljubi jedna mala devojčica Juca. Agi ne voli poljupce svojih vršnjakinja. Agi je kao obnuti Mima Karadžić. Ne volim Agija.

Ema se takođe pojavljuje u PRINCU OD PAPIRA. Ona nije promenila ime kao Agi ali je igra druga glumica. Ona je mogla biti ratni zločinac kad je bila mlada pošto vlada sposobnošću da menja DNK. Ema je kao superheroj, možda je upala u nuklearni otpad kad je bila mala? To sam video ranije u filmu UMRI DRUGI DAN gde severnokorejski negativac menja DNK na Kubi.

I zato je ostatak zapleta milfa takođe špijunski. Jucin tata radi za neku podzemnu obaveštajnu mrežu. Posle jednog njenog nestašluka, tata upada u nevolje. Porodicu počinju da progone odredi smrti koje je angažovala Državna bezbednost. Kada ih stignu i ubiju joj roditelje, Juca uspeva da izbegne sigurnu smrt, znajući da je svoje detinjstvo ostavila u okrvavljenom porodičnom gnezdu. Odlazi na Zlatibor i pretvara svoje telo u ultimativnu borbenu mašinu. Vraća se u grad i počinje da ubija šefove DBa jednog po jednog na najneverovatnije načine. Kada šefovi DBA shvate da im je dete za petama, uzimaju svoj novac sa Kipra koji su čuvali za snimanje BALKANSKIH PRAVILA 2: UBRZANJE i njime plaćaju eksperta za ubijanje dece, čileanskog monstruma koga svi zovu Mehaničar...

Šalim se ja malo. Ne smem više da izmišljam pošto se tata uvek ljuti kada izmislim film koji ne postoji i onda ga prepričavam. Ali, da, Jucin nestašluk dovede tatu u opasnost. Jadan Jucin tata.

PRINC OD PAPIRA nije film za decu, iako se u njemu ne pojavljuju odredi smrti. Ima sporu priču, i dijaloge koji nemaju puno veze sa radnjom i maloj deci kao što sam ja su potpuno nerazumljivi, i ponekad govore o tome kako neka deca ponekad umiru ako mama vara tatu. Možda tata angažuje Mehaničara novcem koji je čuvao za iznajmljivanje DVDa filma BALKANSKA PRAVILA koji jednom godišnje gleda sa svojim drugarima i pokušava da dokuči šta se u njemu desilo?

U svakom slučaju, ja se osećam spokojno pošto kod mene tata vara mamu a mama je poštena i voli samo mene. Ali, za koga je onda ovaj film?

Ovaj film je za srpske filmske radnike pošto su oni opsednuti radom tajnih službi. Ja mislim da su u svom filmu Marko Kostić i Vladislava Vojnović uspeli da potpuno razotkriju rad Službe državne bezbednosti. Ja se nadam da se te čike neće ljutiti na njih.

Siguran sam da će već danas u centrali Službe državne bezbednosti održati sastanak na kome će naribati nos svima onima koji su dozvolili da se ovako opasan film snimi, i sigurno će ukinuti užinu svojim malim agentima koji nisu prepoznali jasnu i prisutnu opasnost u ovom filmu. Jadni mali agenti. Ipak, verovatno neće zvati Mehaničara da se obračuna sa Markom i Vladislavom.

Oni su nam otkrili sve. Recimo, ja sad znam da ljudi rade za Službu ako im deca ne znaju da čitaju. Ja ne znam da čitam. Znači, moj tata radio za DB. Meni je DB super. Ja ću biti tajni agent kad porastem!

Isto tako ljudi iz DBa znaju o školi nešto više nego mi pošto recimo devojčica Juca neće da ide na građansko vaspitanje pošto će tamo da je nauče da se uda za drugu devojčicu. Moj tata često gleda devojčice koje se ljube kad misli da spavam, a ako se naglo probudim on kaže, „Jao vidi kako su blesave, ne znaju da devojčice treba da se ljbe sa dečacima.“ Ali, ja to ne volim pošto se plašim da bi u ovakvom milfu Juca mogla da završi ljubeći se sa Emom.

Inače, sumnjivog čoveka iz DB igra onaj sedi glumac koji igra istu tu ulogu i u filmu ČETVRTI ČOVEK. To znači da su svi milfovi povezani. I ja sad više ne znam da li milfovi mogu da se gledaju odvojeno i da li se razumeju ako nisi gledao ostale.

Drage čike sa Doba Nevinosti, ja znam da moj tata vara mamu i da me vodi u bioskop ili u park da bi gledao druge tete ili seke. Mene moj tata, koristi kao pokriće, ili kako to kažu američki saradnici DBa kaver. To je sigurno naučio radeći za DB pošto ja ne znam da čitam. Međutim, isto to rade i čike koje snimaju milfove jer oni lage javnost da su to filmovi za decu a u stvari nisu i na bazi te priče o deficitarnom žanru privlače novac i publiku. Ja ne želim da me više iko iskorišćava osim moje imaginarne prijateljice koja radi za DB.

Tvrdiša, vrlo lepo pismo. Milfovi nisu lapsus već nešto što ćeš otkriti kad porasteš.

SEDMI DAN

Naša omiljena serija 24 ulazi u svoju sedmu sezonu. Proverite najavu:

KOMINIKE 8: SUPERBAD FILMS FOR SUPERBAD PEOPLE

Sinoć nas je distributerska kuća Tuck počastila pozivom na projekciju filma SUPERBAD koji će kod nas ići pod naslovom KUL MOMCI. Sigurno ste čuli za taj film. To je teen komedija koja je letos razvalila američke blagajne i postala samostalan kulturni fenomen, nešto što se ovom žanru nije desilo još od izlaska filma AMERICAN PIE.

Pisaćemo detaljnije o ovom filmu ovih dana. Super je i preporučujemo ga ali ćemo u elaboraciju toga ući u nekom drugom postu, taman da vas podsetimo na njega u vreme izlaska u naše bioskope.

Ono što nas je inspirisalo za večerašnji post jeste činjenica da SUPERBAD po nekim scenama, po celokupnom konceptu i stavu liči na DOBA NEVINOSTI. Ne, nećemo sada početi da se ponašamo kao Jovan Jovanović i početi da vam prodajemo teorije kako nas je neko pokrao i snimio svetski hit. Ali, da, svakako hoćemo da kažemo da je DOBA NEVINOSTI nešto što je sinhrono sa svetom, sa aktuelnim stanjem teen komedije, i drago nam je zbog toga. I to je na neki način i potpuno prirodno, mi pratimo filmove, slične ideje nam padaju kao i onima koji se takođe u današnje vreme bave filmom, i to nas čini filmskim profesionalcima.

Međutim, onda smo pomislili da li bi ikome išta značila takva konstatacija? Kome u Srbiji uopšte znači to što su neki momci ovde osmislili film koji bi, da je snimljen, bio sasvim u skladu sa svetskim tokovima, a opet toliko kvintesencijalno srpski?

Da smo u Americi, i da je neki studio executive odbio DOBA NEVINOSTI a onda se pojavio SUPERBAD, verovatno bi mu to bilo zabeleženo kao velika mrlja. Ne bi izgubio posao zbog toga ali bi po takvoj omaški postao čuven. Na IMDbu bi mu pisalo u biografiji kao kuriozitet. Verovatno bi se nešto slično desilo i u nekoj ozbiljnoj evropskoj kinematografiji.

Ali, ne, u Srbiji ne bi. U Srbiji niko neće pitati ljude koji odlučuju o tome kome će dati stotine hiljada evra naših para da li uopšte znaju šta je SUPERBAD? Zato što ljudi koji se bave odlučivanjem o filmu u Srbiji neće ni gledati SUPERBAD, osim ako ne dobiju komplet karata za Cinemaniju. A i kada bi ga pogledali, ne bi znali šta je to, ne bi znali da je to hit i jedan od filmova koji su obeležili 2007. godinu. A i kada bi shvatili sinhronitet između DOBA NEVINOSTI i SUPERBAD ne bi bilo nikoga da im išta kaže što DOBA nisu prepoznali.

U suštini nema sumnje da će nam se par ljudi koje znamo i koji su u nekom trenutku mogli da nam pomognu javiti i reći, „hej, pa SUPERBAD liči na DOBA, to je baš odlično“, ali oni su kada su bili u toj prilici odlučili da je Koljević ipak pravi put, i ta informacija će na kraju ostati u domenu neke simpatične gradske priče. Mi ne želimo da budemo gradska priča. Mi ne želimo da se bavimo usmenom kinematografijom i intelektualno se nadimamo nad svojim super idejama, pošto to nema svrhe. Mi želimo da svoje ideje ostvarimo.

Zato što je film u Srbiji danas uglavnom prevashodno forma privrednog kriminala, i što naše producente verovatno više zanimaju odluke Privrednih sudova nego rezultati sa svetskih i naših blagajni, više ih zanimaju tokovi u sferama sive ekonominije nego tokovi u sferama u svetske kinematografije.

Mi smo zarobljeni u jednoj kinematografiji u kojoj ne postoje kriterijumi i vlada jedna ogromna praznina. Mi stalno kucamo na zatvorene šaltere iako iza njih treba da se nalaze ljudi koji su tu zbog nas, a ne obrnuto.

Sada imamo dva puta. Jedan put je da se u dvadesetpetoj godini pretvorimo u protagoniste dokumentarnog filma ZABRANJENI BEZ ZABRANE i da već sada počnemo da lamentiramo nad svojom zlehudom sudbinom, i institucijama koje nas nisu razumele ili da stegnemo zube i kao junaci svih najvećih američkih teen komdija pokažemo da su gubitnici u stvari pobednici čije vreme još nije došlo.

Možda su uspeli da ubiju DOBA NEVINOSTI. Ali nisu uspeli da ubiju ŠIŠANJE. Mladena nisu ubili na vreme i snimio je ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE. I mi ćemo spremiti novi projekat. I ako i njega ubiju spremićemo i posle njega neki. I još jedan. I koliko god treba. Nikada nas neće dotući.

Mislim, u krajnjoj liniji, mi imamo Mirku u filmu. Koga oni imaju, Glogovca koji glumi slinavog tranzicionog gubitnika? Gimme a break...

AGI I EMA - PREMIJERA & KOMENTAR

Naši drugari Zoran i Đorđe su gledali AGIJA I EMU Milutina Petrovića na premijeri u Domu Sindikata.

Đorđe Bajić - „Agi i Ema“

UPOZORENJE: Tekst koji sledi je jedan impresionistički osvrt na premijeru filma „Agi i Ema“, bez insistiranja na kritičarskom raščlanjivanju i viviseciranju, jedan nepretenciozni osvrt na par prijatnih sati koje smo jednog kišnog nedeljnog dana moj prijatelj Zoran J. i ja proveli izvan domašaja opštevladajućeg sveta odraslih.

Iako već godinama nemam običaj da gledam filmove za decu (što ne treba da čudi – pošto već godinama nisam dete), jednog jutra sam se probudio i neopozivo odlučio da odem na svečano otvaranje trećeg „Kids Film Festa“. Naime, bilo je planirano da festival započne premijerom domaćeg ostvarenja „Agi i Ema“, i meni se učinilo kao odlična ideja da jedan film za decu – što „Agi i Ema“ definitivno jeste – pogledam okružen publikom kojoj je prvenstveno i namenjen. Nazovite ovu odluku konceptualnim eksperimentom, željom da se pruži podrška prijateljici koja je sarađivala na filmu, pukom znatiželjom ili potrebom da se malo razmrda jedno tmurno nedeljno popodne, ali Zoran i ja smo brzo postigli dogovor da se hrabro i udruženim snagama upustimo u ovu avanturu. I nije nam, verujte, bilo lako.
Odmah po ulasku u „Dom sindikata“ obreli smo se u jednom svetu kome, bilo je odmah jasno, nismo više pripadali. Stotine i stotine dece se tiskalo na relativno malom prostoru - a okupljeni skup definitivno nije predstavljao sliku i priliku discipline. Žamor, vriska, pa i povremeni urlici od kojih je mogla i glava da zaboli, su neumoljivo brujali poput roja raspomamljenih pčela - odbijajući se o zidove i samo povećavajući teskobu nastalu usled gurkanja, tiskanja i mog ličnog straha da ne pregazim neko dete prilikom ulasku u salu. Pola tuceta ljudi obučenih u kostime životinaja i likova iz mašte su samo pogoršavali opšti haos, mahnito mlatarajući rukama i ljuljajući se u čudnom, pretećem ritmu. Izgledalo je kao da će svakog trenutka poleteti ili, što je bilo verovatnije i izvesnije, u ropcu stropoštati na zemlju. Gledajući ove tužne prilike, proradila mi je empatija. Sa tugom sam zurio u maske sa nacrtanim osmesima. Svakako im nije bilo lako. Pod kabastim kostimima je, sasvim izvesno, bilo pakleno toplo, a trebalo je izdržati i sva štipkanja i grljenja kojima su bili izloženi. Verovatno su u sebi preklinjali dan kada su, za male pare ili čak besplatno, pristali na ovu egzibiciju. I ja sam sam u jednom trenutku malodušnosti pomislio da mi ovo nije bila baš najpametnija ideja... Zašto se gurati negde gde ti nije mesto?
Kada smo konačno, posle pipavog i traumatičnog probijanja kroz šarenu i razuzdanu masu, uspeli da sednemo, trebalo je sačekati da se svi smeste i nameste. Buljuci izuzetno grlate dece su i dalje pristizali, a raspoređivanje po sedištima nije baš proticalo bez problema. Bilo je dovikivanja, glasnog smeha, gađanja kokicama, a na sve strane su leteli baloni jarkih boja koji su imali tu neugodnu osobinu da svako malo puknu i doprinesu sveopštoj kakofoniji. Čupavo tamnokoso dete koje je sedelo ispred nas, otkrio mi je Zoran, je ozbiljnim glasom, u poverenju, zapretilo grisinima da će ih „svečano pojesti“. U red iza nas su pristizali šticenici doma za decu ometenu u razvoju. Majke smrknutih i ozbiljnih lica skidale kaputiće deci koja su glasno negodovala. Vesela četvorka, predvođena „jedačem grisina“, je počela da skandira: “Pustite film, pustite film ili ćemo uništiti bioskop“. Anarhija je dostigla tačku ključanja.
A onda, najzad i konačno, kada su moje zalihe strpljenja već bile pri izdisaju, film je zaista i počeo. Preživljeni maltretman je u trenu postao nevažan, a ja sam shvatio da je gledanje „Agija i Eme“ u sali krcatoj decom iskustvo koje greje dušu. S jedne strane, predamnom je na velikom platnu radosno titrao jedan domaći film zbog koga tvorci ne moraju da crvene i koji je sasvim kompetentno režiran i odglumljen, a s druge strane, mogao sam da uživam u reakcijama publike kojoj je ovo ostvarenje i namenjeno. I zaista, sudeći po reakcijama mališana, koji su sačinjavali ogromnu većinu prisutnih u sali „Doma sindikata“, novi film Milutina Petrovića će biti pobednik. Ne znam da li će „Agi i Ema“ ove jeseni i zime poharati domaće bioskopske blagajne, ali se svakao radi o filmu koji će u godinama koje predstoje biti rado gledan – i kod nas i u inostranstvu – ako ne u bioskopu, onda uz pomoć nekog od kamernijih čuda moderne tehnologije.
Predložak Igora Kolareva je sasvim dostojanstveno transponovan na veliki ekran. Scenarista i režiser Petrović je odlučio da ne eksperimentiše previše i da roman što vernije prenese na film – što je, paradoksalno, i njegov najveći „greh“. Naime, Kolarov je svoje obimom neveliko delo koncipirao kao niz od 123. crtice od po, u proseku, četiri – pet rečenica. Ovakva vrsta postupka u književnom tekstu odlično funkcioniše, ali je jednom filmu za decu potrebna koherentnija naracija od one koje nam nude autori filmske varijante. Petrović gotovo u potpunosti preuzima pripovedački model korišćen u romanu, ne prilagođavajući ga previše filmskim zakonitostima, što kao rezultat daje film koji ostaje veran izvorniku, ali koji zbog toga gubi na kompaktnosti, i u kome se naracija svodi na niz situacija koje uglavnom nisu povezane uzročno-posledničnim odnosima.
Ipak, i pored određenih strukturalnih problema, filmska inkarnacija avantura „Agija i Eme“ treba da bude tretirana kao svetla tačka na mračnom filmskom nebu Srbije. Direktor fotografije Predrag Bambić, verni Petrovićev saradnik, je više nego odlično obavio svoj deo posla i film – bez obzira na skromni budžet – izgleda sjano. Specijalni efekti Andrije Vučkovića svojom efektnošću – koja namerno nije uvek data u realističnom ključu - prevazilaze okvire domaće kinematografije; scene kao one u kojima se Agi „sreće“ sa tornadom, dvoglavim mišom ili krdom svetlećih konja su se mogle naći i u nekom inostranom, više desetina puta skupljem ostvarenju.
Poput mačke sa dva tela koja se pominje u filmu, i film „Agi i Ema“ ima dva srca – a to su tumači naslovnih uloga: debitant Stefan Lazarević i živa legenda srpskog glumišta Milena Dravić. Već od prvog pojavljivanja na platnu jasno je da su u potpunosti „prisvojili“ svoje likove, a ni poluvekovna razlika u godinama ih ne sprečava da sjajno funkcionišu kao tandem, i da na najbolji mogući način oživljavaju junake koje je Kolarov stvorio. Nezaokruženost i površnost likova koje tumače bračni par Sofrenović-Mićalović, Nikola Đuričko i Lena Bogdanović se može protumačiti činjenicom da im ni u romanu nije pruženo više prostora – oni funkcionišu na jednodimezionalnom nivou pomoćnih karikatura, i šteta je što im u filmskoj verziji nije omogućeno da „zažive“ punim „životom“.
Ono što je najvažnije jeste činjenica da, iako ne određenih bez mana, „Agi i Ema“ predstavljaju film kojim naša posrnula kinematografija može da se podiči. Deca na premijeri su svakako uživala u onome što ime je bilo servirano – a dobar deo njihovog entuzijazma se preneo i na potpisnika ovih redova. Doduše, poput Sent Egziperijevog „Malog princa“ (kome su autori filma u jednoj sceni ukazali počast), „Agi i Ema“ su u obe svoje varijante tvorevina u kojoj podjednako mogu uživati i deca i odrasli. Dok su okupljena deca glasno reagovala i smejala se prizorima na velikom platnu, morao sam da im se pridružim i da se više puta od srca nasmejem. Film mi je u tome samo pomogao.

PROMENI ME-CRITIC'S CUT

Danas je na Popboksu izašla kritika za film PROMENI ME Milana Karadžića. Međutim, na Dobu je objavljujemo u integralnoj varijanti sa sve duplo manjom ocenom kako ju je Zoran Janković izvorno napisao, pre nego što je prilagođena za objavljivanje na sajtu. Uživajte u odličnoj kritici!

PROMENI ME – Milan Karadžić

UZ NAJJAČU ANESTEZIJU, MOLIĆU LEPO!

Zoran Janković

Ocena: 1/10 (jedan od deset)

Scenario: Stevan Koprivica

Uloge: Milutin-Mima Karadžić, Neda Arnerić, Ivana Popović, Andrija Milošević, Dara Džokić, Dragan Nikolić, Viktor Savić, Mira Banjac, Mladen Nelević, Milorad Mandić, Katarina Marković, Vlasta Velisavljević, Dejan Lutkić

Žanr: komedija

Zemlja : Srbija, 2007

Trajanje: 90 minuta



Željko Mitrović ima potrebu da se etablira i kao filmski producent. Promeni me je njegov treći pokušaj u tom sasvim legitimnom naumu. Ako se pomerimo od namera i potreba ka planu realizacije, pred nama će se naći tužna istina da je i ovaj pokušaj zapravo udarac daleko od gola. Promeni me, pak, ima nešto zajedničko sa prethodnicima mu. I ovaj put čak i najbenevolentniji gledalac teško da će steći utisak da zbilja gleda film. Dok je Mi nismo anđeli 2 bio izmutirana product placement ekstravaganca, a Anđeli 3 nevešta, hipertrofirana studentska vežba promovisana u celovečernji film koji veruje da se larmom i obiljem vizuelnih provokacija da zabašuriti suštinska praznina, Promeni me, najslabiji i najneintrigantniji od njih, zapravo izgleda kao komprimovana loša TV serija. Sve i da se uzme u obzir gorepomenuta goruća težnja Željka Mitrovića, ostaje enigma kako je jedan ovako jalov, mršav i nesuvisao koncept prošao filtere čak i Pink produkcije.

Ne bi bio problem da je Promeni me, još jedna manufaktura plemena Karadžić i Koprivica, samo loš srpski film; kompletisti, mazohisti, zlosrećni recenzenti i sve malobrojniji posetioci bioskopa svačega su se nagledali samo u ovom milenijumu. Ipak, nesrećnim promašajima poput Žurke , Aporije, Krojačeve tajne... treba odati priznanje jer su hrabro poginuli u svom letu ka arthouse uzorima iz belog sveta dok Promeni me, ta nevešta i nikome i ničemu potrebna komedija naravi o zubaru koga u par dana prodrma kriza srednjih godina, predstavlja knjiški primer fuzije autorske nemoći i stvaralačkog kukavičluka najgore vrste. Ovaj film bi da bude dosta toga, ali, pri tom autori nemaju ideju kako da do željenog cilja, lokalne, manje-više gradske romantične komedije, dođu, te se obilato služe prečicama i (pogrešno svaćenim i odabranim) pozajmicama i referencima. Koprivica i Karadžić prvu mustru uzimaju od Predraga Perišića (Moj tata/ Brak/ Razvod na određeno vreme i, možda najuspeliji, Nije lako sa muškarcima) koji je istrajno pokušavao i povremeno uspevao da urbanizuje, pripitomi i preoblikuje soc-realistički jad i preovlađujuću zlovolju pokojne nam domovine. Druga stanica im je, baš kao što se i očekivalo, bio neizbežni Siniša Pavić, odnosno njegova potreba da sve likove obuhvati jedinstvenom mrežom. Na to su nadogradili ekstremno romantizovanje tranzicione srpske stvarnosti na način viđen u Jeleni BK televizije i/ili Lisicama Gorčina Stojanovića gde su ama baš svi junaci skućeni i ekonomski relaksirani, žive brzo i hrane se lako i samo im ostaje da se priključe austenovskoj ljubavnoj vrtešci i zarone u taj čarobni svet karnalnih avantura.

Milutin-Mima Karadžić, potrošeno, umorno i ne baš šarmantno lice svih Pink produkcija poslednjih godina, ovde tumači beogradskog zubara (crnogorskog porekla i kukavički kolebljive ijekavice) koji iniciran švalerskim i brakorazvodnim turbulencijama u životima svojih prijatelja započinje aferu sa mnogo mlađom pacijentkinjom. Prostorno-vremenski okviri nisu mnogo privlačili pažnju vodećeg autorskog tandema, tako da, čini se, u samo 3-4 dana, narečeni zubar uspeva da se zaljubi, preevari supruga, provede par ludih noći sa ljubavnicom, operiše uši... i ode na krstarenje sa suprugom (Neda Arnerić, čija se uloga ovde svodi na uzdisanje i insistiranje da se putuje preko „Jolly Toursa“ (uključena je i scena bukiranja aranžmana u baš toj agenciji, što je jedan od najjadnijih primera plasiranja proizvoda i usluga sponzora u ne baš diskretnoj konkurenciji srpskog filma i televizije)). Scenario je prepun opštih mesta, ziheraškog lobovanja (svi likovi su ispovezivani, i vazda spremni na vickasti odgovor i, recimo, domišljatu repliku), tekst vrca od prostačkih (pri tom i auto-cenzurisanih) kvazi-duhovitosti koje u gledaocu mogu da pobude samo stid ( npr.stomatologov asistent ubrizgava Miri Banjac, prekaljenoj komunistkinji, injekciju za smirenje upozorivše je da će ubrzo da „kulira“, na šta mu ponižena gospođa Banjac odgovora „ej- kuliram“ sa potisnutim ali čujnim „a“ između, u par scena dolazi do gay štimunga između inače pastuvno postavljenih muških likova). Da stvar bude gore sve te spore, izlišne, neduhovite, ekstremno dijaloške scene, koje bez ikakve uzročno-kauzalne kopče sustižu jedna drugu, su usnimljene kao da se radi o brzo proizvedenom TV skeču, viđenom za munjevitu konzumaciju i još brži zaborav. Sveopšti kukavičluk ovog uratka seže i do manje važnih segmenata, te u scenama u kojima bi publika iz SFRJ regiona trebalo da gvirne u ludi ritam beogradskih noći, autori nemaju petlju da udare po najcrnjim dubinama tu jedino odgovarajućeg Grand zvuka, neko se cupka, onako po osmanlijski, sa rukama iznad glave i drhturavim zadnjicama, uz zaboravljene hitove Čede Čvorka i Dijane Dapčević.

Za ovo nedelo, možda i najgore ostvarenju u jakoj konkurenciji novije srpske quicky produkcije, bio bi komliment reći da je tek minoran proizvod koji će se udomiti u novogodišnjem programu Televizije Pink i u ponudi DVD izdanja po kioscima, ali istina je da je ovo uvredljivo, poražavajuće, ponižavajuće i nepotrerbno gledalačko iskustvo, te najgori nus-proizvod dubokog ubeđenja da je ovdašnja publika u toj meri nazadovala da će lako progutati ostvarenje nastalo u nadi da se pukim pokušajima i udarničkim tempom proizvodnje može doći do iole prizornog, filmičnog cilja.

BLOG WORKSHOP

Jedna korisna vest sa Popboksa:

Regionalni susret blogera Blogopen 07, za koji je prijavljeno više od 160 učesnika iz naše i 10-ak zemalja sveta, biće prvi put organizovan u Srbiji i to 10. novembra u Novom Sadu.

Koordinator Blogopena Tatjana Vehovec je rekla novinarima da će najveći regionalni blog susret biti održan drugog dana Salona knjiga u amfiteatru novosadskog Spensa i napomenula da će, u okviru radnog dela skupa, biti organizovana panel rasprava "Novinarstvo u doba bloga".

Osim toga, biće održano više predavanja i radionica vezanih za blog kao fenomen, različitim načinima blogovanja, izradi šablona za blog itd.

STRAŠNA HAREMSKA SKEPSA

Prošle subote, ekipa DOBA NEVINOSTI odvažila se na put u Šabac, na veliki 202kin koncert ne bi li uživali u nastupu dveju naših omiljenih grupa, Strašnih haremskih čuvara i Skepse. Tom prilikom smo prvi put posetili Šabac i grad nas je prijatno iznenadio i jako nam se dopao. Koncert je bio odličan i zaista treba podržati tu akciju 2o2kininih koncerata po Srbiji na kojima se afirmišu novi bendovi i dobijaju priliku da sviraju pred ljudima u raznim gradovima.

Uživajte u par Danilovih mobilinih zabeleških sa koncerta.

MLADEN OSVAJA AMSTERDAM

WOW! Kako dobra sedmica za srpski film.

Verovatno najveći ovogodišnji uspeh našeg filma postigao je Mladen Matičević čiji je fenomenalni dokumentarac KAKO POSTATI HEROJ dospeo u selekciju Amsterdamskog festivala dokumentarnog filma koji je u svetu dokumentarnog filma ekvivalentan onome što je kanski festival u svetu igranog filma, a prva nagrada donosi i do 12 500 evra!

Bravo, Mladene!

TAKO GOVORI MIŠA

Kako bi se što bolje izdžezirali za ODBAČENOG, pročitajte ovaj odličan, inspirativni intervju Miše Radivojevića koji je za Blic uradio naš najbolji filmski kritičar Saša R.

ODBAČEN U BIOSKOPIMA

Danas se na redovnom bioskopskom repertoaru našao film ODBAČEN Miše Radivojevića, jednog od retkih reditelja starije generacije koji je ostao na liniji autentičnog i provokativnog art filma, niskobudžetnog diverzantskog pristupa na koji možemo da se ugledamo, a uz to jednog od retkih ljudi koji našoj borbi pruža podršku.

ODBAČEN je Mišin veliki comeback i prava prilika da u formi savremenog filma osetite barem malo one atmosfere koja je nekada činila jugoslovenski film svetski relevantnim. Miša u ovom filmu pokazuje svoj snažan i beskompromisan rukopis koji ga izdvaja od ostatka naše produkcije.

Svaka čast kompaniji Tuck koja je imala strpljenja i hrabrosti da stane iza ovako nekonvencionalnog filma za naše uslove a mui vas pozivamo da pogledate ovaj film u bioskopu i time pokažete kako je CRNI GRUJA tek slučajno najgledaniji film u Srbiji i kako kvalitet i gledanost imaju barem neku konotativnu vezu.

OŠIŠANE ZVEZDE

ŠIŠANJE Stevana Filipovića je počelo da poprima oblik pravog hita.

Verovali ili ne, ali naša najveća filmska zvezda Nikola Kojo je prihvatio ulogu policijskog inspektora, što predstavlja izuzetno ojačavanje glumačke ekipe.

Nataša Šolak je prihvatila ulogu njegove koleginice koja zajedno sa njim radi na praćenju aktivnosti glavnih junaka.

U danima koji predstoje, film će biti javno predstavljen, kada će biti objavljen i datum početka snimanja i distributer.

VIDEO ART NA RTSu

UVOĐENJE U POSAO

RTS je sinoć obeležio svoj povratak u proizvodnju ambicioznog dramskog programa po kome je njegov prethodnik, RTB, bio poznat. Nesporno je zaostavština RTB jedan izuzetno zahtevan uzor, i sigurno postavlja ogromna očekivanja pred autore novih RTSovih programa, međutim, to nije opravdanje da se RTS ovako sruši pod pritiskom vlastite tradicije.

UVOĐENJE U POSAO je televizijski film snimljen po drami koju je pre 35 godina napisao Dragoslav Mihailović, po narudžbi za RTS. Međutim, ta drama je u sebi nosila izvesne političke kontroverze, i nije mogla da se snima u piščevoj verziji a on nije želeo da je menja. RTS je čitavih 35 godina kasnije smogao hrabrosti da se vrati Mihailovićevom tekstu.

Ovakva sudbina Mihailovićeve drame naravno postavlja pitanje kako bi RTS danas reagovao kada bi neki savremeni pisac doneo neki tekst koji je sada provokativan. Nažalost, čini se da ne samo da bi se RTS poneo isto kao RTB. No, postavlja se još potresnije pitanje - koliko je savremena srpska dramaturgija uopšte sposobna da iznedri nešto ovog formata? Plašimo se da je odgovor na ovo pitanje krajnje nepovoljan pošto je pogrešna produkcija oblikovala srpsku dramaturgiju u potpuno pogrešnom smeru i udaljila je od sposobnosti da iznedri umetnički i društveno relevantno delo.

Osnovno pitanje koje se zatim postavlja jeste da li je Mihailovićev tekst zaslužio da mu se vratimo posle 35 godina? S jedne strane, reč je o solidnom tekstu koji ima jasno postavljene karaktere, priču i poentu, i po mnogim svojim osobinama nadmašuje nivo nakucanog materijala koji se inače snima po našim televizijama. Međutim, ova Mihailovićeva drama u sebi nema istorijsku težinu koja bi je učinila relevantnim dokumentom, niti ima neku naročito vanvremensku značenjsku ravan. U nekom smislu ovu Mihailovićevu dramu o akviziterima knjiga možemo nazvati srpskim GLENGARRY GLEN ROSSom ili je uporediti sa TV filmom VACUUMING COMLETELY NUDE IN PARADISE, koji je pre neku godinu snimio Danny Boyle za BBC, ali UVOĐENJE U POSAO je previše vezano za danas već zaboravljena pitanja samoupravljanja i birokratije koja ga čine potpuno zastarelim. Dakle, Mihailovićev tekst nije loš, ali je potpuno nepriličan za realizaciju 2007. godine.

Kada je reč o egzekuciji, UVOĐENJE U POSAO otprilike postiže domete RTSovog TV filma od pre 35 godina, i u stilskom i u tehničkom smislu, pa bi se moglo reći da ovo i nije savremeni TV film već rekonstrukcija nesnimljenog ostvarenja.

Kako rekonstrukcija umetničkog dela više spada u domen savremene umetnosti nego televizijske produkcije, postavljamo pitanje ima li Javni servis pravo da se u snažnoj oskudici programskog repertoara bavi ovako dekadentnim zahvatima.

Rimejk POZORIŠTA U KUĆI, u kome je korišćen originalni scenario Novaka Novaka bio je prvi korak u pravcu konceptualne umetnosti, a evo sad i drugog koraka.

Ovakva serija neodmerenih programskih poteza zaista nečće pomoći podizanju nivoa televizijskog programa za koji upravo Javni servis treba da bude zadužen.

Iako smatramo da neki visokorazvijeni Javni servis treba da ima i ovaj profil dramske produkcije, i rekonstrukcija arhaičnih televizijskih formi treba da bude nadgradnja osmišljene produkcije u kojoj postoje i mejnstrim i istorijski komadi i klasici. Međutim, Javni servis tako razvijenu produkciju nema i neće je ni imati ukoliko nastavi da na ovaj način koncipira svoj dramski program.

Paradoksalno, gledaoci su se u nedostatku premijera žalili da je TREZOR najvitalniji deo programa, a sada kad nam je konačno pružena premijera izleda kao da je iskopana u nekoj arhivi.

WHERE WRITERS HAVE NO NAME

Na sajtu RTS smo pronašli i imena autora tekstova koji su proglašeni za najbolje na njihovom Konkursu.

Evo ih, iskoristitre komentare da nam kažete, šta znate o ovim autorima i tekstovima. Nisu još uvek, a možda i neće objaviti imena autora čiji su tekstovi tek preporučeni za otkup.

RADIODIFUZNA USTANOVA
RADIO TELEVIZIJA SRBIJE

Beograd, Takovska 10




O B J A V LJ U J E

IMENA NAGRAĐENIH AUTORA
JAVNOG ANONIMNOG KONKURSA ZA TELEVIZIJSKA DELA
(koji su kopijom teksta dokazali autorstvo)

I
ZA SCENARIO TV DRAME

Prva nagrada: DUŠKO PREMOVIĆ za scenario "Tri priče", šifra "Čekanje"
Druga nagrada: ZORAN O. ĐIKIĆ za scenario "Bez stepenika", šifra "Prozor"
Treća nagrada: SAŠA VEČANSKI za scenario "Pogled kroz prozor građanina V", šifra "118 V"


II
ZA SINOPSIS SA SCENARIJEM PRVE EPIZODE
ZA IGRANU TV SERIJU

Prva nagrada: NENAD CVETIČANIN za scenario "Zvezdara", šifra "Cepija 66"
Druga nagrada: RADMILA JOVOVIĆ za scenario "Ženska posla", šifra "Raj"
Treća nagrada dodeljena je za scenario "Bežunar", šifra "Banat"
(autora ovog scenaria ponovo pozivamo da se javi Redakciji dramskog i domaćeg serijskog programa
na telefon 321-1655 radi dokazivanja autorstva)

DUHOVI U LIVINGROOMU

Danas je naša nova omiljena grupa Sweeper imala promociju svog debitantskog albuma DUHOVI U SOBI. Mi smo bili tamo i bili smo počašćeni njihovima autogramima i odličnim mini koncertom od četiri pesme.

Evo kratkih video beleški sa svirke koje je Dimitrije napravio svojim mobilnim telenfonom.

ČARLSTON ZA MINHEN

Evo najzad da na našem blogu čitate i jednu radosnu vest.Juče je otputovala u Minhen najuža ekipa filma ČARLSTON ZA OGNJENKU kako bi obavila poslednje korake u postprodukciji filma.

Tamo će provesti mesec dana a naročito radosna vest je da će Didier le Fouest, kolorista koji je radio na AMELIE Jean-Pierre Jeuneta i 2046 Wong Kar Waija, obaviti taj zadatak na ČARLSTONU!

ORUŽJEM PROTIV MUSE

Ukoliko ste sumnjali da li treba ići na koncert Muse, onda više nema razloga za to. Kao predgrupa Muse će svirati naša omiljena grupa Oružjem protiv otmičara koja će sredinom novembra izdati povratnički album. Vidimo se u Areni!

SEDAM GODINA IZNEVERENOSTI

Miloševićeva epoha nam je dala LEPA SELA LEPO GORE i RANE u bioskopima i OTVORENA VRATA na televiziji. Sve što je došlo posle njega dalo nam je ZONU ZAMFIROVU kao najgledaniji film u istoriji uže Jugoslavije, SELO GORI A BABA SE ČEŠLJA kao najgledaniji televizijski program u istoriji Srbije.

Našto što nikada nije postojalo, ni u jednoj od inkarnacija Jugoslavije, a to je da Zdravko Šotra važi za traženog filmskog reditelja, sada postoji. To bi trebalo da bude znak nad kojim ćemo se svi zabrinuti!

Šta se to desilo da umesto kao Španija koja je sa izlaskom iz represije imala ekspanziju kulture, iako je imala solidnu filmsku kulturu i pod Francom, mi doživimo potpuno srozavanje, da sa svakim uglednim umetnikom koji je ulazio pod tople skute vlasti imamo sve goru i provincijalniju kulturu.

Da li je razlog to što Petog Oktobra nisu lustrirani svi producenti iz Miloševićevog vremena već im je dozvoljeno da prežive i da se bahato ponašaju i sada kada opravdanja za bahatost nema? I ko je taj ko je gajio iluziju da će oni sa dolaskom reda & rada promeniti svoje ružne navike? Da li je razlog to što je sada politički vrh zainteresovaniji nego ikad da se meša u poslove filma, dok je kod Miloševića to uglavnom bilo čisto pranje novca? Da li je razlog za to što se po filmovima bukvalno može videti koja im je stranačka pripadnost, pa se filmovi dele na DSS filmove (USLOVNA SLOBODA), G17 filmove (OPTIMISTI, SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU), SPO filmove (SINOVCI, STVAR SRCA) i DS filmove (većina ostalih)? Da li je razlog to što je povezanost sa partijama praktično ubila svaku kritičku oštricu srpskog filma koji je tradicionalno bio jak u političkom aspektu? Da li je razlog to što su glumci preskočili nekoliko stepenika u lancu ishrane jedne kulture i počeli da vode apsolutno čitavu oblast, i na sceni i iza scene, i iznad scene?

U svakom slučaju, situacija je gora nego ikad. „Beograd Film“ je prodat. Bioskopi su uglavnom zatvoreni. Uprkos tome što država ulaže solidnu količinu novca u film, taj novac odlazi uglavnom u produkciju pošto svi žele da umire filmske autore jer su popularni, i njihova podrška se nekad može iskoristiti, dok zaboravljaju da kinematografiju pored produkcije čine i distribucija i prikazivanje. Umesto moratorijuma na produkciju od godinu dana kada bi se novac uložio u oporavak bioskopa, Srbija sada ima filmove koje nema gde da prikazuje.

Unutar same produkcije primetno je da se film potpuno udaljio od interesovanja publike, potreba srpske kulture & države i konačno od mesta koje je naš film svojevremeno zauzimao u okvirima međunarodne festivalske zajednice. Srpski film je doveden na marginu, sa koje će se jako teško vratiti na svoje pređašnje pozicije.

Uspeli su čak i Kusturicu da unište. Za vreme Slobe osvajao je Kan, Berlin i Veneciju, sada za festivale dobija wild card na bazi stare slave.

Srećan Peti Oktobar!

WEB EXCLUSIVE! TREJLER ZA "ČETVRTOG ČOVEKA"

Doba Nevinosti ima čast da bude prvi sajt koji će prikazati trejler za novi film Dejana Zečevića ČETVRTI ČOVEK. 31. oktobra, ovaj film otvara Cinemaniu.

Osim što možete da pogledate trejler kod nas, možete ga i downloadovati na svoj mobilni odavde.

ČEDOMOR NA PLANETI DOSADE

Dobili smo pismo od Tvrdišinog najboljeg druga Čedomira koga su sinoć roditelji vodili na premijeru filma PROMENI ME:

Zdravo čike sa Doba Nevinosti,

Ja sam Čedomir. Ovih dana sam molio roditelje da me vode u bioskop kako bih video Rozu iz Agencije za SIS u filmu PROMENI ME. I oni su me doveli na premijeru filma u Sava Centar.

Pre filma smo gledali kratke najave za filmove koje se zovu trejleri i među njima smo videli trejler za neki film ČETVRTI ČOVEK, i ja sam tati rekao da sam taj film već gledao i da me je uplašio jer u njemu Renee Sautendijk odseče pišu Jeroenu Krabbeu. Međutim, tata mi je rekao da to nije taj film, i onda sam ja ipak gledao tu najavu, i opet sam shvatio da sam taj film gledao, i da je to film BOROV IDENTITET, ili je to BORNOV IDENTITET, u kome čika ne zna šta mu se desilo i onda se seti da je bio ubica koji je radio za neke zle čike. Ali tata mi je rekao da to nije taj film i da u njemu igra debeljuca iz filma MEHANIZAM i seka iz LJUBAVI NAVIKE PANIKE i onda sam se zainteresovao, i tata mi je lupio šamar, kada sam pitao šta to njih dvoje rade u džipu goli. Voleo bih da gledam ovaj film. U njemu se pojavljuju naoružani ljudi iz specijalnih jedinica. Volim filmove sa naoružanim ljudima iz specijalnih jedinica. Nadam se da će tata voditi mamu i mene da ga gledamo.

Bile su i najave za neke strane filmove i ja mislim da te najave ne treba da se puštaju pošto je glupo da gledaš petnaest minuta najboljih momenata iz stručno snimljenih stranih filmova i onda se patiš devedeset minuta sa srpskim filmom.

Film PROMENI ME počinje greškom u kucanju tako da je na špici umesto imena „Mladena Nelevića“ napisano „Vladan Nelević“. Ja to nikada nisam video ali ja imam tek osam meseci. Međutim, tata je rekao da ću se posle ovog filma svega nagledati, i verovatno je u pravu.

U ovom filmu sam video neke stvari koje ranije nisam video. Recimo video sam kako Mima Karadžić konzumira ekstazi. Video sam kako Mima Karadžić konzumira Nedu Arnerić. Video sam kako Mima Karadžić konzumira Ivanu Popović. Video sam kako Ivana Popović konzumira Viktora Savića. Video sam kako čika milicajac misli da je Andrija Milošević fistfakovao Mimu Karadžića a ovaj mu je u stvari samo farbao kosicu. Video sam kako Roza iz Agencije za SIS pušta „Pokemone“ Vlasti Velisavljeviću koji igra senilnog starca. Video sam kako Andrija Milošević daje narkotike u venu Miri Banjac. Ne volim kada neko ismeva stare ljude pošto stare ljude i decu niko ne voli i onda su oni upućeni jedni na druge. Video sam kako Mima Karadžić moli Dragana Nikolića da mu uveća pišu. Pitao sam tatu da li će mene da vodi da mi Dragan Nikolić uveća pišu, tata je rekao da mi je to mlečna piša, i da će mi ona ionako otpasti i posle će porasti prava.

Ivana Popović koja igra glavnu ulogu je „jako vruća“ kaže moj tata, i mnogo mi se više sviđa od malih devojčica koje idu sa mnom u vrtić. Od nje mi se jedino više sviđa moja mama, ali tata je počeo da me vodi kod lekara i kaže da će me izlečiti od toga.

Ja potpuno razumem zašto se Ivana sviđa Mimi, ali mislim da bih se ljutio ako bi ona bila moja drugarica i smuvala se sa čika Mimom. Mislim da male devojčice ne treba da se druže sa Mimom. Tata se slaže sa mnom, i on kaže da je ovo politički film u kome autori pokušavaju da nas ubede kako je njihova nezajažljiva glad prema mladim devojčicama u stvari normalna pojava za sve sredovečne ljude. Ne znam. Videću kada Tvrdiša i ja postanemo sredovečni ljudi da li će nam se sviđati Ivana Popović.

Takođe, u filmu se pojavljuje i Ivana Vukčević. Njene slike moj tata drži na desktopu, s tim što na tim slikama ona drži pištolje zato što su to slike iz nesnimljenog filma ZONA MRTVIH, dok u PROMENI ME rukuje samo svojim telom. Nažalost, ona se ovde uopšte ne skida, kao u mom omiljenom filmu ZVEZDE LJUBAVI. Zašto niko ne omogući Ivani Vukčević da snima film u kome ubija zombije i nosi vatreno oružje i skida se?

Inače, film vizuelno liči na televizijske serije kakve gleda moja baka. Ja bih više voleo kada bi film ličio na filmove kakve gleda moj tata kada ostane sam pored kompjutera i misli da svi spavamo, ili da liči na filmove kakve voli da gleda kada misli da ne spavamo. Moguće je da su u Srbiji u stvari snimaju i dobri filmovi ali njih gledaju samo tate kada mi spavamo, a deci, starima i nemoćnima se puštaju filmovi poput PROMENI ME. Ne znam zašto je to tako. Da li oni nešto kriju od nas? Da li u Srbiji kriju dobre filmove od nas, možete li da mi odgovorite na to pitanje Čike sa Doba Nevinosti?

Ja se plašim da će, ako ovaj film bude uspešan, biti otvoren još jedan tok ovakvih bezveze filmova. Jedan već postoji i to su oni filmovi u kojima ljudi govore nerazumljivim jezikom, i režira ih čika Zdravko Šotra. Ako se otvori još jedan tok ovakvih filmova, koji kao i Šotrini proističu sa televizije, onda će biti još manje prilike za neke ambicioznije filmove, još će se sniziti kriterijumi i publike i producenata i onda uopšte više neće biti prilike da se snimaju filmovi kakve volimo moj najbolji drug Tvrdiša i ja. Međutim, za razliku od Tvrdiše i mene koji samo želimo da gledamo filmove, publika kojoj se ovi filmovi obraćaju je surova, ona je nekoga jako gladna i želi da ga žvaće ali kada joj dosadi ona ga ispljune. Tako će ispljunuti ove, ali je pitanje šta će tada ostati za Tvrdišu i mene.

Drago Čedomire i mi delimo tvoju zabrinutost. Puno pozdravi roditelje, tata deluje kao vrlo živopisan čovek.

SWEPT AWAY

Doba Nevinosti ima novi omiljeni bend. To je kruševački power pop sastav Sweeper koji je nedavno izdao album DUHOVI U SOBI za Multimedia/ Universal. Obratitie pažnju na njihov sajt i MySpace

ŠEJTAN ADRIA

ŠEJTANOV RATNIK je tokom svoje premijere na Pinku ostvario solidan rejting od 5,51 sa shareom od 21,3. Ako uzmemo u obzir potpuno neregularnu projekciju filma na Pinku, ovaj rejting je uspeh.

Pored toga, ekipe ŠEJTANOVOG RATNIKA i DOBA NEVINOSTI dobile su još jedno priznanje za svoj rad. Naime, Stevan Filipović, Mihajlo Savić, Dimitrije i ostali su prošle godine bili uključeni u osmišljavanje video identiteta grupe Van Gogh kroz spot za singl PLASTELIN i TV šou TRI LINIJE LJUBAVI, dok je DVD sa koncertom u Areni, na kome rade Stevan i Mihajlo u pripremi. Taj rad iz 2006. rezultirao je i nominacijom za Best Adriatic Act na MTV nagradama.

Van Gogh nije jedini među nominovanima koji ima veze sa nama. Naime, Dubioza Kolektiv je takođe nominovan a oni su radili muziku za sarajevsku postavku Dimitrijevog komada VELIKA BELA ZAVERA, u režiji pokojnog Aleksandra jevđevića.

Ukoliko želite da glasate za Van Gogh, to možete učiniti OVDE.