DVE PORNO KRITIKE

Yellow Cab objavio je čak dve kritike ŽIVOTA I SMRTI PORNO BANDE u novom broju i zasluženo ga izabrao za film meseca. Boban Jevtić i Nenad Bekvalac su oduševljeni ovim filmom i podržali su ga svom snagom. Skenirali smo stranicu sa kritikama i možete je pogledati ako kliknete na thumbnail.

Quickpost this image to Myspace, Digg, Facebook, and others!

JOŠ FANTOMSKIH KRITIKA

Danas su na FANTOMA počeli da reaguju i mejnstrim mediji. Dubravka Lakić je u Politici objavila tekst koji obiluje citatima sa Doba Nevinosti, kako iz Dimitrijeve kritike, tako i iz intervjua sa Jovanom Todorovićem, što nas posebno raduje jer smatramo da je važno da se reprodukuje linija koju smo zauzeli. Njen tekst pored štampanog oblika možete naći u na sajtu Politike.

S druge strane, Vladan Petković je na e-novinama, kao i uvek, napisao odličnu kritiku koju možete naći ovde.

FANTOMSKE KRITIKE

Lepi utisci o BEOGRADSKOM FANTOMU se šire kao požar. Vrlo pozitivne kritike napisali su Katarina Milovanović i Đorđe Bajić. Pročitajte obavezno!

RANKO MUNITIĆ R.I.P.

RTS je preneo jednu tužnu vest:

субота, 28. мар 2009, 15:22 -> 15:58

Преминуо Ранко Мунитић

Познати филмски критичар, публициста, сценариста и теоретичар филма, Ранко Мунитић, изненада је преминуо у Београду у 66. години. Мунитић је био и водитељ серијала "Вече са звездама", који се емитовао на Телевизији Београд деведесетих година.
Угледни филмски посленик Ранко Мунитић изненада је преминуо у Београду у 66. години, потврђено је Танјугу у кругу породице.Мунитић је рођен 3. априла 1943. године у Трогиру. Школовао се на Филозофском факултету у Загребу. Од ране младости бавио се филмском критиком, историјом и теоријом филма, публицистиком, драматургијом, као сценариста, а опробао се и у филмској режији.Велики заљубљеник филмске уметности, радознали и предани радник, Мунитић је својим опусом задужио југословенску, а затим и српску кинематографију.

Највише сценарија написао је за анимиране филмове, а његов најпознатији сценарио је за дугометражни играни филм "Официр с ружом", редитеља Дејана Шорака из 1987. године.Био је сарадник многих телевизијских часописа, уредник ТВ серија и разноврсних телевизијских програма. Шира публика памти га као аутора и водитеља серијала "Вече са звездама", који је емитован на ТВ Београд током деведесетих година. Приредио је и више монографија о српским глумцима, међу којима о Миодрагу Петровићу Чкаљи, Павлу Вујисићу, Бори Тодоровићу.

Из области теорије и есејистике значајне су његове књиге "Фантастика на екрану", "Алиса на путу кроз подземље и кроз свемир", "Те слатке филмске лаже", "Југословенски филмски случај", "Загребачки круг цртаног филма", "Увод у естетику кинематографске анимације", "Пола века филмске анимације у Србији".Мунитићев нови зборник о анимацији, који је писао у сарадњи са Растком Ћирићем, управо је у штампи и треба да буде представљен на Фестивалу документарног и краткометражног филма, који почиње у Београду 30. марта

.

FANTOM RASPRODAT!

Još jedna radosna vest!

Juče su rasprodate sve karte za premijeru BEOGRADSKOG FANTOMA u nedelju 29. marta u Sava centru. Na redovnom bioskopskom repertoaru, film treba da se nadje od 2. aprila, medjutim zbog ogromnog interesovanja, krenuće u bioskopima u nekoliko projekcija već od ponedeljka, 30. marta. Pored Tuckwooda, film ce se prikazivati u Rodi, Steru i Domu sindikata.

BEOGRADSKI FANTOM

Dimitrije je bio na press projekciji BEOGRADSKOG FANTOMA i jako se obradovao. Evo njegovih utisaka:

Narod je zbog toga što je Vlada bio neuhvatljiv ovom momku dao nadimak Fantom. Kada je uhvaćen u zatvoru se ponašao izuzetno korektno, poštujući kućni red. Bio je srednjeg rasta i svakodnevno je radio sklekove, da bi bio u fizičkoj kondiciji. Nekada su mu na leđima sedela i četvorica robijaša. Iako divovski jak Fantom nije koristio silu. Ipak, mi čuvari smo zazirali od njega, a kriminalci su ga poštovali iako nije bio čovek njihove sorte. Mića Dandara, Fantom, Roman Todorović i Ranko Rubežić bi, kada se skinu goli u dvorištu, izgledali kao rimski gladijatori.

Marko Lopušina

BEOGRADSKI FANTOM je sve ono što gledalac može da poželi od odlaska u bioskop. Reč je o istinitoj priči koja je dopingovana izuzetno zanimljivim ispovestima autentičnih učesnika događaja. Reč je o napetom trileru smeštenom u smutno i filmično vreme. Konačno, reč je o spektaklu kakav se retko viđa u našoj kinematografiji.
Kada već u sedamdesetim nismo imali krimiće ovog kalibra, izuzev izuzetne POZORIŠNE VEZE Milorada Lakovića, BEOGRADSKI FANTOM to nadoknađuje - with a vengeance.
Već od prvih kadrova filma i dokumentarnih snimaka koji prikazuju monumentalni doček Maršala Tita, iz vizure vozila koje prolazi kroz masu, pored karakterističnih beogradskih zgrada, sa patriotskom pesmom iz tog perioda u pozadini, spojeni su vožnja, kult ličnosti i Beograd 1979. i započinje priča o čoveku koji je tokom Titovog puta na Kubu uspeo da ga za trenutak zameni na mestu najdražeg sina.
U intervjuima sa Jovanom Todorovićem smo pričali o detaljima, o automobilskim poterama, rekonstruisanju starog Beograda i istraživanju izvornog slučaja, i sam film je premašio sva moja očekivanja po nivou koji je postigao u svim tim aspektima. Čak i oni najsumnjičaviji koji su došli da love greške biće razoružani kada u scenama na Slaviji budu videli CGI rekonstrukciju bioskopa SLAVIJA. U zemlji bez bioskopa u stvarnosti, uostalom njih treba da bude barem u filmovima, u obliku specijalnog efekta. Što se rekonstrukcije epohe i arhitekture jednog grada koga je u međuvremenu život našminkao, sve pohvale idu ekipi FANTOMA i sasvim je sigurno da ni najopsesivniji beogradofili neće biti nezadovoljni ovim filmom a strancima ama baš ništa neće moći da zasmeta.
Što se mračnih teorija zavere o Vladi Vasiljeviću i njegovoj sudbini tiče, one su vrlo delikatno i sa puno ukusa, i takta, tretirane tako da je postignuta atmosfera intrige bez ulaska u neproverene i proizvoljne konstatacije, što je takođe za svaku pohvalu.
Ipak, ono što nosi film i što me je najviše iznenadilo jesu likovi u igranom delu. Naime, kada sam razmišljao o ovom filmu, očekivao sam da u njemu neće biti razvijenih karaktera, da će to biti samo glumci koji površno prikazuju te likove u rekonstrukcijama. Otud me je iznenadilo to što zapravo likovi u rekonstrukcijama zaista funkcionišu, i što spadaju među upečatljivije karaktere ikada privoljene na filmsku traku kod nas.
Milutin Milošević u ulozi Fantoma izgleda kao Mel Gibson iz australijskih dana. Ova referenca nije slučajna jer je u to vreme australijski film proizvodio najfetišističkije filmove o automobilizmu, a Mel Gison je u ulozi Maxa Rockatanskog u svom Ford Falconu XB najupečatljiviji prizor tog žanra. Milutin Milošević u Porscheu 911 S Targa je kao on, i uspeva da izgradi karakter bez ijedne replike.
Fantomov protivnik je Fanđo, inspektor koga igra Marko Živić, u kožnjaku, u maniru 70s pandura kakve bi u američkim filmovima tog vremena igrali Elliott Gould ili Alan Arkin. Živiću takođe savršeno odgovara njegova mašina Ford Granada, auto koji su u policijskim filmovima učinili besmrtnim junaci serija THE PROFESSIONALS i SWEENEY.
Šefa odeljenja koje juri Fantoma igra Radoslav Milenković. Ako je Fanđo njegov najpotentniji henchman, ovaj lik je mastermind koji direktno radi protiv junaka. Ako imamo na umu da je Milenkovićev glas zamenio Milutinov u AŽDAHI, onda ova podela ima gotovo metafilmske dimenzije.
Sasvim je jasno da je Fantom polarizovao našu javnost i da su njegove trke noću po Beogradu mnogi smatrali borbom protiv režima, a kako nam film kaže, imao je simpatije i unutar policije, naročito među njenim mlađim pripadnicima. Međutim, kad je reč o glumcima, svi oni su uspeli da odbrane svoje karaktere i ovo je jedan od retkih naših filmova u kojima je policija pre svega kvalitetno i osmišljeno prikazana, njeni pripadnici imaju dostojanstvo i profesionalni pristup, i nimalo ne liče na karikaturalne pandure iz većine naših filmova za koje su policija, škola i žurke još uvek nerešiva enigma kada treba da se snime.
U epizodnim ulogama takođe ima ikoničnih likova, recimo, Goran Radaković igra sleazy 70s snitcha koji presudi Fantomu, Boris Komnenić igra državnog funkcionera (ispred SIVa koji je snimljen kao državna zgrada iz najboljeg conspiracy trilera Alana J. Pakule) a Aleksandar Đurica je ubedljiv kao razljućeni Ivko Plećević kome je ukraden Porsche.
Nemanja Mosurović je za ovaj film napravio najbolji score u svojoj dosadašnjoj karijeri i tek sada je sasvim ispunio očekivanja. FANTOM ima grooviest score još upravo od onog koji je Mića Marković, autor teme iz OTPISANIH, uradio za već pomenutu POZORIŠNU VEZU i u ovom slučaju muzika zaista ima izuzetno značajnu ulogu u filmu. Muzika pomaže scenama potere kao što su to u filmovima iz sedamdesetih radili upečatljivi scoreovi Lalo Schifrina. Izbor arhivske muzike je podjednako funkcionalan i pomaže da film čini jednu zaokruženu celinu.
Jovan Todorović i direktor fotografije Andras Nagy su uspeli da snime film vrhunske atmosfere, i da učine Beograd 1979. godine jednim gradom u kome se bez problema recimo mogla dešavati neka deonica Spielbergovog MUNICHa.
I pored činjenice da je formalno reč o igrano-dokumentarnom filmu, svakako najveći dokaz kvaliteta ovog filma jeste to što on funkcioniše kao punokrvni movie, repertoarski film koji donosi većinu onih stvari zbog kojih publika dolazi u bioskop. Povoljne reakcije ljudi iz medija na vrlo posećenoj press projekciji svedoče o tome da nisam usamljen u ovom mišljenju i sasvim sam ubeđen da će svako ko bude pogledao film preneti pohvale sledećim potencijalnim gledaocima i da će FANTOM ubrzo postati kultni naslov, ne samo među ljubiteljima beogradskog asfalta i automobilizma nego i među publikom koja ima najrazličitija interesovanja.
BEOGRADSKI FANTOM je još jedna ubedljiva pobeda Novog srpskog filma, i to na gostujućem terenu, na polju bioskopskog spektakla.

MLADEN vs POPBOKS

Vladislava Vojnović je na Popboksu uradila izuzetno zanimljiv intervju sa Mladenom Đorđevićem povodom ŽIVOTA I SMRTI PORNO BANDE. Pročitajte obavezno.

BEOGRADSKI FANTOM - treći krug

U završnom, trećem delu intervjua sa Jovanom Todorovićem, diskutujemo o kombinovanju igrane i dokumentarne forme, saradnji sa policijom i POZORIŠNOJ VEZI kultnom krimiću Milorada Lakovića koji upravo prikazuje beogradsko podzemlje sa samog kraja sedamdesetih.

Policijski rad obično prilično loše izgleda u našem filmu. Kako si se ti postavio prema prikazivanju policijskih praksi?
Dosta sam se konsultovao sa policajcima, odnosno inspektorima koji su radili na samom slučaju ali i generalno u tom vremenu. Na primer, jako me zanimala radio komunikacija među policijom kada su „uživo“ jurili Fantoma. „Avala 200, Avala 452,“ svaka patrola je imala predznak Avala i zatim svoj broj. Film se najviše tiče inspektorskog rada a on sam po sebi ne podleže nekim stndardizovanim praksama i protokolima osim susreta sa doušnicima, obilaženjem poznatih mesta za izlazak, kopanja po dosijeima i slično. Imamao scenu ispitivanja na poligrafu i za tu potrebu smo iskopali i popravili poligraf iz tog vremena. Sa nama je bio i stručni konsultant koji je „izvodio“ radnju ispitivanja za detalj samog poligrafa kako bi imali autentičan zapis. Zanimljivo je da ulogu operatera poligrafa odnosno ispitivača glumi dizajner zvuka na filmu Aleksandar Protić.

Kako je tekla saradnja sa policijom? Jesi li imao pristup njihovim arhivama?
Saradnja sa policijom je u stvari više bila saradnja sa milicijom odnosno sa policijacima iz tog vremena. Imao sam priliku da razgovaram i konszultujem neke od čuvenih policajaca iz tog vremena: Velju Dokića, Milana Orašanina, Radovana Ristića itd. Razgovori sa njima o raznim temama i slučajevima kao što su Liftadžija, poznate pljačke, priče o džeparošima itd. su fantastična svedočenja kako je policija tada radila. Lepo je kada se čovek sasluša iz njihove perspektive, sada sa distance kada se prisećaju nekih lepših vremena njihovog rada pa čovek ume i da prepozna tu neku nit onoga što ih je ispunjavalo u tom poslu. Isto tako sam razumeo i uživao u pričama onih koji su bili sa druge strane zakona.

Koliko će potpuno novih činjenica o Fantomu biti izneto u filmu?
Više nisam ni siguran koliko dugo traje produkcija filma i koliko sam razne stvari pričao u javnosti. Mislim da će sve informacije biti nove i interesantne zato što su ispričane iz prve ruke onih koji su učestvovali u tom događaju, aktivno ili pasivno. Mislim da su generalije već poznate svima ali da ćemo mi u te informacije uneti pojedine detalje i puno karaktera zbog snage likova koji ih prenose. Svi uglavnom znaju ko je vozio, kad, koliko i slično ali se mi ovde dotičemo vrlo precizne mehanike događanja, odnosno sleda događaja, ulazimo u rejon dnevnika koji nas vodi iz dana u dan cele priče.

Jesi li gledao film POZORIŠNA VEZA Milorada Lakovića iz 1980. koji govori o beogradskim kriminalcima i policiji iz tog perioda i ima impresivan funky score? Da li je taj film možda poslužio kao inspiracija za FANTOMA?
Ne, nisam gledao taj film niti je on uticao samim tim na ovaj film. Postoji jedna duga veza sa tim filmom. Navodno je tokom snimanja tog filma koje se odvijalo upravo za vreme Fantomovih vožnji snimljen kadar prolaska Poršea ulicama i to čini mi se po predanju baš oko Trga Republike. Snimala se neka scena za film i tada, kada je Fantom prolazio, snimatelj je reagovao i eksponirao po predanju jedini filmski document Fantomovih vožnji. Ovaj kadar nije imao veze sa njihovim filmom te je i njegova sudbina nejasna i tajnovita. Ja sam pokušao da ga pronađem ali sam došao do podatka koji nije verifikovan da je taj snimak bio negde u televiziji i da je 5. oktobra izgubljen u požaru zgrade televizije jer se nije nalazio na adekvatnom mestu u arhivi…

Odakle opredeljenje za igrano-dokumentarni pristup? Koji su ti filmovi tog tipa bili uzor?
Mi smo prvobitno hteli da napravimo čist dokumentarni film ali smo usput uvideli da nemamo adekvatnu arhivu kako bi oživeli čitavu priču. Javila se potreba za rekonstrukcijama ali onda se to vremenom razvilo u ozbiljne igrane sekvence. Od dokumentarnog aspekta filma nismo odustajali jer je to ključna stvar… Ovo nije izmišljen događaj već stvaran događaj koji deluje toliko neverovatno i nadrealno da bi ga čisto igrana forma bez mnogo stilizacije i ozbiljnijeg budžeta učinila mnogo manje interesantnim. Intervjui su jedan od najzabavnijih i najzanimljivijih delova filma. Kao što su se ljudi okupljali u masi da dočekuju Fantoma učestvujući u događaju kao kolektiv tako sam ja želeo da prenesem ta svedočenja i bioskopsko gledanje filma učinim sličnim. Mislim da je ovo pravi film za gledanje u bioskopskoj Sali, opet u velikoj grupi podložnoj kolektivnom svedočenjem u kome su intervjui spona i veza, teleport u to vreme i tih ludih 10 dana Beograda. Uzori za ovu strukturu nisu postojali u punom smislu te reči jer je i ovaj film neko otkrivanje i dalja razrada te forme. To ipak nije televizijski dokumentarac sa igranim rekonstrukcijama u kojima ne postoje razrađeni likovi u igranim delovima a nije ni čisto igrani film i to je vrlo pipava teritorija… Osnovna moja misija je bila da film kao tako kompleksna Celina intervjua u sadašnjici, igranih delova i to čitavog spleta funkcioniše nesmetano i da ta dva sloja funkcionišu kao jedno. Ovo je bio najveći izazov ovog filma. Svakako mogu da pomenem film ”Reds” Vorena Bitija, i “Confessions of a Dangerous Mind” Džordža Klunija.


Koji pristup priči dominira u filmu, igrani ili dokumentarni?
Dominira igrani pristup u smislu količine, dominira dokumentarni u smislu odnosa prema priči. Film polako evoluira svojim trajanjem iz više dokumentarnog u više igranog.

Kako je tekao proces selekcije materijala i oblikovanja filma, je li bilo puno nedoumica ili dilema?
Puno nedoumica, puno dilema, puno eksperimentisanja. Na kraju, montažer Milena Z. Petrović i ja smo našli rešenje cele enigme. Dokumentarni material smo postepeno smanjivali dok nismo izvukli samu srž priče i skrojili jedan logičan tok koji neprestano pomera priču. Nakon toga smo izmontirali igrane delove a zatim tražili pravi sled zajedničkog toka. Kako ubaciti dokumentarne delove a da oni ne remete razvoj igranog. Na kraju to nije konstantno prelaženje iz jednog u drugi već fini sled malih broja segmenata koji su grupisani u intervjue i igrane scene. Postoje dva jako važna lika za priču koji su jedini mogli da se upletu u direktnu montažu odnosno sklop sa igranim delovima… to su naravno Fanđo i Ilija Bogdanović, fotograf.

Možemo li očekivati neke alternativne verzije na DVD izdanju?
Da, postoji i dokumentarna verzija filma sa mnogo, mnogo više interesantnih podataka koja će biti posebna poslastica za sladokusce ove priče. Doduše postoji i dosta zanimljivih izbačenih scena i potera kao i making of koji je posebna priča.

Koje urbane figure po tebi imaju potencijal da se snimi dobar film o njima i da li te interesuje da se baviš nekim od njih?
Postoji jedna istorijska ličnost koja nije urbana koliko svetska, ali je živela i delovala uglavnom u Srbiji odnosno u Jugoslaviji pre drugog svetskog rata i na njoj će se bazirati moj sledeći, čisto igrani film. Rano je za detalje.

DALJA DESTABILIZACIJA

Dimitrije nastavlja sa destabilizacijom srpske kulture. Juče je u BORBI izašao njegov intervju na temu trenutne krize u srpskoj kulturi. Danas se pojavio i na Internetu. Možete ga pročitati ovde.

ĐORĐE ZARIĆ R.I.P.

Pred premijeru BEOGRADSKOG FANTOMA desili su se događaji koji su surovom igrom sudbine učinili da tema ovog filma postane još aktuelnija. Naime, beogradska policija uvela je smrtnu kaznu za pijane suvozače. Prva je izvršena juče u ranim jutarnjim časovima.

Nadamo se da ovaj surovi zločin neće proći nekažnjeno.

Policajac ubio mladića u Beogradu

19. mart 2009. 08:25 -> 22:27 Izvor: B92, Beta
Beograd -- Pripadnik interventne brigade MUP-a jutros je u Ulici omladinskih brigada, na Novom Beogradu, ubio Đorđa Zarića iz Beograda, a okolnosti se još utvrđuju. Policija je saopštila da su policajci zaustavili vozilo koje je prošlo kroz crveno svetlo. Zarić i prijatelj, kako navodi policija, nisu na prvi poziv izašli iz automobila. Policajac koji je prišao Zariću, na mestu suvozača, izvadio je službeni pištolj, koji je opalio u trenutku kada je Zarić zakačio ruku policajca vratima automobila, objašnjava se u saopštenju.

Poginuli Zarić zadobio je povrede u predelu glave i preminuo je na licu mesta. Devojka ubijenog mladića Jovana Dobrić, koja je na mesto tragedije stigla posle nekoliko minuta, tvrdi za B92 da ne veruje u verziju koju iznosi policija. "Ja sam bila tamo i videla ga koliko je bio udaljen, znači videlo se da je on izašao, nije on samo otvorio vrata i slučajno njega udario, nego sam videla da je ležao metar od kola, kada je izašao oni su pucali u njega. Jezivo", kaže ona.

Ona je obavestila policiju da je on bio u alkoholisanom stanju i da ga je kući vozio prijatelj, kod koga je alko-testom utvrđeno prisustvo 1,36 promila alkohola u krvi. Portparolka Hitne pomoći Nada Macura rekla je da je ta služba u 4.20 sati na mestu ubistva mogla samo da konstatuje smrt.

Policajac je u pritvoru, a nakon 48 sati, biće uz krivičnu prijavu predat na saslušanje dežurnom istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu. Okolnosti ubistva mogle bi da budu jasnije nakon saslušanja policajca koji je ubio Zarića. Kako je za B92 rečeno u vrhu MUP-a Srbije, u policiji o ovom slučaju ne žele da daju izjave dok ne bude završena istraga.

Milan Zarić, mlađi brat ubijenog 24-godišnjaka, još ne veruje da je njegov brat tako ubijen. "Ja sam to jutros saznao, od njegove devojke, da je on ubijen. Sada nisam bio siguran, nisam mogao našoj mami to da saopštim, bila je u šoku", rekao je on. Prijatelj ubijenog Zarića Vladimir Hajder kaže da je bio dobar dečko. "Mrava nije zgazio, nije se potukao, nije ništa u životu uradio, ja još ne verujem da ga nema. Svi znaju ko je interventa jedinica i šta je. Voleo bih da dođe ministar, da vidi da li je bio kriminalac, neka on dođe da izjavi saučešće“, navodi Hajder.

OBSERVE AND REPORT

Jedna od najočekivanijih komedija godine OBSERVE AND REPORT prikazana je na festivalu SXSW. Dobila je sjajnu kritiku u Varietyju. Američka premijera je u aprilu, a u Srbiju stiže u maju. Pogledajte trejler.

DOBA OBRENOVCA

Dimitije će sutra, 18. marta u 19:30, u obrenovačkom Miloševom konaku, držati uvodnu reč pre projekcije filma MLAD I ZDRAV KAO RUŽA Jovana Jovanovića i kratak Q & A posle filma. Koga zanima, neka navrati.

BEOGRADSKI FANTOM - drugi krug

Evo i drugog dela našeg intervjua sa Jovanom Todorovićem. U drugom krugu se bavimo odnosom stvarnosti i filma, naslovima koji su inspirisali Jovana i ulazimo još dublje u sam proces snimanja FANTOMA. Uživajte.

Je li BEOGRADSKI FANTOM prvi film koji se bavi Vladom Vasiljevićem, ili je i ranije bilo pokušaja da se snimi film na ovu temu (scene u drugim fimovima sa pomenom Fantoma ne računam)? Ako ih je bilo kakva je bila sudbina tih projekata?

Učinilo mi se u jednom trenutku po gledanju dokumentarnog filma o pokušaju Terry Gilliama da snimi Don Kihota da priču o Fantomu prati slična kletva. Tokom istraživanja, i prikupljanja novca za ovaj film koja je bila dugotrajna i mučna nailazili smo na ljude koji su ili pomišljali ili čak pokšavali da ekranizuju ovu legendu. Ja ne mogu tačno da se setim imena, mada imam negde duboko u arhivi ovog filma i te podatke, ali bio je jedan gospodin koji je obilazio naše snimanje, koji čini mi se da živi u Francuskoj. On je hteo da napravi čist igrani film na ovu temu još sredinom osamdesetih. Objašnjavao mi je kako je osmišljavao konstrukciju koja bi se kačila na Poršea i koja bi ga osvetljavala dok on ide kroz mrak. Neko je za ili u okviru RTS-a pokušavao da snimi taj film, čini mi se kao dokumentarac. Svojevremeno sam bio u kontaktu sa tom osobom ne bi li video da li ima neke interesantne podatke, međutim već tada smo Bogdan i ja daleko odmakli u posedovanju informacija o Vladi Vasiljeviću i celom slučaju. Žao mi je što se ne sećam tačno imena tih ljudi.


Koliko su na izgled filma uticali filmovi iz tog vremena?

Na mene je tokom priprema posebno uticalo nekoliko filmova. Le Samourai od Melvillea i Driver sa Ryan O’Nealom. Driver je uticao sa aspekta potera i tempa filma a Le Samourai sa aspekta glavnog lika. Druga potera sa Fanđom je po konstrukciji, geografskoj, scenografskoj i dramaturski pozajmila dosta od potere iz filma Le Samourai, kada policijski inspektor sedi pred tablom metro stanica u Parizu i pokusava da udje u trag Delonu. Ovo je bila inspiracija te se verovatno u obrisimai i nazire ali sam za film zbog ove scene napravio kartu beograda sa sve lampicama u vidu diode koje sam lično ja palio prema putannji potere kako sam je zadao. Sve potere u filmu prate uglavnom realistične i logične putanje sa par filmskih izuzetaka. Gledao sam kartu grada i tražio logičnu i uverljivu putanju kroz grad a usput tražio lokacije koje su filmski pogodne u smislu vremena koje nam treba, potreba produkcije, zatvaranja saobraćaja itd. Sve ovo naravno nije od suštinskog značaja za film ali je meni autentičnost i logika stvarnosnog prema dokumentaciji i istraživanju bila kičma i polazna tačka za kreativni deo stvaranja filma.

Koji su ti omiljene automobilske potere u istoriji filma i koje od njih su uticale na FANTOMA?

Hmm, sve potere iz Drivera, Potere iz novih verzija Bornovog identiteta, potera u filmu Ronin, potere iz kratkih filmova kao deo reklamne kampanje BMW-a… Mislim da se moj odgovor iz prethodnog pitanja nadovezuje na ovo.


Kako je teklo nalaženje autentičnih automobila za potrebe filma?

Porše smo našli i kupili te na kraju rasturili u delove. Porše koji koristimo u filmu je u original plave bojeiI pripadao je čoveku koji je preminuo. Njegova žena je prodavala auto i našli smo se oko cene. Kupili smo za film jednog tristaća tri Zastave. Ukupni budžet za ovo je bio oko 800 evra. Puno puta smo popravljali ova vozila tokom snimanja. Majstori iz Muzeja automobile bi dolazili na snimanje u pola noći, palili, gurali, pumpali itd. Fanđovog Forda i sva ostala igrajuća vozila smo nalazili preko Muzeja Automobila bez kog stvarno ovog filma ne bi bilo. Automobile tadašnje Milicije smo prefarbali i sredili kako bi izgledali autentično, možete videti neke od njih parkirane u dvorištu Muzeja Automobila i danas.


Kako je tekla saradnja sa mađarskim direktorom fotografije Andras Nagyjem? Kako se on snašao na beogradskim lokacijama? Kako ti se čine filmovi o Beogradu koje snimaju strani direktori fotografije i po čemu se njihov pogled na grad razlikuje?

Andraš je bio fenomenalan za saradnju. Vrlo je iskusan (film o Fantomu mu je bio 10 igrani film) i od njega sam puno naučio tokom priprema i snimanja filma. On je zaista što se mene tiče uneo mnogo toga u ovaj film. Ono što je najvažnije za njega je što radi isključivo u službi filma a ne dobre fotografije ili bilo kakvih fragmentarnih i ne celovitih viđenja filma. Kada sam ga pitao kakvu fotografiju voli on mi je rekao da ne voli nikakvu fotografiju, naglasio je da voli dobar film i fotografiju koja je u službi istog. To je presudna stvar za filmskog direktora fotografije… fotografija u funkciji priče. Ovo naglašavam nekoliko puta jer je stvarno velika stvar koju mnogi autori filmova umeju da prenebegnu ne uspevajući da odole lepim kadrovima, interesantnim vizurama, stilovima i trendovima. Svakako, mislim da je i to što Andraš nije iz Beograda, u velikoj meri uticalo na svežinu sa kojom je sagledao Beograd. Vrlo je temeljan u pripremama… Kao što sam ja imao veliku knjigu snimanja sa kompletnim stori bordom tako je i on imao svoju knjigu snimanja u kojoj je imao crtež svake lokacije sa egzaktnim pozicijama svih svetala, još mesec i po dana pre snimanja. Naravno, ovakve pripreme su nam dozvolile da budemo mnogo slobodniji na snimanju. Vrlo važna stvar koja nam je takoreći osvetlila film je princip polivanja ulica koji smo koristili. Cisterna je bila sastavni deo sektora kamere i polivala je ulice konstantno… mogu misliti koliko smo vode potrošili tih dana. Snimali smo na Kodak Vision 2 500 materijalu uglavnom iradili push proces čitajući svetlo kao das mo snimali na 1000 ASA. Andraš je domaćin u Mađarskoj laboratoriji gde smo radili većinu postprodukcije te su njegova poznanstva tamo mnogo pomogla da tamošnji radnici u laboratoriji pri čitanju svetla, one light korekcija i best light korekcija svetla urade dobar posao. Imao je jako konstruktivne predloge za pokrete kamereiI bio je sam svoj švenker što ja jako cenim i što mi je bilo jako važno. Postoji puno direktora fotografije koji više vole da rade timski sa švenkerom dok se oni koncentrišu na svetlo i sagledavanje svih elemenata pri monitoru. Ja sam vrlo svestan kamere i tehničkih elemenata kao i kompozicije, pokreta i slično, te mi onda više odgovara kada sam neposredniji u takvom radu, a to znači da je direktor fotografije i svoj švenker. Mislim da ovako naša vizija filma lakše i neposrednije dolazi do izražaja.


U filmu je trebalo da se čuje autentična muzika iz tog vremena, mahom iz arhiva Radio Beograda, sa snimaka njihovog orkestra, Kako je izgledao cratedigging za ovim naslovima? Planirate li da izdate neki soundtrack ili album sa muzikom inspirisanom filmom?

Iako je ovo bila zamiao ona nije sprovedena u finalnoj verziji filma. Princip korišćenja arhivske muzike je umanjivao elemente igranog a samim tim i emociju filma koju sam želeo. Postoji dokumentarna verzija filma sa jako puno arhivske muzike ali ona će se tek pojaviti kasnije. Film doduše ima dve značajne melodije koje su arhivske. Jedna je na samom početku filma a druga na kraju.


Koji je tvoj stav prema kultnom statusu koji Vlada Vasiljević ima u raznim slojevima društva, od starih Beograđana koji su ga smatrali borcem protiv komunizma, do omladine koja ga smatra jednim od prvih buntovnika a neki i pretečom dizelaša?

Da, u ovom filmu se dosta toga pripisuje liku Fantoma a on ipak ostaje Fantom. Gotovo svaki sagovornik u filmu pridaje Fantomu drugi motiv i to je ono što meni film čini vrlo inetersantnim. Fantom i pitanje njegovog motiva. Ako mene pitate, nije on svesno ništa radio u smeru političkih ideja, niti je bio čist kriminalac, niti je čist buntovnik. Svakako je umeo da uživa u roantizaciji sopstvene legende što znam po mnogo priča i informacija ali je dečko prosto voleo da vozi i da uživa u toj vožnji i da bude pojuren zbog toga. Voleo je da bude glavna faca ali da se opet ne zna ko je on. On u sklopu vremena, trenutka događaja i mesta dešavanja je postao to što jeste. Vlada Vasiljević nije Fantom. Fantom je splet okolnosti. To vam je kao Morenov Čovek – Film. Publika se poistovećuje sa junakom i tu on postaje to što jeste u toj vezi. Tako ovaj film funkcioniše na nekoliko nivoa i o tome sam želeo da pišem rad za preostali rad iz Teorije Film a na temu Morena. Grafički to je jedna linija koja funkcioniše ovako: Publika danas – Film o Fantomu – Sagovornici danas – publika 1979. Godine – Fantom.

Koliko se po tvom ubeđenju Vlada Vasiljević razlikovao od slike koju današnje generacije imaju o njemu kao kultnom heroju?

Pa ne mnogo zato što je još tada Vlada uspevao da ostavi vrlo specifičan misterozan i upečatljiv utisak na ljude. Svi koje sam sretao (policajci, prijatelji, svedoci, zatvorenici itd.) su fascinirani njim kao likom i umeju to da prenesu. Bio je poseban i drugačiji. Nije toliko heroj koliko osoba koja je bila posebna, držeći izvesnu pravdu u svojim rukama i ostajući konstantan pri upotrebi iste, ostajući pravedan i kvalitetan čovek čak i pri kriminalnim aktivnostima.

O sudbini Vlade Vasiljevića postoje razne teorije zavere. Koja je najbizarnija koju si čuo a za koju misliš da je najfilmičnija?

Najbizarnija je ta da je Vlada Vasiljević neka budala sa ulice koja je uhapšena da bi se sakrila zavera države. Zavera se sastojala u tome da je pojava Fantoma zapravo eksperiment o tome šta bi sve moglo da se desi kada Tito umre i kako mogu sve da funkcionišu mase ljudi okupljeni oko neplaniranog događaja na ulici. Najfilmičnija je ona koju smo mi ispričali.

E-PIGS TRAILER

Najzad, Petar i Dimitrije mogu da se pohvale i trejlerom za E-PIGS. Pogledajte ga obavezno!

AMBROZIĆ vs RAF

Na Popboksu je izašao odličan tekst Dragana Ambrozića o grupi Baader-Meinhof, u povodu prikazivanja filma DER BAADER-MEINHOF KOMPLEX Ulija Edela. Pročitajte obavezno!

MLADEN does NOVI RADIO BEOGRAD

Sutra od 14 do 16h, u emisiji SPECIJALNO NEVASPITANJE na Novom Radio Beogradu gostuje Mladen Đorđević. Sa njim razgovaraju naši omiljeni radio voditelji Jelena Đurović poznata pod šifrovanim imenom Kate Mossad i Paket Avdija poznat pod svetovnim pseudonimom Ivan Velisavljević. Slušajte obavezno na http://www.noviradiobeograd.com/

Ukoliko imate ideju za neko zanimljivo pitanje, ostavite ovde na komentarima a mi ćemo ih proslediti našim drugarima na NRBG.

BANDA U POLITICI

Srđan Vučinić je u kulturnom dodatku Politike objavio tekst o subverzivnim filmovima na FESTu među kojima je apostrofirao ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE, kliknite na thumbnail da pogledate scan.

SALVATORE SAMPERI R.I.P.

Popboks je doneo jednu tužnu vest:

Umro režiser seksi komedija Samperi

Italijanski režiser Salvatore Samperi, najpoznatiji po svojim erotskim komedijama koje su osporovale moral italijanske srednje klase, umro je u 64. godini života.

Režiser je preminuo u kući na jezeru Braćano kod Rima.

Samperijevi filmovi su nudili društvenu kritiku italijanske buržoazije, često kroz optiku seksa.

Kritičari tvrde da njegova najbolja dela istražuju zabranjene strasti i odnose u porodicama srednje klase kao način viđenja njihove dekadencije i licemerja.

U prvom i najhvaljenijem filmu Grazie, Zia (Hvala, strina) iz 1968, Samperi govori o mladom bogatašu koji se našao u seksualno nabijenoj vezi sa svojom strinom.

Ipak, Samperijev najveći uspeh usledio je 1973. s filmom Malizia, koji je Lauru Antonelli pretvorio u erotsku ikonu.

Salvatore Samperi je sa svojim opusom bio značajan deo odrastanja brojnih bioskopskih gledalaca širom sveta, Lauru Antonelli učinio je seks simbolom a prerano nastradalog Alessandra Moma momkom u čijoj su koži isti ti gledaoci želeli da se nađu. Njegovi pojedini filmovi su vremenom pored kultnog statusa stekli i priznanje filmske kritike.

Pošto se bavio večnom temom na jedan zanimljiv način, Samperi će kroz svoje filmove biti večito prisutan kako u odrastanju novih generacija filmofila, tako i u knjigama uvaženih kritičara.

MLADEN vs VREME

Vreme je objavilo intervju sa Mladenom Đorđevićem. pročitajte ga klikom na thumbnailove. Ili direktno odavde...

BEOGRADSKI FANTOM - prvi krug

Kako se približava premijera filma BEOGRADSKI FANTOM, tako ćemo se i mi pripremati polako za taj događaj.
Odavno nismo imali priliku da gledamo film u kome se priča istinita priča, rekonstruiše jedna nedavna a opet tako daleka epoha, snimaju scene automobilskih potera i predstavlja jedan od najvećih urbanih mitova u našoj istoriji.
Ako imamo u vidu da se BEOGRADSKI FANTOM dešava u epohi kada su snimani možda i najbolji filmovi u istoriji ove forme, a neke od njih su ne samo obeležile automobilske potere (FRENCH CONNECTION) nego i sami automobili, nesumnjivo se radi o projektu koji zaslužuje detaljnu analizu.
Uostalom, ne samo što je Beogradski Fantom vozio često snimani Porsche 911, omiljeno vozilo mnogih filmskih junaka, nego ga je i policajac Fanđu jurio u Fordu Granadi, omiljenom vozilu britanskih policajaca iz serija SWEENEY i PROFESSIONALS.
U to ime, u prvom delu intrevjua sa rediteljem BEOGRADSKOG FANTOMA Jovanom Todorovićem, bavićemo se upravo automobilskim segmentom.

Jesi li u privatnom životu vozač? Ako jesi, kakve su ti vozačke navike? Koji ti je omiljeni model automobila?
Jesam. Jako volim da vozim. Meditiram u pokretu. Volim da vozim duge trase, uglavnom noću… U tome uživam. Volim i brzo da vozim, koncentrisano i sigurno. Vezujem se obavezno i to mi dočarava utisak reli vozača. Kao mali sam slao prijave za učestvovanje u poznatoj trci Camel Trophy. Uglavnom je to bilo da bi dobio plakat i neke nalepnice koje su slali. Morao sam da slažem svoje godište. Ne poznajem dovoljno mehaniku automobila, ali smatram da sam jako dobar i savestan vozač. Ovih dana mi se dopada Mitsubishi Evolution, ali volim i džipove… Land Rover Defender, Cherooke, pogon na sva 4 točka.
Kako si se uopšte upustio u snimanje filma o automobilskim poterama kada su te scene već decenijama smatrane kao bauk u našoj kinematografiji?
Upustio sam se u snimanje filma o Fantomu prevashodno zbog priče. Mene privlače priče o ljudima, o posebnim ljudima koji su svojim životima pokazivali šta znači biti Slobodan – živeti u skladu sa sopstvenim željama, principima i snovima i pritom ne praveći štetu drugima. U slučaju Fantoma ovo je sve na jednoj vrlo tankoj granici. Snimanje potera je bila nužnost ove priče I njima sam pristupio bez nekog velikog predznanja, kako o snimanju potera tako i o tome šta znači snimati potere u Srbiji. Ono što sam otkrio a što je vrlo logičan zaključak je to da kada snimate potere snimite jako malo materijala po snimajućem danu. Svaki pa i najkraći kadar zahteva veliku pripremu i rediteljski i produkciono. U snimanju dijaloške scene vrlo brzo imate scenu od dva minuta dok u poteri takva scena može da se snima i desetak dana, pogotovo kada imate samo jednu kameru, malu ekipu itd. Mi na primer nismo imali automobile dublere pa tako i nismo mogli da prevrćemo i uništavamo automobile tek tako.
Jesi li nailazio na puno prepreka u svojim pokušajima da ubediš ljude da je uopšte moguće snimiti takav film?
Nije bilo puno prepreka u tome. Mislim da imate prepreku pokušavajući da ubedite ljude da snime bilo kakav film u Srbiji a pogotovo ovakav. Tu je najveću ulogu imala strast i nepobitna želja Bogadana Petkovića i mene da snimimo ovaj film koja je saradnicima ulivala sigurnost i pružala im motivaciju da učestvuju u ovom projektu.
Koliko su naše ekipe osposobljene za snimanje ovako tehnički kompleksnog filma i koliko je samo snimanje bilo neka vrsta filmske škole za njene članove?
Za mene je svako snimanje filmska škola. Ovo snimanje je sigurno bila najveća škola za mene. Prvo zato što je to moj prvi dugometražni bioskopski film, drugo zbog kompleksnosti strukture (igrano-dokumentarna struktura) i treće zbog raznovrsnosti scena (potere, dijalozi, intervjui) i njihovog međusobnog uticaja u celini. Kada radite ovakav film scenario nije čvrst pri snimanju već se finalizuje u montaži upravo zbog slojeva koji ga čine. Najviše sam naučio o dramaturgiji, a zatim na samom snimanju o različitim rediteljskim pristupima i metodama shodno vrstama scena. Mogu reći da sam tek sad spreman da snimam automobilske potere. Naše ekipe su vrlo profesionalne i u zavisnosti od reditelja mogu više ili manje da pokažu svoje umeće. U prethodnim godinama se puno stranih filmova snima kod nas i naši filmski radnici uče i napreduju… Puno sam naučio od gaffera, scenskih radnika, kaskadera, pa i pomoćnika režije, producenata, organizatora, vođa snimanja itd.
Kako su se srpski kaskaderi snašli'? Ko su bili stunt driveri na snimanju? Jel se zajednica ljubitelja trka i automobilzma uključila u taj segment filma?
Glavni kaskader je bio Batica, Branislav Fistrić. On je imao svoju ekipu momaka koji su svi vozili automobile, trčali po SLaviji kao policajci itd. Naravno tu je bilo i društvo koje se vrti oko Muzeja automobila, koji su posuđivali stare automobile i pomagali pri snimanju. Moram da kažem da je Marko Živić uglavnom vozio sve svoje scene i da je na odjavnoj špici upisan u spisak kaskadera – ovo je bio zahtev ekipe kaskadera apropos njega. Prvi put kada smo sa Andrasem snimali jednu poteru na Tramvajskom mostu seli smo u Forda, Andras sa kamerom, Geri, izvanredan šarfer iz Mađarske i ja na zadnje sedište. Ispred nas je bio Batica u Poršeu. Mi smo sa kamerom iz Fanđovog vozila trebali da mu budemo “odmah uz rep” dok on suprotnom trakom ide u tik pred nadolazeći tramvaj skreće ispred nas. U naš auto je ušao Marko Živić i seo za vozačko mesto. To je bio “narezan” kadar preko ramena Marka Živića. Andraš se zaprepastio I zaustavio kadar jer nije shvatao kako jedan glumac može da vozi tako tešku scenu. Kada se uverio u njegove sposobnosti kao vozača dalje snimanje je teklo super.

ROBNA KUĆA

Dimitrije je juče bio na preview screeningu ROBNE KUĆE, nove dokumentarne serije Igora Stoimenova koja se bavi pop kulturom nastalom u SFRJ. Evo njegovih utisaka:

Juče sam bio na preview projekciji prve dve epizode serije ROBNA KUĆA koju je RTS organizovao u Bajićevom Drvengradu, poznatom i pod svetovnim imenom Bioskop Balkan. RTS je napravio lep gest što je odlučio da stručnu javnost upozna sa serijom pre njenog emitovanja. Na velikom ekranu prikazane su nam prve dve epizode serije ROBNA KUĆA posvećene partizanskom filmu.

Kada je voditeljka ovog okupljanja najavila kako je RTS pripremio ovaj projekat pošto je okrenut visokokvalitetnom programu, salom je odjeknuo smeh, međutim, nismo ni slutili koliko će nas ove dve epizode podsetiti na RTSovo srozavanje. Naime, prve dve epizode serije ROBNA KUĆA su odlične i stoje kao mali podsetnik kakve bi programe RTS trebalo da pravi i inače. I to ne samo po tome što je reč o nekoj vrsti zanimljivog, civilizovanog i poučnog programa, nego i zato što je sve realizovano sa svežinom i ambicijom koju donose mlađi reditelji, a oni se ne mogu porediti sa otaljavanjem posla lenjivaca inače zaposlenih na RTSu.

Međutim, pored podsetnika na to, kako izgleda ozbiljna televizija, ROBNA KUĆA nas je još bolnije podsetila na svu grandioznost jugoslovenske kinematografije oličene u partizanskom filmu. Ove dve epizode su fokusiraju na dva pola partizanskog filma, velike istorijske freske Veljka Bulajića i njihova snimanja koja su bila podjednako zanimljiva kao i sami filmovi, odnosno na nepretenciozne, žanrovski čiste akcione filmove Hajrudina Krvavca koji su ekonomisali istorijskom istinom radi punog repertoarskog ugođaja.

Iako se ROBNA KUĆA ne može posmatrati definitivnom istorijom bilo kog fenomena, to joj nije ni bio cilj. Ovo je više jedna zabavna forma koja se oslanja na dokumentarni materjal, dosta slično HBO serijama tipa PORNUCOPIA i sl. Međutim, ako imamo u vidu da su Bulajić i Krvavac danas manje-više marginalizovani reditelji, uprkos tome što njihov rad i dalje živi, nesumnjivo je da ova serija ima i istorijski značaj, upravo zbog odsustva studioznijih programa na ovu temu. No, ostaje nada da će posle uspeha ove serije, neko preduzeti korake da se snimi i neki dokumentarni film koji bi sveobuhvatnije tretirao partizanski film.

Uostalom, WW2 je u kinematografskom smislu ne samo reaktuelizovan nizom filmova iz raznih zemalja, nego ove godine i sam Quentin Tarantino snima svoju igranu studiju filmova o WW2 pod naslovom INGLOURIOUS BASTERDS. Stvarno je besmisleno da Jugoslavija koja je imala najbolje WW2 filmove nema ništa studioznije na tu temu, o čemu bi možda i sam Tarantino imao šta da kaže pošto je, znajući njegovu filmofiliju verovatno gledao neke od klasika partizanskog filma. ROBNA KUĆA to pokušava da promeni.

ROBNA KUĆA je serija vredna pažnje, a prve dve epizode su nesumnjivo obavezno štivo za one koji žele da se podrobnije upoznaju sa istorijom našeg filma i do sada najlepša posveta onima koji su istoriju činili lepšom.

Emitovaće se svake subote u 17h na RTS 1. Ove subote, 7. marta, kreće prva epizoda. Pogledajte obavezno!

MRTAV INTERVJU

Reditelj ZONE MRTVIH Milan Todorović dao je intervju bosanskom blogu Movie Holocaust. Na svu sreću, uprkos nazivu, blog se bavi žanrom a ne bosanskim filmovima koji tematizuju nedavne neprijatnosti u toj bivšoj jugoslovenskoj republici. Uživajte!