Dimitrije je prekontrolisao sa čime će nas u predstojećih nekoliko meseci SRPSKI FILM predstavljati na izuzetno značajnom festivalu SXSW u Teksasu a potom u Briselu i Montrealu. Evo izveštaja:
U priči o SRPSKOM FILMU Srđana Spasojevića neumitno moramo poći od samog naziva filma koji otvara dosta širok prostor za tumačenje i polemiku. Rokenrol bendovi imaju tradiciju da svoje debitantske ili prekretničke albume u karijeri nazovu vlastitim imenom. Neki među njima imaju naviku da svoje albume naprosto nazovu ROCK'N'ROLL i time nešto pokušavaju da kažu. U Japanu pak i filmovi u svom nazivu imaju žanrovsku definiciju kojom se gledaocima napominje o kakvoj je vrsti priče reč.
SRPSKI FILM Srđana Spasojevića otvara jednu novu, potpuno nepoznatu - zakržljalu, zapuštenu i naizgled neizvodljivu - dimenziju naše kinematografije. U tom smislu, on sasvim zaslužuje svoj naslov svih naslova koji sadrži ideološku, geografsku, žanrovsku, mentalitetsku ili formalnu odrednicu. Da li je reč o prevratničkom filmu pokazaće vreme, pošto je za razliku od nedavnih naslova Novog srpskog filma reč o ostvarenju koje se ponajmanje može osloniti na srpsku tradiciju jer su njeni predstavnici koji bi se mogli smatrati nekakvom pretečom SRPSKOG FILMA bili jako davno, a u izvesnom smislu određeni zahvati i nemaju presedana kod nas.
Sam zaplet o porno glumcu koga poziva misteriozni reditelj da snimi svoje životno delo je dobro poznat i više puta prepričan u našoj javnosti. SRPSKI FILM međutim sadrži mnogo toga što publika ni ne očekuje niti naslućuje. Čak ni oni koji misle da znaju kakav je to film, koji su čitali scenario ili nešto načuli u čaršiji, neće imati punu sliku dok ga ne pogledaju.
SRPSKI FILM pre svega izuzetno dobro funkcioniše kao old school triler iz najbolje faze ovog žanra. Spasojevićeva sigurnost u pripovedanju je impozantna za reditelja koji je tek na početku svoje karijere i SRPSKI FILM ima pripovedačku samouvernost nečijeg četvrtog ili petog filma. Kompaktnost i konzistentnost izraza kojim se odlikuje SRPSKI FILM potpuno su različiti od onoga što bi se očekivalo od debitantskog filma kome se po definiciji opraštaju nepotrebne stilske egzibicije. Kod Spasojevića ima dosta stila i elegancije u postupku ali je sve to u funkciji priče. U stilskom smislu, SRPSKI FILM se oslanja na epohu trilera kada su uspostavljane njegove fundamentalne vrednosti očuvane i neprevaziđene do danas, dakle pre svega na sedamdesete, reditelje poput Donalda Siegela, Alana J. Pakule ili Romana Polanskog, kada su priče bile ispraćene izuzetnom atmosferičnošću, pročišćenim i jasnim izrazom, i najpre ostavljanjem prostora za višeslojnost u trilerskoj formi. U tom smislu, ako se SRPSKI FILM mora odrediti žanrovski, pre svega je reč o trileru, i na nivou ritma i na nivou stilskih opredeljenja u vizuelnom i pripovedačkom smislu.
Pominjanje Pakule asocira i na dimenziju političkog trilera koja je izuzetno prisutna u SRPSKOM FILMU. Film ima izraženu političku dimenziju kroz prikaz sveprožimajućeg uticaja tajnih službi, potpunog rasula u društvu i nereda u kome je moguće raditi strašne stvari. U delikatnom balansu između trilera i politike koji je vrlo često kod reditelja kao što su Yves Boisset ili Costa Gavras prelazio u domen politike koja guši film, Spasojević ostaje na liniji filma. Ipak, politike je sasvim dovoljno da se film može čitati i kao političk igest tako da sasvim sigurno SRPSKI FILM može otvoriti polemike. Politika koja je omogućila odvijanje priče SRPSKOG FILMA zapravo ičini da ovaj triler bude neraskidivo vezan za našu sredinu iako seizražava filmskim jezikom jedne druge kulture.
Naša kinematografija nije lišena iskustva sa trilerom, ali još od dosta davnog vremena Žike Mitrovića, kada je on bio na vrhuncu, nismo imali film koji se ne samo oslanja na pripovedačku konvenciju trilera već i uspeva da je isprati na visokom nivou koji korespondira sa svetskim tokovima. U vreme kada je na globalnom nivou sve manje pouzdanog kvalitetnog filmmakinga, kada se vrlo često u filmovima gube klasične pripovedačke vrednosti i tehnike, Spasojevićeva ekipa postavlja standard kroz izuzetnu fotografiju Nemanje Jovanova koja spaja vrhunsku likovnost i žanrovsku funkcionalnost i, što je najvažnije, uspeva da ispriča priču bez žrtvovanja tehničke usavršenosti. Ako je Jovanov u ŽIVOTU I SMRTI PORNO BANDE pokazao suvereno vladanje indie fotografijom, sa SRPSKIM FILMOM pokazuje da vrlo dobro poznaje tradicije starih majstora poput Gordona Willisa ili Bruce Surteesa. Isto važi i za scenografiju i celokupni dizajn produkcije za koji su bili zaduženi Nemanja Petrović i Mina Sanader - ambijenti, kostimi, kola kojima se likovi voze - sve toje osmišljeno do detalja i SRPSKI FILM funkcioniše na nivou fetišizma koji smo potpuno zaboravili da se može stvoriti u srpskom filmu.
Jedan od nespornih ugođaja na koji se srpski film može osloniti su glumačke zvezde. U poslednje vreme, nažalost, zvezde su prestale da budu garant bilo čega i vrlo je zanimljivo na koji je način SRPSKI FILM iskoristio svoje adute. Srđan Todorović i Sergej Trifunović su nesumnjivo alfa-mužjaci srpskog glumišta a ovaj film im je omogućio da to i ostanu.
Kao što je Siegel dao dodatnu dimenziju John Wayneu u SHOOTISTu otkrivši u njemu jednu potpuno novu glumačku dimenziju tako je i Spasojević otkrio novi senzibilitet u već formiranom Srđanu Todoroviću vrativši ga produbljenosti karaktera iz uloga sa početka njegove karijere ali i konačno to prilagodivši njegovom životnom dobu. Njegov lik Miloša je ubedljivo prikazan kao mitska figura porno sveta, guru bluda poput Jamie Gillisa i pre svega Rocco Sifreddija kojima je ovaj junak i svojevrsna posveta.
Kad je reč o prikazivanju sveta pornografije važno je naglasiti da se SRPSKI FILM njime bavi na drugačiji način od ŽIVOTA I SMRTI PORNO BANDE. Dok se BANDA bavi truljenjem društvenog tkiva na jednom vrlo konkretnom nivou, na društvenoj margini na koju su gurnuti i oni koji ne zaslužuju da budu na njoj, SRPSKI FILM se bavi obscenošću na nivou celog društva i pokušava da priđe ovoj temi metafizički, istražujući superherojska svojstva koja stiču izabrani porno starovi, barem u svesti svojih fanova.
Kad je o Sergeju Trifunoviću reč, u ovom filmu on konačno igra zrelog harizmatičnog muškarca i ostavlja iza sebe niz uloga mlađih i neodgovornih likova. Trifunovićev junak je prvoklasni negativac u kome se spajaju patologija i kompetentnost da je ne samo instrumentalizuje nego i da je ostvari na najvišem nivou. Trifunovićev Vukmir je jedan od negativaca za pamćenje u istoriji našeg filma. Pored zlih postupaka, Vukmir ima i um koji naši negativci nisu imali još od čuvene kreacije Relje Bašića u MOSTU Hajrudina Krvavca. Ako je krizu Vajmarske Nemačke u sebi sublimisao lik Doktora Mabusea, onda je Vukmir postmiloševićevski Mabuse.
Triler sedamdesetih iz koga proističe SRPSKI FILM obeležili su harizmatični glumci poput Clint Eastwooda, Jack Nicholsona, Warren Beattyja ili Roberta Redforda, i Trifunović i Sergej su nesumnjivo naš odgovor na njih. Kao potpuno (ponovno) otkriće za svet srpskog filma nameće se svakako Slobodan Beštić koji je odlično podržao dvojicu frontmena u ulozi kakvu bi sedamdesetih sa zadovoljstvom odigrao James Coburn.
Osnov ovog trilera postavljen je u scenariju Aleksandra Radivojevićakoji na vrlo ubedljiv način istrčava na teren koji je pripremao svojim radom u ŠOK KORIDORU. Godine bildovanja žanrovske svesti, kako kod sebe tako i u javnosti, rezultirali su scenarijem koji je potpuno drugačiji i svežiji od većine onoga što već postoji u svetu. S jedne strane, Radivojevićeva razmaštanost o užasu, kako duševnom tako i telesnom, može da parira radovima najhrabijih eksponata iz ŠOK KORIDORA. Međutim, još više pleni veština kojom je ta mašta oblikovana u film. SRPSKI FILM je strukturiran kao intrigantan conspiracy triler poput 8MM ili PARALLAX VIEW sa ulaskom u zaumne okolnosti kakve se sreću u VIDEODROMEu ili DEMONLOVERu i oniričko polje sna i sećanja koje prepoznajemo u najboljim radovima Alejandra Amenabara. Kao značajan uticaj na film svakako treba naglasiti i novu školu američkog stripa, autore kao što su Garth Ennis i Warren Ellis i naslove kao što je DESOLATION JONES, a u jednom detalju postoji i mali omaž Grant Morrisonovom stripu FILTH. Solidnost dramaturške okosnice potpuno je atipična u odnosu na slične filmove, uključujući i sam VIDEODROME, i Radivojevićev ubedljiv triler čini da horor aspekt bude još snažniji. Naprosto, ova vrsta filma nikada nije ovako precizna i zaokružena na formalnom nivou kao u SRPSKOM FILMU.
Reklo bi se da je žanrovska preciznost i vrhunska realizacija čvrsto opravdanje svega onoga što je pogrešno prenaglašavano u priči o ovom filmu a to su scene koje su po svom sadržaju ekstremne u pogledu nasilja i seksualnih praksi. Prepričane izvan konteksta one verovatno deluju kao eksploatacija, voajerizam, perverzija radi perverzije. Osnov koji Spasojević i Radivojević postavljaju je toliko jasan i čvrst da itekako može da izdrži sve te detalje kao integralni i neizbežni deo radnje. Ekstremnost pojedinih situacija je samo način prikazivanja jedne ideje i priče, ali ni u kom slučaju to nije samo sebi svrha niti je u funkciji nekakvog izopačenog sistema vrednosti. Ovo je film pun amoralnih likova koji ima jasno definisan moralni kodeks i po toj jasno izraženoj etičkoj dimenziji u kojoj ništa ne prolazi nekažnjeno čak se i izdvaja u našoj kinematografiji. Ovo je priča oštrih gestova, u kojoj postoji snažna katarza. Put do te katarze baziran je na radikalnim opredeljenjima i sasvim je u skladu sa onim što bi jedna kinematografija raspoložena za eksperimente, proširivanje izraza i autonomiju autora trebalo da podržava.
SRPSKI FILM je svojom potentnom realizacijom pokazao da ga rade vrhunski profesionalci i time je stekao pravo da pomera granice. I to pravo koristi. Ali, mnogo je važnije što pomeranje granica vrši i u pravcu uvođenja kvaliteta i visokog nivoa u jedan žanrovski milje u kome to do sada nije postojalo.
SRPSKI FILM je pravi movie. Neko će upitati kako je pravi movie ako nije za svakoga? Njih treba podsetiti da su u vreme pravih movieja oni i pravljeni da ne budu za svakoga ali da budu prava stvar. SRPSKI FILM je svoje pravo na elitnu poziciju uspeo da izbori umetničkom provokativnošću a odbrani znanjem i veštinom. To su sve pomalo zaboravljene vrednosti u našoj kinematografiji. SRPSKI FILM ih vraća svom snagom.
Mel Gibson se vratio na ekran krajem januara. Spasojević i Radivojević ulaze u igru sredinom marta u Teksasu kada će SRPSKI FILM doživeti svoju premijeru na SXSW. Biće ovo dobra godina.
