Monday, June 28, 2010

BANDA ide dalje

I u drugoj festivalskoj sezoni ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE Mladena Đorđevića nastavlja sa svojim festivalskim aktivnostima. Na festivalu u Tel Avivu, BANDA je osvojila nagradu za najbolji igrani film.
Najavljeno je i prikazivanje BANDE na u Sitgesu koji je najveća žanrovska filmska manifestacija u svetu. prošle godine, ovaj festival overila je ZONA MRTVIH. Srpska kuća Soul Food koja se bavi internacionalnom prodajom prava za filmove obaveštava i da će BANDA u julu učestvovati i u takmičarskim programima festivala Fantaspoa u Porto Alegru (Brazil), zatim fantasy festivala Grossman (Slovenija), kao i u selekciji festivala Philadelphia Danger After Dark. U decembru će se ovaj film pojaviti na programu trinaestog po redu festivala Clair-obscur Filmfestival u Bazelu.

Sunday, June 27, 2010

CAMERA LUCIDA


Ovih dana na Internetu pojavio se prvi broj novog regionalnog filmskog časopisa CAMERA LUCIDA u kome se okupila ekipa novih regionalnih teoretičara i kritičara. Prvi broj je posvećen balkanskim dešavanjima i donosi studiozno promišljanje opusa Živka Nikolića o kome do sada nije bilo značajnijih radova, zatim intervju sa Brankom Baletićem koji je u vreme SFRJ bio interesantan reditelj i konačno, ono što je nama najzanimljivije, do sada najozbiljniji presek Novog srpskog filma kao pojave na regionalnoj filmskoj sceni koji je priredio Vladan Petković.
CAMERA LUCIDA može da se čita OVDE.
Tekst posvećen Novom srpskom filmu u prvom broju možete naći OVDE.

Saturday, June 26, 2010

TOMISLAV GOTOVAC R.I.P.


Zatekla nas je vest o smrti hrvatskog avangardnog umetnika Tomislava Gotovca koji je svojom aktivnošću ostavio značajan trag u jugoslovenskoj kinematografiji. U sećanja na Gotovca prenosimo ovaj nadahnuti IN MEMORIAM iz Jutarnjeg Lista.

Umro je Tom Gotovac, najveći hrvatski performance umjetnik

*Autor: Patricia Kiš

Pamtit ćemo ga po velikoj karizmi, zaraznoj energiji i rečenici koju je ponavljao: ‘Sve je movie’

ZAGREB - U 74. godini života preminuo je Tomislav Gotovac, najveći hrvatski performance umjetnik i veliki filmski redatelj. Umjetnost i život kod Gotovca bili neraskidivo povezani.

Pred nekoliko godina promijenio je ime u Antonio G. Lauer, uzevši djevojačko prezime majke koja ga je poticala na umjetnost, i osjetivši potrebu da prekine sa svime od ranije, no za nas je ostao jedinstveni Tomislav Gotovac.

Jedan je od rijetkih koji su doslovno svake sekunde svojeg života proživjeli umjetnost. Bio je beskompromisan do kraja, i veliki perfekcionist, koji je svaki svoj performance promislio do najsitnijeg detalja, bilo da je od jutra do mraka danima živio nasred Trga bana Jelačića, ili se gol odlazio kupati u fontanu na Trgu žrtava fašizma. Imao je veliku karizmu.

Obožavao je američke filmove, jazz i Glenna Millera. Volio je klasičnu, Velasqezovu i Michelangelovu umjetnost, i operu, slušao je Čajkovskog: "Veliki avangardni umjetnici uvijek su nadahnuti klasikom“ govorio je.

U svojim je umjetničkim nastupima često koristio tijelo. Najpoznatiji je performance iz 1981. godine pod nazivom "Zagreb, volim te“, kada je gol hodao po centru Zagreba i ljubio pločnik. Ovaj hommage Howardu Hawksu fotografijama su ovjekovječili Ivan Posavec, Mio Vesović i Boris Turković.

Svi današnji performance umjetnici kunu se u njegov opus, kao predvodnika cijele generacije među njima je i Marina Abramović. Gotovčevi radovi trenutno se nalaze na nekoliko izložbi po svijetu, među njima je i centar George Pompidou u Parizu, koji pokazuje najbolje od umjetnosti Istočne Europe. Bio je jedini umjetnik (uz Mladena Stilinovića) koji nas je predstavljao na Venecijanskom bijenalu na poziv glavnog kustosa.

Iz njegove je biografije zanimljiv podatak kako je sve do trideset i neke godine radio kao službenik u banci, pa u bolnici, kako ga je iz današnje perspektive posve teško zamisliti. No, šesdesetih godina počinje snimati eksperimentalne filmove. Najpoznatije je iz razdoblja "Poslijepodne jednog fauna“ iz 1963. godine. Riječ je o dokumentarcu, njegovom filmskom manifestu sastavljenom od tri sekvence snimane fiksnom kamerom: bolnički balkon s pacijentima, zid i ulično raskrižje. U istom se razdoblju Gotovac počinje baviti i fotografijom, kolažima, nešto ranije i performanceima i oblikuje svoj stil koji razvija u slijedećim godinama. Diplomirao je režiju na Akademiji u Beogradu

Prije mjesec dana umjetnik je završio prvo na skrbi u Dugoj Resi, gdje je u lošijim uvjetima proveo dulje vrijeme, što je javnosti u početku bilo nepoznato, dok nije stigao od njegovih kolega stigao alarm o nebrizi za velikog umjetnika, a potom je prebačen na bolju skrb, na Srebrnjak, pa Rebro. Iako je i u tim trenucima Gotovac ostao svoj i držao se iznad situacije, to nije Gotovac kojeg želimo pamtiti. Želimo ga pamtiti po filmovima "Glenn Miller 2000“, po performanceima kao što su "Foxy Mister“, po njegovoj zaraznoj energiji i po rečenici koju je često izgovarao: "Sve je movie“.

Godine 2007. dobio je nagradu Hrvatskog društva likovnih umjetnika.

Otišao je veliki Gotovac i u umjetnosti više ništa neće biti isto. Iza sebe je ostavio suprugu Zoru i kćer Sarah.

Thursday, June 24, 2010

STARI KADROVI

Nemački reditelj Robert Schwentke koji je između ostalih obeležio 2009. godinu odličnim filmom THE TIME TRAVELER'S WIFE, ove godine nastupa sa ekranizacijom stripa Warrena Ellisa RED u kojoj Bruce Willis spaja svoje zrele godine sa onim što je celog života najbolje radio. Plus, sudeći po trejleru Helen Mirren posle oskara drži potpuno drugačiji metal u ruci.
Uživajte u trejleru!

Friday, June 18, 2010

SCOTT PILGRIM vs INTERNATIONAL MARKETS

Srpska publika još uvek nije imala priliku da pogleda filmove Edgara Wrighta na velikom ekranu. Nadamo se da će SCOTT PILGRIM ipak stići u naše bioskope. Dok se nadamo, evo i trejlera za internacionalno tržište.

Thursday, June 17, 2010

SRPSKI FILM@AGIT POP


Emisiju AGIT POP Jelene Đurović, posvećenu premijeri SRPSKOG FILMA u Novom Sadu sa sve autentičnim snimcima ljudi koji su se podvrgli tom iskustvu i izveštajem iz autobusa koji ih je vodio tamo, možete skinuti odavde.

Wednesday, June 16, 2010

SRPSKI FILM@SOPOT


SRPSKI FILM Srđana Spasojevića imaće svoju premijeru na teritoriji Beograda u noći između 4. i 5. jula. Na festivalu u Sopotu projekcija je zakazana za ponoć 4. jula. Dosadašnja praksa ovog festivala bila je da je obezbeđen prevoz za zainteresovane gledaoce. Raspitaćemo se kako stvari stoje oko toga pa ćemo javiti.

Tuesday, June 15, 2010

BEKIM FEHMIU R.I.P.


Danas nas je napustio Bekim Fehmiu u 74. godini.
Detalji o njegovoj smrti (po izjavama policije reč je o samoubistvu) ili političkim stavovima (povukao se iz jugoslovenske kinematografije sa eskalacijom kosovskih tenzija) ne treba da zauzmu fokus u odnosu na najvažniju stvar a to je da će Bekim biti zapamćen kao jedan od najvećih glumaca u istoriji jugoslovenskog filma.
Njegov filmski talenat najbolje potvrđuje kontinuirana karijera i izvan okvira jugoslovenske kinematografije i niz stranih filmova u kojima je igrao posle proboja sa filmom SKUPLJAČI PERJA Saše Petrovića. Još pre uloge Bore u epohalnom Petrovićevom ostvarenju, Fehmiu je privukao pažnju sa izuzetnom ulogom Halil Bega u ROJU Miće Popovića. Tokom šezdesetijh imao je priliku da radi sa najvećim rediteljima tog vremena kao što su Kokan Rakonjac, Živojin Pavlović i Puriša Đorđević a svojim rolama obeležio je naslove kao što je UZROK SMRTI NE POMINJATI Jovana Živanovića.
Tokom sedamdesetih, privukao je pažnju mlađih reditelja kao što je tada debitant Goran Marković i odigrao je kultnu rolu vaspitača Žarka u SPECIJALNOM VASPITANJU. U filmu DEPS Antuna Vrdoljaka, jednom danas gotovo zaboravljenom naslovu iz 1974. odlično je interpretirao prestupnika novotalasovskog tipa.
Kao što svaki mačo u istoriji jugoslovenskog filma ima i svoj partizanski film po kome će biti upamćen, u Bekimovom slučaju to je PARTIZANSKA ESKADRILA Hajrudina Krvavca, jedan od svakako najunikatnijih filmova tog podžanra.
Kad je reč o internacionalnoj karijeri, Bekim je imao priliku da radi sa slavnim rediteljima kao što su Karel Reisz, John Frankenheimer, Burt Kennedy, Tinto Brass i Mario Bava a još je važnije što je u priličnom broju filmova imao značajne i glavne uloge, poput Odiseja u televizijskoj seriji ili u vesternu THE DESERTER. Epizodne uloge ostvario je u poznatim filmovima poput BLACK SUNDAY koji ostaje jedan od najboljih trilera o terorizmu snimljenih do sada.
Velika je šteta što praktično od osamdesetih nije radio u našoj kinematografiji iako je sasvim sigurno mogao još mnogo da pruži. Ipak, uprkos tom povlačenju, ostavio je veliki i zaokružen opus koji će teško biti nadmašen.

Saturday, June 12, 2010

POČETAK PARTIJE

CINEMA CITY 2010


Danas nam je poznat i ishod ovogodišnjeg Cinema Cityja.
Sinoć je Cinema City doživeo svoju kulminaciju prvom srpskom projekcijom SRPSKOG FILMA Srđana Spasojevića i večeras će uslediti produžetak te akcije kroz još dve projekcije proistekle iz velikog interesovanja publike. Odavno nismo imali slučaj srpskog ostvarenja čije prikazivanje direktno proizilazi iz interesovanja publike. Srpski filmovi se obično prikazuju silom, a poslednjih godina sve je više onih čiji autori smatraju da im je prikazivanje i suvišno.
SRPSKI FILM je međutim pokazao da uprkos svojoj provokativnosti i vrlo specifičnoj poetici koja traži neustrašivu publiku ima itekakav potencijal za bioskopsko prikazivanje i privlačenje gledalaca.
Prvo prikazivanje dovelo je međutim do još jednog značajnijeg zaključka. Publika koja se sinoć našla u sali i koja u osnovi jeste znala šta gleda, ali se ne bi moglo reći da su veći deo publike činili entuzijasti za shock cinemu, prihvatila je ovu priču, razumela je surovost kao deo autorske strategije i čini se da im je najveće iznenađenje upravo bilo to što film funkcioniše, što je kvalitetan, što najzad imamo srpsko ostvarenje o kome može da se diskutuje bez automatske diskvalifikacije.
SRPSKI FILM je ukratko sinoć pokazao da srpska publika itekako ima strpljenja i interesovanja za nešto novo. Da neće srušiti salu, negodovati, napuštati projekciju, ako joj se ponudi nešto novo i radikalno, već da će to pogledati sa pažnjom i kasnije razmisliti šta je videla.
SRPSKI FILM iz nekog razloga nije bio ove godine u konkurenciji za nagrade na Cinema Cityju, uostalom, to nije ni važno. Ipak, ostaje pitanje, zašto su organizatori festivala automatski diskvalifikovali ovaj film koji bi mogao konkurisati ne samo u umetničkim već i u tehničkim kategorijama. No, kada pogledamo ishod nagrada, čini se da to više nije ni zanimljivo, ni bizarno, ni iritantno, ne deluje ni namešteno, samo je žalosno.
Sinoć je zahvaljujući Srđanu Spasojeviću, Aci Radivojeviću i ostatku njihove hrabre ekipe, Novi srpski film, na domaćem terenu, ispljunuo mlečne zube i pokazao da su mu izrasli stalni.

ZAPOČET RIMEJK "EDIT I JA"


Nadljudski napor Alekse Gajića i ekipe filma EDIT I JA ne samo da je prepoznat u formi potencijala za holivudski rimejk već je po svemu sudeći došlo i do konkretnih koraka u tom pravcu. Velika producentska kuća Legendary koja radi sve najskuplje filmove studija Warner Bros, po navodima vrlo ozbiljnog i dobro obaveštenog bloga Heat Vision, kupila je pitch Laete Kalogridis za sedmocifrenu sumu. Među producentima filma biće i Rae Sachini, koji je kao i Laeta, redovan Cameronov saradnik. Ovakvi producenti čine rimejk EDIT I JA jednim od najambicoznijih projekata u Holivudu u ovom trenutku.
Celu vest sa Heat Vision bloga možete pročitati ovde.

Friday, June 11, 2010

RODITELJSKI SASTANAK

Zvanično najveći poznavalac omladinskog filma kod nas, Zoran Janković, autor predavanja o velikanu Johnu Hughesu, nije propustio priliku da među prvima pogleda PLAVI VOZ i da iznese svoju procenu ovog ostvarenja, njegovog mesta u našoj tradiciji omladinskog filma i dometa u sferama rekonstrukcije epohe, političke višeslojnosti i veštine izrade.

PLAVOM VOZU Janka Baljka nije potrebno ni dvadesetak minuta da se svrsta u najpogubiju od svih kategorija viđenih za neuspele filmove – kategoriju nimalo zanimljivih promašaja. To dosta zbunjuće imajući u vidu da PLAVI VOZ podbacuje u svakom aspektu koji se uzme u obzir.

PLAVI VOZ je film nostalgije; pošto govorim o ovom našem parčetu raja koji samo što to nije postao, sasvim prirodno, reč je o filmu nostalgije sa ideološkim štihom. Ni tu se u načelu ne bi imalo šta zameriti da PLAVI VOZ tako uporno nee pokušava da se nametne kao ogledni primer lošeg filma. Uz to, ogledni primer koji nemoć svojih autora da na iole pismen i konsekventan način u delo sprovedu ideju koju su sami odabrali. Baljak nas je već TEGLOM PUNOM VAZDUHA privikao na nekompetetnost (pa i onu čisto aršinima zanata merenu) kao krunsku odliku svog stvaralačkog pristupa.

Scenaristi PLAVOG VOZA kreću od dva zdrava i rezonska uzora – ŽIVOTA SA STRICEM Krste Papića i EKSPRES, EKSPRES Igora Šterka. Pozitivna ocena za prepoznavanje i odabir uzora, a jedinica kao vrata za egzekuciju ukorenjenu u ubeđenje da se prostom aprprijacijom i zbiranjem nadahnuća može dobiti približno ubedljiv rezultat. A ni prići,. Od Papića su mogli naučiti kako vešto i dostojanstveno balansirati sa melodramom koja čini srž daleko sveobuhvatnije priče, a od Šterka kako se sentimentalnost u pogledu bolje (upamćene) prošlostui ipak može preobraziti u višeznačnu zaumnost.

Ništa od tih mogućih nauka, jer ovakvom PLAVOM VOZU kao nedostižni uzori izmiču i Čalićeve LUDE GODINE, Karaklajićev BUDIMIR TRAJKOVIĆ, pa čak i Miloševićev NIJE NEGO sa kojim deli otvorenu didaktičnost i razuđenost. Ovo nije apologija za Baljka, ali teško je iznaći ovdašnjeg reditelja koji bi uspeo da napravi značajnije kvalitetniji film na osnovu ovako traljavog predloška. Scenario PLAVI VOZ počiva na uverenju da je ritam priče tek jedno u dugom nizu postmoderničkih preterivanja; ključni događaj se odigra i zaključi još pre polovine filma, a ostatak filma prati postojanu mustru opšte aritmičnosti.

I likovi su koncipirani sa jednakom ležernošću i oglušivanjem o ono čemu mlade dramaturge (valjda) uče na visokoim školama, a sve i da to nije deo nastavnog plana i programa, dosta toga su mogli prikupiti i pešačkom (VHS/DVD/divx praksom. Junaci PLAVOG VOZA su bledunjave i nezanimljive utvare predstavljene kao puke datosti, ništa zanimljivo se ne događa u njima samima, a ta praznina bi, po svoj prilici, trebalo da primora gledaoce da prepoznaju sličnu ispraznost i u vlastitim egzistencijama. Pitanje je zašto bi to pošten plevbes poželeo da uradi?

Da bi udovoljio Baljku i ostalim ključnim kreativcima da je u zemlji zasnovonaj na simulaciji moguće i izsimulirati omladinski film koji se tiče omladinaca najmanje. A u kom su i odrasli tek prikaze punokrvnih (pa i grešnih ljudi). PLAVI VOZ savršeno rimovanje za svoju katatoniju i somnabulnost pronalazi u glumi. I to Nebojše Milovanovića, ozbiljnog glumca i velikomučenika koji već deceniju i frtalj dostojanstveno preživljava nove i nove uratke Paskaljevićevih, a koji u PV redefiniše pojam gromorne glume sa neviđenom moći da probudi vuklanski snažan tranfera neprijatnosti kod zatečenog gledaoca. Njegov zli profesor je začudni mutant svega najgoreg čega neverzirani/priučeni/polenji scenaristi mogu da se dosete – on je zavodnik, on je drzak, on je samoljubiv, buntovan, neprijatan, snishodljiv, prevrtljiv, nesvatljiv, izdajica, ulizica, demagog, idolopoklonik po potrebi, fašista u nastajanju... Zato ne čudi što u završnom segmentu filma saznajemo da je isporučen Haškom tribinalu zbog počinjenih ratnih zločina. Za koje se pripremao negde u četvrtoj rolni PLAVOG VOZA kada je (valjda) u svrhu seksualne predigre sa direktorkom rekreirao scene iz omiljenog mu Ciminovog LOVCA NA JELENE(!!!). Na stranu što je i iole mudrijim laicima poznato zlatno pravilo omladinskog filma – likovi odraslih moraju biti gurnuti na sam rub fokusa priče o mladima.

Na sve muke koje prate Baljkov dugometražni igrani prvenac nadovezuje se paušalnost u jako važnom aspektu – rekonstrukciji epohe. Ono što nam je ponuđeno je nekakav dajdžest ranih osamdesetih, scenografski neutemeljen i sa kostimografskim rešenjima među kojima se nađe par godina star model Diesel košulje (sa vidnim logoom) ili Scotch &Soda preskupi džemper iz kolekcije ne starije od poslednje ruke scenarija PLAVOG VOZA. Naravno, ove manjavosti (baš kao i jadnjikav izbor HD kamere bi se dali oprostiti i opodvesti pod posledice skučenog budžeta pod uslovom da sve ono drugo (priča, gluma, poenta, smislenost, atmosfera, bazična filmska pismenost...) funkcioniše. A u PLAVOM VOZU sve toliko škripi da se gotovo ni ne čuje soundtrack za koji se postarala Janja Lončar uz song Zorana Pedina.

Konac delo krasi, a PLAVI VOZ se završava u tonu saobraznom svemu što je prethodilo u poslednjih 100 minuta. Fizički gotovo nepromenjeni likovi 15 godina kasnije u atmosferi parastosa (sa nekakvim vudu lutkama na torti(!!!) saopštavaju šta se dogodilo – epizodisti su izginuli, glavni nevaljko je teško preživeo dešavanja na frontu i napisao zbirku antiratne poezije (koju je supruga prevela za englesko govorno područje), pečalbar se priženio multikulturalnom strankinjom, Superbad bucko je pustio brkove i na tome zaostao, a školska drolja i zlica je prestala da tapira kosu i postala (opoziciona) novinarka.... a zlom profesoru neka sudi Hag jer institucije našeg sistema još nisu osposobljene za tako nešto. Ovaj nenadani upliv dnevnopolitičkog u samom finišu nije ništa drugo do otužni pokušaj dodavanja relevantnosti filmu čiji autori nisu pokazali sposobnost ni da se nose sa najtrivijalnijim mogućim sadržajem. Onom u kom momak zavoli devojku, rezdeviči je u sobi za razglas uz zvuke govora tek upokojenog predsednika da bi ni kriv ni dužan postao junak kilavog ostvarenja iz domena partijske umetnosti.

Baljka u magareću klupu jer nije pokazao dovoljno znanja ni da napravi film vredan prezira i cepidlačenja. Za ovako nešto se munjevito zakazuje sednica (barem) nastavničkog veća Ali to je važilo u neka druga vremena.

Thursday, June 10, 2010

EDIT I JA - RIMEJK


U poslednje vreme bilo je dosta glasina o tome kako će Laeta Kalogridis, scenarista PAHFINDERa Marcusa Nispela i SHUTTER ISLANDa Martina Scorsesa i saradnica na AVATARu Jamesa Camerona (sa kojim je sarađivala i na projektu BATTLE ANGEL ALITA) biti scenarista i producent rimejka animiranog filma EDIT I JA Alekse Gajića. Sada Wired i Dark Horizons izlaze sa tom pričom u javnost:

"Shutter Island" scribe and "Avatar" executive producer Laeta Kalogridis will shortly be taking a pitch out to studios for an English-language adaptation of the Serbian anime movie "Technotise" reports Wired.

What's interesting here is that part of the reason the project is moving forward is due to a two-minute spec trailer created by Jaron Pitts, the man behind the fake but very professional trailer for a "Green Lantern" film that scored over two million hits on Youtube.

That 'Lantern' trailer caught the eye of producer Scott Glassgold last year after he had just acquired the remake rights to "Technotise". He commissioned Pitts to create similar mock trailer for "Technotise" which went online in January and made various studios, producers and agents keen on developing the project.

Monday, June 07, 2010

PLAVI VOZ vs ĐORĐE BAJIĆ


Sinoć je kickoffovan Cinema City prvom srpskom premijerom na festivalu. Reč je o filmu PLAVI VOZ Janka Baljka koji je privukao pažnju još 2007. godine na gradskom konkursu kada je nagrađen prvim mestom među ponuđenim projektima, uz Momčilovićev ČEKAJ ME i Koljevićevu ŽENU SA SLOMLJENIM NOSEM. Najave su delovale intrigantno jer reč o našem omiljenom žanru omladinske komedije smeštenom u zanimljivu 1980. godinu - u vreme Titove smrti što nudi mogućnost za vrlo zanimljiv zaplet i rekonstrukciju epohe. Utisci o scenariju koji su se tada mogli čuti bili su vrlo povoljni.
Tri godine kasnije dočekali smo i premijeru. Ekipa ovog bloga nije bila na premijeri u Novom Sadu ali je zato naš drug Đorđe Bajić smogao snage da ode na festival baš zbog ovog filma i poslao nam je sledeći komentar:


Plavi voz je sinoć u Novom Sadu stigao pred domaću publiku. Prva javna projekcija ostvarenja Janka Baljaka (režiser + scenarista) održana je u SNP-u, u okviru festivala Cinema City. Atmosfera na projekciji: odlična. Sala je bila krcata, ispunjena do poslednjeg mesta - sedelo se i na podu. Među zvanicama su bili poznati domaći filmski pregaoci (među njima i novosadska ikona i živa legenda Mira Banjac) koji su došli da podrže Baljaka i ostale kreativce koji su radili na Plavom vozu.

Ispostavilo se da je podrška kolega bila više nego dobrodošla.
Plavi voz tokom svoje prve vožnje u javnosti se nije baš najbolje pokazao. Doduše, prisutni nisu postali svedoci železničke nesreće kolosalnih razmera, ali nameće se utisak da se radi o ostvarenju koje ne uspeva da se uzdgne iznad obeshrabrujuće niskog proseka srpskog filma novog milenijuma.

Zaplet verovatno već znate, a ako vam nije poznat – evo prilike da se s njim upoznate čitajući sledeći pasus.

Plavi voz je drama iz srednjoškolskog miljea smeštena u nekoliko dana maja 1980. godine, neposredno pre i posle smrti Josip Broza Tita. Mlada glumica Sanja Popović zahvaljujući Plavom vozu može da ubeleži svoju prvu glavnu ulogu na filmu. Ova lepa devojka uplašenih crnih očiju glumi Anicu, dobrodušnu školsku lepoticu. U nju je zaljubljen njen drug iz razreda Vojislav (debitant Ljubomir Bulajić, širem auditorijumu poznat po reklamnoj kampanji za jednog mobilnog operatera), mladić koji ima nezgodan običaj da u pitanje dovodi tekovine socijalizma. Voja pokušava da osvoji Anicu tako što će organizovati takmičenje Princeza maja – izbor za najlepšu devojku u školi. U takmičenje se uključuje i pankerka Milena (glumi je Suzana Lukić koja je i pre tri godine u Hadersfildu glumila problematičnu tinejdžerku). Ona po svaku cenu želi da dođe do krune i okiti se titulom najlepše, pre svega da bi ponizila Anicu koju ne može da vidi očima. Dok nevaljala Milena kuje planove o tome kako da onemogući/pokvari Anicinu i Vojislavljevu sreću, dobronamerni Dok (riđokosi Aleksandar Radojčić, jedna izuzetno simpatična filmska pojava) pokušava da, kako zna i ume, izgladi situaciju. Naravno, to neće biti lako, a glavna prepreka neće biti Milena i njene ratoborne pajtašice, već novi profesor marksizma (Nebojša Milovanović) koji ima vlastite planove sa svojom lepom učenicom Anicom.

Plavi voz je coming of age u retro oblandi i s primesama filma nostalgije. Ta sorta vam je pretpostavljam poznata, kako u okvirima stranih kinematografija, tako i naše. Nažalost, Baljak ne uspeva da dostigne kvalitet konceptualno sličnih naslova među koje spadaju Bal na vodi i Dogodilo se na današnji dan. Plavi voz je po dometima najbliži Šotrinom Lajanju na zvezde, ali i u tom poređenju Baljak gubi. Dok je Lajanje na zvezde uspelo da bude na mestimično smešno, Plavi voz je zabrinjavajuće neduhovit film. Nije da Baljak ne pokušava, ali mu jednostavno ne ide od ruke da poentira. (Možda najuspešniji komični segment odigrava se gotovo na samom početku – kada se tokom poslednjeg časa staroj profesorki marksizma događa „mala nezgoda“. Film u tom trenutku doseže gross out teritoriju, i prava je šteta što takvim trenutaka nema više.) Publika se tu i tamo smejala tokom filma, to priznajem, ali istinski smešnih momenata nema dovoljno da bi se film nazvao uspelom komedijom.

Film se ne pokazuje mnogo bolji ni na dramskom planu. Baljak ne uspeva da gledaoca uvuče u priču, film ne poseduje dramsku ubedljivost koja bi vas naterala da saosećate sa junacima. Ne pomaže što su odnosi između likova nisu uvek baš najasniji. Žašto Vojslav nagovara Anicu da se kandiduje za misicu, da bi posle toga pobedu prepustio Mileni? Gde je koren Milenine mržnje prema Anici? Zašto je Anica tako lako oprostila Vojislavu njegov greh? Sličnih nedounica ima još, a to nije dobro, škodi integritetu filma. Dobar script docor bi verovatno „utegao“ priču i postavio odnose na pravo mesto. Ovako, previše toga je ostalo nedorečeno i pod znakom pitanja.

Problem nije samo u nedovoljno izbrušenom scenariju već i kompletnoj postavci. Iz filma kao da je isisan sav žest i polet, što je neobično pošto se ekipa sastoji uglavnom od mladih ljudi koji su sasvim sigurno bili željni dokazivanja. Njihova energija je morala biti kanalisana na bolji način. Bilo je za očekivati da omladina ubrizga enrgiju u likove i priču, ali to se nije dogodilo. Glumci za to nisu krivi. Svako radi s onim što ima na raspolaganju, a scenario Plavog voza ne predstavlja najzahvalniju osnovu za nijansiranje likova. Mladi junaci Plavog voza su nedovoljno razrađeni i zbog toga neinteresantni, više podsećaju na skice nego na formirane likove.

Glumci se bore s tekstom kao najbolje znaju i umeju, ali ima i krupnih žrtava. Što se malđeg naraštaja tiče, oni se kreću u rasponu od osrednjeg do korektnog. Važno je da se niko od njih nije obrukao. U najlošijem svetlu su se pokazali oni iskusniji. Pri tom posebno mislim na Nebojšu Milovanovića. On je obično odličan glumac koji uspeva da udahne malo digniteta svakom filmu u kome je glumio – uključujući i naslove iz nedavne prošlosti kao što su Medeni mesec i Đavolja varoš. Nažalost, Plavi voz mu je došao glave – u Baljakovom filmu je ostvario ubedljivo najgoru ulogu u svojoj dosadašnjoj filmskoj karijeri. Masne kose i dezorjentisan, na momente mahnitog ponašanja, njegov anti-junak je jednodimenzionalna karikatura bez glave i repa. Imajući u vidu neosporan Milovanovićev talenat, pretpostavljam da se radi o trenutnoj slabosti koja će biti prebrođena već u sledećem glumačkom zadatku (ove godine ćemo ga gledati u Kako su me ukrali Nemci Miše Radivojevića). Seksepilna Lena Bogdanović (koja je i jedan od producanata filma) pružila je svoj maksimum u skrajnutoj ulozi direktorke, a najzanimljiviji aspekt njenog lika je fizička transformacija na koju je glumica pristala kako bi se povinovala modnim diktatima od pre 30 godina. Goran Sultanović, kao Vojin deda – pukovnik Krsmanović, ima malecku ulogu koja je jedva vredna pomena, dok posebno pominjanje zaslužuje režiser Nebojša Radosavljević (Miloš Branković, Šesto čulo) koji je stao sa druge strane kamere kako bi odigrao sitniju ulogu ekscentričnog profesora. Njegov lik je napisan u comic relief ključu i publika ga je odlično prihvatila pozdravljajući gotovo svako njegovo pojavljivanje pljeskom i smehom.

U tehničkom pogledu, film se bori sa brojnim problemima... Fotografija je veoma nepivlačna, HD elektronika umanjuje ionako problematičan retro štimung. Rekreacija epohe je trapava. Radnja je smeštena u 1980. godinu, ali tvorci filma ne uspevaju da nas uvere da je to zaista tako. Za razliku od Beogradskog fantoma koji je zarobio duh poznih 70-tih, Plavi voz je upadljivo neubedljiv po pitanju kostima i enterijera/eksterijera. Junaci nose firmirane košulje iz kolekcija od pre 2 godine, u tramvaju su novi automati za poništavanje karata... Uz to, Beograd izgleda izuzetno oronulo. Učionice imaju izguljne zidove, fasade su prljave i pune grafita... Zar se za vreme Tita nije obraćalo više pažnje na izgled prestonice? Ili nije bilo novca da se enterijeri pošteno okreče? U pitanju je, gotovo izvesno, ovo drugo. Nedostatak novca se vidi i u skučenosti scena koje se odigravaju na ulicama Beograda. Sve sami krupni planovi, ograničen dijapaznom lokacija...

Dinamika film je potpuno off. Radnja krene, naglo zakoči, pa ponovo krene... Kao da je u pitanju voz sa tehničkim problemima. Prvi vrhunac filma se odigrava na igranci povodom izbora za najlepšu devojku. Fešta se prekida kada direktorka saopštava vest o smrti druga Tita. Kasnije, film još jednom pikuje. Ljubavne uzdahe Anice i Voje preko razglasa čuje čitava škola (Baljak je očigledno veliki fan Altmanovog M.A.S.H.-a). Zatim, Voja dospeva u zatvor gde je izložen torturi policije zbog vređanja lika i dela Josipa Broza. Posle njegovog oslobađanja sledi treći vrhunac koga neću spojlovati. Ali, to nije kraj. Gledaoci su „počašćeni“ sa dva nepotrebna i loše realizovana epiloga – prvi (koji se nadovezuje na prve minute filma) smešten je u 1991, drugi u 1996. godinu. Ovaj drugi epilog je posebno problematičan pošto se u njemu pojavljuju gotovo svi (sada) bivši tinejdžeri (u pitanju je godišnjica mature koja se, gle čuda, odigrava u Titovom plavom vozu). Problem je što svi izgledaju potpuno isto kao pre 16 godina. Istina, kosa ima je očešljana na drugu stranu i odeća je nešto modrenija, ali postarivanje izvedeno toliko nezgrapno da te scene dobijaju snažan nenamerni komični potencijal. Tokom tog poslednjeg segmenta ubačeno i nekoliko prvoloptaških koketiranja sa aktuelnom političkom situacijom (Hag), što priči daje nepotrebnu notu angažovanosti. (Političarenja ima i ranije, u vezi sa Titovom smrću, ali stav autora prema minulim događajima mi je promakao. Zahtevam pojašnjenje.)

Iz ovog osvrta ispada da sam bio veoma oštar prema filmu. I jesam. U odbranu, moram istaći da film u domaću kinematografiju uvodi nekoliko zanimljivijih mladih glumaca, čije ćemo potencijale, nadam se, videti u nekom sledećem projektu (Aleksandar Radojčić je, ako se ne varam, već dobio ulogu u Bjelogrlićevoj seriji/filmu Montevideo, Bog te video). Takođe, moram naglasiti da mi je Plavi voz prijao više od mnogih filmova iz aktuelne domaće ponude (Čekaj me, ja sigurno neću doći, Kao rani mraz, Tamo i ovde...). Šta da radim, gajim simpatije prema tinejdžerskim dramedijama, čak i kada ne zadovoljavaju sve propisane kriterijume. Voleo bih da je ispostavilo da je Baljak srpski Džon Hjuz, ali ovo je ipak Srbija. Ne treba preterivati s očekivanjima.

Sunday, June 06, 2010

TREĆA PROJEKCIJA "SRPSKOG FILMA"


Zvanični sajt Cinema Cityja najavljuje i očekivanu treću projekciju koja će biti održana zbog velikog interesovanja za SRPSKI FILM Srđana Spasojevića.

Zbog velikog interesovanja za „Srpski film“ reditelja Srđana Spasojevića, održaće se dodatna projekcija koja će biti prikazana u noći između subote, 12.06, na nedelju, 13.06, sa početkom u 2:30h, u Srpskom narodnom pozorištu na sceni Pera Dobrinović. Ulaznice za film je moguće nabaviti na zvaničnom prodajnom mestu festivala, Cinema City Box Office, koje se nalazi na Trgu Slobode. Box Office radi svaki dan, 10-22h, a cena ulaznice za projekcije u SNP-u i Katoličkoj porti je 150 dinara, dok je ulaz na ostale festivalske lokacije besplatan. Pozivamo sve posetioce da, zbog velikog interesovanja, na vreme obezbede ulaznicu za svoje omiljene filmove na festivalu.

Saturday, June 05, 2010

MAXIM vs SRPSKI FILM

Pre nekoliko sedmica MAXIM je objavio tekst o SRPSKOM FILMU koji je napisao Peđa Jerotijević, jedan od ljudi koji su do sada imali priliku da pogledaju ovaj film. Iako su obe projekcije na Cinema Cityju rasprodate, nadamo se trećoj. Za sve one koji planiraju da ove sedmice overe SRPSKI FILM u Novom Sadu, i sve one koji čekaju dolazak ovog filma na druge lokacije, evo Peđinog teksta da vas malo uvede u atmosferu.

SRPSKI FILM – SREDNJI PRST U OKO

Srpski film je film kakav nikad u životu niste videli. Štagod da ste gledali – ŠTAGOD - ovako nešto niste videli.

Otkad je izašao prvi trejler za film, slušao sam prestrašene vapaje poznanika i prijatelja: “kakva je ono boleština”, “koji je njima kurac”, “treba ih u ludnicu, pod ključ”, i bio zapanjen histeričnom reakcijom. Na trejler?! Šta su očekivali? TV igrokaze? Hendikepiranu decu? Fondovske anusoidnosti? Infantilno bezmudaštvo? Šegu, šoru, ševu? To su želeli?! To bi za njih trebalo da bude “srpski film”? E pa znao sam još iz čitanja scenarija da to neće dobiti i da će biti rasečen po duši svako ko svojim očima natrči na žilet Srpskog filma. Ali, najiskrenije, ovo nisam očekivao…

Srpski film je fascinantan!

Istorija Srpskog filma

Kada sam krajem 2008. posetio snimanje Srpskog filma, bilo je jasno da će se istorija onog drugog srpskog filma – kinematografije - uskoro dramatično izmeniti. Prvo što sam ugledao bila je Jelena Gavrilović, najlepša mlada srpska glumica, potpuno naga. Paradoksalno, prizor nije bio nimalo erotičan. Jelena je bila od svoje raskošne duge kose, do peta svojih dugih nogu prekrivena (veštačkom) krvlju. Bili su to galoni krvi. Vrišteći je kamenom bistom razbijala nečiju (veštačku) glavu. Uskoro je u veliki magacin KPGT, gde je jeziva kulminaciona scena filma bila snimana već sedam dana, ušao Srđan Todorović – živa legenda domaćeg filma, svima omiljeni lik iz “Anđela”, “Roda” i ostalih, mahom komičnih, uveseljavajućih ostvarenja – u bade mantilu. Bacio ga je sa sebe i ostao, takođe, potpuno nag. I njega su za tren oka majstori za specijalne efekte natopili kofama krvi. Nisam znao kako će film ispasti nakon montaže, ali je bilo jasno da reditelj/debitant, ujedno i producent filma, Srđan Spasojević, ide do kraja. Nisam, međutim, imao ni najblažu ideju koliko se daleko, iza granice samog mraka, nalazi taj kraj. No, vratimo se na početak.

Scenarista filma, Aleksandar Radivojević, l’enfant terible srpske medijske scene, osmislio je zametak kasnijeg scenarija još krajem 1999. godine, tokom studija na beogradskoj filmskoj akademiji. Glavni lik tog fiktivnog filma bio je inspirisan porno legendom Rokom Zifredijem, koji dolazi u Srbiju, gde ga lokalna ekipa ludaka drogira i priređuje mu snimanje kakvo neće zaboraviti. 2006. godine, Radivojević Srđanu Spasojeviću pominje ovu premisu, od koje kreću u dalji rad. Razvijaju priču o Milošu (Todorović), penzionisanoj porno zvezdi, koja živi povučeno i mirno, sa prelepom ženom i slatkim sinčićem, klasičan srpski život preganjanja s koca i konopca. U stalnim finansijskim problemima, dobija abnormalno isplativ ponudu misterioznog producenta Vukmira Vukmira (Sergej Trifunović) da snimi high budget art porno uradak, kome, pak, neće znati scenario. Đavo je došao po svoje, izgleda sumnjivo, ponudio je ugovor na potpis, ti ne bi, ali žena i deca kukaju gladni... zvuči poznato? Preneseno iz stvarnosti? Hm... Miloš potpisuje i upada, poput Alise, u zečju rupu. Da biste saznali šta se dešava u Miloševoj zemlji čuda, odgledajte film.

Spasojević je, za razliku od Radivojevića koji je horor aficionado, zaljubljenik u holivudski „B“ film ’70-ih: „Ova ideja je neki kompromis između mene i Ace; njegov užasan horor i te ideje koje u sebi nosi, u kombinaciji sa mojom Pekinpo-Volter Hil idejom osvetničkog filma, gde jedan junak ide i gazi. Samo ovde nemamo Čaka Norisa, nego jednog ranjivog junaka, običnog čoveka, koga stavljamo u situacije i guramo ga sve dalje i dalje. Otprilike, šta je potrebno da običan čovek postane Čak Noris.“

Zvuči zabavno, ali verujte da nije. Srpski film će, za ubedljivo najveći broj vas koji ga budete gledali, biti najekstremnije filmsko iskustvo u vašem životu. U pitanju je duboko uznemirujući triler (ne horor, kako se često pominje), mračan do krajnjih granica ljudskog poimanja. Nećete znati šta vas je snašlo; da li da mrzite ili da se divite autorima, da li da se okupate ili da zapalite pljugu, iako ste odavno prestali da pušite. Ovaj film je toliko jak. Njegova suština je toliko istinita, a prizori toliko bolni i mučni, da ćete imati utisak da vam neko otvara oči, udarajući vas maljem u čelo. Srpski film definitivno nije za svakog, ali nije ni Ranjeni orao ili Guča. Ko iskreno uživa u eskapizmu kroz „stravične traume“ gubljenja nevinosti ili pleh Romea i Juliju, neka ne kupuje kartu za Srpski film. Ili neka se, makar, psihički pripremi za istinu.

Jedna od ultimativnih subverzija autora jeste u tome što su za dve glavne uloge dobili apsolutni creme de la creme srpske glume, dve najveće filmske zvezde srednje i mlađe generacije, tzv. Žiku i Sergeja. Kako, zaboga? Iznenađujuće lako, kaže Radivojević: „Žika je za 5 minuta pristao da igra, a onda su se svi lepili na njega.“

Već je legendarna priča kako je Sergej Trifunović pristao da igra u Srpskom filmu ne pročitavši scenario: „Hteo sam da igram sa Žikom, s kim nisam igrao, a i hteo sam da radim sa Acom, koji je koscenarista Čarlstona za Ognjenku, filma koji mnogo volim. Kad uradiš 28 filmova, koliko sam ja dosad uradio, postaje bitnije s kim nešto radiš, nego šta radiš. Želiš da radiš sa ljudima koje poštuješ. Neke stvari su neprocenjive... za sve ostalo, tu je master card“. A onda je pročitao scenario... „Tri dana nisam znao šta da radim. Menjao sam mišljenje na pet minuta. Čas hoću, čas neću. Onda sam ispričao priču svojoj majci, nešto što inače nikad ne činim. Ona mi je rekla, ’sine, pa takve priče se dešavaju i u životu’. I tako sam skočio lastu u mračan ponor. I dalje ne znam kako sam aterirao, jer još nisam odgledao film.“

Mladi autori iza kamere su odlepljivali na ono što su prekaljene zvezde pružale ispred nje: „Mislim da su Sergej i Žika prva svetska liga glume, među 15 najboljih glumaca na svetu“, kaže Radivojević. „Žika je kao tajno oružje koje niko ne koristi na pravi način. Toliki je potencijal u tom čoveku da radi lude, fantastične, nezamislive stvari u smislu glume, da niko nije pritisnuo tu crvenu dugmad u njemu; do ovog filma, gde on u drugoj polovini filma, bez dijaloga, sprovodi potpuni trijumf fizičke glume, nezapamćen kod nas. S druge strane, Sergej je neverovatan u svakom smislu. U stanju je da bude najverbalniji od svih srpskih glumaca, da sa apsolutnim razumevanjem i brzinom izgovara i najkomplikovanje replike. Koliko je Žika smiren i iznutra gradi intenzitet, toliko Sergej ima jednu spoljašnju snagu i brzinu, harizmu kojom apsolutno uspeva da pojede sve oko sebe, a da to bude na fin, dubok, filmski način. Fantastično je imati ih u jednoj sceni kao potpunu kontratežu jednog drugom. Oni su naš glumački heroin i kokain i treba da budemo neverovatno srećni što takvi ljudi glume na našem jeziku.“

Nijedna pohvala, vas, međutim, ne može pripremiti na apsolutni Olimp glume u Srpskom filmu. Ovo je Srđan Todorović kakvog nikad niste pomislili, i Sergej Trifunović kakvog ste se uvek nadali da ćete videti. Naročito Trifunović jednostavno kida svoju ulogu i, koliko god bio i u nekim ranijim filmovima briljantan, ovo je ispunjenjenje njegovog zastrašujuće velikog potencijala. Fascinantno je, međutim, i od neprocenjive važnosti, koliko su mlade glumice, Jelena Gavrilović, Lena Bogdanović i Ana Sakić, zajedno sa iskusnijom Katarinom Žutić, bile hrabre i spremne da odu, da bi ova brutalna i teška priča uverljivo bila ispričana. Na pitanje, da li bi bila spremna da ponovo zaigra u nekom sličnom filmu, Jelena se smeje: „Pitanje je suvišno, pošto ovakav film više nikada neće biti snimljen.“

Spasojević ističe da egzibicionistička potreba za prikazivanjem brutalnosti apsolutno nije postojala: „Jedino polazište je bilo da damo nešto iskreno, šta mislimo i osećamo i film kakav bismo voleli da gledamo. Ako smo uzeli tu temu da radimo, onda smo hteli da je uradimo do kraja. Da smo uzeli drugačiju, blažu temu, onda bismo nju radili do njenog kraja“.

Radivojević dodaje da mu je dosta anemičnih filmova, koji na pola rade stvari: „Postoji danas trend, da je vrlo fensi ustezati se. Kao, zašto sada ulaziti duboko u nešto kad sam ja šmeker, ja ću samo da naglasim te stvari, baviću se sugestijom. Zašto bismo ulazili u celu priču ako neće otići daleko? Nismo se trudili da budemo ekstremni, da bismo bili kao zajebani likovi, nego smo se trudili da ispričamo uznemirujuću priču i kažemo neke veoma uzmenirujuće stvari.“

Spasojević bukvalno slika svoju metaforu na filmskom platnu. Retko kada se desilo da jedan film do te mere prizorima prenosi svoju poruku. Svaka zlostavljana žrtva u ovom filmu smo mi, stanovnici ove zemlje, u različitim fazama svog odrastanja i sazrevanja. Deca – nevinost, posrnule žene – iznevereni ideali, glavni junak – pokušaji iskupljenja; sve u ovom filmu biva kasapljeno, silovano, mučeno, kao u stihu velikog poljskog pesnika, Taduša Ruževiča: “Ružičasti ideali raščerečeni vise u klanicama”. Stepen vizuelizacije metafore autora zaista nam dozvoljava da njihov pristup najpre poredimo sa pesnicima i slikarima. Stoga i ne čudi, ali žalosti, nesposobnost apsolutne većina savremenih konzumenata umetnosti, odraslih u reality show kulturi, da razlikuje stvarnost “Trenutka istine” i “Velikog brata”, od umetničnog dela koje gleda u mraku bioskopske sale.

Sadašnji trenutak Srpskog filma

Neverovatno je kolika se već mesecima prašina se diže po Beogradu, ali i po svetskim forumima, oko Srpskog filma i to, mahom, od ljudi koji film nisu gledali (?!). Kruže (istinite) priče o spaljivanju kopije u laboratoriji u Minhenu, (preterane) o jedva izbegnutom hapšenju od strane nemačke policije, koje samo neopravdano uveličavaju strepnju javnosti. Od kada je film doživeo svetsku premijeru na SXSW festivalu u Ostinu, Teksas, postaje jasno da nijedan domaći film, NIKADA, nije dobio ovoliko pažnju američkih medija. Preko 20 kritika, mahom veoma pozitivnih, i to od strane najuticajnijih američkih kritičara (pogledaj boks) i bezbrojni forumi preplavljeni žučnim diskusijama čine neverovatnu reklamu filmu, od koga u njegovoj zemlji svi beže kao od kuge. Neverovatno je da Srpski film nije dobio jedan dinar pomoći bilo koje domaće institucije, pa čak ni za izradu kopije, kada je bio potpuno završen. To je slučaj bez presedana. Srđan Spasojević je praktično sam finansirao film (što, takođe, govori o strasti i emociji uloženoj u ovo delo), čiji je budžet poslovna tajna, ali se zna da je koštao manje od prosečnog domaćeg filma. Sponzori i donatori su dali novac za film, ali su neki zamolili da se ne pominju, dok je druge sam Spasojević, kada je shvatio količinu hajke koja se vrši na film, povukao sa špice. Zbog toga što mu niko nije pomogao u finansiranju, nije imao odgovornost ni prema kome, osim svojoj ideji i zato film izgleda kako izgleda. Ali, zbog tog nedostatka autocenzure, sada trpi žestoke napade. Dok belosvetski politički korektni dušebrižnici brinu oko određenog tretmana dece u filmu, identična pomama je u Srbiji oko samog naziva filma. U tom smislu, treba uzeti metlu i raščistiti paučinu. U krajnjem slučaju, na to imamo puno pravo, jer smo gledali film, dok oni koji ga pljuju nisu.

Srpski film je umetničko delo, a ne novinski izveštaj sa neke klanice u srednjoj Bosni. Kao takav, ne podleže vrednovanju po kriterijumu toga šta se u njemu dešava i prikazuje, već u kom kontekstu je prikazano. Besmisleno je, stoga, plastično, tabloidno nabrajati kakve se grozote u njemu dešavaju, jer to pervertira stvarnu nameru autora. Da li neko sklanja slike Hieronimusa Boša ili Dada Đurića iz najvećih svetskih muzeja, zbog jezivih, mučnih prizora razapetih beba i ljudskih iznutrica? Pa još oslikanih na predivan način, kao uostalom i u Srpskom filmu? Ne, naprotiv, ta dela se u svetu umetnosti cene u šestocifrenim, čak i sedmocifrenim dolarskim vrednostima. Dakle, nije pitanje kakve prizore gledamo, već zbog čega ih gledamo. A Spasojevićeva namera je krajnje jasna: “Ovaj film ima zadatak da stavi čoveka u tu zlu i odvratnu situaciju, u kojoj se nalazi Miloš. Da ne bude na nivou informacije, da tamo neko sada siluje nekoga. Mi gledaoca vodimo do kraja, da vidi kako to izgleda, da bi mu bilo muka od nasilja. Nadam se, zaista se naivno nadam, da ovaj film raskrinkava nasilje.“

Što se tiče paušalnih kritika povodom naslova i eventualnih negativnih prizvuka o Srbiji u svetu, šta reći, osim da Amerikanci film koji ih je prikazao kao pedofile, homofobe i depresivne, vrišteće spodobe nisu zabranili, već su mu dodelili oskara (American Beauty). Srpski film, hajde da razjasnimo jednom za svagda, nije antireklama za Srbiju, kako pokušavaju da ga prezentuju zlobni zavidljivci i neuravnoteženi slučajevi koji, naravno film nisu mogli nigde da pogledaju. Ako nešto jeste, Srpski film je upravo svojim kontraverznim naslovom na najbolji mogući način, možda čak i bez namere autora, postao NAJBOLJA reklama za srpski film u njegovoj istoriji (ne zaboravimo da su sve zlatne životinje koje je Kusturica pokupio sa svojim delima, osvojene pod jugoslovenskom zastavom). Zamislite horde filmskih fanatika na festivalu u Ostinu, koje, ugledavši Spasojevića i Radivojevića, s visoko podignutim pesnicama urlaju SERBIAN FIIIILLLLMMM na teksaškim ulicama. Da je film nazvan, na primer, Sivi kamion crvene boje, oni bi urlali RED TRUCKKK (pa bi se ispovraćali), ali niko ne bi znao da je taj film iz Srbije, što, kad razmislimo, i ne bi bilo nimalo loše. Ali, ovako, baš naslov - taj najveći problem u komunikaciji sa lokalnom paorskom zajednicom - postaje trenutno najveća umetnička reklama upravo te zajednice u širokom belom svetu. Ima neke kosmičke pravde kada se, gramatički pravilno, samo Srpski film piše velikim početnim slovom, dok za sve ostale srpske filmove koji su izašli u svet, otkad ponovo imamo svoj grb i himnu, to ne važi.

Pojedini profesori na filmskim školama, oni najbolji, uče da su remek dela filmske umetnosti samo oni filmovi koji sa publikom korespondiraju na tri nivoa; prvi, površinski, koji obuhvata komunikaciju sa najširim slojem – otprilike 85 % gledalaca – koji traži zabavu, dobija akciju, seks, smeh, strah, zavisno od žanra kroz koji autor pušta svoju priču. Drugi nivo obuhvata intelektualno osvešćenu manjinu – oko 10 % - koja traži hranu za misli, poruke, ideje, razloge zbog kojih autor stvara delo. Treći nivo, najbitniji, oseća izuzetno mali procenat publike – svega 2-5 % ekstrasenzitivnih - a to je skriveno značenje ili podtekst. Naime, svako remek delo ima u sebi nešto iza, nešto što nije ni poruka, već što ono prosto – jeste. Na primeru Srpskog filma možemo videti ovu teško shvatljivu ezoteriju filma u svojoj punoj veličini. Dok je sadržaj ovog dela sadržan od neizdrživog nasilja, čak i njegova očigledna ideja jeste ultimativno nenasilje, jer niko ko ga bude odgledao, osim apsolutnog psihijatrijskog slučaja, za koji ionako nema nade, neće osetiti ni zrno uzbuđenja nasiljem i krvlju. Osećaće odvratnost prema zločinu. Ali, ono što ovaj film jeste kao esencija, nije čak ni nenasilje – on je vapaj prebijenog, silovanog bića. Srpski film, uprkos nezabeleženoj nasilnosti svojih prizora, ne samo da je nenasilan, nego je verbatim transkript jezivog krika žrtve. A oni koji se bune protiv ovog filma spadaju u jednu od dve kategorije: 1) slepce čiji mentalni opstanak se sastoji u odbijanju da prepoznaju sebe kao izjebane i 2) zločince - masovne ubice duha duše i uma, a i tela. Nažalost, svet se uglavnom sastoji od te dve inferiorne podljudske vrste, te hajka protiv Srpskog filma ne jenjava.

No, nama se za to čisto jebe, jer smo dobili ono čemu smo se nadali. Srpski film je kao iz neke druge dimenzije trijumfalno sišao u srpski film, da bi pokazao kako film treba da se radi. On je fantastično režiran, vanredno promišljeno napisan, briljantno snimljen i izmontiran, odglumljen za Oskara, sa fascinantnom muzikom, o kojoj se već ljudi po svetu raspituju gde se može kupiti ili skinuti. Po svemu tome, on nije odraz tradicije srpskog filma, ali je možda vesnik njegove svetlije budućnosti.

Budućnost Srpskog filma

Zašto najdarovitije pripadnike srpskog naroda uvek bolje razumeju potpuni stranci? Zašto „Srpski film“ pravilnije čitaju američki kritičari, koji su ga VIDELI, nego brojni domaći komentatori na forumima i filmski neradnici čije je jedino zanimanje džeparenje fondova za razvoj kinematografije, koji ga NISU VIDELI? Zašto smo toliko prokleti da moramo da se poseremo po svemu što u našoj blizini vredi, cveta, miriše, čak i ako nam taj miris nije baš najomiljeniji? Znamo zašto – zato što želimo da sve smrdi i truli istom odvratnošću kojom smrdi i naša zakorela moždana kora, kojom truli naša zombirana duša. Pitajte Teslu, pitajte Miodraga Stojkovića, setite se Milana Mladenovića koji ne može da dobije ni ulicu u Veterniku, jer se, dok je stvarao genijalnu pesmu za pesmom, zaboga pucao u venu. Ko to određuje? Ista vrsta beskičmenih birokratskih kadrova, koji su se u stranačkom potkusurivanju našli na mestu nekog tamo podsekretara za kulturu ili nauku, funkciji za koju iole relevantnu srpsku političku opciju čisto zabole hemoroid u unutrašnjosti čmara. Oni određuju danas sudbinu i „Srpskog filma“ i srpskog filma. Oni, koji ne postoje i koji će izdahnuti anonimni i čiji će grobovi zarasti u travu za šest meseci ne dozvoljavaju da u ovoj zemlji cvetaju oni čije delo živi u večnosti. Oni ubijaju sve što je vredno, oni urlaju na sve različito i oni zatiru pod zemlju sve što belom svetu upire reflektore na ovu malu, raščerečenu zajednicu ljudi na krvavom Balkanu. Oni ne žele da se za nas zna, jer žele da nam piju krv u mraku i da na našim leševima grade svoje vile i voze svoje jahte. Ali, zaurlao je i „Srpski film“ na njih, jer su svi oni Vukmiri naše stvarnosti. I urlik „Srpskog filma“ se čuo do Ostina, a čuće se i u Briselu, Stokholmu, Montrealu. I ljudi će mu aplaudirati, jer ljudi – ona bića sa kičmom, mozgom i duhom – vole kada im se neko obrati jasnim glasom, čvrstim stiskom ruke, gledajući ih u oči. I zato je „Srpski film“ briljantan film, da ispravimo sami sebe sa početka teksta, ne samo fascinantan. Ne prevashodno zbog svog mučnog sadržaja, već zbog stava, snage, siline, besa – i zbog muda, brate. Zbog muda da se ulože svoje pare i stavi sve na tas – lično ime i prezime, karijera koja je tek u povoju, ceo život ako hoćete - da bi se rekla istina. Svoja istina, ali apsolutna ionako ne postoji. To je ono što gmazovi koji anonimno komentarišu nešto što nisu videli, ne da ne poseduju, nego ne poimaju ni značaj istog. Mišljenje je kao dupe, svako ga ima. Živi dokaz toga je današnja „forum i kenjanje uz kafu“ kultura likova koji sede na svom govnjivom poslu činovnika u banci ili asistenta direktora marketinga i kapiraju da nekoga zabole za to šta oni imaju da kažu. Stav, međutim, je kad imaš šta da kažeš, to uradiš glasno da svi čuju, i hrabro se potpišeš ispod svojih reči. To imaju samo odabrani. Ovi drugi mogu samo da ih poljube u krasni.

Kritičari, uključujući i oni koji obožavaju ovaj film, ponekad oklevaju da ga direktno preporuče svojim čitaocima, zbog zaista dosad neviđene brutalnosti prizora. Ali, mi smo časopis za ljude sa bronzanim mudima. Zato, pogledajte „Srpski film“, kako god budete umeli, svojim očima. Ne slušajte druge.


Thursday, June 03, 2010

SEVDAH DADDY


SevdahBABY - jedna od najzanimljivijih kompozitorsko-remiksaško-izvođačkih pojava na srpskoj sceni - omogućio je besplatan download svog novog albuma GANC NOVI FUNK na kome se između ostalog naklaze i njegovi hit remiksi KOKETE Srđana Jula (potpuni masterpis) i singlovi TRI POLJUPCA, (obrada) LJUBI ME BRZO ŽURIM kao i najubojitiji hip-hop crossover hit prošle godine YO! HAMBIN sa sve lou bennyjem za mikrofonom.
Retko se dešava da neko daje nešto ovako dobro besplatno. Skinite album ODMAH!

Tuesday, June 01, 2010

FILMSKE AKTIVNOSTI

Ove sedmice čeka nas nekoliko zanimljivih filmskih aktivnosti.
Prvo, u četvrtak 3. juna, promocija DVDa ZONE MRTVIH u Domu omladine. U Tribinskoj sali u 19h reditelji filma Milan Konjević i Milan Todorović odgovaraće pred Sudom Istorije kojim će predsedavati filmski kritičar Đorđe Bajić i Dimitrije. Analiziraće se legacy ZONE, njeni dometi & posledice, trnoviti put njenog nastanka i predstojeći projekti proistekli iz nje.
Zatim, u subotu 5. juna, ponovo u Domu omladine, ovog puta u 20h, Zoran Janković govori o jednoj temi za sve one koji uživaju u perverziji zvanoj srpska kinematografija a to su snimljeni & skrajnuti filmovi nastali posle Petog oktobra sa posebnim osvrtom na započete i nikada dovršene projekte kao što su biografski film o Jovanu Dučiću za koji su tražene nevine statistkinje, POSLEDNJI KRUG U MONCI 2 ali i na nezaboravne klasike kao što su LIBERO, NA LEPOM PLAVOM DUNAVU i MAGMA ĆILIBARA.
U nedelju 6. juna, oni koji ne otputuju na Cinema City u Novi Sad da gledaju PLAVI VOZ mogu da dođu na Producers' Day, tradicionalnu manifestaciju koju organizuju producenti svih uzrasta sa FDU na kojoj se prezentiraju radovi i aktivnosti ove katedre. Ekipa Doba Nevinosti je već imala priliku da učestvuje na ovoj manifestaciji kada je 2007. godine Danilo režirao sitkom ŽELIMMIR. Ove godine, sami studenti produkcije snimili su scenario POGREBNA PRATNJA koji su Danilo i Dimitrije svojeveremeno pripremali ali nisu uspeli da ga snime. U svakom slučaju, 6. juna imaćemo priliku da vidimo kako su ga snimili studenti produkcije kao svoj filmski rad, i da saznamo koje dobitnik laskave nagrade Luča koju su do sada već poneli doajeni naše produkcije Igor Turčinović i Milan Todorović.