bog JE OPET PROGOVORIO

Harry Knowles sa AICN je imao priliku da govori sa Jamesom Cameronom. Sad znamo kako stvari stoje...

Hey folks, Harry here…. Just had an hour long conversation with James Cameron. In fact, I was asleep when he called. Usually I ignore the cel phone when asleep, but I was expecting a call from my girlfriend. I answer the phone in garbled sleep voice. The other voice says, “Is Harry Knowles there?” I retort with a sleepy, slightly annoyed… “You got em!” “Hi Harry, this is James Cameron.” PANIC! Quint has my recording equipment for the cel phone. My computer is turned off to take notes. 0-60 had to be done in an eye blink. You see – I was expecting this phone call about 2 weeks ago. It all began with Quint in Santa Barbara when he met James Cameron. He deferred to ask about PROJECT 880, because he had heard other reporters getting the door slammed in their faces in regards to it. Well, edited out of that transcript was Cameron telling Quint that he would call me to tell me exclusively what Project 880 was and unload all the nitty gritty details were. He’d shoot 100% straight with me. Obviously I was anxious. And when the day of his expected call came and passed, I wistfully saw it as another one that… got away. As a result, all the equipment I had ready to record this historic conversation was gone. It was resting at Quint’s Sea Shack ready to interview the director of V FOR VENDETTA. AICN must get off it’s ass and get equipment to all it’s lead writers for exactly this reason. Ok – so what’d he say? PROJECT 880 is AVATAR, or as he put it, “a retooled version of AVATAR” We talked about the scriptment that got out and he said while he was annoyed that it got out, he realized it was really no different than adapting a novel, and that certainly adapting that scriptment, which was incredibly dense as it was, had been a great challenge in and of itself. Now he still doesn’t know if it is going to be BATTLE ANGEL ALITA or AVATAR that comes next. You see deep within the N.S.A. like security of LIGHTSTORM, Jim has been constructing a Virtual Production Studio completely unlike anything anyone has ever seen before. Within that space are two separate teams concurrently prepping and getting ready to shoot back to back essentially over a 3 year span, BATTLE ANGEL ALITA and AVATAR. Because of the films’ mutual lack of a BIG STAR in the lead role, his start up on filming isn’t having to be locked down. So both projects can be prepped right up to the last minute before he calls it as to which is getting made. Why the back and forth? It isn’t because he’s trying to drive us crazy, it’s because he is so in love with both projects that he can’t just emotionally choose one over the other. What has to be decided is which project is the greater commercial introduction to the technology that he’s going to be unleashing upon us. You see. This isn’t just a “next film” to Jim, it’s about evolving cinema as we’ve come to know it. When you’re speaking to him, you’d find yourself not speaking to a crackpot, but to the most lucid evangelical techno-fetishist in the world, who just happens to be a filmmaking god. How can I say that? Well, one of the side projects that he’s doing is working in conjunction with the MALIN SPACE SCIENCE SERVICES group… those are the guys that developed the M.O.C. Global Surveyor that’s been mapping Mars for the last couple of years. That’s completely changed everyone’s belief of what MARS is. Well, the next big NASA mission is going to have a Live Video Stereo Motion Image device that Cameron has been developing with M.S.S.S. to bring us back live 3D video images in full motion from the surface of Mars… all tied to the back of one of those nuclear powered Rovers that’ll be exploring, if all goes well, for years. See… Evangelical Techno-Fetishist. I asked if we could expect any of the Cameron Company Regulars to be in BATTLE ANGEL ALITA or AVATAR. His response was, “I really hope so. Listen, I definitely have my favorites. If I’ve chosen to work with an actor once, it’s probably with a good reason, but if I’ve worked with an actor a couple of times, I’ve stayed friends with them.” Now – BATTLE ANGEL ALITA is seen as the next “franchise” from Cameron. He sees it as a “3 film cycle.” I asked about whether or not he’s seen “Alita” yet, and he confirmed that on both ALITA and AVATAR he’s seen working models that he’s quite satisfied with. With that we began talking about 3D. The camera he is going to be shooting with is called THE FUSION CAMERA, which is scheduled to shoot a U2 Concert in the next couple of days. I love that he knows where his camera is going. Anyway. Jim’s planning on shooting 3D not so much as the stab you in the eye, throw a flaming spear at you type of thing, but as, what he calls, “A More Lucid Window,” through which to observe the worlds that he’s going to unleash upon us. When I began talking about the questionable Home Entertainment application in terms of immediate revenue return, like the 2D market today… especially with this film being seen widely in the superior stereoscopic format. Cameron said that all the at home viewing technology is developed and is sitting waiting for content. Before the technology giants like SONY come out with the perfect 3D at home screening units – they need to have at least 30-40 major popular titles to package to offer in an initial offering to the public. That’s where the retro-fitting of 2D films to Stereo Optics is coming in. 3D STAR WARS, INDIANA JONES, etc. I asked him which of his films would get that treatment and at this time he’s really concentrating on T2 and TITANIC. When I asked about ALIENS, he kinda went a little sheepish on me. It seems that he cringes a bit when he watches ALIENS, as the grain of the film bothers him and it was really pushing what could be done with models and costumes and he doesn’t really care to pull a George Lucas and “fix it”, because that is the best that film could be given the tools at the time, and he feels that after all this new fangled technology is out there – that in 30 years time, people will look at those films with a degree of fondness and appreciation for what they represent. And would take into granted their limitations of technology, the same way we do when looking at WIZARD OF OZ or GONE WITH THE WIND or TEN COMMANDMENTS. Lastly, he wanted people to understand something in regards of the Digital projectors that would be being placed in theaters around the world. These projectors have the capacity to screen things at up to speeds like 120 to 140 fps. The entire industry is going to be shifting to higher frame rates, probably somewhere above 40fps where suddenly the strobing you see or can detect on those big massive battle scenes in films like TROY, which instantly make you disconnect. Those will go away. And on AVATAR and BATTLE ANGEL ALITA it is absolutely necessary to have those higher frame rates, one for the sheer projection of the Stereo images, but also the sort of images he’s planning on putting out there are just the type that at 24 fps, would start to kind of break-up and become unintelligible. The very last thing I asked was in regards to him having a finish line in his head by which point he’ll know for a fact whether it will be BATTLE ANGEL ALITA or AVATAR – and he said it would be a couple of months and that he’d give me a call to keep me in the loop. It seems that Jim has been very respectful of the legwork that we’ve been doing to track what he’s been up to. And feels he should keep us in the loop. OK – so the 5 Cameron films he’s going to hit us with look to be AVATAR, BATTLE ANGEL ALITA 1,2,3 and DIVE… which will be a drama shot in and projected with the latest digital 3D technology. Of my hour on the phone with Jim, I can say this. He is giddy, jocular, dead serious and scarily on target. He’s going to be bringing various key filmmakers to his shoot to show them what he’s doing in terms of these films. Basically, he’s the recruitment monkey to try and get the other guys in long pants to set up and play with the toys he’s been helping to innovate. In fact while on the phone with me, he began to inquire about John Carter of Mars and wants to talk to Favreau about the technology he’s using and it’s applications for BARSOOM. It’s this type of evangelical, “I’ve seen the future,” type of self-assured moxie that I love about Cameron. Did I tell you he was planning on going to the International Space Station and shooting a documentary where he does a spacewalk and the whole 9 yards. Jim is a fascinating fellow to “shoot the shit with” and it looks like we’re going to be doing this again from time to time. Only next time, I hope it is with a bit of warning… and with my equipment bedside and ready. After all… an interview about the future of cinema shouldn’t be left to the waking mind… or maybe, it’s best that it came to mind half in and out of a dream. After all, that is exactly what he’s trying to do. Place a lucid window into the dreams he wishes to share with all of us.

NAŠI MALI GLEDAOCI

Današnji KURIR donosi jednu zanimljivu priču o ciljnoj grupi filma DOBA NEVINOSTI:

DRKADŽIJE

Grupa učenika šestog razreda kragujevačke škole onanisala na času istorije i prošla samo sa jedinicom iz vladanja

KRAGUJEVAC - Petorica dečaka, učenika šestog razreda Osnovne škole "Dragiša Luković Španac" u naselju Beloševac, 17. februara uhvaćeni su kako onanišu na času istorije. Redakciji Kurira obratila se uznemirena grupa roditelja, uglavnom majke devojčica koje idu u isti razred sa petoricom "drkadžija", nezadovoljne kaznama koje su ovi učenici dobili.
Pubertet je čudo jedno
Nebojša Pavlović, direktor OŠ "Dragiša Luković Španac", međutim, tvrdi da su postupili u skladu s propisima.- Tačno je da se to dogodilo i protiv tih pet učenika šestog razreda preduzete su sve zakonske mere. Kažnjeni su jedinicom iz vladanja pred isključenje zbog nemoralnog i asocijalnog ponašanja. Tako je odlučilo Nastavničko veće. Roditelji dečaka obavili su razgovore sa školskim pedagogom. Razgovor sa njima obavili smo i razredni starešina i ja, a onda su upućeni kod psihologa u školski dispanzer - kaže direktor Pavlović za Kurir.
Ne mogu na ekskurziju
Da li su i roditelji te dece koja su se nemoralno i krajnje nedolično ponašala na časovima preduzeli vaspitne i pedagoške mere koje je trebalo ranije, nije poznato. Zbog svega što se dogodilo, saznajemo da je Nastavničko veće OŠ "Dragiša Luković Španac" odlučilo da petorku kazni tako što neće ići na ekskurziju sa ostalim đacima.
Činjenica je da ovo skandalozno ponašanje grupe učenika prevazilazi moći nastavnika i nadležnih u školi i da problem potiče iz kuće. Od roditelja devojčica koji su se požalili na problem saznali smo da nije prvi put da dečaci onanišu na časovima i da se to događalo i ranije, čak i u mlađim razredima.
Naši izvori tvrde da su pojedini roditelji dečaka opravdavali ponašanje svoje dece "hormonima koji rade", uz opasku da klinci to rade i kod kuće.
Devojčice su preplašene. Neke od njih poverile su se majkama da su ti isti momci koji onanišu na časovima skidali pantalone i gaće na odmorima, da pokažu svoju "muškost". "Kada su to radili na časovima, učionica bi smrdela", bio je komentar njihovih vršnjakinja.
Nastavnica koja ih je uhvatila na delu na času istorije, u petak 17. februara, napustila je čas i odmah pozvala razrednog starešinu, koji je došao u učionicu, nakon čega je "stvar" izbila na videlo, a dečaci kažnjeni.

O. J.

FEST U SENCI

U spomen početku FESTa 2006. godine, Dimitrije Vojnov i Aleksandar Radivojević su vam priredili svoju verziju programa. Ima nekih stvari koje su gledali, ima nekih koje bi voleli da vide po prvi put zajedno sa vama na velikim ekranima širom Beograda.

ČINJENICE I SLAGALICE

GLASTONBURY, Julien Temple

THIS FILM IS NOT YET RATED, Kirby Dick

SLASHER, John Landis

INSIDE DEEP THROAT, Fenton Bailey & Randy Barbato

GRIZZLY MAN, Werner Herzog

THE WHITE DIAMOND, Werner Herzog

RAZDRUZENE DRZAVE AMERIKE, Saso Pogorsek

THE SECRET GLORY, Richard Stanley

THE STAR DREAMER, Mads Baastrup & Sonja Vesterholt

NO DIRECTION HOME: BOB DYLAN, Martin Scorsese

TELL THEM WHO YOU ARE, Mark Wexler

ZIZEK!, Astra Taylor (sugestija Anonymous)

ENRON: THE SMARTEST GUYS IN THE ROOM - Alex Gibney (sugestija Anonymous)

WHO GETS TO CALL IT ART?, Peter Rosen (sugestija Anonymous)

ЗМАЈ ОД ШИПОВА: САХРАНА ЈОВА ГРАОВЦА, home video

ĐAVO U TELU

DESTRICTED, Marina Morton Abramovic, Matthew Barney, Marco Brambilla, Larry Clark, Gaspar Noe, Sam Taylor Wood

MELISSA P., Luca Guadagnino

COMBIEN TU M`AIMES, Bertrand Blier

SNUFF-MOVIE, Bernard Rose

HEART IS DECEITFUL ABOVE ALL THINGS, Asia Argento

ZA EVRO VIŠE

LEMMING, Dominik Moll

EL LOBO, Miguel Courtois

TORRENTE 3, Santiago Segura

SHEITAN, Kim Shapiron

PROMEDIO ROJO, Nicolas Lopez

THE WILD BLUE YONDER, Werner Herzog

LES REVENANTS, Robin Campillo

UKUS NESTAŠNIH

HOOLIGANS, Lexi Alexander

DEVIL`S REJECTS, Rob Zombie

RUNNING SCARED, Wayne Kramer

KAMIKAZE GIRLS, Tetsuya Nakashima

BRICK, Rian Johnson

THE GREAT YOKAI WAR, Takashi Miike

TOM YUM GOONG, Prachya Pinkaew

THREE... EXTREMES, Takashi Miike, Fruit Chan, Chan Wook Park

TRANSAMERICA, Duncan Tucker

SURVIVE STYLE 5+, Gen Segikuchi

MAREBITO, Takashi Shimizu

WOLF CREEK, Greg McLean

THUMBSUCKER, Mike Mills

EVROPA VAN EVROPE

DNEVNOY DOZOR, Timur Bekmambetov

9 ROTA, Fjodor Bondarčuk

KAJ BOŠ POČEL, KO PRIDEŠ VEN OD TOD, Saso Podgorsek

KUKUMI, Isa Ćosja

SEJTANOV RATNIK, Stevan Filipovic

EVERYTHING IS ILLUMINATED, Liev Schreiber

OD GROBA DO GROBA, Jan Cvitkovič

INFEKCIJA, Krsto Papić

ZHMURKI, Aleksej Balabanov (sugestija Anonymous)

TOKOVI

SYMPATHY FOR LADY VENGEANCE, Chan Wook Park

TIDELAND, Terry Gilliam

DOMINO, Tony Scott

LORD OF WAR, Andrew Niccol

REVOLVER, Guy Ritchie

CONSTANT GARDENER, Fernando Meirelles

V FOR VENDETTA, James McTiegue

SHE HATE ME, Spike Lee

DON'T COME KNOCKING, Wim Wenders

3-IRON, Kim Ki Duk

MILLIONS, Danny Boyle

BUBBLE, Steven Soderbergh

LUCKY NUMBER SLEVIN, Paul McGuigan

LAST DAYS, Gus Van Sant

GET RICH OR DIE TRYIN`, Jim Sheridan

THE MATADOR, Richard Shepard

STRINGS, Anders Ronnow Klarlund

MATCH POINT, Woody Allen

THE NEW WORLD, Terrence Malick

ICE HARVEST, Harold Ramis (sugestija Anonymous)

FEST - DAN 7

Dimitrijevi pogledi na filmove:

ĆUDLJIVI OBLAK

Srpska publika je uprkos postojanju FESTa i festivala autorskog filma, ostala uskraćena za najvažnija ostvarenja tzv. azijske šok-sineme, pravca početog sredinom devedesetih, u kome su se preplitale provokativne teme, šokantni prizori i pristup na razmeđi repertoarskog i art filma. Na svu sreću tu je bila emisija Šok koridor i ilegalni izvori pa su ti filmovi ipak koliko-toliko dostupni u beogradskim andergraund krugovima. Ovaj pravac stvorio je neke autentične velikane kao što su Takaši Mike i Šinja Cukamoto a znatno je doprineo da se ozbiljno transformišu kako japanski tako i korejski bioskopski mejnstrim.

Ćudljivi oblak reditelja Cai Ming Lianga je pozni i marginalni predstavnik azijske šok-sineme, u kome se jasno prepoznaju šavovi koji dele Liangovu karakterističnu pretencioznost sa takašimikeovskim provokativnim deonicama.

Ćudljivi oblak je konfuzna priča o budućnosti u kojoj vlada suša i lubenice su postale glavni izvor vode, hrane, osveženja i erotskog zadovoljstva.

Kostur Liangove kosmogonije jeste nejasna i nedorečena orvelovska melodrama izpresecana pevačkim numerama koje podsećaju na arhaične mjuzikle a u azijskoj šok-sinemi su već viđene u filmu Sreća porodice Katakuri reditelja Takašija Mikea a agresivnim seksom koji liči na film Bizita Kju istog autora.

Ipak, Mikeova ostvarenja su znatno superiornija i radi svega onoga što pruža Ćudljivi oblak treba prvo njih pogledati. Za razliku od Liangovog filma gde su šokantni prizori seksa tek pokušaj da se uključi u jedan talas koji je već odmakao, kod Mikea to proističe iz same radnje.

Liangov film je stoga samo nevešt primer poznog uključivanja u jedan zanimljiv talas koji je sada na izdisaju. Selektor FESTa već godinama uspešno krije filmove Takašija Mikea od nas. Ove godine nam je prikazao njegovog epigona. Da li to znači da se približava zvanično upoznavanje Srba sa japanskim genijem?

TAMO GDE JE ISTINA

Uvek je zanimljivo kada se autor bioskopske avangarde odluči da snimi film koji se oslanja na pripovedačke matrice repertoarskog filma. Tom prilikom, njegov avangardizam za koji ne važe kriterijumi, može da se uporedi sa radom reditelja pred koje se postavljaju konkretni pripovedački zahtevi. U slučaju filma Tamo gde je istina, avangardni autor je Atom Egojan a repertoarska matrica je detektivski film.

Suočen sa kriterijumom, Atom Egojan se nije pokazao kao naročit reditelj. Njegova priča o komičarskom duetu, jednoj noći, i jednoj devojci, zbog koje će se duet rastati i prekinuti poslovno savezništvo, deluje prilično tromo u poređenju sa vrhunskim otvarenjima savremenog krimića kao što je recimo Poverljovo iz Los Anđelesa Kertisa Hensona. Egojanov filmski izraz je predvidljiv i trom i jedva da vezuje naš pogled za ekran. Scenario je na smenu konvencionalan i arhaičan, nemoćan da uspostavi aktivne glavne likove i ostavlja nesavladive zahteve zvezdama Kevinu Bejkonu, Kolinu Firtu i Alison Lohman.

Egojanov film ne funkcioniše ni kao slika dekadentnog šoubiznisa niti jedne epohe pošto se ni u jedan problem zapravo ne upušta. Sve ovo smo u znatno sočnijem izdanju zapravo već videli u filmu Auto Fokus Pola Šredera.

Konačno, da li je to uticaj pornografije ili ne, ali ni prepoznatljivi Egojanov erotski momenat nije naročito zanimljiv i provokativan.

Tamo gde je istina, u najmanju ruku, stiže jedno tri decenije posle epohe u kojoj bi bio savremen film. Ova misterija bez tajne i iznenađenja jedino dobro stoji u poređenju sa ostatkom FESTove selekcije pošto, makar i na svoju štetu, pokušava da se ugleda na neke artikulisane uzore, za razliku od ostatka programa.

FEST - DAN 6

Dimitrijevi pogledi na filmove:

APORIA

Aporia je rediteljski debi beogradskog stomatologa Arisa Movsesijana, čija je jedina prethodna referenca za bavljenje filmom bio posao ko-scenariste i pomoćnika režije na hrvatskom filmu Svjetsko čudovište Gorana Rušinovića. Svjetsko čudovište je u svoje vreme šokiralo hrvatsku filmsku javnost i maltene je okončalo Rušinovićevu karijeru koja je puno obećavala u vreme njegovog debitantskog filma Mondo Bobo.

Ipak, iz ove vizure Svjetsko čudovište deluje kao kolosalan promašaj koji je ipak bio loš na jedan zanmljiv način, možda baš zbog neobične hladnoće u prisupu likovima koja je atipična za balkanske kinematografije.

Aporia je, međutim, loša na jedan uobičajen, mogu reći tradicionalni srpski način, pošto je jalovi artizam, sličan Rušinovićevom, propušten kroz prizmu kafanskog šarma srpskih glumaca. Za razliku od Rušinovića, Movsesijan je ipak ostavio prostor za dopadljivost i time je Aporia izgubila oreol totalnog kurioziteta i uklopila se u profil lošeg srpskog filma.

Ova apsurdna priča o glumcu koji zahvaljujući Zenonovom paradoksu nikako ne može da stigne na kraj svog životnog puta, referiše na dve mračne tačke naše nedavne kinematografske prošlosti. Po apsurdu i pokušaju avangardnog pristupa liči na Bumerang Dragana Marinkovića, u odnosu na koji deluje ipak kudikamo artikulisanije. Po satiričnom odnosu prema srpskoj kinematografiji podseća na Rat uživo Darka Bajića koji je eto zahvaljujuići Aporiji ipak dočekao da u nekom poređenju posluži kao pozitivan primer.

Ne možemo izbeći diskusiju ni o samom estetskom opredeljenju ovog filma koji objektivno ne spada ni u jedan prepoznatljiv i priznat stilski pravac izuzev novostvorenog talasa srpske provincijske avangarde počete Memom Miloša Jovanovića i Krojačevom tajnom Miloša Avramovića. Movsesijan kao ni prethodbna dvojica očigledno nije razumeo da se konvencionalni filmski jezik mora prevazilaziti a ne zaobilaziti kao što su oni činili.

Još više smeta taj satirični odnos koji Movsesijan ima prema srpskoj kinematografiji i provlači ga kroz ceo film. Naime, ta satira je licemerna zato što upravo samo u takvoj kinematografiji, kojom vladaju neznalice, Aporia uopšte može da bude snimljena i da dobije pomoć Ministarstva kulture.

Jedna od najvećih prednosti srpskog filma je u tome što nije rascepkan na žanrove pa čak i najavangadniji film može imati veliko prisustvo u javnosti i gledanost pošto publika doživljava srpski film kao zaseban žanr. Aporia je još jedno ostvarenje koje će odvratiti gledaoce od eksperimentisanja sa srpskim filmom, a da s druge strane neće imati ni naročitu festivalsku sudbinu, čim joj je premijera na FESTu a ne na nekom ozbiljnom stranom festivalu.

Što se Aporijinog mesta na FESTu tiče, stideo bih se da nas predstavlja pred strancima. Ali, na svu sreću, relevantni stranci nisu došli na ovaj FEST tako da će ovaj promašaj ostati među nama.

BRIŽNI BAŠTOVAN

Jedna od najvećih producentskih grešaka prilikom realizacije špijunskih filmova jeste angažovanje reditelja specijalizovanih za akcioni žanr i ambicija da se špijunski romani automatski pretvore u akcione blokbastere. Iako napetost, intriga, tehnologija i špijunski milje sugerišu trilersku fakturu, uzbuđenje u špijunskim romanima pre svega proističe iz kompleksnih psiholoških odnosa. U većini slučajeva, dakle, špijunske filmove treba da režiraju autori drama, vični prikazivanju psiholoških tenzija.

Najkompleksnije psihološke tenzije postoje u romanima Džona Le Karea. Njegovo pisanje je ponekad toliko sofisticirano da se prosto upitam kako je uopšte uspeo da postane bestseler. Prilikom ekranizacije romana Brižni baštovan Le Kare je, teorijski gledano, idealno uparen sa brazilskim rediteljem Fernandom Meirelješom, koga je naša publika upoznala tek prošle godine sa filmom Božji grad. Mogu reći – prekasno.

Teorijski, dakle, spoj je idealan, pošto je Meirelješ reditelj koji ima dovoljno veštine da ovlada širinom i brojnim zapletima Le Kareovih romana.

U praksi, međutim, ovaj spoj nije do kraja ispunio svoje potencijale. Problem je u tome što se Meirelješ ispostavio kao nelojalan saradnik, fokusirajući svoju političku i estetsku agendu nezavisno od Le Kareovog izvornog materijala i priče o britanskom diplomati koji tokom službovanja u Keniji otkriva da farmaceutske korporacije koriste siromašne Afrikance za zabranjene eksperimente.

Meirelješova jača strana je izvanredno dočarana atmosfera, kako diplomatskog života u Africi, koju umesto Kraljevstva, danas kolonizuju farmaceutske korporacije, tako i urbane paranoje u savremenoj Evropi gde se ispostavilo da su mnoge blagodeti savremenog života istovremeno i mehanizam kontrole i represije nad građanima.

Međutim, Meirelješovi dokumentaristički izleti u prikazivanje lokalne afričike egzotike, delom po uzoru na Božji grad sa kojim se probio, opterećuju film. Praktično, takvo insistiranje na autentičnosti pretvara se iz Meirelješovog obeležja u potrošen manir, pa u krajnjoj liniji i ozbiljnu manu.

Brižni baštovan je, kad se podvuče crta, zanimljiv film, sa nekim impresivnim deonicama. Ipak, nije sve ono što bi susret Le Karea i Meirelješa trebalo da bude. Šteta. Senka nesnimljenog klasika će zauvek pratiti ovaj pristojan film.

ŠTO JE MUŠKARAC BEZ BRKOVA?

Novi talas hrvatske proze koji predvode autor poput Ante Tomića, Zorana Ferića, Borivoja Radakovića, da navedem samo neke, spojio je hrabar tretman savremenih tema sa pitkim stilom pisanja, izbrušenim u novinarskom radu. Jednostavan i savremen izraz ove generacije pisaca nije prošao nezapaženo ni u dramskim umetnostima pa Tomić ima već dve ekranizacije, Ferić je pisao za televiziju a Radaković za pozorište.

Što je muškarac bez brkova? je prva ekranizacija romana Ante Tomića, a sledeća nas čeka već 22. marta u filmu Karaula Rajka Grlića.

Film Hrvoja Hribara Što je muškarac bez brkova? u najboljem stilu starih jugoslovenskih romantičnih komedija poput Nije lako sa muškarcima Mihaila Vukobratovića tretira ruralni međugorski milje sa kojim smo se upoznali u naslovima poput Braće po materi Zdravka Šotre.

Ako je Tomić i imao nekih većih ambicija u romanu, Hribar je formulisao samo jedan jasan, pitak i sporadično vrlo duhovit repertoraski film za lokalnu upotrebu. Možda je tako i bolje.

I na tom planu ovaj film postaje jako važan putokaz za srpsku kinematografiju. Jedan od najzanimljiijih programa Festivala istočnoevriopskog filma u Kotbusu jeste upravo selekcija najgledanijih filmova u tom regionu. Ako bi smestili Što je muškarac bez brkova? u kontekst bioskopske ruralne komedije, a ne vidim zašto ne bi, moramo se postideti činjenice da su naši predstavnici u tom žanru Zona Zamfirova i Ivkova slava Zdravka Šotre odnosno serijali Dragoslava Lazića i konačno Sivi kamion crvene boje Srđana Koljevića.

Hrvatska kinematografija je jako retko uspevala da proizvede komunikativne bioskopske naslove. Na primeru ovog filma, izgleda da su nas u tome već i nadmašili.

Kada naslove poput Sivog kamiona crvene boje i Ivkove slave uporedimo sa regionalnim komercijalnim filmovima, kao što su Bal-Kan-Kan Darka Mitrevskog i Što je muškarac bez brkova? Hrvoja Hribara – dobijamo neprijatnu sliku o krizi našeg repertoarskog filma koji je ipak temelj bioskopskih rezultata i osnov svake ozbiljne kinematografije.

FEST - DAN 5

Dimitrijevi pogledi na filmove:

MANDERLEJ

Lars Fon Trir je svakako jedan od najdrskijih autora savremenog evropskog filma. O njegovom radu mogu se donositi samo subjektivni sudovi pošto mu se filmovi u teorijskom pogledu drže kao zaokružene konceptualne sredine. Međutim, pošto bioskopsko iskustvo nije samo teorija, subjektivni utisak igra jako važnu ulogu.

Pošto je javnost polarizovana u tim subjektivnim utiscima, neka ih svako formira sam. Ova kritika će pre svega pokušati da definiše šta nam je to Fon Trir pružio ovog puta.

Od avangardnih početaka u kojima je godarovskom ekscentričnošću i tehnološkom usavršenošću pokušavao da stvori savršeni derivat francuskog Novog talsa, preko kombinovanja uglačanih žanrovskih koncepcija melodrame i horora u seriji Kraljevstvo do diverzantskog aktiviranja bombe zvane DOGME koja je razorila evropski filmski akademizam, Fon Trir je sa svakim filmom pokušavao nešto novo ako već zaista nije i pomerao granice.

Manderlej je po prvi put u njegovoj karijeri ponavljanje već uspostavljenog koncepta.

Naime, Manderlej se nadovezuje na teatralizam prethodnog filma Dogvil i u istom maniru nastavlja istraživanje američke istorije, teatra na filmu i granica gledalačke izdržljivosti.

Međutim, voleli vi Dogvil ili ne, taj film za za razliku od Manderleja ima istinsku i aktuelnu holivudsku divu Nikol Kidman u glavnoj ulozi, po prvi put viđen brehtovski koncept konstruisanja radnje, indirektan a opet jasan ideološki podtekst i ekstremno trajanje od tri sata. Dogvil je grandiozan i rizičan projekat koji zaslužuje poštovanje.

Manderlej izgleda kao mlađi, nerazvijeni brat Dogvila. Nema više Nikol Kidman, koncept je već viđen, ideologija je eksplicitna a film traje oko prihvatljiva dva sata. Zato bi ga pre mogli nazvati reprizom, ublaženim Dogvilom, a to bi moglo malo da razočara čak i one koji ga vole.

TRI SAHRANE MELKIJADESA ESTRADE

Tri sahrane Melkijadesa Estrade je bioskopski rediteljski debi Tomi Li Džonsa, iskusnog epizodiste koji je početkom devedesetih doživeo puno priznanje, osvojio oskara i našao se na A-listi holivudskih glumaca.

Uvek je zanimljivo kada iskusan glumac odluči da režira. Kroz njegov rad se onda može proceniti koji je reditelj ostavio najjači utisak u glumačkim danima. Tako se u radu Klinta Istvuda oseća uticaj Dona Zigela i Serđa Leonea, reditelja koji su ga oblikovali kao ikonu, dok Kluni recimo radi više na tragu Stivena Soderberga i Braće Koen sa kojima je snimao nezavisne projekte tzv. projekte-ljubimce.

Paradoksalno, Tomi Li Džons se opredeljuje za pristup iz filmova u kojima nije učestvovao. Štaviše, mogu reći da se Džons opredelio za pristup iz filmova koje je tek nedavno gledao. Tri sahrane Melkijadesa Estrade napisao je Giljermo Arijaga, scenarista filmova Pasji život i 21 gram. U njegovom prepoznatljivom maniru izmešani su vremenski tokovi i zapleti koji se naizgled ne dotiču a grade priču o prijateljstvu dvojice stočara – Teksašanina i Meksikanca, o Meksikančevoj smrti i Teksašaninovom pokušaju da ga dostojno isprati. Arijagin rad sa Alehandrom Gozalesom Injarituom je očigledno zaintresovao Džonsa i ovo je njegov pokušaj da se izrazi na isti način.

U rediteljskom smislu, Tomi Li Džons je najsnažnije inspirisan Stranputicama Aleksandera Pejna i njegovim relaksiranim pristupom filmskoj priči, oslonjenim na glumce i minimalne rediteljske intervencije.

Giljermo Arijaga i reditelj njegovih meksičkih filmova Alehandro Gonzales Injaritu, prešli su iz Meksika u Holivud ali kao da duhovno nisu napustili socijalni intenzitet meksičkih okolnosti. Dok je taj neamerički socijalni pesimizam opterećivao 21 gram, u Tri sahrane Melkijadesa Estrade dobija smisao pošto se film dešava na američko-meksičkoj granici. Štaviše, Arijaga koristi granicu da se iz meksičke vizure pozabavi Amerikom. Dok je u 21 gram preneo meksički intenzitet u Ameriku, pa film nije funkcionisao, u Tri sahrane Melkijadesa Estrade, Arijaga ostaje u Meksiku i komentariše Ameriku. Otud se po prvi put u njegovom radu oseća snažan crni humor koji ne proističe iz radnje i karaktera već iz ciničnog piščevog pristupa.

Tomi Li Džons kao glumac i reditelj je tako sveden na katalizator Arijaginih zamisli a Tri sahrane Melkijadesa Estrade je komunikativna cinična priča koju kompleksna struktura čini pretencioznijom i ambicioznijom nego što zaista jeste.

Film ovakvog sadržaja i naslova stalno poziva na gledanje Pekinpoovog klasika Donesite mi glavu Alfreda Garsije. Podsećanje na Pekinpoa ne pomaže Tomi Li Džonsovom debiju. Čak naprotiv.

FEST - DAN 4

Dimitrijevi pogledi na filmove:

HOD PO IVICI

Holivud je bio najsnažniji u periodu kada su filmovi bili definisani pričama a ne žanrovskim odrednicama, zvezdama i ciljnim grupama. Moglo bi se reći da su filmske priče u tom smislu danas zamrle, izuzev u jednom malom getu holivudske produkcije – u biografskim filmovima.

Biografski filmovi nužno podvlače značaj priče zato što govore o životu određene ličnosti koji u svojoj sveobuhvatnosti podrazumeva razne žanrove i isključuje kompromise sa zvezdama i ciljnim grupama jer istorijska ličnost prodaje film.

Hod po ivici je biografski film o Džoniju Kešu, jednoj od najvećih ikona u istoriji američke kulture. Keš je prešao dug put od folk zvezde do prihvaćene vrednosti među elitom, od posrnulog stara do produhovljenog gurua. Hod po ivici se bavi Kešovim kanonskim usponom na tron glasnogovornika američke mračne strane i u toj priči nailazi na neke prepreke koje reditelj Džejms Mengold ne može da reši.

Naime, Kešova priča o usponu je verovatno jedna od klasičnih iz zbirke o američkom snu. Njegova priča je ona iz koje su izgrađeni svi klišei o usponu i tužna je istina da danas, kad se ispriča, deluje ne kao izvor koji je sve inspirirsao već kao izlizana kopija.

Mengold nije uspeo da je osveži i njegov film deluje stereotipno umesto da bude arhetipski. Greška je verovatno u tome što je Mengoldov pokušaj da mitologizuje Keša razotkrio svu potrošenost matrice uspeha koju je uspostavio sam pevač. Umesto anticipacije događaja, razvoj Kešovog života i stvaralaštva deluje predvidljivo, a sve prepreke koje se pred njim pojavljuju, u sebi kao da sadrže klice budućeg trijumfa. Autori su morali da traže rešenje na drugom putu – gledaoci naime znaju šta će Keš postati i trebalo je da nas burnije uvedu u okolnosti koje su ga u tome onemogućavale. Hod po ivici ostavlja utisak da se Keš sa lakoćom izborio sa svim nedaćama a to naprosto nije tačno, i na tom planu ozbiljno izneverava istinu o njegovom životnom putu.

Mengold je sve to činio iz najbolje namere. Ipak, gledaoci su na kraju dobili trom, arhaičan i rutinerski film.

Na kraju se upitam da li bi film možda bio svežiji da je Mengold pokušao da razobliči Keša?

Martin Skorseze je u Avijatičaru učinio upravo suprotno, uzeo je kompromitovan, tabloidski, život Hauarda Hjuza, eliminisao sve bolne delove i prljave detalje i podsetio nas zašto je taj čovek bio velikan.

Mengold je verovatno trebalo da učini suprotno i da nam pokaže naličje Džonija Keša, Čoveka u crnom, i tada bi sigurno bolje razumeli njegovu ličnu tamu, njegovu muziku i još više cenili njegovu višedecenijsku ljubav sa Džun Karter koja je, kada su umrli jedno za drugim pre par godina, postala najveća američka melodrama.

Hod po ivici nažalost nije tako epohalan. Mengoldov film je troma i arhaična freska sa pevanjem, upotrebljiva samo kao zgodna dopuna opštoj kulturi.

PROVALNIK

Južnokorejski reditelj Kim Ki Duk postao je ljubimac FESTove publike sa filmom Proleće, leto, jesen zima i ponovo proleće 2004. godine i uz Fatiha Akina čini deo FESTove osovine sa Berlinom.

Kim Ki Dukov rad poslužio je i kao spona sa radom Čen Vuk Parka koga je FESTova publika upoznala prekasno, tek sa filmom Old Boy prošle godine. Njih dvojica su danas frontmeni izuzetno snažne južnokorejske kinematografije koja svake godine isporuči i komercijalna i avangardna ostvarenja vrhunskog nivoa. Međutim, ono što je dragocena osobina južnokorejske kinematografije to je statistika da su tamo i avangardna ostvarenja izuzetno gledana, što stalno oplemenjuje i unapređuje njihov mejnstrim.

Koliko god Kim Ki Dukov rediteljski postupak delovao ekscentrično, Provalnik se može posmatrati i kao festivalski eksperiment, i kao repertoarski ljubavni film, a to je valjda najveći kompliment koji jedno ostvarenje može da dobije.

U korejskoj reprezentaciji, Kim Ki Duk je, za razliku od energičnog Čen Vuk Parka, ostao poslednji neiskvareni predstavnik kontemplativnog filma koji ne ide linijom manjeg otpora i postavlja zanimljive dileme pred gledaoca.

Provalnik je uzbudljiva priča o mladom osobenjaku koji krstari Seulom na motorciklu i distribuira reklamne letke. Potom proverava sa kojih su ulaznih vrata leci skinuti, a to znači da je kuća prazna i tu se useljava. Tokom jednog od takvih boravaka, ispostavi se da kuća nije ostala prazna i rađa se jedna neobična ljubavna priča.

Kim Ki Duk je u Provalniku slično Proleću..., uzeo radikalan koncept neverbalnog glumačkog izražavanja. Dukovi usamljeni likovi se definišu kroz radnju i sa jako malo reči. Time se Kim Ki Duk vraća jednoj od zaboravljenih paradigmi sedme umetnosti a to je da se dobar film poznaje po tome što je jasan čak i ako ne razumeš dijaloge.

Kim Ki Duk nije jedini predstavnik takvog rediteljskog opredeljenja ali svakako jeste najkomunikativniji među njima. Njegovi filmovi su podjednako dinamični kao većina konvencionalnih ostvarenja i samim tim mogu imati svoje mesto na bioskopskom repertoaru.

Koliko god delovao avangardno, Kim Ki Duk je zapravo vrlo konzervativan. On snima jasne i zaokružene priče u skladu sa vrhunskim estetskim principima koji su uspostavljeni na počecima kinematografije.

Kim Ki Dukov fundamentalizam je lek za zalutali savremeni film.

FEST - DAN 3

Dimitrijevi pogledi na filmove:

KAPOTI

Kapoti Beneta Milera je biografski film koji je, paradoksalno, ugušen svojom najvećom vrlinom i svojom najvećom manom.

Milerov film se bavi svakako najzanimljivijim periodom u životu američkog šik pisca Trumana Kapotija, kada je istražujući svirepo ubistvo uzorne provincijske porodice, bard urbane dekadencije morao da ode duboko u konzervativni pojas Amerike i posvedoči o slomu porodičnih ideala.

Najveća vrlina filma je svakako gluma Filipa Simora Hofmana koji je potpuno preslikao Trumana Kapotija. Kapoti je jedna od ličnosti koja je više puta interpretirana na malom i velikom ekranu. Igrali su ga razni glumci u devet različitih naslova, a Majkl Džej. Burg čak dva puta! Kuriozitet je da Burg u samom Kapotiju igra Trumanovog daljeg rođaka Tenesi Vilijamsa. Ipak Hofman je doveo imitaciju Kapotija na najviši nivo. Ova vrlina je paradoksalno ugušila film zato što je Hofmanova interpretacija Kapotija svedena na imitaciju i toliko oslonjena na mimiku da gotovo uopšte nema ekspresije. Hofmanov trud je neizmeran. Uspeo je da dovede Kapotija pred nas ali nam nimalo nije pomogao da ga razumemo.

Hofmanova gluma je zatim neuravnotežena i u odnosu na ostatak glumačke podele čije su interpretacije mnogo bliže tumačenju nego imitaciji, pa bi se na kraju moglo zaključiti kako su epizodisti adekvatnije odgovorili zadatku od maestralnog Hofmana iza čije bravure postoji samo praznina.

Najveća mana filma je režija Beneta Milera. Njegov rediteljski koncept se isključivo fokusira na praćenje Hofmanove imitacije Kapotija, po cenu žrtvovanja ritma i kočenja svih pripovedačkih zakonitosti.

Milerov Kapoti je monoton, čak i po FESTovim standardima dosadnog umetničkog filma. Ko poznaje Kapotijev opus i biografiju treba da uzme uzorak iz ovog filma i okusi Hofmanovu imitaciju slavnog pisca. Međutim, Kapoti se pojavljivao dosta na ekranu, čak i u nekim poznatim filmovima kao što je recimo Eni Hol Vudija Alena tako da su fanovi u krajnjoj liniji i upoznati sa njegovom pojavom.

Ko se do sada nije upoznao sa Kapotijevim radom i biografijom, bolje neka pročita nešto iz njegovog opusa pošto mu ovaj film nikako neće pomoći da upozna slavnog književnika.

Ove godine nas čeka i film pod naslovom Neslavan Daglasa MekGreta u kome će biti rasvetljen isti ovaj set događaja iz Kapotijevog života. Možda ćemo sa tim filmom imati više sreće.

GOSPOĐA HENDERSON PREDSTAVLJA

Gospođa Henderson predstavlja je ostvarenje koje se na programu FEST-a našlo zahvaljujući minulom radu Stivena Frirsa. Frirs je nesumnjivo jedan od karakterističnih FESTovih autora i opus ovog kameleona britanskog filma nudi prilično relevantan presek jedne filmske epohe.

Činjenica da je Frirs toliko dugo jako blizu žiže filmskih dešavanja svedoči o tome da je naučio kako da opstane. Od gangsterskog filma Hit, preko Mog lepog vešeraja u kome dotiče temu etničkih i seksualnih manjina, oživljavanja holivudskog kostimiranog ljubića u Opasnim vezama, produžetka Alan Parkerove fascinacije irskom sentimentalnom prozom Rodija Dojla u Kopiletu pa sve do uvođenja Nika Hornbija na velika vrata u High Fidelity, Frirs je držao ruku na pulsu mejnstrima za prosvećene.

Gospođa Henderson ipak stoji najpre kao simbol snage BBCja kao javnog servisa kome je u ovom slučaju potčinjen i sam Frirs. Iako su britanske televizije poznate kao dom nezavisnih i avangardnih autora u šta se i sam Frirs uverio na početku svoje karijere, veći deo njihovog programa ipak čine savršeno oblikovane i komunikativne priče o značajnim ljudima i događajima, Gospođa Henderson jeste jedan od takvih konfekcijskih filmova a Stiven Frirs je samo egzekutor.

Gospođa Lora Henderson je čuvena po tome što je osnovala prvi londonski varijete sa obnaženim plesačicama. Frirsov film prati amplitudu razvoja tog varijetea i istražuje motive zašto bi ga neka dama osnovala.

Film se zaustavlja na pitkoj i efikasnoj ali vrlo površnoj pripovesti o jednoj intrigantnoj ličnosti ali je ne uzdiže iznad nivoa čistog kurioziteta.

Razigranost Džudi Denč i Boba Hoskinsa samo maskira svu prazninu Frirsovih likova a pisci vešto izbegavaju da do kraja razviju najkompleksnije scene.

Šteta.

Priča o Lori Henderson je sadržala u sebi znatno više potencijala za autorsku studiju zato što se upravo kroz priču o vizionarskom varijeteu mogla istražiti kako tadašnje percepcija seksualnosti tako i neki skriveni društveni odnosi.

Frirs na ovom zadatku naprosto nije uključio svoje analitičke sposobnosti i potpisao je komunikativnu melodramu kojoj je mesto u popodnevnom terminu na malom ekranu a ne na filmskim festivalima.

FEST - DAN 2

Dimitrijevi pogledi na filmove:

LAKU NOć I SREĆNO

Kada bi savremenom kinematografijom vladali ozbiljni estetski kriterijumi, Džordž Kluni bi sa filmom Laku noć i srećno važio za tipičan primer krize drugog filma. Međutim, pošto današnjim filmom vladaju oduševljenje konceptom i potpuna zbunjenost oko zanatskih merila, Laku noć i srećno je proglašen za trijumf i nominovan za brojne oskare.

Posle vrlo zabavnog i lucidnog parabiografskog filma Ispovesti opasnog uma, o televizijskom voditelju Čaku Berisu, Kluni se u projektu Laku noć i srećno vraća sa plitkom istorijskom skicom o čuvenom televizijskom novinaru Edvardu Marouu, čiji je rad započeo urušavanje Makartijeve antikomunističke histerije.

Služeći se stilskim arsenalom nešto ambicioznije Holmarkove televizijske drame, Kluni tek na nekoliko mesta pokazuje lucidnost na nivou svog debija. Ta lucidnost je prvo iskazana kroz apsolutnu stilsku svedenost filma, bez podvlačenja nosećih karaktera, što izjednačava junake i sve ih čini podjednako bitnim, apsotrofirajući timski rad televizijske ekipe, a potom i svođenjem Džozefa Makartija na pojave u dokumentarnim snimcima čime mu je pružena prilika da 2005. godine sam sebe brani. Samim tim Makarti nije prepušten nekoj glumačkoj interpretaciji i mogućnosti da film bude optužen za tendenciozno ofilmotvorenje ove kontroverzne istorijske ličnosti, naročito omražene u Holivudu koji je bio jedna od omiljenih tema njegove istrage. Setimo se kako su mnogi glumci odbili da ustanu i odaju počast čuvenom reditelju Iliji Kazanu kada je dobijao oskara za životno delo i to sve zato što je svedočio protiv svojih poznanika pred Makartijevim komitetom.

U naivnim momentima pak Kluni upada u klopku tipično holivudskog mitologizovanja Edvarda Maroua, što ne bi trebalo da bude ishod ovakve političke studije. Kako bilo, tranziciona Srbija nije plodno tlo za ovakav politički film jer ovde Kluni propoveda pokrštenima.

Mi već znamo da Amerika ima tamnu stranu. A Kluni nam van te propovedi zapravo ne nudi ništa drugo.

MARINAC

Marinac Sema Mendesa je dvosekli anti-ratni film. Prvo, anti-ratni je zbog svoje pacifističke poruke. Drugo, anti-ratni je zbog svog otpora prema žanru ratnog filma. Iako se ratni film kao odrednica nalazi na ničijoj zemlji, pošto od drugih žanrova preuzima pripovedačke mehanizme i oplemenjuje ih lociranjem u stvarne vojne konflikte, ipak bi mogli reći da je ova vrsta razvila neku vlastitu estetiku.

Marinac govori o kratkotrajnom Zalivskom ratu 1991. godine o kome imamo prilično šturu filmografiju, u rasponu od sudske vojne drame Hrabrost pod vatrom Edvarda Zvika do cinične krimi-komedije Tri kralja Dejvida Rasela. Karakteristiku ofilmotvorenja Zalivskog rata možda najbolje mogu definisati filmovi Bravo dva nula Toma Klega i Onaj koji se izvukao Pola Gringresa. Oba ova filma govore o istoj operaciji britanskih komandosa s tim što je Klegov definiše kao junaštvo a Gringresov kao primer javašluka. Zalivski rat je dakle ambivalentna, polemička tema, koju Mendes dodatno uvrće apsurdom.

Naime, Marinac je film o momku koji ubrzo po prijavljivanju u Marince shvati da ne želi da bude vojnik a onda biva poslat u rat koji traje tek par dana. U ovoj priči nema drame. Drame bi bilo da je to film o mukotrpnom ratnom iskustvu mladog vojnika razočaranog u vojsku, ili pak o razočaravajuće kratkom ratu koji zadesi ratobornog vojnika.

Ovako, bez drame, Mendes pretvara Marinca u niz spojenih anegdota iz vojničkog života, pa posle priče o momku koji ne želi da bude vojnik i sukobu koji nije izrastao u rat, samo dobijamo utisak o Semu Mendesu, reditelju koji je pobegao od vlastitog filma.

PRODUCTION UPDATE

Šta se zbiva sa DOBOM NEVINOSTI?

Izgleda da je naš sajt postao deo nezaobilazne Internet kulture i mediji su počeli da primećuju naš mali projekat. Već nekoliko dana nam se često javljaju sa pitanjima o DOBU NEVINOSTI i sad stvari postaju zanimljive jer moramo da formulišemo svoj stav za medije. To nije baš lako. Naime, ne volimo mnogo da pričamo o stvarima koje su nesigurne, a opet s druge strane naše novine objavljuju da je angažman Monike Beluči u POSLEDNJEM KRUGU U MONCI 2 već gotova stvar pa samim tim DOBA NEVINOSTI deluje kao nešto što je zaista izvesno.

A u stvari, valjda i jeste prilično izvesno.

Mnogo smo računali da ćemo zimus dobiti pomoć Ministarstva kulture koja je data svim filmovima, i da smo je dobili sada bi verovatno već bili na pola snimanja. Jako nas je neprijatno iznenadilo kada se ispostavilo da smo bili trinaesto prase. Trinaesti prasići. Prosto je šokantno ko je sve dobio. Taj preokret nas je dosta obeshrabrio, ali onda smo ipak odlučili da idemo dalje i u međuvremenu smo napisali novu verziju scenarija koja je ekonomičnija na planu budžeta i film smo iz ensemble comedy pretvorili u buddy flick i nadamo se da sada bolje funkcioniše.

Jedan od razloga što se nismo javljali neko vreme jeste i proces pregovora sa nekim od moćnijih producentskih kuća, sa kojima smo mislili da sklopimo neku vrstu kreativnog savezništva. U tome međutim, nismo uspeli. Pregovori su bili mukotrpni, sa dosta čekanja, i na kraju nisu uspeli zbog profila našeg projekta. Naime, DOBA NEVINOSTI je tinejdžerska komedija, repertoarski film, ali opet nije Šotra pa ne može da garantuje pola miliona gledalaca pre nego što se nađe u bioskopima. S druge strane nije politički-pretenciozni film pa da može da se osloni na fondove i evropski novac. Reč je o rizičnom repertoarskom filmu što je ipak prekompleksno za naše producente u ovoj klimi.

Ipak, ovi pregovori su bili korisni zbog toga što su u okvirima srpske filmske čaršije stvorili neki visibility našeg projekta, tekst je prošao kroz razne ruke i počelo je o njemu da se priča. Što je najvažnije, uglavnom pozitivno.

Takođe, ovi pregovori su podrazumevali i određene kreativne diskusije od kojih neke deluju zaista zanimljivo. A neke ne. Dočekali smo još jedno proleće. Proleće je doba godine kada sve cveta, lišće raste na drveću, mladi se zaljubljuju i srpske filmadžije kreću na nove republičke i gradske konkurse. Mi smo takođe sada u toj fazi. Uskoro će biti raspisan Konkurs za sufinansiranje filmskog stvaralaštva i konkurisaćemo sa DOBOM NEVINOSTI. Ukoliko dobijemo pomoć na tom Konkursu onda snimamo film.

Ovaj Konkurs će biti paklen. Prošle godine nije bilo Konkursa i sada će se svi sjatiti na ovom takmičenju. Međutim, na Konkursu uvek mora da dobije i neki debitant što nama sužava konkurenciju.

Uporedo, naš produkcioni tim radi na tome da do kraja izdefiniše sve dilove koje smo već sklopili, skautuju se lokacije uz pomoć našeg mladog ali već eminentnog scenografa Nikole Berčeka koji nam JAKO PUNO pomaže, i smišljaju se razne opcije kako doći do filma, od najoptimalnije do najpesimističnije.

ČEKAJUĆI FEST SA SPIELBERGOM

Pošto je ionako uvek bolji običan bioskopski repertoar nego selekcija FESTa, evo jedne preporuke za predstojeće dane u kojima će vas mediji ionalo gušiti fetišizacijom bioskopa. Na dobrom DiVXu, preporučujemo Awards kopiju, ili ako već mora u bioskopu, pogledajte novi Spielbergov film. Podsetiće vas na to zašto je on bitan reditelj. Evo Dimitrijevog komentara na film:

Minhen je film koji bi obavezno trebalo da pogledate. Ali pre gledanja treba da prilagodite svoja očekivanja. Moglo bi se desiti da zalutate i ostanete razočarani.

Reklamna kampanja previše insistira na političkom i istorijskom kontekstu priče o osvetničkoj operaciji koju su preduzeli operativci MOSADa protiv glavnih inspiratora i inženjera masakra izraelskih olimpijaca u Minhenu 1972. godine. Nažalost, ovo je film koji nema apsolutno nikakvu političku težinu dok mu je istorijska preciznost takođe krajnje diskutabilna.

Političku težinu nema pošto je izraelska osveta protiv Palestinaca tek jedan od brojnih samovoljnih i nelegalnih nasilnih činova koji su počinjeni u toku višedecenijskog sukoba. Jedna od karakteristika MOSADovih dejstava jeste insistiranje na spektaklu i minhenska osveta je jedan od njih. Za razliku od španskog filma El Lobo koji problemski govori o borbi parapolicijskih snaga iz poznog frankizma protiv baskijskih separatista, Minhen ni u jednom trenutku ne istražuje ozbiljne implikacije koje nose teroristički načini borbe protiv terorista. S druge strane ukoliko vas zanima nadnacionalni aspekt izraelske tajne službe preporučujem francuski film Erika Rošana Patriote, dostupan u našim videotekama. Konačno, iako je bombastično nazvan Minhen, ovaj film se ne bavi ključnom temom koja proističe iz Olimpijskog masakra a to je – zašto su Olimpijske igre nastavljene posle zločina? Crni septembar je mučki ubio jedanest izraelskih sportista 1972., ali je Olimpijski komitet istom prilikom sahranio Olimpizam pokazavši svoje bestidno korporativno lice.

Istorijski, Minhen je prilično proizvoljan zato što je baziran na knjizi potpisanoj pseudonimom, tretman junaka je krajnje stilizovan a sam MOSAD osporava autentičnost filma. Izraelska osveta već je postala de popularne kulture. Videli smo je u odličnom TV filmu Mač Gideona Majkla Andersona, takođe dostupnog na videu, a, recimo, ubistvo holandske atentatorke u Minhenu kao da je preslikano iz odličnog Šendorferovog filma Špijunske tajne sa Vensan Kaselom i Monikom Beluči, pa više ni ne znamo gde se graniče film i istorija.

Međutim, kad se nađemo u predelu filma, Spilberg nudi niz prijatnih iznenađenja. On verovatno ne bi bio zadovoljan ovim tumačenjem, ali Minhen je istinski zabavan film. I ništa više od toga.

Posle dužeg vremehna imamo priliku da vidimo ozbiljno koncipiran i beskrajno vešto realizovan špijunski triler u najboljem maniru britanskih reditelja sa kraja sedamdesetih. Govorim o radu generacije koja je došla sa televizije i u film unela preciznost, jednostavnost i aktuelnost malog ekrana i spojila je sa produkcionim uslovima koje nudi bioskop i naslovima kao što su sam Mač Gideona, Poslednja opcija, Četvrti protokol ili Bornova nadmoć. Minhen ima izvanrednu lakoću izlaganja priče i likova, vešto realizovane akcione sekvence od kojih barem dve predstavljaju nesumnjivo osveženje za savremeni žanrovski film i što je najvažnije smrtno ozbiljan tretman junaka i situacija.

Ozbiljan pristup svakako proističe iz toga što je Spilberg u ovom filmu želeo da uporedo snima i triler i moralnu studiju. Međutim, moralni aspekt je u tom procesu nekako zakržljao, ostavivši Spilberga na terenu čiste filmske zabave gde nas je vrlo dobro podsetio kako je postao veliki reditelj, ali i zašto je njegovo okretanje pretencioznim temama veliki gubitak za savremeni Holivud.

Mnogi će reći da je Spilbergov rad neizlečivo infantilizovao američki repertoarski film. No, takav uticaj u svetu zabave može biti čak i poželjan, Problem je u tome što je Spilberg umnogome infantilizovao i tretman ozbiljnih tema u američkom filmu. Imamo sreće da se dete u Spilbergu ovog puta opredelilo za igru koja nije za odrasle.

Dimitrije

NEVINOST NA BLIC

Beogradski tisak se najzad dokopao našeg bloga, što je bio povod da "Blic" objavi prvi novinski članak o "Dobu nevinosti". Evo šta kaže ovaj dnevnik:

Maćeha koju niko ne želi
Lena Bogdanović u novom filmu Dimitrija Vojnova "Doba nevinosti"
Uskoro će početi snimanje novog domaćeg filma "Doba nevinosti", scenarista je Dimitrije Vojnov, a reditelj Danilo Bećković. Reč je o ostvarenju koje govori o dvojici maturanata koji se zaklinju da će pokušati sto duže da ostanu nevini. Njihovo obećanje pokušavaju da osujete razvratne srednjoškolke, radnice iz video-klubova, prostitutke, pohotne maćehe i mnogi drugi. Pohotnu maćehu u ovom filmu igraće atraktivna glumica Lena Bogdanović. - Da, ja ću igrati maćehu jednog od dečaka. Nju ne bi baš svako poželeo u kući. To će biti jedna od glavnih ženskih uloga. Koliko znam, u filmu će igrati i Vesna Trivalić, a za ostale uloge će tek biti organizovani kastinzi - priča Lena Bogdanović. Ona dodaje da će ovo biti generacijski film, interesantan prvenstveno tinejdžerima. Ukoliko sve bude u redu, ova komedija bi do kraja godine trebalo da se pojavi u domaćim bioskopima. Lena je trenutno zauzeta radom na filmu "Agi", reditelja Milutina Petrovića. U tom dečjem filmu igra ujnu jednog dečaka. Ipak, pored ovih obaveza, Lena kaže da uspeva da dovoljno vremena posveti dragim osobama i, naravno, dečku Srđi Popoviću. - Moja profesija je takva da uglavnom mogu da nađem dovoljno vremena za sve. Za Dan zaljubljenih smo išli u Galeriju "Nju moment" na otvaranje izložbe, i lepo smo se proveli. Moram priznati da ne držimo mnogo do tog dana, a što se poklona tiče, često ih poklanjamo jedno drugom - objašnjava mlada glumica.

OUR LIVING DEAD VIRGIN

Redovni posetioci DOBA NEVINOSTI se verovatno sećaju jednog od retkih zaista nevinih reditelja koje smo predstavili na našem Blogu. naravno, reč je o Emily Hagins koja je dobila grant od Texas Filmmaker's Production Funda pre nekoliko meseci. Reč je o trinaestogodišnjoj devojčici koja je snimila celovečernji zombi film PATHOGEN. Ubrzo pošto je dobila grant neko joj je provalio u kuću i ukrao opremu, kameru i kompjutere... Ko god da je to uradio treba da se stidi, barem koliko i Komisija koja je dala pare KROJAČEVOJ TAJNI. Očigledno svako ima svog Olega Novkovića, no vratimo se priči o Emily Hagins. Dakle, njen film će doživeti premijeru 25. marta u Ostinu, tri dana posle premijere filma KARAULA Rajka Grlića i dan posle USLOVNE SLOBODE Miroslava Živanovića. Najavljuju da je film još uvek nedovršen jer porodica više nije imala sredstava da joj pomogne u post-produkciji. U svakom slučaju, njen film će imati premijeru u ostinskom bioskopu u kome su počeli neki od najvećih savremenih autora. Svaka čast!

BEKMAMBETOV SLATE

Universal Pictures je kupio prava za strip Christiana Gossetta THE RED STAR, koji će razvijati autor NOĆNE STRAŽE Timur Bekmambetov sa opcijom da režira. RED STAR je epska ratna saga smeštena u izmaštani Sovjetski Savez gde uporedo postoje čarobnjaci u vojnoj službi i monolitna tehnologija. Studio je još uvek u potrazi za piscima koji bi adaptirali projekat...

MUZIČKA NEVINOST

Gubljenje nevinosti je čest motiv u umetnosti. Međutim, možda i najzanimljiviji, a svakako najzabavniji diskurs na tu temu možemo naći u pop muzici mladih koja po svom kontrakulturnom potencijalu može biti prepoznata kako u u a priori kontrakulturnim i progresivnim formama tako i u oblicima koji spadaju u mejnstrim mada po svom društvenom statusu ipak nisu kultura konsenzusa.

Tu pre svega mislimo na turbo folk koji uprkos svojoj masovnoj popularnosti ipak nije odobren kulturni model u našem društvu već se eventualno toleriše i konzumira uz dozu stida.

Za potrebe ove male analize zadržaćemo se na jugoslovenskoj diskografiji.

U samom hronološkom smeštanju gubljenja nevinosti verovatno je najdalje otišla Zana u pesmi 13 je moj srećan broj gde protagonistkinja pesme eksplicitno kaže da je izgubila nevinost u trinaestoj godini, iliti u ovirima jugoslovenskog školskog sistema, u sedmom razredu osnovne škole. Stihovi, Bilo mi je godina 13, ti si bio moje najsladje iskustvo, mada sam mogla da biram, tebi sam dala preimucstvo. Secam se s pomalo bola, sta smo sve ucinili u mraku, po usamljenom parku, u hodniku, sumarku. 13 - moj je srecan broj, 13 - sad kad nisi moj, 13 - verujem u to, 13 - to je moj srecan broj. To je bio samo trenutak, ispred nas nije bilo perspektive, dao si mi nove vidike, i pruzio najlepse motive. Secam se s izvesnim bolom, sta smo sve pricali u tami, uz muziku s ploca, kad smo bili sami, to neposredno pokazuju. U njima se oseća i izvesni socijalni problem jer su ovo dvoje osnovnoškolaca (mada dečkove godine nisu naglašene) opštili po mračnim parkovima, dakle nisu imali ni smeštaj niti razumevanje roditelja.

Po krivičnom zakonu Republike Srbije inače, maloletnici mogu da stupaju u seksualne odnose posle 16. godine. Na ivici legalnosti je pesma sadašnjih savetnika predsednika Borisa Tadića, Šapera i Krstića 16 godina gde junaci uveliko upražnjavaju telesna zadovoljstva. Propisa se pak striktno držao Hari Mata Hari u svom duetu sa Tajči 17 ti je godina.

Da se nevinost tako mladim devojkama ne oduzima bez griže savesti svedoči turbofolk zvezda Nino u stihu Šta ću mala s tobom/ Kunem ti se bogom/ Još uvek si mlada/ Da te ljubim sada. Izvesne psihopatološke nivoe svesti kod ljudi koji deflorišu male devojčice nagoveštava Dino Merlin u stihovima Ti dovoljno mlada/ Ja dovoljno lud što će se ubrzo rimovati sa Prvi je put. Posle ovoga, nije čudo što Dino, nakon što ju je prvi put ljubio, insistira na tome da to ostane njihova mala tajna: al' to znamo samo mi. Sasvim suprotan primer uzdržanosti nalazimo kod Đorđa Balaševića koji se, iako ga privlači njen čuperak, ne bi petljao sa decom, već se strpljivo skrio u neki manastir i čekao da ona odraste.

Gubljenje nevinosti se kao opsesija može naći u radu tekstopisca Marine Tucaković i otud se ova tema često javlja u pesmama njenih klijenata među kojima je najeksponiranija Ceca Ražnatović koja se javlja sa tematski opredeljenim pesmama kao što je Trula višnja pa sve do sporednih stihova poput Bolelo je kao da si prvi u Zabranjenom gradu. Trula višnja koja ekspilicitno govori o gubljenju nevinosti, očito je nastala kao delo ljudi sa jakim konzervativnim nasleđem i stavovima. Junakinja je razdevičena ne zato što je to htela, već zato što više nije izdržala, što je dovodi u takvo stanje očajanja da mora da zavapi: sad neka mi iz knjige rođenih/ ime brišu. Celokupan utisak, koji je na tragu Bore Stankovića i njegovih tragičnih junakinja koje ne mogu da izbegnu prokletstvo svoje puti (a Ceca nije bez iskustva sa ovim domaćim klasikom), u velikoj meri kvari vulgaran fiziološki opis mrlje male na kraju strofe.

Lirski momenat gubljenja nevinosti čuvaju Novi fosili u pesmi Bilo mi je prvi put koja očituje i izvesnu socijalnu sigurnost stare Jugoslavije. Naime, junaci ove pesme ne samo da imaju s kim nego imaju i gde da parafraziramo Block Out te im je lako da konstatuju Samo jednom prva zora sviće.

Najkomforniji seksovi među mladima su u svakom slučaju opisani u domaćoj evergrin (nevergreen?) obradi The Moody Bluesa Noći u belom satenu. Saten će posle kod Cece postati plav. Bolje nego boje trule višnje, zar ne?

Danas već gotovo potpuno zaboravljeni bend Vampiri može se čuti i videti samo zahvaljujući čestim reprizama kultnog Dragojevićevog filma Mi nismo anđeli gde protagonistu ove pesme, očito lišenog bilo kakovog seksualnog obrazovanja, njegova partnerka poduči tome kako se prave bebe. Ne zna se koliko protagonista ima godina, ali njegovo pominjanje kupusa i roda svedoči da se možda radi o numeri dinomerlinovske seksualne provenijencije. Ili bismo mi bar voleli tako da verujemo...

Međutim, pitanje premijere može izazvati i izvesne nesuglasice, o čemu svedoči pesma grupe Kerber Beli tragovi koji im je za album prigodno nazvan Seobe napisao Bora Đorđević. Tu se takođe cela vizura apsolutno prebacuje na muški šovinistički kraj, što ćemo imati i kod Zdravka Čolića gde našeg junaka koji se još nije ni brijao u najstereotipnijem etničkom maniru razdeviči Mađarica u istoimenoj pesmi.

Inače, to nije jedini put da se Bora problemom uvođenja u svet telesne ljubavi pozabavio iz ekstremno muško-šovinističkog ugla, o čemu nam svedoče stihovi to je cava boli glava/pocepaj je za badava i ja samo šesnest, ona ofucana/pala je, ali bila je tucana. Po tome se Bora jasno razlikuje od svog zagrebačkog druga Jure Stublića koji se rado sjeća prvog dodira, jer samo tada je drhtao. Način na koji ova dva pevača/pesnika doživljavaju gubljenje nevinosti zgodno korespondira sa načinom na koji njihovi narodi pristupaju jednom malo drugačijem prolivanju krvi.

Verovatno najozbiljnihi socijalni bend u celoj SFRJ bilo je Zabranjeno pušenje, pa su i ovoj temi prišli iz ekonomsko-političkog ugla. Mladu beskućnicu, koja je posle banjalučkog zemljotresa ostala bez adrese, sarajevski junoša Đulijano, opisan i kao otrov za klinke zavede u mraku, u velikom parku, da bi njena vrednost na tržištu već sutradan značajno devalvirala i spala na probušeni dolar. Dok su prva ženska seksualna iskustva tragična usled toga što nevinost spada u neobnovive resurse (u ono vreme), muška su nemoguća baš iz nedostatka finansijskih sredstava. Tako Pišonja i Žuga, najpopularniji junaci domaćeg rokenrola svih vremena, u dve pesme pokušavaju da se domognu prvih ženskih dodira, a da u to ne ulože ni dinara. Ali, ko ne plati na mostu plati na ćupriji, pa se oba pokušaja završavaju tragično: prvi saobraćajnom nesrećom, a drugi bliskim susretom sa organima reda i zakona.

DANAS SE KLINCI SATIRU OD...

Nastavnica nevinom ne veruje...
SAD: Šestogodišnjak kažnjen za seksualno uznemiravanje

- 11. februar 2006.
Šestogodišnji dečak iz Masačusetsa kažnjen je zato što je seksualno uznemiravao drugaricu iz razreda. Učenik prvog razreda jedne osnovne škole u gradu Broktonu u američkoj saveznoj državi Masačusets po kazni tri dana neće ići u školu, jer je dva prsta uvukao u pojas devojčicine suknje, objasnila je uprava škole njegovoj majci. Dečak je ispričao majci, koja ponašanje škole ocenjuje kao uvredu, da je samo dodirnuo devojčicinu košulju pošto je ona prethodno njega dodirnula. Stručnjaci kažu da tako mala deca samo u retkim i izuzetnim slučajevima, kada je u pitanju poremećeno ponašanje, mogu jedni druge seksualno da uznemiravaju. (Beta)

USPEH NAŠE OMILJENE SERIJE!!!

TANJUG i PINK javljaju o fenomenalnom uspehu naše omiljene serije LJUBAV. NAVIKA, PANIKA.

Festival Zlatna Ruža Montrea

Serija LJUBAV NAVIKA PANIKA, u produkciji TV PINK prošla je kroz izuzetno oštro žiriranje i ušla u najuži izbor prestižnog festivala ZLATNA RUŽA MONTREA.Ova Pinkova serija koja se radi po tekstu Nebojše Romčevića a u režiji Slobodana Šuljagića, urednika domaćeg igranog programa TV Pink i umetničkog direktora TV Pink, našla se rame uz rame sa najvećim svetskim producentskim ostvarenjima u najoštrijoj konkurenciji sitkoma (komedija situacije).Zajedno sa serijom LJUBAV NAVIKA PANIKA u ovoj kategoriji takmičiće se formati koje su poslale sledeće tv kuće: BBC, C 4, NBC, FIVE UK, Tv Slovenija, dva nemačka kanala i televizija iz Švedske.Festival ZLATNA RUŽA dodeljuje prestižne internacionalne nagrade za zabavne tv programe. Cilj ovog festivala je uvek bio da nagradi originalnost, kvalitet i kreativnost u oblasti zabavnog tv programa .Godinama ZLATNA RUŽA skuplja najbolje tv programe i na taj način ih čini dostupnim svim svetkim producentima i emiterima.Svake godine na festivalu se predstavi i takmiči oko 40 zemalja.Ovo je značajna prilika da se svet upozna sa jednom domaćom serijom i izuzetno velika čast TV PINK što je uvrštena u zvaničan takmičarski program zajedno 11 najboljih sitkoma na svetu.

Ovo je izvanredan uspeh naročito ako uzmemo u obzir da se u konkurenciji nalaze najprestižnije i najisplativije američke i britanske serije. Kategorija sitkoma je naročito jaka zato što se u ovom formatu proizvode najgledaniji programi, čiji produkcioni kapaciteti dostižu budžet i od milion evra po epizodi.

Ova vest nas je baš obradovala! SVAKA ČAST!

PARTY FRIENDLY

Čega se pametan stidi time se Gorčin ponosi...

457 gledalaca je ove nedelje imalo prilike da se suoči sa omiljenim filmom današnjeg izdanja BLICA. danas su ga pohvalila čak dvojica kolumnista ovog lista, rezident filmski kritičar Milan Vlajčić i ekspert za sva pitanja Gorčin Stojanović. Evo Vlajčićevog teksta:

Srpski grafiti
„Žurka“ reditelja i pisca scenarija Aleksandra Davića
Dugačko je i neizvesno bilo putovanje do prestoničkih bioskopskih dvorana „Žurke“ (god. proizvodnje 2004. trajanje: 88 min.) reditelja i pisca scenarija Aleksandra Davića. A reč je, da odmah kažemo, o jednom od najboljih naših filmova poslednjih godina. Prošao je kroz značajne festivale, osvojio neka visoka priznanja (među njima, nagradu za najbolji scenario u Vrnjačkoj banji 2004) a ipak je načinjen štapom i kanapom, što se na prvi pogled ne da lako uočiti. Iskorišćena je dramaturška formula Karpenterovih „Američkih grafita“ od pre tridesetak godina (okupljanje mladih ljudi tokom jedne noći posle koje se menja sve, usled odlaska na školovanje i u ratove). U Davićevom odlično napisanom scenariju reč je o žurci u jednoj nedovršenoj vikendici dramatične 1991. godine, na kojoj se okuplja desetak mladića i devojaka da proslave rođendan domaćice. Nema očekivanog opuštanja, atmosfera je napeta, uz obilje akohola, pa i droge, ispunjena nizom sukoba u starim ili još neuspostavljenim vezama.
Opasna blizina mafijaša koji su tu negde da se upletu kad im se pruži prilika, sa nagoveštajem ratne psihoze koja je obuzela Srbiju na ulasku u „rat bez ratovanja“, samo je okvir u koji je Davić vešto uklopio svoje mlade junake, od kojih već svi, bez uplitanja naknadne pameti, imaju obrise gubitnika. Možda je samo pogrešio što je u završnicu priče uneo elemente filmskog horora. Ako izdvojimo glumačke domete Sonje Savić, Anđelike Simić, Gorana Šušljika i Nenada Jezdića (kako taj glumac igra!), zakinuli smo ostale.

A evo šta kaže Gorki:

Jedan lep film
Bilo je ono doba kada je domaći film bio retko izvozno blago. Pobeđivao je na međunarodnim festivalima (mada ima zvaničnika iz kulture koji misle da to nije ništa, da su to neki mali i beznačajni festivali), a osobito je rado bio gledan u komšiluku (posredstvom piraterije, doduše).
Onda se dogodio slom: kinematografija je postala velika advertajzing kampanja sa natruhama bolivudskog egzotizma. Naših filmova ima po festivalima (tim malim, beznačajnim) sasvim sporadično, a nekada su tamo bili redovni. U komšiluku su nastala dovoljno populistička dela da više nije potrebno rentirati srpski film radi „fora i fazona“, „šege i šore“, ili kako se već to kaže u lokalnom slengu. Hrvati, uzmimo, rado gledaju sopstvene filmove, „Što je muškarac bez brkova“, recimo, a na velike festivale idu i tamo dobijaju nagrade – Brešanovi „Svjedoci“ su najsjajniji primer. Slovenci i Bosanci, takođe.
Jedan od razloga što je tome tako jeste i taj da je naša kinematografija izgubila svoje velike ili male, svejedno, očigledne teme. Možda je sasvim u redu da blizu milion ljudi vidi filmove koje niko drugi neće da gleda bez obzira na njihov kvalitet, ali to je onda bolivudski sindrom: gledaš svoje i baš te briga za sve drugo. Nije li to oblik autističnosti?
I evo, pojavio se jedan mali film. Lep, a domaći. Ima temu, ima emociju, ima odlične glumce koje ne gledamo u svim ostalim filmovima. Ima i mane, pa šta?
Zove se „Žurka“, i prilično nas se tiče. U bioskopu pored vas.

ULAZAK U HRAM

Quint je opet imao priliku da dodirne svetinje. Evo njegovog detaljnog i uzbudljivog izveštaja iz studija u kome se radi BEOWULF Roberta Zemeckisa.

bog JE PROGOVORIO

Quint sa AICN je imao čast da razgovara sa James Cameronom. Obavezno pročitajte intervju sa njim. između redova ima štošta zanimljivog.

RUNNING SCARED

Jedna od najvećih uzdanica edgy Holivuda za ovo proleće je novi film Wayne Cramera RUNNING SCARED koji bi trebalo da predstavlja povratak studija New Line u Hard-R formu koja ge je i izgradila raznim domaćim i uvoznim franšizama krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Kako bi pokazali da ih brak sa Time Warnerom nije omekšao, napravili su izuzetno provokativan zvanični sajt filma sa krajnje bizarnom i obscenom igrom koju ne smete propustiti, najavom od uvodnih neskraćenih 6 minuta filma i trejlerom.

xXx: NEVINOST NA PLOČNIKU

Li Tamahori, režiser jednog od filmova o Džejmsu Bondu, uhapšen je u Holivudu pošto je jednom policajcu u civilu ponudio seks za novac. Tamahori (55) je, pored ostalih, režirao filmove „Umri drugog dana”, sa Pirsom Brosnanom u ulozi agenta 007, i "xXx: State of the Union", u kojem su igrali Ajs Kjub i Semjuel L. Džekson. Portparol tužioca izjavio je da je režiser nosio crnu periku i dekoltiranu haljinu kad je prišao policajcu u civilu i ponudio mu seksualne usluge za novac. Slučaj se dogodio 8. januara, a Tamahori će se na sudu pojaviti 24. februara. Predstavnik policije naveo je da je Tamahori uhapšen u okviru akcije razbijanja lanca prostitucije, kad je prišao policajcu koji je sedeo u automobilu. Režiser je pušten na slobodu uz kauciju od 2.000 dolara (1.660 evra), a mogao bi dobiti šest meseci zatvora za podsticanje na prostituciju. (Mondo)

NISKA NEVINOST

Pet godina smo čekali nastavak NISKIH STRASTI. Tri reditelja kasnije i sa scenarijem koji je uspeo da privuče Cronenberga, McTiernana i Verhoevena, dobili smo film koji je režirao Michael Caton-Jones. Međutim, nećemo ga dobiti u neograničenoj NC-17 verziji već u R-verziji iz koje je izbačena problematična cena orgija. Sony je preuzeo ovaj film kao miraz kada je otkupio MGM. Do sada ga nije mnogo reklamirao. Odavde možete skinuti trejler.

PREBRINUTA BRIGA

Po ko zna koji put se potvrdilo da je Oleg Novković ipak naš najtalentovaniji reditelj. Kroz svojih nekoliko filmova urađenih do sada, uspeo je da to pokaže kritici i u potpunosti sakrije od publike. Dakle ako vam se nije dopao nijedan Olegov film, imate problem jer kako bi Savet u sastavu:

Predsenik Saveta Fest-a:
- Srdan Golubović
Članovi:
- Jugoslav Pantelić, kritičar
- Dejan Vražalić, producent
- Dejan Zečević, reditelj
- Boris Miljković, reditelj
- Saša Radojević, kritičar
- Ivana Dimić, dramaturg
- Dušan Otašević, akademski slikar
- Dubravka Lakić, novinar

mogao da pogreši. S druge strane, ako vam se do sad nijedan nije dopao, snimiće on još najmanje nekoliko dok nam se ne dopadne.

Evo odluke Saveta.

SAVET FEST-a

ODLUKA O PROJEKTIMA FILMOVA – UČESNICIMA PITCHING-A NA «B2B»

Na 9. sednici održanoj 2. februara 2006. godine, Savet FEST-a je usvojio odluku o izboru 10 projekata koji će biti predstavljeni na Pitching-u u okviru posebnog programsko – poslovnog fokusa 34. FEST-a – «B2B – Europe out of Europe», koji će biti održan završnog vikenda FEST-a, od 3 – 5. marta 2006. godine.

Savet je ranije doneo odluku da će na Pitching-u biti predstavljeno ukupno 10 projekata – budućih filmova, od kojih su 8 projekata iz ostalih zemalja i kinematografija sa tog područja i 2 iz SCG.

Osam stranih projekata izabrano je na osnovu: Ili poziva organizatora ili na osnovu pristiglih prijava (20 projekata).

Domaći projekti iz SCG su prijavljivani po pozivu upućenom asocijacijiama autora i producenata. Pozivu se odazvalo ukupno 17 projekata domaćih filmova. Savet se, shodno Pravilima o izboru dva domaća projekta, detaljno upoznao sa kompletnim materijalima svih 17 projekata i doneo sledeću odluku:

Savet izražava veliko zadovoljstvo kvalitetom pristiglih projekata.
Savet poziva sve autore projekata – da u vreme održavanja programsko – poslovnog fokusa 34. FEST-a – «B2B – Europe out of Europe» budu u kontaktu sa brojnim predstavnicima producentskih kuća i fondova iz Evrope, koji će biti gosti ove manifestacije.
Savet je odlučio da od 17 domaćih projekata učesnici Pitching-a budu:

BELI, BELI SVET – Scenario: Milena Marković; Režija: Oleg Novković; Produkcija: Zillion film.
KAMARAD BUNKER – Scenario i režija: Milutin Petrović. Produkcija: Montage a.d.

Savet je doneo odluku i o osam učesnika Pitching-a iz ostalih zemalja:

ALIVE, Artan Minarolli, reditelj, Albanija / producent: Art film, Albanija
CAUCASIAN BESTSELLER, Levan Zakareishvili, reditelj, Gruzija / producent: Studio ABK& Studio LZakara, Gruzija
END OF THE CENTURY, Arsen A. Ostojić, reditelj, Hrvatska / producent: Ars Septima, Hrvatska
GAGARIN’S GRANDSON, Andrey Panin & Tamara Vladimirtseva, reditelji, Rusija / producent: VISS Co., Bachtiar Khudoynazarov & Gennadiy Ostrovsky, Russia
THE LIGHT, Aktan Arym Kubat, reditelj, Kirgistan / producent: Oy Art, Altynai Koichumanova, Kirgistan & A.S.A.P. Films, Čedomir Kolar, Francuska
THE PARTIZAN, Goran Radić & Danny Fridberg, reditelji, Izrael / producent: Transfax Films Productions, Marek Rozenbaum, Izrael
SECOND TIME IN CAPITAL, Yusup Razykov, reditelj, Uzbekistan / producent: UzbekFilm State Studio, Uzbekistan
TO GET TO HEAVEN FIRST YOU HAVE TO DIE, Djamshed Usmonov, reditelj, Tadžikistan / producent: Elzévir Films, Denis Carot, Francuska

U radu i odlukama Saveta FEST-a učestvovalo je svih devet članova ovog tela, a zaključne odluke su donete velikom većinom glasova.

Svi pozvani a prisutni predstavnici stranih produkcija i fondova – od ovih 10 projekata izabraće dva koji će dobiti po 10.000 EUR kao podršku FEST-a u razvoju tih projekta, uz obavezu njihove regionalne premijere na predstojećim izdanjima Beogradskog medjunarodnog filmskog festivala – FEST-a.

U Beogradu,
2.II 2006. Direkcija FEST-a
«B2B»